Socijalizam je bio bolji.
Bravar je bio bolji.
Tako u istraživanjima javnog mnjenja kliču ujedinjeni u bratstvu i jedinstvu Hrvati, Bosanci i Srbi.
Evo dokaza.
Pre neki dan hrvatska novinska agencija HINA objavila je istraživanje portala MojeVrijeme.hr da čak 82 odsto hrvatskih ispitanika s ozbiljnim iskustvom života u SFRJ misli da se u SFRJ živelo bolje, 74 odsto moglo bi pod određenim uslovima ponovo da živi u jednopartijskom sistemu ako bi taj život provodili u blagostanju (obratiti posebnu pažnju na ovaj pojam), a 40 odsto smatra Josipa Broza Tita pozitivnom osobom. U istraživanju je učestvovalo više od 2.200 građana Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a obrađeni su odgovori svih 1.700 učesnika starijih od 45 godina.
U BiH 92 odsto ispitanika starijih od 45 godina smatra da se nekad bolje živelo, čak 66 odsto misli da je život u Jugoslaviji bio mnogo bolji, dok Tita pozitivnom osobom smatra 65 odsto ispitanika.
Svi elektronski mediji, agencije i portali u Srbiji promptno su i reklo bi se s oduševljenjem (naslovi tipa ”U Jugi se bolje živelo”) preneli vest hrvatske agencije.
Razumljivo.
Jer, s tom vrstom nostalgije ništa bolje nije ni u Srbiji. Početkom 2014. godine sprovedeno istraživanje (Ninamedija) na uzorku od 1.200 ispitanika pokazalo je da skoro tri četvrtine građana Srbije veruje da se najbolje živelo u vreme Josipa Broza Tita. „Iz vizure običnog čoveka, Jugoslavija je bila država blagostanja”, objasnio je sagovornik beogradske Politike koja se bavila ovom temom.
Taj žal za prošlošću nije “od juče”.
Ima još jedno istraživanje (Fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i CeSID) iz septembra 2010. godine, na uzorku od 1.813 ispitanika, čiji je zaključak da je “socijalizam bio – rajsko doba Srbije”. U tom ubeđenju živi četiri od pet građana Srbije. Skoro svaki peti građanin smatra da zemljom vladaju vlasnici velikih preduzeća, životni standard u vreme socijalizma ocenjuje se “četvorkom”, a današnji (2010) “dvojkom”.
A u tom ”raju” važila su ova pravila: ”Radio ne radio, svira ti radio” i ”Ne možeš toliko malo da me platiš, koliko ja mogu malo da radim”.
Sećamo ih se s nostalgijom, je l’ da?
Ta dva pravila obeležila su Titov socijalizam i opisala ga na najbolji mogući način.
Ta dva pravila, kao hibernirana larva nekog smrtonosnog virusa, pokazala su se otpornima na tranziciju, preživela su sve reforme i danas kao ”duh naroda” predstavljaju moćan “kamen oko vrata” koji nas od budućnosti vuče u prošlost.
U pokušaju da objasni ovaj fenomen, predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović je 2010. izneo svoje mišljenje, na naučnoj konferenciji o rezultatima istraživanja uticaja tradicije na tranziciju: “To što veliki broj građana smatra da se u prošlosti živelo bolje izgleda mi ponekad kao životinja koja kada izađe iz kaveza počne da se vrti napred-nazad i potom se vrati u kavez” (Beta, 23. decembar 2010). A jedan od autora ovog istraživanja, Srećko Mihajlović, ocenio je da “nije ništa novo što se mnogo ljudi izjasnilo da se bolje živelo u vreme socijalizma, jer ljudi misle da su tada imali sigurnija radna mesta i veća prava” (isti izvor).
Kakve su šanse za dokidanje rajske prošlosti i koliki je njen uticaj na današnjost?
Nesumnjivo da današnjost s ozbiljnim natruhama naše rajske prošlosti određuje našu budućnost.
Veoma često u javnom diskursu može se čuti stav da tranzicija u Srbiji veoma dugo traje, na primer, još od reformi Ante Markovića 1989-1991. godine. Što je mnogo duže nego u nekim državama u susedstvu, da ne govorimo o bivšim komunističkim državama centralne i istočne Evrope. Brojni političari, sociolozi, filozofi i politikolozi tragaju za uzrocima nespremnosti srpskog društva da završi prelazak iz socijalizma u kapitalizam. Postoje brojne teorije na tu temu.
Mislim da tranzicija nije dovršena zato što u Srbiji nijedna ključna odrednica prošlosti (komunističkog sistema) nije dokinuta i sve one zajedno i danas dominiraju društvenom svešću.
U DNK građana Srbije ali i njene političke, akademske i kulturne elite duboko je usađeno zagađenje (virus) komunizma i otuda je velika skupina stanovništva do sada nekoliko puta pokazala da je protiv reformi i promena. To je brojna i šarena klijentela koju čine zaposleni u državnoj upravi, radnici u državnim i nerestrukturiranim (društvenim) preduzećima, pripadnici vojske i policije, studenti, seljaci, zaposleni u prosveti, zdravstvu, pravosuđu i kulturi, veliki deo humanističke inteligencije. Svi oni decenijama uspešno parazitiziraju na državnoj kasi (budžetu). I što je njima bolje, državi je gore.
