Foto: Predrag Trokicić
Iako se premijer i predsednički kandidat Aleksandar Vučić hvali otvorenim fabrikama, školama i deonicama puteva, ključna reč njegove kampanje ali i vladavine zapravo je: zatvoreno! Ako bismo se za trenutak odvojili od medija pod njegovom kontrolom, čiji programi predstavljaju ekstenzivne verzije promotivnih spotova SNS-a, mogli bismo videti realnost Srbije u njenoj opustošenosti. Počeli bi da iskrsavaju izlokani putevi, zagušljive čekaonice po domovima zdravlja pune pacijenata koji čekaju u nedogled, siromašni penzioneri u redovima, sada i u potrazi za ostavljenim fiskalnim računima pored kasa, scene nasilja nad ženama, ubistva po ulicama, studenti bez nade, sve više prosjaka na raskrsnicama i semaforima. Kultura se povlači u geta pred najezdom nekompetentnih partijskih kadrova i talasom „racionalizacije“ što je samo drugo ime za zatvaranje institucija i manifestacija. Nikada do sada nije bilo lakše ukinuti neku instituciju, kao što se to događa ovih dana sa Domom kulture Studentski grad.
Apel urednika kulturnih programa DKSG stigao je jednog jutra kao zloslutni odjek Vučićeve predsedničke kampanje, koja poput velikog buldožera iz Savamale ravna sve pred sobom. Jer dok s jedne strane Vučić tapše po ramenu svoje saborce i uspešne biznismene koji jedva čekaju da se slikaju s njim, s druge strane vodi žestoku kampanju protiv svakog ko bi mu potencijalno mogao narušiti ugled u javnosti. U tom smislu, mogla bi doći na red i pozorišta. Uostalom, ima tu lepih zgrada u centru Beograda čija bi se funkcija mogla prenameniti. JDP i Atelje 212, na primer imaju “isti delokrug rada”. Takav je slučaj sa zgradom Studentskog kulturnog centra o čijoj se sudbini za sada samo spekuliše, budući da je ministar prosvete Mladen Šarčević naložio racionalizaciju u okviru ove institucije, odnosno njeno fuzionisanje sa DKSG. Drugim rečima, radi se o ukidanju najvažnije institucije kulture studenata Beogradskog univerziteta, otimanje zgrade na atraktivnoj lokaciji i to pod maskom štednje, sa kojom Vučić otpočinje svaki svoj govor. Dakle, on će uštedeti tako što će otpustiti sedmoro urednika kulturnih programa DKSG, desetkovati kolektiv SKC-a, dok će preostale izmestiti na neku lokaciju, gde će taj novi vučićevski SKC raditi brže, jače i bolje. S druge strane, zgradu starog SKC-a iznajmiće recimo nekom magnatu iz Abu Dabija na bar sto godina, kako bi tu otvorili novi hotel ili tržni centar.
Obrazloženje ministra Šarčevića i njegovog pomoćnika Ljubiše Antonijevića, neodoljivo podseća na Vučićevo objašnjenje zašto je zabranjen koncert Vlade Georgijeva u Smederevu. „Imajući u vidu“, poručuju oni, „pre svega rezultate rada i kvalitet programskih aktivnosti, ali i činjenicu da obe ustanove imaju isti delokrug rada, Ministarstvo je odlučilo da Dom kulture Studentski grad spoji sa Studentskim kulturnim centrom“. Dakle, ovako su diplomirani profesor geografije i specijista za pitanja korupcije i organizovanog kriminaliteta, što su zapravo po obrazovanju ministar i njegov pomoćnik, procenili rad dveju studentskih institucija kulutre sa tradicijom od četrdeset godina.
