„Када на Берклију предајем „уоквиравање“, на предавањима из „Увода у у когнитивну науку“, прва ствар коју учиним јесте да својим студентима задам једну вежбу. Вежба је: не мислите на слона! Штагод чинили, немојте мислити на слона. Још нисам наишао на студента који је био у стању да испуни овај захтев. Свака реч, попут речи слон, зазива оквир, који може бити слика или нека друга врста знања: слонови су велики, имају пљоснате уши и сурлу, повезују се са циркусима итд. Реч се дефинише у односу на тај оквир. И када негирамо оквир, ми га опет зазивамо. Ово нам пружа основни принцип уоквиравања, када се расправљате са неким: не употребљавајте његов језик. Његов језик одређује оквир – и то није оквир који бисте желели.”
Џорџ Лакоф

„Овде се више не ради о људском праву на приватност и слободу опредељења, већ о организованом промовисању сопственог погледа на свет као новог и друштвено пожељног обрасца понашања, без обзира на вредности средине у којој се то чини. Традиционални јавни и породични морал се проглашава застарелим, ретроградним, насилним, неслободним, а нови погледи се пакују у обланде модерности, напретка и савремености сваке врсте. Овде више нисмо на терену људских права и слобода већ културних, медијских и политичких ратова у којима нема нерешених резултата, већ само победника и поражених.”
Бошко Обрадовић

Како пише „Политика“, Бошко Обрадовић је на конференцији за новинаре позвао грађане да се придруже „Породичној шетњи“ која је одржана 12. септембра у Београду, у организацији „Двери“. Лепо. Истом приликом, Обрадовић је позвао припаднике геј и лезбејске популације да „са својим партнерима и кућним љубимцима“ не долазе на шетњу, „јер би то била чиста провокација“. Ово је већ мање лепо.

Иако је, кад се све узме у обзир, несумњиво да су Роми најдискриминисанија популација у Србији, барем у једном аспекту та тужна част припада гејевима и лезбејкама (уз њих, можда још само Албанцима). Наиме, како год лош био третман Рома у Србији, барем се нико из мејнстрим јавности не усуђује да против њих употреби експлицитне расистичке стереотипе. Против Рома се ради, али се не говори. Са гејевима и лезбејкама ово није случај – против њих је дозвољено употребити цео асортиман расистичких оптужби – завера, болест, оргијање, а ево сада видимо – и скотолоштво. Јер, јасно је надам се, да је управо то смисао „духовите“ Бошкове опаске о кућним љубимцима.

Али, духовитост (или „духовитост“), на страну, зашто је Бошко позвао грађане да се придруже „Породичној шетњи“, а овај позив ускратио гејевима и лезбејкама? Да ли сматра да они нису грађани ове државе, или пак да им није место на овом скупу? Не бих тако лако одбацио ни прво тумачење, али склонији сам да верујем да је у питању ово друго – по Бошковом мишљењу није им место на скупу на коме се бране породичне вредности. Али, зашто им тамо није место? Зар Бошко сматра да гејеви и лезбејке немају и не воле своје породице? Зар сматра да они нису нечија браћа и сестре, синови и ћерке, стричеви и стрине, а неретко и очеви и мајке?

Да ли сматра или не, не знам, али јасно је да се у својој изјави ослања на раширену предрасуду да су хомосексуалци некакви „социјални атоми“, тикве без корена, итд.1 Проблем са том предрасудом јесте што је очигледно нетачна и што то добро зна свако ко је икада у животу упознао више од два хомосексуалца (а то је, прилично сам сигуран, свако старији од десет година). Већина хомосексуалаца, баш као и већина хетеросексуалаца, нису никакви „социјални атоми“, већ чворови у густом ткању међуљудских, пре свега управо породичних и рођачких веза. Ускратити им место у овом ткању не само да би нанело непоправљиву штету њима као појединцима, већ и самом том ткању и везама које га сачињавају.

Али Бошко, дакако, не сме то да призна, јер би онда морао да призна још неке страшне истине, рецимо да породичне вредности и геј права нису ни на који начин супротстављени већ да, штавише, иду руку под руку. Наиме, породица која неким својим члановима упорно ускраћује бригу и подршку озбиљно омањује као породица, баш као што и држава која упорно ускраћује бригу и подршку појединим класама својих грађана озбиљно омањује као држава. Ширење бриге на до тада запостављене или чак активно острахизоване чланове, чини породицу бољом породицом, а државу – бољом државом.

