Vrzino kolo kleptokrata

Zašto je Kremlj tako nervozno reagovao na emitovanje BBC-jevog filma Putinovo tajno bogatstvo? U tom filmu nema ničega što nismo znali; ima čak manje od onoga što već znamo. Procenu lične imovine Vladimira Putina prvi put je objavio nemački Welt u novembru 2007. Tada je u jednom intervjuu politikolog Stanislav Belkovski sabrao tržišnu vrednost zagonetnih 37% akcija Surgutneftegasa i 4,5% Gasproma koje su navodno u vlasništvu Vladimira Putina i naveo cifru od 40 milijardi dolara. (Kasnije se ispostavilo da je specijalizovano odeljenje CIA iste godine vršilo procenu nalik ovoj i da je došlo do sličnih rezultata koji, uzgred, nigde nisu objavljeni.)

U januaru 2009, Genadij Timčenko je sudu u Londonu tužio Economist za klevetu. Tužbu je obrazložio time da je ugledni britanski časopis u jednom od svojih članaka objavio da njegova kompanija, zahvaljujući njegovim drugarskim odnosima s Putinom, ima specijalne poslovne preferencije. Suma odštete za ugroženu reputaciju nije oglašavana. Redakcija časopisa nije uspela da predoči dokaze i dve strane u sporu su u julu iste godine postigle sudsko poravnanje. U Economistu se pojavilo sledeće saopštenje: „Prihvatamo tvrdnje kompanije Gunvor da ni Vladimir Putin, niti bilo ko od visokih političkih delatnika Rusije ne poseduje nijednu akciju ili bilo kakva druga prava na vlasništvo kompanije Gunvor. Izvinjavamo se svima koji su zbog navoda iz našeg članka stekli drugačiji utisak“.

U decembru 2010. WikiLeaks je svetskoj javnosti stavio na uvid američku diplomatsku poštu i tako smo saznali da je državna administracija SAD već u novembru 2008. raspolagala informacijama o tome da je jedan od glavnih izvora Putinovog ličnog bogaćenja bila kompanija Gunvor, firma s većinskim vlasništvom Genadija Timčenka. Pozivajući se na Alekseja Navaljnog, američki ambasador u Moskvi Džon Bajerli, obavestio je Vašington da Gunvor kontroliše 50 odsto ukupnog izvoza nafte iz Rusije, da je rad ove kompanije netransparentan i da je nemoguće ustanoviti ko su stvarni korisnici tekućih rezultata njenog rada i njenih dobiti.

U šifrovanoj poruci s potpisom državne sekretarke Kondolize Rajs (decembar 2007) stoji da Putin zbog isteka drugog predsedničkog mandata postaje sve nervozniji i da mu je glavna briga izbor naslednika koji bi mu obezbedio imunitet i sigurnost stečene imovine. Pozivajući se na informatora čije ime WikiLeaks ne obelodanjuje, u poruci se dalje govori o tome da Sergej Ivanov nije podoban kandidat: traži se slabija figura.

Pres-sekretar predsednika Dmitrij Peskov je ovo curenje informacija nazvao „pukim insinuacijama“ i „lupetanjem koje nije vredno pažnje“. Izrazio je ozbiljnu sumnju prvo u autentičnost dokumenata predočenih javnosti i drugo, u postojanje diplomata koji su ih potpisivali, a u slučajevima kada su oni realni (jer teško je bilo osporiti postojanje Kondolize Rajs i Džona Bajerlija), on ih je nazvao neprofesionalnim diplomatima koji poput novinara žute štampe neodgovorno barataju neproverenim glasinama.

Posle dva i po meseca, na svojoj ritualnoj velikoj pres-konferenciji, poslednjoj pre odlaska sa mesta predsednika, Putin je prvi put prokomentarisao ove informacije. Putinov odgovor dopisniku agencije Reuters je naširoko citiran u zapadnoj štampi: „Što se tiče glasina o stanju moje lične imovine, mogu reći sledeće: pogledao sam par papira koji se na to odnose i zaključio da su sve to samo budalaštine, brbljarije koja ne zaslužuju komentar. Neki ljudi su isčeprkali nešto iz svojih noseva, a onda to razmazali po papiru. To je moj odnos prema tome“.

U martu 2011, lideri partije PARNAS (Партия народной свободы) Boris Nemcov, Vladimir Milov i Vladimir Rižkov su obznanili svoj poznati izveštaj pod nazivom „Putin.Korupcija“, s detaljnim podacima o procvatu takozvanog „drugarskog kapitalizma“ (crony capitalism) u Rusiji. Tako se u Americi naziva sistem ustupanja velikih državnih narudžbina i ugovora drugarima bliskim izabranom političaru. U izveštaju su između ostalog nabrojani i jahta „Olimpija“ koja se pominje i u britanskom filmu, i predsednikovi dvorci širom Rusije, i kolekcija dragocenih satova koju Putin poseduje, što se čak ni pojedinačno, a kamoli zajedno nikako ne može smestiti u okvire predsednikovih redovnih primanja. (On je u decembru 2014. šeretski izjavio da nema pojma kolika mu je plata.) U izveštaju PARNAS-a nema podataka o ukupnom stanju Putinove lične imovine.