Ti socijalni stratumi, kao čuvari ”primitivne (komunističke) svesti”, određuju političku, društvenu i ekonomsku morfologiju Srbije.
Pojedinačni pokušaji zasecanja u to bolesno društveno tkivo (poznatiji kao reforme) završavali su se, ako nikako drugačije nije bilo moguće – i krvavo (ratovima koje je Slobodan Miloševiću vodio 90-ih godina u ime srpstva na prostoru zapadnog Balkana), i političkim ubistvima (12. marta 2003. ubistvom premijera Zorana Đinđića, koji je bio tek ”reformator u pokušaju”). Sve druge teorije o ubistvu premijera Đinđića samo su pokušaj da se prikrije prava priroda srpskog društva, nespremnog da se transformiše i prihvati kapitalizam sa svim njegovim karakteristikama (individualizam, privatna svojina, tržište, slobodni pojedinac).
Nije samo Srbija, već su sve nove države nastale posle raspada SFRJ izgrađene na komunističkim temeljima. U Srbiji su oni samo najvidljiviji. Te temelje čine četiri stuba:
– autoritarizam i apsolutizam
– kolektivizam
– državni intervencionizam
– samoupravljanje
Srpsko društvo je i 15 godina posle započetih demokratskih promena zaraženo autoritarizmom u politici, ali i autoritarnošću kao individualnom sociopsihološkom karakteristikom najvećeg broja svojih stanovnika.
Srbija je i dalje opsednuta jakim političarima-pojedincima i lako se podaje ličnoj vlasti pojedinca; otuda toliko uspešna Miloševićeva diktatura, ambivalentan odnos – straha i opsednutosti – prema Vučiću i nepodeljene simpatije prema Vladimiru Putinu.
Savet samoproklamovanog ”oca nacije” Dobrice Ćosića pred formiranje Vlade mandataru Vojislavu Koštunici 2004. godine bio je: ”daj koalicionim partnerima šta god traže, a za tvoju stranku uzmi ministarstva sile – vojsku, policiju i sudstvo”, pokazuje idolopoklonički odnos Srba prema represivnom aparatu države.
Vera u klasni kolektivizam iz doba komunizma zamenjena je posle raspada SFRJ histeričnim nacionalnim kolektivizmom i autoritarnošću, odgovornima za najstrašnije zločine posle Drugog svetskog rata, koje su počinile srpske vojne i paravojne horde u ratovima 90-ih na Balkanu.
Na početku demokratskih promena i ekonomskih reformi u Srbiji, najveći deo vlasništva u privredi pripadao je državi – više od 50 odsto, a taj procenat ni danas nije mnogo manji. Pre neki dan generalni direktor RTB Bor predao je nadležnom sudu zahtev za stečaj tog preduzeća i odmah izrazio svoje mišljenje da posle stečaja RTB Bor treba da postane – državna firma.
U državu se i dalje veruje kao u svemogućeg regulatora sposobnog da zameni tržište – najveći broj građana i danas veruje da je država kriva za to što Srbija uvozi beli luk iz Kine i da je ona odgovorna zato što mnogi ljudi nemaju stan. Na tom talasu “pliva” i oduševljenje mnogih ekonomista (koji dominiraju javnim prostorom) modelom slovenačke privatizacije i tranzicije u kome je država bila ključni igrač, ali uz prećutkivanje kako je taj model propao i kako je Slovenija zbog tog modela zapala u ekonomsku krizu.
Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u svesti građana Srbije i dalje država dominira kao najpoželjniji poslodavac, a državni posao kao najpoželjniji (jer je siguran, što bi rekao Srećko Mihajlović) oblik zaposlenja – od 1,7 miliona zaposlenih, polovina radi u nekoj vrsti državne službe (administracija, uprava, javna preduzeća, obrazovanje, zdravstvo…).
Privatizacija je najviše osporavana reformska mera, koja u Srbiji nikada nije bila prihvaćena, i koji god model transformacije društvenog vlasništva u privatno da je bio izabran, nailazio je na otpore kakvi i danas postoje.
Javni prostor, intelektualna elita i mediji šire izraziti animozitet prema privatnom vlasništvu, ne postoji svest o važnosti svojine i gotovo svi preduzetnici i biznismeni tretiraju se kao lopovi i tajkuni.
Mali broj ljudi spreman je da prihvati rizik preduzetničke slobode i upusti se u privatni biznis, jer i dalje dominira svest o potrebi da država brine o svakom pojedincu i da ne treba uzimati sudbinu u vlastite ruke.