Интереси хомосексуалних и хетеросексуалних грађана Србије нису супротстављени, већ, о ужаса!, идентични – и једнима и другима би одговарало да дечији додаци буду већи (јер, како рече онај несуђени учесник „Породичне шетње“, и велики песник Гете, некада је био дете, па су то свакако били и хомосексуалци; да не помињемо децу њихових блиских и драгих, и коначно – њихову сопствену), незапосленост мања, школство квалитетније, а наркоманија и криминал искорењени, једном речју – да држава буде у стању да обезбеди својим грађанима сва она добра која је функционална држава дужна да обезбеди. Ствар је само у томе да се ниједној класи грађана не може ускратити приступ овим добрима само зато што се некоме не свиђа њихова вера, боја или сексуално опредељење.

Страшна је истина, дакле, да насупрот ономе што тврди Обрадовић, Србија није у рату, ни објављеном, ни необјављеном, да њени грађани нису једни другима противници, већ савезници у остваривању заједничког пројекта, те да породичне вредности нико не напада; нико, то јест, до ниског стандарда, дисфункционалног правосуђа, лоше социјалне политике и свепрожимајуће системске корупције – друштвених болести које једнако погађају и хетеро- и хомо-сексуалце и у чијем ће искорењивању ови морати заједно да учествују. Једном када та страшна истина постане опште-прихваћена, обрадовићи овог света остаће без посла. Ако ни због чега другог, бар зато је треба што чешће понављати.

Исувише је лако, међутим, на „Породичну шетњу“ гледати са презиром или са подсмехом које ова манифестација, рационалним мерилима мерено, у доброј мери заслужује. Исувише лако и потпуно погрешно. Јер, без обзира на чињеницу да изгледа бесмислено правити манифестацију под оваквим називом у земљи у којој је сваки пазарни дан породична шетња, и без обзира што је агенда која се овом манифестацијом промовише противречна, празна, јалова, конфликтна и морал-паничарска, и без обзира што се овде као главни поборник породичних вредности појављује аутор бесмртних стихова: „Ја бих се одрек’о рођене браће за једне читаве женске гаће“, у питању је још једна, засад мала, али као суза чиста победа српских конзервативаца и једнако недвосмислен пораз српских либерала. Како год протекао „Геј прајд“, резултат је већ сада 1:0 за конзервативце. Зашто? Зато што је онај ко „брани породицу“ увек у предности у односу на оног ко брани „своја права“. Први брани заједничко добро, другог интересује само оно сопствено, а нико не воли егоисте. Ето, толико је просто.2

Овај мали пораз, међутим, може српским либералима бити добра прилика да науче једну значајну лекцију, врло сличну оној којој Џорџ Лакоф подучава америчке либерале последњих 15 година. По Лакофу, оно што конзервативци разумеју много боље од либерала јесте значај метафора, поготову једне посебне врсте метафора, за политику:

„Конзервативци разумеју да су морал и породица у самом срцу њихове, али и сваке друге политике. Тужно је само што либерали још нису достигли сличан ниво софистицираности.

У средишту либералне политике такође се налази морал заснован на породичним вредностима, али либерали знатно слабије разумеју несвесне механизме који структуирају њихову политику. Док конзервативци разумеју да све њихове политике имају јединствено порекло, либерали имају тако лоше разумевање сопственог концептуалног универзума да још увек мисле у терминима коалиција између интересних група. Тамо где конзервативци организују један свеошти, јединствени напад на либералну културу, либерали су подељени у изоловане интересне групе, утемељене на површним, локализованим питањима: права радника, права етничких група, феминизам, геј права, екологија, право на абортус, брига о бескућницима, здравствено осигурање, образовање, брига о уметности, итд. Овај неуспех да се види јединствена либерална политика, довео је до подељене свести и омогућио конзервативцима да примене стратегију завади-па-владај.“3

Овај заостатак либерала, даље тврди Лакоф, не мора да буде трајно стање ствари, јер либерали имају своју, једнако јединствену моралну метафору као и конзервативци, само што ће морати да почну експлицитно да је користе у изградњи своје платформе, баш као и у изградњи реторике и слика којима се служе у њеној презентацији. Морална метафора која стоји у основи конзервативне платформе је, наравно, породична метафора –  метафора Јаког Оца који кажњава непослушност и дисциплинује размажену децу. Али метафора која стоји у основи либералне политике је такође породична – метафора Брижног Родитеља, који брине о благостању сваког члана породице. Метафора Нације-Као-Породице заједничка је и једнима и другима. Питање је само – какве породице?

Обрадовићева изјава је јасан пример виђења породице (и Нације-Као-Породице) по моделу Строгог Оца – у тој породици нема места за гејеве и лезбејке, јер је како каже Лакоф „хомосексуалност инхеретно супротстављена моделу Строгог Оца“. Насупрот томе, у моделу Брижног Родитеља, гејеви и лезбејке, баш као и сви остали, заслужују бригу и могућност да испуне свој индивидуални потенцијал.