Rađanje ovih institucija u Beogradu neraskidivo je vezano za tekovine studentske pobune 1968. Tog davnog revolucionarnog juna, Akcioni komitet demonstranata i zbor studenata Studentskog grada, sa jednog od balkona, pročitao je Rezoluciju studentskih demonstracija u četiri razrađene teze. Ukratko, razlozi pobune bili su definisani kao neslaganje studenata sa pojavom socijalne nejednakosti, velikom nezaposlenošću, katastrofalnim stanjem na Univerzitetu, istakavši naposletku svoje zalaganje za demokratizaciju Partije, kao i svih sredstava informisanja. Ovako formulisane teze iz 1968. mogu se preneti u Vučićevu kontrarevolucionarnu 2017. godinu, koju obeležava sve ovo što su tadašnji studentski komiteti naveli, samo je stepen antidemokratizacije toliki da se više ne može sažeti u četiri teze. Od Miloševićeve antibirokratske revolucije, preko ratova i otimanja, pljačkaške tranzicije i uništavanja svih resursa, došlo se do trenutka kada je nova klasa (političara, tajkuna, estradne elite, kriminalaca i huligana), predvođena našminkanim liderima iz devedesetih, u savezu sa mladim neobrazovanim izdancima parauniverzitetskih struktura, uspostavila sistem totalne eksploatacije, obezbeđen autoritarnim mehanizmima vladavine Aleksandra Vučića. U sistemu vrednosti ove klase, nema razumevanja za kulturu dijaloga, kritičku umetnost, slobodu govora, opoziciona okupljanja, javno izražavanje svojih stavova, kao ni za umetničke performativne prakse. Zona slobode se rapidno smanjila na nekoliko punktova u državi. U takvom ambijentu, moguće je da premijer obrazlaže zabranu koncerta slabim interesovanjem publike ili da njegov ministar pravda racionalizaciju SKC-a i DKSG-a rezultatima njihovog tobože neuspešnog rada. Zaklanjanje autoritarnosti iza maske ekonomskog merenja kulturnih programa (koliko posetilaca, koliko prodatih karata, koliko lajkova, koliko reklama, koliko prodatih suvenira, koliko novih radnih mesta itd.) signalizira već odmakli stadijum „reforme“ sistema prosvete i kulture ka tzv. dualnom obrazovanju i monofaznoj kulturi. Čovek jedne dimenzije koji će proizaći iz takvog sistema neće imati nikakvu svest o slobodi i svojim pravima, a ukoliko mu partijska podobnost bude to omogućila, odlaziće na najamnički rad u Vučićeve „novootvorene“ fabrike i biće srećan kada ga vođa jednog dana bude slučajno posetio u nekoj od bezbrojnih kampanja.
Poslednji dani bitke za tekovine obrazovnih i kulturnih tradicija, proizašlih iz studentske borbe 1968, ističu u toku ove predsedničke kampanje. Svakog dana se pojavljuje neka nova peticija za odbranu institucija, Kolarca, Grafičkog kolektiva, Radio televizije Kragujevac, Novi Sad i drugih. Odaziva se tek po nekoliko hiljada ljudi, dok Vučić skupi 59 hiljada overenih potpisa za svoju kandidaturu u roku od 24 časa. Radi se naravno o marketingu i pukoj demonstraciji moći, dok se goruće teme cenzurišu ili guraju na rubove javnosti. Dodatnih pet godina apsolutne vladavine Aleksandra Vučića i njegove nove klase u Srbiji moglo bi dovesti do dramatične izmene intelektualnog, akademskog, kulturnog i socijalnog pejzaža u celoj zemlji. Ono što je nekada pružao SKC u afirmaciji mladih umetnika postalo bi samo sećanje na dobra stara vremena. Mogućnost mladih filmskih autora da uopšte dođu do svojih prvih filmskih ostvarenja, kao što je to bilo moguće pod krovom AFC-a Studentski grad, biće samo još jedan suvenir iz prošlosti. Istina je da SKC i DKSG nikada nisu radili iste stvari, ali da su bili na istom zadatku, edukacije i angažovanja mladih studenata, budućih subjekata kulture, akademskog i političkog života. To Šarčeviću, Vukosavljeviću i Antonijeviću ništa ne znači, ali oni nikada nisu ni bili deo kulturne i akademske zajednice u pravom smislu te reči. U političkom smislu, oni su interesna grupa čija sudbina zavisi od jednog čoveka. Oni, kao i njihov lider, žele profit i nekontrolisanu moć. Postojanje ovakvih institucija pružalo je nadu da bi se takva politička moć mogla kontrolisati. Nijedna peticija neće nam vratiti ono što nam oni sada brutalno zatvaraju i otimaju, jer je i rad drugih važnih institucija u međuvremenu suspendovan. Izbori koji su pred nama, međutim, mogli bi zaustaviti Vučićevo pustošenje države i života. Budućnost je u našim rukama.
Peščanik.net, 10.03.2017.
IZBORI I PROTESTI 2017.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