Posebno pogubna pojava u širokim slojevima stanovništva je odbijanje da se shvati veza između radnog angažmana (rezultata rada) i kvaliteta života. Preovlađujuće mnjenje, tvrdokorno branjeno, zaostalo iz vremena komunizma je da svi treba jednako da imamo i jednako da živimo – i uspešan biznismen i vrhunski hirurg, i sposoban menadžer, i prosečan službenik, i zgubidan. A da je onaj koji je stekao neki imetak, ili lopov ili kriminalac.
Prosečnost je postala životna i radna filozofija i poželjan društveni model, a izvrsnost nešto ”trulo kapitalističko” i neprimereno ”našem mentalitetu”.
Ključna dijagnoza bolesti srpskog društva i bazični razlog nerazumevanja Srbije i ostatka sveta ali i neuspeha reformi je uporno, stalno i isključivo fokusiranje političke elite i širokih slojeva stanovništva na princip raspodele dohotka, a ne na stvaranje nove vrednosti.
U glavama većine građana i dalje vlada konfuzija iz doba socijalizma da jedina moguća zarada potiče iz podele, iz preraspodele vrednosti. Ne postoji koncept dodane vrednosti, ne postoji koncept rasta. A svaki seljak zna da ako želi da zaradi mora da ulaže svoj rad; onda biljka iili životinja rastu i to je dodata vrednost, dakle seljak nije ni od koga ništa ukrao. Kao što i trgovac, fabrikant ili finansijer može da zaradi a da ni od koga nije ukrao nego je zaradio svima oko sebe – i radnicima, i državi i partnerima, dobavljačima, klijentima… dodao je vrednost u čitavom lancu i na kraju zaradio i za sebe. To je pravi princip ekonomije – da postoji rast i da se vrednost dodaje – ali je taj princip u stalnom sukobu s “decom komunizma”.
Sve srpske vlade posle raspada SFRJ samo su brinule kako da narodu podele tuđe pare – kredite uzimane po svetu. Taj model Titovog zaduživanja, za kojim na prostoru bivše Jugoslavije postoji toliko nostalgije, funkcioniše i danas uprkos izrazitoj opasnosti od bankrota srpskih državnih finansija. Objašnjenje je jednostavno – politička elita samo sluša ”glas naroda”, a ”narod” hoće da troši i dobro živi, ali nije spreman da radi, zaradi i da mu se mere rezultati rada.
Komunistička prošlost je ključno opterećenje svesti prosečnog građanina Srbije, njene političke i intelektualne elite.
Sve su to i dalje – deca komunizma.
Među građanima i pripadnicima intelektualne elite Srbije izrazito je vidljivo (a naročito posle parlamentarnih izbora 2014) bekstvo od ličnog angažmana u javnim poslovima, odsustvo brige za javnu stvar i bežanje od kritičkog angažmana u javnoj debati.
Iako većina ispitanika u istraživanju portala MojeVrijeme.hr s nostalgijom gleda na SFRJ kao nekorumpiranu državu, Titova Jugoslavije bila je prototip koruptivnog društva u kome su svi bili korumpirani – od nedodirivih članova političke nomenklature do radničke klase koja je potkupljivana sindikalnim letovanjima, vikendicama, nezarađenim platama, besplatnim stanovima, vlasništvom nad fabrikama… Zato danas većina građana u Srbiji korupciju smatra normalnom pojavom.
Nataloženi sedimenti te komunističke društvene svesti su: nebriga i nezainteresovanost za ljudska prava, privatna svojina kao zlo, prevlast državnog upravljanja, animozitet prema slobodi, odbacivanje preduzetništva, kolektivizam, egalitarizam, slavljenje novoizniklih komunističkih lidera (Uga Čaveza i Aleksisa Ciprasa) i vera u konačnu pobedu proleterske revolucije.
Naravno, u kolektivnoj svesti ima mnogo natruha iz bliske prošlosti opterećene nacionalističkim ludilom koje takođe zamagljuju budućnost.
Nataloženi segmenti te nacionalističke svesti su: izrazito odsustvo tolerancije (prema različitosti i prema novotariji), ksenofobija, kolektivizam, prigodna religioznost (klerikalizam), retradicionalizacija, strah od drugačijeg.
Debata o opterećenju prošlosti nije odgovor na pitanje da li se 90-ih godina dogodio diskontinuitet u kome je nacionalizam zamenio komunizam. Bojim se da bi to bio previše jeftin i lak odgovor. Pre bih rekao da je stara i loša komunistička svest nadograđena elementima nove i loše nacionalističke svesti.
Otuda je danas prosečan građanin Srbije u ozbiljnom problemu da ne vidi budućnost i da je se zato plaši.
To je više nego ozbiljan problem. Problem ”na kub” jer su individualna ali i kolektivna svest opterećene s dve loše/ružne prošlosti. Komunističke i nacionalističke.
S takvim opterećenjem teško je prepoznati budućnost.
Lečenje srpskog društva i svakog građanina ponaosob znači primenu terapije slične onoj koju koriste ”isterivači đavola”.
Biće tu još cike i vriske, mučnih scena i ritualnih žrtvovanja.
Peščanik.net, 19.04.2015.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU