Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Da parafraziram poznati aforizam iz socijalističkih vremena: koliko me rastuži poskupljenje, toliko me nasmeje obrazloženje. Dakle, koliko me obraduje protivljenje određenim potezima vlasti, toliko me rastuži argumentacija. Uzmimo, recimo, slučaj Tenis. „Evropski kralj mesa“, doduše mnogo kasnije nego što je u to vreme premijer Vučić obećavao, ipak stiže u Srbiju. Ovih dana mu je odobreno prvih dve i po od ukupno desetak-petnaest hiljada hektara zemlje koliko se očekuje da će dobiti u tridesetogodišnji zakup. U stvari – da se malo podsetimo, iako je na ovom mestu o tome već dosta pisano – posao je i kasnio zato što je u međuvremenu trebalo napraviti veliki pravno-administrativni zahvat. Pre svega trebalo je promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu, tj. uneti u njega odredbu kojom će tzv. velikim investitorima biti omogućeno da pod specijalnim uslovima dobijaju velike površine zemlje, tačnije do jedne trećine u dotičnoj opštini. Zatim je trebalo raspisati konkurs i odrediti konkursnu komisiju koja će tu zemlju da deli. Komisija je bila vrlo autoritativna, sve sami ministri – finansija, poljoprivrede i privrede. I na kraju, došlo je vreme da čujemo prve rezultate. Na opšte iznenađenje pobednik na tenderu je bio, zamislite ko, naravno to već znate – pomenuti Klemens Tenis. Šta o takvoj agrarnoj i zakonodavnoj politici mislim napisao sam već više puta, ali moram da ponovim. U najkraćem, to je sistem povlastica i privilegija koji favorizuje jedne a destimuliše druge proizvođače, kako grupe tako i pojedince. Što je pomenuti „tender“ samo potvrdio. Jer se nameštaljka vidi iz aviona, što bi se reklo.

Ništa od toga, međutim, ne smeta protivnicima Klemensovog dolaska u Srbiju. Pa tako ni agrarnom stručnjaku Milanu Prostranu (petak, 17. novembar, TV N1). Prostranu je zapravo najviše smetalo to što ne zna „tačno šta Tenis donosi, recimo kakvu genetiku“ (iako najbolja stvar kod Tenisa, čime se zapravo on i bavi u Nemačkoj, jeste genetika, tj. kvalitet svinja) ili „koliko godina planira da ostane (mada se i to zna – zakup je na 30 godina) i slično; sve u svemu, falio mu je Tenisov biznis plan. A glavni kriterijum po kojem je tenderska komisija dodeljivala zemlju upravo je biznis plan. To što ministri i ostali (para)državni činovnici nisu nikakvi stručnjaci za procenu valjanosti biznis planova – nema veze.

Na kraju se Prostran založio protiv prodaje zemlje (i vode) strancima, pri čemu se – valjda povodeći se za Vučićevim rečima da je na američkoj televiziji, iako je zapravo reč o srpskoj – posebno pozvao na američkog, doduše bivšeg predsednika. Usput ga, međutim, krivotvoreći, jer je taj američki predsednik (Obama) pozvao zemlje da sačuvaju zemlju i izvorišta vode, da ih ne zagađuju i ne uništavaju, a nije ni reč rekao o tome da li ih treba prodavati „strancima“ ili ne.

Glavni je, pak, Prostranov argument protiv prodaje zemlje strancima bio da ćemo u tom slučaju „prodati i suverenitet“. Da je ovo samo Prostranovo gledište ni po jada; reč je nažalost o vrlo raširenom, možda i većinskom mišljenju u Srbiji. O tome koliko je zabrana prodaje zemlje strancima besmislena već sam pisao, pa ću ovde samo dodati neke stvari oko „suverenosti“. Nosioci suvereniteta su, naime, kao što je opšte poznato ljudi, građani, a ne njive. Pa čak ni vlasnici njiva. Inače bi u Srbiji, a naročito u najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope, suverena bila ubedljiva manjina stanovništva; velika većina bila bi „nesuverena“.

Zapravo, u Srbiji je očigledan proces „bekstva od suverenosti“. U potrazi za boljim životom sve više ljudi odlazi u inostranstvo ostavljajući pustu zemlju. Ljudi računaju da su suvereni tamo gde im je omogućen dobar život. Tako da će, ako se ovako nastavi, u Srbiji ostati samo suverene njive. Sa razumevanjem suvereniteta koje dominira u Srbiji, takav epilog uopšte nije teško zamisliti.

Peščanik.net, 18.11.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.