– Што ниси изгубио, имаш?
– Да.
– Рогове ниси изгубио?
– Не.
– Дакле, имаш рогове.

Пре пар месеци у Утиску недеље се расправљало о дискриминацији хомосексуалца и међу гостима се нашао и један психијатар, специјалиста за сексологију. Сећам се да сам тада помислио – шта је следеће? Хоћемо ли консултовати генетичаре када расправљамо о расној дискриминацији? Хигијеничаре када расправљамо о дискриминацији Рома? Гинекологе када је реч о родној дискриминацији? Питати психијатра о нечему што је пре свега морално, правно и политичко питање, чини ми се неумесним и опасним. Психијатрија се наиме не бави нормативним питањима – а питање једнаких права свих грађана јесте управо такво. Сматрати да је за питање односа државе према хомосексуалцима надлежан психијатар (баш као и да је за питање односа државе према црнцима надлежан генетичар), само је по себи већ морално проблематично. У датом случају, моје су се бриге показале неоснованим – наступ доктора Ракића (јер о њему се, наиме ради), био је у сваком погледу узорит. Али, што би рекао Бора Ћосић, ипак. Проблем је у принципу, не у конкретном случају.

Моје црне слутње испуниле су пре неки дан, када је Политика објавила текст неуроспихијатра Богдана Дракулића,  на тему права хомосексуалаца. Шта квалификује једног неуропсихијатра да говори на ову тему? Шта га чини стручњаком за права, чија год ова била? Наравно, већ сама чињеница да је грађанин ове земље чини га, баш као и било кога другог, меродавним да изнесе своје мишљење на ову тему, али у том случају он не наступа као експерт, него као приватно лице. Дракулић се, међутим, испод текста није потписао само именом и презименом (дакле, qua грађанин), него и занимањем – неуроспихијатар (дакле, qua експерт). Читаоци га стога доживљавају као научни ауторитет, што се да лако закључити из њихових коментара на Политикином сајту: „Захваљујем се доктору на овом тексту пре свега због доприноса да ствари стави на право место.“, изјављује један читалац, „Хвала на јасној и прецизној анализи. Добро је кад неко стручан појмовно разјасни значење изговорених захтева“, усхићена је читатељка. Како је то Дракулић стручан за то о чему о пише, његове читаоце не брине превише.

Шта их је то толико одушевило у Дракулићевој анализи? Једном речју – све. Јер све је ту – геј идеологија која се неће зауставити све док потпуно не преуреди наша схватања културе, права и морала, спонзори из иностранства који овај пројекат финансирају, домаћи издајници који га спроводе на терену, и наравно, поштена и потлачена већина која мора да сагиње главу под овим страшним хомосексуалним зулумом. Ово су, наравно, већ општа места хистеричног дискурса које влада нашим јавним простором последњих недеља, али Др Дракулић им сада даје нови дигнитет, што се његовим читаоцима поприлично допало – њихова је хомофобија, наиме, сада добила и научно признање.

Усуђујем се да кажем да је, чак и у жестокој конкуренцији гомиле ступидних и огавних текстова написаних поводом неодржане Параде поноса (на Дверима и НСПМ овакви се већ броје десетинама), Дракулићев урадак ипак најгори који сам до сад прочитао. Други се, наиме, своде на просто сејање мржње и моралне панике, без озбиљних покушаја рационализације сопственог становишта. Са Дракулићевим текстом је другачије: он би, са наводно научних и наводно неутралних позиција, нечему да нас поучи. Он неке појмове дефинише, појашњава и анализира. Једном речју – он говори са позиције теоријског аутеоритета. Детаљно размотрити све што је лоше и погрешно у овом квази-теоретисању био би дуг и узалудан посао, па ћу се зато ја усресредити само на део који би требало да представља главну тезу текста. Вели Дракулић:

