Пише: Едуард Прангер
Невјеројатна је количина мржње ових дана према свему што је хрватско. У тешким тренуцима боли и патње за изгубљеним сином наше Домовине, за једном од наших највећих жртава и домољуба Звонка Бушића, и у овим тренуцима диже се увијек исти глас удбаша, четника, југоносталгичара и љубитеља ћирилице који имају храбрости нападати успомену на нашег мученика.
Када је Звонко постављао једну врло једноставну и скоро безазлену експлозивну направу у претинац њујоршке подземне жељезнице знао је да то ради за Домовину и да ће једино на тај начин скренути позорност Американаца на тешко стање нас Хрвата у СФРЈ и фашистички терор који је тада владао у злочиначкој Титославији. За сваки случај, привремено је скренуо с пута (и то само на неколико сати) један мањи путнички зракоплов намјеравајући из њега бацати летке и тако обавијестити свјетску јавност о тешком положају Хрватске у умјетно створеној балканској творевини. На жалост, није рачунао на то да њујоршки полицајци нису довољно едуцирани у демонтирању и најједноставнијих експлозивних направа, па се догодио несретни случај и један од њих је погинуо, а неколико их је било рањено. Ту ваља нагласити чињеницу да је полицајац потпуно самовољно и без питања демонтирао направу, а да су остали страдалници били ипак преблизу мјесту догађаја.
Неки новинари пишу да је Звонко био обичан терорист, али ми сви добро знадемо тко њих плаћа и за чији рачун они пишу. Они су у детаље описали сам догађај и низ несретних случајности, али нису споменули да се удовица покојног полицајца након суђења у неколико наврата испричавала несретном Бушићу због неугодности које су га касније задесиле те да му је у затвор годинама доносила воће, колаче и цигарете. Уосталом, познато је да је у жалби на пресуду поднесена и медицинска документација која је указивала на то да је несретном полицајцу баш пред сам догађај дијагностицирана неизљечива болести од које би он убрзо и овако и онако преминуо. Што се, пак, саме незаконите врло краткотрајне посудбе путничког зракоплова тиче, након ухићења, свих је седамдесет и шест путника на челу с капетаном и особљем уз громогласне овације и аплауз испратило из зракоплова храброг Бушића и његову малобројну дружину, а што се исто тако настоји дебело прешутјети.
Наравно да Звонко није намјеравао починити никакву штету невиним цивилима што је амерички суд благонаклоно узео у обзир и хонорирао, па га је осудио само на тридесет и двије године затвора уз издвојено мишљење предсједника суда који је дословно изјавио: „У име правосуђа испричавамо се због пресуде, а у име америчког народа изражавамо дивљење према патриотизму које свима нама може бити једино свијетли примјер и узор. Благо Хрватима, да је у Америци више домољуба попут Звонка, гдје би нам био крај!“
Ето, то је права истина о Звонку Бушићу који је на олтар домовине положио свој живот као и сви они који су то учинили прије њега попут Мире Барешића који је с још четири пријатеља несретним случајем елиминирао велепосланика СФРЈ у Стоцкхолму, Боже Вукушића којем се неправедно ставља на терет убојство у Карлсрухеу гдје је несретним случајем од залуталог метка смртно страдао један УДБА-ин агент, па све до Миљенка Хркача који је потпуно случајно у Београду изгубио двије бомбе ручне израде; прву у кину „20. октобар“, а другу у гардероби жељезничке станице.
Нека им је лака црна Хрватска земља.
Raznoslovan tribute hrvatskom domoljublju
Nevjerojatna je količina mržnje ovih dana prema svemu što je hrvatsko. U teškim trenucima boli i patnje za izgubljenim sinom naše Domovine, za jednom od naših najvećih žrtava i domoljuba Zvonka Bušića, i u ovim trenucima diže se uvijek isti glas udbaša, četnika, jugonostalgičara i ljubitelja ćirilice koji imaju hrabrosti napadati uspomenu na našeg mučenika.
Kada je Zvonko postavljao jednu vrlo jednostavnu i skoro bezazlenu eksplozivnu napravu u pretinac njujorške podzemne željeznice znao je da to radi za Domovinu i da će jedino na taj način skrenuti pozornost Amerikanaca na teško stanje nas Hrvata u SFRJ i fašistički teror koji je tada vladao u zločinačkoj Titoslaviji. Za svaki slučaj, privremeno je skrenuo s puta (i to samo na nekoliko sati) jedan manji putnički zrakoplov namjeravajući iz njega bacati letke i tako obavijestiti svjetsku javnost o teškom položaju Hrvatske u umjetno stvorenoj balkanskoj tvorevini. Na žalost, nije računao na to da njujorški policajci nisu dovoljno educirani u demontiranju i najjednostavnijih eksplozivnih naprava, pa se dogodio nesretni slučaj i jedan od njih je poginuo, a nekoliko ih je bilo ranjeno. Tu valja naglasiti činjenicu da je policajac potpuno samovoljno i bez pitanja demontirao napravu, a da su ostali stradalnici bili ipak preblizu mjestu događaja.
Neki novinari pišu da je Zvonko bio običan terorist, ali mi svi dobro znademo tko njih plaća i za čiji račun oni pišu. Oni su u detalje opisali sam događaj i niz nesretnih slučajnosti, ali nisu spomenuli da se udovica pokojnog policajca nakon suđenja u nekoliko navrata ispričavala nesretnom Bušiću zbog neugodnosti koje su ga kasnije zadesile te da mu je u zatvor godinama donosila voće, kolače i cigarete. Uostalom, poznato je da je u žalbi na presudu podnesena i medicinska dokumentacija koja je ukazivala na to da je nesretnom policajcu baš pred sam događaj dijagnosticirana neizlječiva bolesti od koje bi on ubrzo i ovako i onako preminuo. Što se, pak, same nezakonite vrlo kratkotrajne posudbe putničkog zrakoplova tiče, nakon uhićenja, svih je sedamdeset i šest putnika na čelu s kapetanom i osobljem uz gromoglasne ovacije i aplauz ispratilo iz zrakoplova hrabrog Bušića i njegovu malobrojnu družinu, a što se isto tako nastoji debelo prešutjeti.
Naravno da Zvonko nije namjeravao počiniti nikakvu štetu nevinim civilima što je američki sud blagonaklono uzeo u obzir i honorirao, pa ga je osudio samo na trideset i dvije godine zatvora uz izdvojeno mišljenje predsjednika suda koji je doslovno izjavio: „U ime pravosuđa ispričavamo se zbog presude, a u ime američkog naroda izražavamo divljenje prema patriotizmu koje svima nama može biti jedino svijetli primjer i uzor. Blago Hrvatima, da je u Americi više domoljuba poput Zvonka, gdje bi nam bio kraj!“
Eto, to je prava istina o Zvonku Bušiću koji je na oltar domovine položio svoj život kao i svi oni koji su to učinili prije njega poput Mire Barešića koji je s još četiri prijatelja nesretnim slučajem eliminirao veleposlanika SFRJ u Stockholmu, Bože Vukušića kojem se nepravedno stavlja na teret ubojstvo u Karlsruheu gdje je nesretnim slučajem od zalutalog metka smrtno stradao jedan UDBA-in agent, pa sve do Miljenka Hrkača koji je potpuno slučajno u Beogradu izgubio dvije bombe ručne izrade; prvu u kinu „20. oktobar“, a drugu u garderobi željezničke stanice.
Neka im je laka crna Hrvatska zemlja.
Radio Gornji Grad, 02.09.2013.
Peščanik.net, 04.09.2013.