Не мора се у целости прихватити Лакофљева сложена, свеобухватна и контроверзна теорија о везама између лингвистике, когнитивне науке и политике да би се прихватила снажна и опомињућа порука коју је упутио америчким либералима: успех у политици у великој мери зависи од тога ко „уоквирује“ теме, ако допустите да то чини противник – изгубићете.

У Србији ово упозорење одзвања још гласније, јер овде теме одувек уоквирују анти-либерали, и то увек на препознатљив начин: заједничко добро против појединачног (или мањинског) интереса: патриоте против издајника, плаћеника, каријериста, сепаратиста, итд. Српски либерали су још деведесетих трајно изгубили један битан појам (патриотизам) и дискурс заједничког добра уопште, препуштајући их скоро у потпуности другој страни и држећи се уместо тога прича о личном интересу, бољем стандарду, белом шенгену, мањинским правима, итд. Ово је игра у којој на тренутке могу и да добију, али у којој су дугорочно осуђени на повлачење и коначно – на пораз.4

Сада присуствујемо још једном конзервативном „уоквиравању“ и још једном либералном пристајању на противничке појмове. С једне стране имамо „Породичну шетњу“, а с друге имамо „Геј прајд“. Кључни оквир расправе је „породица“, и конзервативци су „за“, а либерали су…, па за шта год да су, за породицу нису, што ће рећи да су против. Индивидуална права? Провидна маска за хедонизам. Геј права? Провидна маска за разврат, наметање неприродне идеологије, итсл.

Решење је, наравно, повратити језик заједничког добра и не дозволити његову узурпацију. На причу о породици, причом о породици, али инклузивној. На причу о Нацији-Као-Породици – причом о Нацији-Као-Породици, али поново – инклузивној, брижној, заинтересованој подједнако за сву своју „децу“. Дебата се мора „пре-уоквирити“ (pun not intended), или је ускоро више неће ни бити. Како по питању геј права, тако и по свим осталим питањима.

Претходна размишљања тичу се начина на који треба водити дебату. Друго је питање о чему је треба, односно не треба водити. А не треба је водити о томе да ли грађани имају или немају права на мирно окупљање. То питање је решено и одговор на њега је записан у члану 54. устава Србије. Ту нема места дебати. То у последње време као да схвата чак и Бошко Обрадовић, који у скорашњем интервјуу каже: „Противник сам било каквих забрана, не бих дакле ‘Параду поноса’ забранио, али могло се то урадити и на неки другачији начин, а не блокирати град и слати једну ружну слику Србије у свет.“5 То је лепо: неслагање изражено на цивилизован начин, без ускраћивања туђег права на окупљање и изражавање. Оно што је опет мање лепо јесте што Бошко лаже.6 У саопштењу информативне службе „Двери“ од 23. јула ове године, јасно се каже: „Двери се залажу за онемогућавање геј параде свим цивилизованим и ненасилним средствима. Најбоље би било да београдске власти имају храбрости и поступе слично градоначелнику Москве, господину Лушкову који је ову параду спречио без обзира на жестоке притиске са Запада. Геј парада није тековина демократског исказивања легитимног политичког става, те и њено спречавање самим тим није недеморатски чин.“ Дакле, „Двери“ су се јасно и гласно залагале за забрану геј прајда, уз апсурдну тврдњу да овај „није тековина демократског исказивања легитимног политичког става“. Ако су од овог става одустали, ред би био да нас информативна служба и о томе информише, зар не? Али нема везе, ако уистину намерава да се убудуће држи елементарних правила демократске игре, ако је та јагњећа кожица у коју накнадно покушава да се увуче почетак једне трајније трансформације, Бошку би требало прогледати кроз прсте за ову неспретну детињу лагарију.