Timčenko se ponovo obratio sudu, ovoga puta Zamoskvoreckom, koji je delimično izašao u susret njegovoj tužbi i zatražio od tuženog da demantuje tvrdnje o tome da je Timčenko stari Putinov drugar i da je Putin krajnji korisnik dobiti koju njegova kompanija ostvaruje. Želeći da izbegne beskrajno tužakanje s Timčenkom, Economist je odustao od objavljivanja knjige „Putinova kleptokratija“ poznate američke analitičarke i politikološkinje Karen Daviša. U svom ljutitom odgovoru nesuđenom izdavaču, ona je ovu odluku proglasila „upozorenjem pred spaljivanje“. Ovu knjigu je kasnije objavio jedan američki izdavač.

U aprilu 2012, Stanislav Belkovski je britanskoj novinarki Mejv Maklenahan naveo mnogo veću cifru. Po njegovim rečima, procena Putinovog bogatstva više nije 40, već celih 70 milijardi dolara. I tome nema kraja. Bil Brauder, inicijator čuvenog „zakona Magnitskog“ je u februaru prošle godine Putinovo lično bogatstvo procenio na 200 milijardi dolara.

Iskreno rečeno, pri pominjanju takvih suma, prvo što mi pada na pamet su reči Glafire Firsovne, junakinje drame Ostrovskog Poslednja žrtva: „Ja sve računam u milionima. Za sve što je veće od hiljadu, ja kažem milion. A koliko se para može naći u jednom milionu, e to ne znam. Vidim, danas su milioni u modi, pa i ja tako: ovde milion, tamo milion“.

Vašington je sve vreme budno pratio ovu „licitaciju“. U martu 2014, američko ministarstvo finansija je objavilo sankcioni spisak pravnih i fizičkih lica koja stoje u tesnoj vezi sa predsednikom Rusije. O Gunvoru je rečeno sledeće: „Putin je investirao novac u kompaniju Gunvor i evidentno je da ima pristup njenim finansijskim tokovima“. Bukvalno dan ili dva pre nego što su sankcije stupile na snagu, Timčenko je prodao svoj većinski paket akcija kompanije Gunvor. U isto vreme je direktor za korporativne odnose kompanije Set Tomas Petras brže bolje potrčao u Vašington da ubedi američke činovnike u neophodnost skidanja sankcija sa Gunvora, ali bez uspeha. Službenik ministarstva finasija koji je zahtevao da ostane anoniman, izjavio je za New York Times sledeće: „I dalje smo uvereni u to da su informacije o tesnim vezama Putina i kompanije Gunvor istinite“. U novembru 2014, federalni tužilac zadužen za severozapadni okrug države Njujork je započeo istragu povodom optužnice podignute protiv Genadija Timčenka, „zbog osnovane sumnje o pranju novca kroz finansijski sistem SAD“.

Dakle, u BBC-jevom filmu nema nikakve nove senzacije. Zašto su se onda ljudi iz okruženja ruskog predsednika toliko uzbudili? Sergej Lavrov se odmah bacio na telefon i Džonu Keriju izrazio „krajnju zabrinutost povodom izmišljenih i neoprostivih optužbi protiv najvišeg rukovodstva Rusije“. Dmitrij Peskov je ove optužbe nazvao preuranjenom i „nečuveno prljavom kampanjom“ protiv Putina, sračunatom na predsedničke izbore koji još nisu ni najavljeni; Sergej Ivanov ih je nazvao „besmislenim trabunjanjem“, a senator Konstantin Kosačev je izjavio da je sve to samo uobičajena „drska i glupa praznorečivost“ američkih političara.

Moskovski dostojanstvenici su očigledno u velikoj panici, a razlog tome je izjava visokog činovnika američkog ministarstva finansija Adama Šubina (čiju dužnost, uzgred, Senat još uvek nije potvrdio) da i Bela kuća podržava njegove zaključke. Portparol Bele kuće Ernest Džoš je naravno mogao da se nekako izvuče, da nešto uvijeno odgovori, da recimo kaže kako je Šubinova izjava izražavanje njegovog ličnog stava. Ali umesto toga, on je rekao da „zaključci ministarstva finansija tačno odražavaju stavove državne administracije“. A to je krajnje zastrašujući signal, koji navodi na misli o postojanju čvrstog dokaznog materijala. Šta će Amerikanci sa tim materijalom činiti, sasvim je odvojeno pitanje. Ali za naše kleptokrate je jedno sasvim sigurno: demagogija i frazeologija iz arsenala sovjetskog agitpropa u ovoj stvari im nikako neće pomoći. I to ih brine. Večiti problem kleptokrata je upravo taj začarani krug, vrzino kolo u koje oni neizostavno upadaju: potreban im je novac da bi bili bezbedni – i bezbednost da bi sačuvali svoj novac.

Vladimir Abarinov, Grani.ru, 01.02.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 08.02.2016.