Неки умни људи „напрежу свој мозак“, како се то данас на српском језику каже и схвата, и прате, читају и пишу о запуштеној просвети и образовању у Србији. У покушају да се промисли где се налазимо, шта нам се дешава, и у покушају да се утврди има ли икакве реално засноване наде за макар минимални бољитак, неки су уложили своје време, енергију и новац и организовали чак и конференцију с пробраним и пажње вредним учесницима. Наравно, као што смо и очекивали, скоро нико од оних које плаћамо да о свим овим питањима мисле није се на њој појавио. Имали су, изгледа, паметнија посла. Док тамо неки трабуњају, они су узели тастатуру под шаке, практично искористили своје време и конкретно показали како то они промишљају образовање.
Када се прошле године Филозофски факултет продавао приземним слоганом На врху је лепше, и својим плакатима будућим историчарима уметности и класичним филолозима нудио будућност фото-модела, схватио сам да је време глуматања каквог-таквог достојанства на БУ остало давно иза нас. То је добро јер знамо на чему смо, али је лоше што смо се ту нашли, као и што ће ретко ко у томе видети ишта спорно. Ипак, ово није најгоре што се на том факултету у последње време догодило, а да у поткопавању сопственог достојанства може да се падне много ниже, показује један срамотан памфлет Факултета организационих наука, можда крвничким радом припреман баш у тренутку трајања неке небитне конференције којекаквих замлата (претпостављам да су је господа с тог факултета на брду тако доживели, ако су за њу и чули).
Памфлет, тј. књижица носи наслов Манири успешних фоноваца. Овај наслов је за мене био информативног карактера, јер сам научио нову реч – фоновац. Биће да сам погрешно веровао да се модус понашања „четреспети и седамдесети против Стерије“ прераста са основном школом. Успешно полагање двадесет математичких задатака, алтернативно уз додатак теста опште информисаности, изгледа да је довољно за трансформацију у неку особену скупину људи, посве различиту од осталих – дигимон постаје фоновац. Но, то није све, треба уложити посебан напор да се постане успешан фоновац. Шта старији, тата-фоновци поручују новопридошлима, како се то постиже? Шта ову врсту/нацију/… (шта год то било) одликује?
„Постали сте члан престижне академске заједнице – можете слободно корачати подигнуте главе и пуни самопоуздања. Карактеристике које нас одликују су: врхунско знање [О чему?], изражен осећај поноса [На шта?], самоуверено прихватање изазова […]“. Сада, пошто су их научили да ходају пуни самопоуздања и дигнутог носа, старији фоновци даље подучавају млађе о мање важним, секундарним манирима, као нпр: „’Добро јутро/добар дан/добро вече’ уз ненаметљив осмех скренуће пажњу на вас“. Ови старији фоновци, носиоци врхунског знања, самоуверености и осталих особина лидера, пропустили су, изгледа, неке часове у школи. Поучен њиховом тржишном логиком, нећу им овде бесплатно рећи где је грешка у овом исказу.
Трећа страна памфлета наставља даље доказивање врхунског фоновачког знања, те тамо стоји: „Наш језик је веома богат и има прегршт лепих речи и зато псовке не налазимо у нашем речнику“. Прво није јасно на који се језик овде реферира. У досадашњем тексту заменица ми реферирала је на фоновце. Дакле, према правилима текстуалне кохезије наш језик реферира на језик фоноваца. Ако фоновци говоре неким посебним језиком, признајем да о томе нисам информисан. Аутори текста вероватно ипак подразумевају да је језик фоноваца српски језик, а свакако не неки посебан језик. У том случају, нека свом врхунском знању додају и неколико важних факата, као нпр. да је Србија мултиетничка држава, да у њој живи 50 и нешто хиљада Словака, затим приближно исто толико Румуна, око 150 000 Бошњака, још много више Мађара итд. Да ли је њима забрањено да постану фоновци, или се очекује да и њихов језик претворбом у фоновачки постане наш, фоновачко-српски језик? Ипак, питање на који се језик реферира синтагмом наш језик постаје још замршеније у другом делу реченице, чак постаје неразрешиво. Каже се да псовке „не налазимо у нашем речнику“. Ако нашем разумемо као српском, јер смо горе климаво закључили да се управо о том језику ради, ова реченица је сува лаж, или барем толико неспретно написана да је једнака будалаштини. У речнику српског језика налазимо псовке, и то је лингвистички факат. Ако је тата-фоновац, писац текста, ипак зналац, те је све време заправо поштовао правила текстуалне кохезије доследно реферирајући ми–фоновци, било би лепо да се упознамо детаљније с речником и граматиком тога језика без псовки, као и с његовом историјом. Наравно, мени је јасно, а претпостављам и свим читаоцима, на шта тачно реферира наш језик, а на шта наш речник, и то се може лако објаснити лингвистичким инструментаријумом, али бих ипак оставио отвореним избор између српске хегемоније и незналачког састављања реченице.
Остало је још пет страница овог мини-приручника. Ту се даље у маниру недоследности с почетном премисом фоновачкој младежи објашњава да се запосленима треба обраћати per vouz, те да није пристојно запиткивати професоре на ходнику, и све остало што чланови престижних академских заједница иначе не знају, па му ваља поклонити посебну пажњу, све до таквих баналности типа не упадати у реч и осталих поука из обданишта. Овде су запослени на ФОН-у разоткрили какви су заиста њихови престижни академци, и толико о почетним тврдњама.
На шестој и седмој страни, међутим, следи најгаднији део овог малог упутства, које одише одвратним сексзимом, конзервативизмом ове претворно модерне институције, и додатним потпуно неодговорним улизивањем тим студентима, златним кокама. Ко би уосталом куповао њихове књиге, плаћао школарине, уписе и којекакве потврде овој престижној академској институцији, односно врло конкретним људима и женама (да се намерно послужим њиховим сексистичким дискурсом) који у њој раде? Ево неколико цитата. Новопридошлим фоновцима се под одредницом „Не, никако!“, са све пиктограмом за случај да неки од њих слабије читају, наводи долазак на Факултет у сандалама или бермудама. Познато је ваљда да је Србија на подручју субполарне климе, па је овакав гест недопустиво непристојан. Да смо у Сахари као рецимо Словенија, где њихови полицајци смеју да раде у бермудама, ни за ФОН то сигурно не би био проблем. Међу одредницама „Да, свакако!“ (уз пропратни пиктограм) поручује се, између осталог: „Колегинице, будите даме у сваком тренутку.“ (?!) С друге стране: „Колеге, будите увек џентлмени према колегиницама – фоновци су надалеко познати као ‘шмекери’.“ (?!)
На последњој страни се бруцошима и бруцошкињама за крај, ваљда као најбитније за почетак академског живота, препоручује да размишљају о шармантности… (баш тако, са све три тачкице).
Ето неких одговора на дилеме о образовању.
Аутор је филолог опште лингвистике и словеначког језика, сада на студијама германистике у Љубљани.
Пешчаник.нет, 04.10.2012.