Градоначелнику Београда, међутим, тешко је прогледати кроз прсте за ону већ вишеструко исмејану глупост о сексуалности која је „приватна ствар“, па јој је стога место „између четири зида“. Та теза о сексуалности као „приватној ствари“ такође је нешто о чему нема смисла расправљати, јер је смисао ове – иначе тачне – тврдње, јасно дефинисан чланом 21., Закона о забрани дискриминације, који каже: „Сексуална оријентација је приватна ствар и нико не може бити позван да се јавно изјасни о својој сексуалној оријентацији. Свако има право да се изјасни о својој сексуалној оријентацији, а дискриминаторско поступање због таквог изјашњавања је забрањено.“ Дакле, то што је сексуална оријентација „приватна ствар“, значи само да појединац има права сам да одлучи да ли ће ову информацију задржати за себе или ће је изнети у јавност, а никако не значи  да он (или она) треба или мора да је задржи за себе, односно – „између четири зида“. У том смислу, и религија је „приватна ствар“ – воља вам, задржите своја религијска уверења за себе, воља вам, изнесите их јавно, идите у цркву, учлањујте се у огранизације попут „Двери“, итд. – и једна и друга опција су ваше уставом и законом заштићено право. Е, сад, може бити да Ђилас лично преферира опцију „држања своје сексуалности за себе“,7 али то је, како да вам кажем – његова приватна ствар, што значи да се Драган Ђилас као приватно лице може залагати за своје схватање доличне сексуалне приватности, док Драган Ђилас као државни функционер, односно заступник јавне ствари, мора пре свега да заступа закон – у овом случају Закон о забрани дискриминације (који је донела његова сопствена странка, а не сећам се да се он нешто бунио) и да свакоме ко то жели гарантује право на изражавање сопственог сексуалног опредељења, ма шта он, Драган Ђилас, о томе приватно мислио.

У целој овој  причи, најмање је страшно што се Ђилас понео хипокритски. Страшно је то што он показује или непознавање или, што би било још и много горе, стравичну небригу (Американци би рекли: reckless disregard) за уставне принципе државе којој служи. У уставној демократији јавни простор припада свим грађанима, не само онима који су у већини, и управо томе служе уставне гаранције слободе мирног окупљања и слободе говора и изражавања. Зато са Ђиласом и свима осталима који износе тај тупави аргумент о „четири зида“, нема дебате – треба их просто послати на дочитавање устава и закона.

И за крај, још једна Лакофљевска (мада не и Лакофљева) поента – ако постоји једна метафора на коју у јавној дебати никако не треба пристати, то је онда управо метафора политике као “zero sum game”, односно како то Бошко каже (чини се, пре инспирисан Ван Дамовим филмовима које смо као клинци гледали на размазаним ВХС копијама, него српском епском поезијом) – „ратова у којима нема нерешених резултата, већ само победника и поражених.“ Не зато што би либерали у тим ратовима изгубили, него зато што би само прихватање „ратне игре“ био пораз за концепцију политике коју бране. Да би ратни хушкачи победили, није неопходно да добију рат – довољно је да га изазову.

Пешчаник.нет, 18.09.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +

________________

  1. Па тако Обрадовићев колега из „Двери“, Владан Глишић: „Када у једном друштву дође до разарања органских заједница и веза (породица, локалне заједнице, народност, струковна удружења, итд…), и када се помешају и погубе друштвене улоге (отац, мајка, родитељ, дете…, итд), свака добронамерна друштвена акција препознаје се по томе што покушава да ове односе и улоге сачува и да их врати у нормалу. Промотери хомосексуалности-идеолози хомосексуализма подстичу урушавање ових улога и разарање породичних и социјалних веза. Амбијент у коме би се они идеално осећали је друштво претворено у скуп појединаца који се међусобно сексуално размењују као робе на тржишту. Такво друштво би увек било на ивици да се претвори у зверињак и ван те зоне би га одржавала само велика репресија. То је друштвени амбијент који идеолози хомосексуализма прижељкују.“
  2. Нешто слично је недавно управо на „Пешчанику“ рекао и Дејан Илић и тиме на себе навукао назаслужени одијум подржавалаца прајда заснован скоро искључиво на неразумевању његових примедби.
  3. Metaphor, Morality, and Politics: Why Conservatives Have Left Liberals In the Dust
  4. Добар, релативно скорашњи пример оваквог „уоквиравања“ представља чувени пасус Слободана Антонића, а поводом тада тек очекиваног проглашења независности Косова: „Грађани, тог Ивањдана, више неће моћи да своју одговорност за судбинске одлуке пребацују на политичаре. Сатерани у ступицу, мораће да направе избор: нови ауто или стара икона. А они који Србе гурају у тај ивањдански избор, мислећи да већ сада знају шта ће Србија изабрати, нека још једном размисле. Ивањдан у Србији је већ умео да изненади.“ И још једном, читалац је склон да презриво одмахне руком на ову лажну, вештачку, кичасту дилему. И још једном – читалац ће погрешити ако то учини.
  5. Интервју је објављен у „Правди“ од 11. 09. 2009., а може се наћи на овој адреси: http://www.dverisrpske.com/tekst/174579
  6. А исто чини и Слободан Антонић када, у за њега већ препознатљивом покушају да џелате представи као жртве, и обратно, каже: „Учесници “Породичне шетње” су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији “Поворке поноса”. Јер, они јесу истакли своје неслагање са “Поворком”. Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме.“ (болд Р.Д.)
  7. Али, авај, чак ни то није тачно. Види Дежуловића и Панчића.

Leave a Reply