Још једна изгубљена вредност јесте стид. Да ли сте приметили да људи више немају стида, те се тако догађа да, у друштву часних људи, човек може да сретне типа оптуженог за најгору корупцију, који при том не скида осмех са лица, као да је то најнормалнија ствар на свету. У нека ранија времена, његова породица би се од стида затворила у кућу, али сада је све једно те исто и таквог типа зову да гостује у неким телевизијским програмима, где се према њему опходе као према господину.“
Ернесто Сабато
Да ли ће свијет спасити стид или љепота? Нејасно је, иако је ријеч Достојевског више цијењена од ријечи Тарковског. Оно што је јасно је да је љепота, у свом прилично материјализованом облику, и даље предмет глорифкације, као што је била увијек (тешко да је, ипак, Фјодор Михаилович био везан само за материјално у појму „љепота“), док је стид донекле потцијењен осјећај.
Није одсуство стида увијек лоша ствар: много је ствари које су нам спочитаване, као људима, стољећима, и тјерале нас на стид, иако их радимо, мислимо, вјерујемо, осјећамо. Међутим, уништење стида у свим ситуацијама, домино ефектом, је једна од најгрубљих грешака модерног времена. Мултинацонални капитализам је лагано довео до тога да је једини стид који осјећамо узрокован финансијском недостатношћу, поготово у поређењу са људима који нас окружују. И у поређење са, од стране тог истог капитализма, наметнутим нереалним жељама.
Има у говору свих босанскохерцеговачких народа један израз који прилично вјерно изражава гађење према некоме: фукара. Интересантно је поријекло те ријечи. Како ми рече један познаник, ефендија иначе, فقراء односно fuqarā’ на арапском значи биједник, сиромах.
У нашем, општеприхваћеном жаргону, фукаром називамо најниже од најнижих, презира достојне, и за занемаривање предодређене људе. „Једно је бити инсан, а друго фукара.“
Фукара је једна од ријечи које те, ако си тако назван, тјерају да се застидиш над самом суштином своје егзистенције. У исто вријеме, извитоперено коришћење те ријечи најјасније одсликава животну философију људи на овим подручјима: сиромах ако си, дакле, фукара, ниси ни за шта друго него да те свако прави будалом, исмијава, искоришћава, вазда те за нешто дужним сматра, и може са тобом чинити шта му је воља. Наравно, под условом да сам није фукара.
Раскољников је подијелио људе на „нижу, обичну врсту, то јест… на материјал који служи једино за рађање сличних створења“, и на „праве људе, то јест на оне у којима има дара или талента да својој средини кажу нову реч.“ Мислим да бисмо се првом, нижом врстом, могли назвати сви ми, који у нашем друштву представљамо фукару, а правим људима они који имају власт над нама – јер, да нисмо фукара, и сами бисмо били над неким, пошто је то, изгледа, једина поента живота.
Фукара, иначе, ћути кад ју грде, очима пуним наде слуша кад ју лажу, и беспоговорно ради све што јој се нареди. Фукара кад је гладна грди саму себе због неспособности, кад протестује са страхом гледа није ли претјерала. Читав живот проводи у стиду, страху и чежњи. И на самрти задња мисао фукари је: куд нисам боља, па да и ја бијем фукару.
Јер, покаткад се деси да се неко из фукаре преобрати, мукотрпним и дуготрајним процесом (ако нема каквог катализатора, попут рата, нпр.) до оних који фукара нису, па тад са много страсти и среће удара по остатку фукаре. Успут, држећи маказе у рукама, и заставу и вјерске симболе на прсима, показује јасно остатку фукаре зашто је сада он или она бољи од њих. Фукара све то гледа и вјерује у све то, наравно. Фукара ионако није рођена да размишља.
Жалосно је што фукара није свјесна силине своје снаге. У тој несвјесности, њој овдје никада неће пасти на памет да повиче својим животним прогонитељима: “Have you no sense of decency, sir? At long last, have you left no sense of decency?” Страх је сувише велики. А можда и треба да је тако. Ко је и шта фукара па да било шта виче на било кога. Посебно на часне људе. То свакако није упутно чинити. Барем не овдје. У овој непостојећој држави. У којој смо и сами још једва постојећи.
Пешчаник.нет, 04.12.2011.