- Peščanik - https://pescanik.net -

Брда имају очи

Јуче су Срби први пут у 18 година обиљежили датум када су у нападу зелених беретки на колону ЈНА многи војници заробљени, а неколико их је погинуло.

Наравно, као и по сваком другом, чак и много бенигнијем, питању, тако је и око овог догађаја дошло до спора међу бх. етницитетима.

За Бошњаке је помен жртава које је имала ЈНА гријех према свима који су искључиво бранили Сарајево, за Србе су баш те жртве доказ да је страдања било и на српској страни.

Интересантно је, ипак, да и једни и други сазријевамо полако. На крају крајева, почетак нашег рата до истребљења је већ обавијен измаглицом стварног живота којим данас живимо, и мртви остају само својим породицама и спорадичним политичким препуцавањима.

Срби, наиме, више ни не могу инсистирати на ставу да су искључиве жртве претходног рата – сада се „ради“ на томе да се сопствена кривица некако оправда или ублажи.

Бошњаци, такође, не могу инсистирати више на својој апсолутној невиности. Чак је и лидер најјаче бошњачке партије прије годину дана изјавио, парафразирам,  да се Бошњаци морају одрећи става и филозофије жртве, и почети реалније сагледавати свијет око себе.

Једини значајнији српски политичар који је прије неколико година рекао Србима у БиХ исто, након тога је готово нестао са бх. политичке сцене.

Јуче је у Добровољачкој улици било мирно, ма колико су многи навијали да падне барем један камен на нечију главу. РТРС нас и у својим јутрошњим вијестима подсјећа на српска страдања и указује на нелагоду коју су Срби осјећали када су кренули да по први пут обиљеже мјесто свог страдања у Сарајеву. Мислим, ипак, да исти медиј није никада извијестио о Србима који осјећају нелагоду када одлазе у град који су држали у опсади неколико година, систематски га уништавајући са околних брда, повлађујући неоисламским елементима са друге стране – помажући им да ојачају, и након рата још додатно измијене сам град, на жалост и већине Бошњака Сарајлија, а камоли Срба.

Данас се ламентује над „десрбизацијом“ Сарајева и цијеле БиХ. Међутим, у послијератном периоду, када је требало приступити санацији, колико је могућно, настале штете на свим пољима, Срби су се одлучили за национални аутизам. Ентитет смо одлучили сматрати државом, БиХ као државу игнорисати. У том аутизму нам прођоше године. Након тога, почело је постепено отварање – највише под утицајем високих представника, који су настојали државу учинити што функционалнијом. Испочетка су се те одлуке сматрале атаком на РС и српски народ, а касније је људима већ било свеједно. Данас наша власт опет учесталије помиње те одлуке као штетне и као нешто против чега ће се борити.

Ипак, у српској политици у БиХ постоји једна константа: све вријеме, до данас, није било промјена суштинске српске етничке политике у БиХ, која гласи: одустати од свег српског културно-историјског наслијеђа изван РС (користити га само у политичке сврхе), и све Србе привући у РС. БиХ је тако и даље игнорисана на сваки начин, сем политички – зато што на томе, још увијек, инсистира Међународна заједница.

И даље су српске очи упрте у Србију, којој је до нас много мање стало него нама до ње. Србија је у протеклом периоду јасно показала колико јој је стало до Срба изван Србије: изузев нас у БиХ, више Срба ни нема нигдје другдје.

Постоји мишљење у неким чудним, мрачним круговима нашег друштва да ће бити потребан још барем један рат, да се коначно разријеши српско – бошњачко питање. Тешко је остати нормалан у друштву у ком се рат помиње стално: у породичном предању, на часовима историје, чак и у шалама.

Број погинулих, рањених и расељених се посматра као новчана сума – што више новаца имаш, боље пролазиш. Стекао сам утисак, пратећи све ово око Добровољачке посљедњих мјесец дана, да је некима, макар то и не казивали јавно, чак жао што није више Срба погинуло 3. маја 1992.

То би можда било боље оправдање за оно што је услиједило након изласка ЈНА из Сарајева: паклени котао у којем су се кували Бошњаци скупа са нелојалним Србима. Ријечју, босански лонац.

Пешчаник.нет, 04.05.2010.