„Домен људских права и слобода једне цивилизације ни у ком случају није један бесконачан, аморфни простор, некаква врећа која садржи различите ствари, из које се може понешто узимати или у њу додавати а да све остало остане непромењено. Свако друштвено чињење је истовремено и чињење другоме. Ако хомосексуалци остваре неко право морају бити свесни да истовремено не могу остати непромењена права и слободе оних других. Овде не може да се ради о неутралној различитости, о мирној коегзистенцији двеју оријентација него оне нужно (а најбољи доказ за ту нужност је постојећа стварност сукоба) прелазе у супротност и противречност.“

Све је у овом пасусу погрешно, али најпогрешнија је основна премиса, да су права нешто као торта, па што веће парче исечемо за себе, то мање остаје другима. Сигурно, има и таквих права, рецимо, право на поседовање нечега: куће, имања или – торте. Ако сам ја власник, то значи да ти ниси. Али права о којима се овде ради – право на окупљање рецимо, или право на слободу изражавања, нису од те сорте и то је савршено јасно. То што ће хомосексуалци имати право на окупљање неће ни за трунку смањити „колач“ права на окупљање којим једно друштво располаже (осим у баналном смислу да неће бити могуће окупити се баш у исто време и на истом месту, али то је просто неозбиљна примедба). Дакле, права и слободе „оних других“ остају неокрњена упражњавањем права на окупљање. Исто је и са правом на изражавање – ничија права нису умањена тиме што је хомосексуалцима омогућено право на изражавање – „торта“ слободног изражавања не може се „појести“. Колико год се слободно изражавали, опет ће да остане слободе и за друге. Згодно, зар не?

На овим је једноставним премисама изграђен либерална демократија, управо као гарант „мирне коегзистенције“ различититости, регулисане неутралним принципима (претпостављам да је Др Дракулић на ово мислио, јер синтагма „неутрална различитост“ просто нема никаквог смисла). Па тако муслимани и хришћани, верници и атеисти, социјалисти и конзервативци, могу мирно конегзистирати једни са другима, истовремено јавно исповедајући своје религије и идеологије и не угрожавајући било кога другог у његовом сличном праву (претпостављам да се Др Дракулић са овим слаже, или можда грешим?). И сад, добронамеран читалац не може а да се не запита, зашто Дракулићу баш ти хомосексуалци срећу кваре, зашто се са њима не може мирно, него је ту некаква борба непрестана, зашто су баш њихова права таква да се могу упражњавати само на уштрб „оних других“? (О Дракулићевој тврдњи да већ само постојање овог сукоба доказује и његову нужност, стварно не треба трошити речи. Надам се само да то није принципи којим се дотични води и у својој медицинској пракси.)

Објашњење је једноставно. Постоји један смисао у којем нечије право заиста увек представља губитак права неког другог. У том смислу је ослобађање црних робова у Америци после грађанског рата извршено на уштрб туђих права – наиме, права њихових власника да их поседују. Проблем је само у томе што робовласници никада нису ни имали право да поседују робове, то су право себи узурпирали, тако да ниједно њихово морално право није повређено аболицијом. Не може се изгубити право које се није ни имало, како год да су га тадашњи бели амерички јужњаци сматрали природним, нормалним, уобичајеним и традиционалним.

Једино у овом смислу, Дракулићева кукумавка постаје разумљива. Остваривањем свог уставог права на окупљање, учесници „Параде поноса“ уистину би ускратили право некоме другом, наиме, ускратили би право хомофобима да регулишу јавни простор и у складу са својим преференцијама одређују шта се у овоме сме, а шта не сме појављивати. Проблем је само у томе што хомофоби ово право заправо никада нису ни имали. Хомосексуалцима је приступ јавној сфери дуго био, ако не формално, а оно свакако фактички онемогућен, па су хомофоби из просте уобичајености овог стања закључили да на њега имају право, управо онако како су и робовласници закључили да имају право на поседовање људских бића. И једни и други су се горко преварили. Оно што се није имало не може се ни изгубити. Осим ако Др Дракулић не жели потврдно да одговори на чувено софистичко питање. Али у том случају, бојим се да ће у пакету са правом на оспоравање туђег уставног права морати да прихвати да поседује још понешто.

Пешчаник.нет, 08.10.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +

Leave a Reply