Zbunjeni zapad i uspešni Kremlj

Prošlog vikenda se u bavarskoj prestonici događalo nešto što zaslužuje naslove tipa „Složno nesložni“, kojima je povodom jedne takođe minhenske konferencije sredinom prošlog veka bila kljukana tadašnja sovjetska štampa. Ovoga puta su se lideri zapadnih zemalja jedan za drugim javljali za reč i zajedno sa američkim političarima uverljivo govorili o postojanju opštih i zajedničkih vrednosti i ideala, usput se zaklinjući jedni drugima na slogu i vernost. Predstavnici evropskih zemalja članica NATO-a su s posebnom pažnjom slušali potpredsednika SAD Majkla Pensa. On je sugestivno govorio o tome da će SAD i ubuduće štititi Stari svet. Podsetio je prisutne na hiljade Amerikanaca koji su tokom dva svetska rata poginuli u Evropi, što je bilo primljeno s blagonaklonim razumevanjem i na sveopšte zadovoljstvo. Po onome što je izloženo na zajedničkom sastanku šefova vojnih resora Severnoatlantske alijanse moglo se naslutiti da su Evropljani maltene spremni da prihvate američke zahteve u vezi sa značajnim uvećanjem vojnih rashoda koje su im predložili Pens i američki ministar odbrane Džejms Metis.

Novinari su s dozom ironije primetili da niko od učesnika diskusije ne samo da nije pomenuo, već se jako trudio da slučajno ne pomene glavni faktor koji je maksimalno iskomplikovao već dovoljno složenu situaciju oko bezbednosti Evrope i sveta. Taj faktor je svima dobro poznat. On ima i svoje ime – novi američki predsednik Donald Tramp. On je taj koji je NATO proglasio za „zastarelu vojnu organizaciju“ i time svoje prve saradnike, potpredsednika Pensa i vojnog ministra Metisa, stavio u veoma nezavidan položaj. Njih dvojica su se nekako snašli i uz dosta truda uspeli da koliko-toliko povrate uzdrmano poverenje. Ali, kako reče dopisnik Vašington posta, svi su sa užasom čekali sledeću poruku s Tvitera, novotarije pomoću koje Tramp voli da opšti sa svetom. Šok je ovoga puta stigao iz Floride, mesta gde je umoran od upravljanja tako složenom državom kao što je SAD Tramp otišao da se sastane sa svojom izbornom bazom, da se opusti u ćaskanju sa takozvanim običnim biračima. Njima je objasnio koliko loše stoje stvari u Evropi, da je sve to zbog migranata, ilustrujući to užasnim događajima koji ovih dana potresaju Švedsku („Nemiri u Švedskoj – zdraavo!“ – prim. prev). U Švedskoj se hvala bogu ama ništa nije dogodilo, s tim što niko nije umeo da objasni šta je to lider najmoćnije i najuticajnije zemlje sveta zapravo imao u vidu. (Kasnije se ispostavilo da je bio pod utiskom nekog priloga koji je tih dana prikazan na FOX-u.) Ova priča je učesnicima konferencije u Minhenu još jednom potvrdila stepen haosa koji danas vlada u Vašingtonu i istovremeno ih inspirisala da se ironično našale i švedskom premijeru izraze saučešće.

Naravno, ovo „stanje složne protivurečnosti“ je ruskim diplomatima pružilo mogućnost da se sasvim raspištolje. Glava ruskog spoljnopolitičkog resora Sergej Lavrov je svojim „tupavim“ zapadnim kolegama održao poučno predavanje o tome kako je njegov šef Vladimir Putin bio u pravu kada je još pre deset godina optužio zapad za pokušaje uzurpacije vlasti nad čitavim svetom. Lavrov je u svom nastupu teatralno istrajavao na tvrdnji da su baš te namere zapada prouzrokovale sav ovaj haos koji danas vlada svetom. Pri čemu je zanemario ulogu Moskve u stvaranju tog haosa na koji je tobože zabrinuto ukazivao. Zaboravio je rat protiv Gruzije koji se nekim čudom preokrenuo u priznavanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. Nije pomenuo aneksiju Krima i naš tajni rat na istoku Ukrajine, događaje koji su imali ključnu ulogu u slomu post-hladnoratovskog poretka. Drugim rečima, svetski poredak stvoren nakon završetka hladnog rata bio je rušen i nesebičnim zalaganjem Kremlja. Sve je to naš Sergej Lavrov „mudro“ prećutao.

I na kraju, što je zapravo i najvažnije, naš glavni diplomata je ponovo odlučio da opiše sliku budućeg sveta kakvim ga on i njegov šef vide: „Nadam se da će vaš izbor biti stvaranje demokratskog i pravednog svetskog poretka (možete ga nazvati post-zapadni svetski poredak) u kojem će sve zemlje – oslanjajući se na svoj suverenitet u okvirima međunarodnog prava – stremiti traganju za ravnotežom između svojih nacionalnih interesa i nacionalnih interesa ostalih aktera međunarodne zajednice, uvažavajući kulturno-istorijsku i civilizacijsku samobitnost svakog aktera ponaosob.“

Ovde se odmah nameće pitanje: a kako Kremlj namerava da definiše te nacionalne interese? Jer Lavrov kategorično odbacuje „trule vrednosti zapadnog liberalizma“, kao što su na primer politička prava i garantovane slobode građana. Pri tome je apsolutno neshvatljivo kako se primenom „kulturno-istorijske i civilizacijske samobitnosti“, ali bez prihvatanja vrednosti koje poštuje svet koji vas okružuje, mogu odrediti konkretni nacionalni interesi? Šta u tom slučaju ostaje? Naravno, ostaje samo beskompromisna borba za očuvanje postojećeg režima i to je ono što on naziva glavnim nacionalnim interesom. I baš je to ono na čemu je u svom govoru na Generalnoj skupštini OUN 2015. insistirao Vladimir Putin: da u svetu nema nelegitimnih vladara.

Naširoko reklamirani uspeh ruske delegacije na poslednjem sastanku u Minhenu je više nego sumnjiv. Istina, glavni Putinov neprijatelj – zapadni svet – sada preživljava teške dane krize i razdora, ali teško da će to ojačati pozicije Kremlja. Jer nasuprot tvrdnjama ruske propagande, SAD i zemlje zapadne Evrope se ni ranijih godina nisu mešale u unutrašnje poslove Ruske Federacije. Ako su ambicije Moskve i bile nečim ograničavane, to su bile isključivo njene sopstvene mogućnosti, to jest nedostatak novca i neophodnog broja obučenih vojnika. A što se pobedničke retorike u vezi sa uspehom u Minhenu tiče, teško da će joj ona pomoći u ostvarivanju bilo kakvih fantazija i težnji.

Ежедневный журнал, 20.02.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.02.2017.