- Peščanik - https://pescanik.net -

Сеобе

Маса је примитивни организам. Уместо желуца она располаже вакуолама, а утиске прима кожом.
Б. Пекић

 
Предрасуде и стереотипи служе као изговор за неразмишљање. Много је једноставније свакога смјестити у матрицу која је унапријед приправљена, и тако га одредити у цијелости, него губити вријеме у стварном размишљању о томе какве су ствари у својој суштини.

Друштво у којем живимо је непрегледно царство предрасуда. Посматрајући га помније, човјек ће брзо уочити шест значајних антагонизама који врију и испод и изнад површине. Ту су, примарно, три гласна антагонизма, односно три гласне мржње, које баштине сви: према Бошњацима и Хрватима, према странцима и према хомосексуалцима. Њих није потребно много тражити – стално су на површини, и некако се подразумијевају саме по себи. И јасно се преносе са родитеља на дјецу.

Преостале три су, да их тако назовем: тихе мржње, односно три тиха антагонизма: према инвалидима, према сиромасима и према избјеглицама. Прве двије од три је тешко „пробудити“, зато што би било беспризорно приказати их.

Кад је ријеч о избјеглицама, међутим, потребно је веома мало па да антагонизам и мржња изађу на површину, и да теорије завјере почну, тј. наставе негдје гдје су претходно стале.

При том можемо Бањалуку посматрати као наше цјелокупно друштво „у малом“. Највећи је град Републике Српске, и за многе Србе са ове стране Дрине симбол напретка и лакшег живота. Зато је прилив становништва у Бању Луку константан, и њена нарастајућа популација је камен око врата остатку ентитета.

Такозвани прави Бањалучани, што је врло сумњива и чудна категорија по себи, су носиоци и креатори антагонизма према избјеглицама. Они ће истицати избјегличку сналажљивост, узајамну повезаност и предусретљивост, грамзивост, и јадиковати како сви дошљаци, а избјеглице посебно, уништавају град какав су они деценијама знали. Иако, одувијек ме занимало шта некога чини правим старосједиоцем?

У моје насеље избјеглице су почеле да пристижу некако упоредо са одласком бошњачког становништва. Испочетка, мало ко их је примјећивао. Како су у исто вријеме бошњачке куће преко ноћи дизане у ваздух, Срби пристигли из средње Босне и дијелова Хрватске су спасили оне у које су се настанили.

На крају рата, из добро нам знаних разлога, у све градове и варошице на српској територији избјегло је веома много људи из обију Крајина. Најчешће старци, жене, дјеца. Домицијелни становници су их посматрали престрашено, и сами очекујући њихову судбину, и помажући им помало колико су могли, или хтјели.

Након рата живот се привидно почео враћати свом нормалном току. Наравно, како за кога.

Антагонизам према избјеглицама се појавио некако одмах послије рата, и осјећао се готово једнако и међу одраслима и међу дјецом.

Већ у основној школи се јасно осјећала разлика између нас и њих. Ми смо сви из наших кућа долазили у школу, они су долазили из муслиманских кућа, које су махом дијелили са још барем једном породицом. Мало ко се са њима хтио дружити, и сматрани су лијеним, препреденим и користољубивим.

Рекао би човјек да ће постојати веће сажаљење, или саосјећање према Србима, макар и дошли издалека, ако га већ није било према бившим комшијама Бошњацима. Међутим, одсуство Бошњака је довело до потраге за наредним кривцем за сваки неуспјех, или несрећу коју човјек доживи.

Сви стереотипи који су некад важили за бошњачко, су преношени на новопристигло становништво. Становништво расцијепљених породица и пријатељстава, које је на све стране тражило некога свог, не би ли се осјећало мање усамљено у општој гужви коју је створило својим непланираним доласком. „Ове избјеглице ништа друго не раде, него траже једни друге.“

Прије неколико дана, враћајући се кући, у аутобусу сам наишао на А. На питање одакле иде, А. рече: „Идем са… вечери културе“. И помену једну крајишку варошицу чије име многим Бањалучанима мијења израз лица. „Избјеглички лоби!“ На питање шта се то дешава на тим вечерима културе, А. одговара кроз смијех: „Налази се посао ономе ко га још нема. И, шалу на страну, његује завичајна култура и обичаји“. Потом смо кратко причали о њеном избјеглиштву, и завичају о којем радо прича, иако признаје да је живот у Бањалуци много пријатнији.

Касније сам размишљао о избјеглицама, избјеглиштву, и антагонизму који домицијелно становништво и данас осјећа према бившим избјеглицама (јер, много је времена прошло, те неки појмови губе смисао), којима се по правилу приписују негативне особине. Посебно у мањим мјестима, у којима је малтене зазорно вјенчати се са неким ко је избјеглица. Чак можда зазорно на истом нивоу као вјенчати се са Бошњаком/Бошњакињом.

Ситуација је само привидно боља у већим срединама. И тај привид се лелујаво одржава, до првог незгодног питања: ко је одакле? Тада привид пуца, и ствари попримају своје право лице.

Људи које је протекли рат истјерао из њихових кућа су дошли у Бањалуку, мјесто већих могућности него што су их имала њихова претходна мјеста, без ичега, и брутално им је наметнут нови почетак, те су прионули на посао, поуздавајући се у узајамну солидарност, као што сви људи из мањих мјеста, а поготово они које везује заједничка несрећа, чине. Тиме су, ако ништа друго, доказали да су способнији од тзв. старосједилаца. При том је нужно било непотизма и грамзивости – али, наш општедруштвени консензус је заснован на непотизму као највећој светињи, и на грамзивости као заједничкој особини свих. А туђи успијех боли више него осољена рана. И у исто вријеме заклања туђи неуспијех, о којем никад нико не рамишља (јер нису све избјеглице успјешни пословни људи, који тзв. старосједиоце остављају без хљеба).

Пошто је Бањалуци и тзв. старим Бањалучанима успјело да се ријеше Бошњака и Хрвата, избјеглице су преостали трн у оку. Али, за разлику од Бошњака и Хрвата, избјеглице су Срби, и како већ рекосмо: сувише су повезани међу собом, и већ су се увукли у све значајне структуре.

Није ли то, међутим, и био национални план: посрбљавање наше територије Србима пристиглим са стране? Њихово враћање у мјеста претходног живљења никада није ни било могућност. И тако смо „осудили“ себе на „њих“.

Зашто би избјеглице биле „реметилачки фактор“ у било којем друштву? Вјероватно из истих разлога, из којих су то и националне или било које друге мањине: уносе у устајали друштвени ток промјене, различитост и ремете удобну самодостатност клијети у коју смо се затворили– а то је нешто чега се у сваком случају ваља бојати.

Друштво смо које не трпи промјене, а одлазак несрба и долазак избјеглица је и те како велика промјена. Иако ми толико чезнемо за непромјенљивошћу, напретка друштва нема без промјена.

На крају не треба заборавити једну ствар: избјеглиштво је нормална цивилизацијска појава. На овај или онај начин, сви који су морали напустити свој родни крај су избјеглице. Наше друштво, тако, чине већином избјелице, и нема ту велике разлике у достојанству прије или касније, на овај или онај начин, придошлих.

Избјеглиштво је у исто вријеме, уобичајена врста миграције. Умањује могућство штетног инбридинга, а повећава вјероватноћу аутбридинга, и самим тим потпомаже јачање друштва. Долазак избјеглица је унио новину у средину у којој смо живјели: нову компeтитивност, и борбу за опстанак на новим основама. Основама које не одговарају онима који су навикли да се не труде много, а опет имају све што им је потребно.

Избјеглиштво је, једоставно, дио социјалне еволуције.

Макар еволуција нама и била јерес, јер смо, ипак, сви ми добри православци, који љубе ближњег свог, ма ко да је. Зар не?

 
Пешчаник.нет, 03.04.2012.