019: Lakoća mudrih saveta

I moje se ime nalazi među onih stotinak, sada već valjda i više, „javnih ličnosti“ (mada sam ja zapravo tajna ličnost, ali to je tajna, something between you and me) potpisanih ispod apela kosovskim Srbima (i ne samo njima) da izađu na izbore. Priznajem, nisam od ljudi koji se baš nešto trte da potpisuju apele, peticije, kolektivna Otvorena Pisma i tome slično; taj žanr mi nekako više priliči jednom drugom i drugačijem vremenu, koje je otišlo da se ne vrati. No opet, nisam sklon ni da olako odbijem ako se neko već iscima da me pita, a u pitanju je neka, štono se kaže, ispravna stvar. Dakle, neki ljubazni ljudi su me nazvali, pitali hoću li i ja rekoh da hoću. Neke je druge ljude, vidim, taj Apel uznemirio. U redu, njihovo pravo da budu uznemireni je nesporno. Kao i njihovo pravo da zastupaju suprotno gledište. Samo, to valjda ne dezavuiše moje pravo da radoznalo priupitam: ljudi, kakav je smisao vašeg protivljenja? Šta mislite time da postignete? Kako bi slušanje vašeg saveta pomoglo kosovskim Srbima, ili bilo kome na Kosovu osim šačice namesnika beogradske vlade ili beogradske opozicije? Sve u svemu: čemu vam to služi, a još i ne radi?

Elementarne činjenice oko Kosova jasne su svakom razumnom čoveku, šta god on inače mislio o tome kako bi stvari dole trebalo da stoje. Koje su to elementarne činjenice? Malo mi je smešno i neprijatno što ću ih nabrojati, kao da smo maloumni ili da imamo pamćenje razgažene kišne gliste, ali hajde de. Dakle: 1. Kosovo većina najmoćnijih zemalja sveta priznaje kao nezavisnu državu, i to priznanje svakako neće povući; 2. čak i ako pristanemo na vlažnu jeremićevsku fantaziju da je status Kosova i dalje „otvoren i nedefinisan“, opet nije sporno da Kosovo nije i neće biti pod vlašću Beograda, ni u kojoj razumno zamislivoj varijanti. Šta nam sve to govori? Da Srbi sa Kosova mogu ili da se: 1. kolektivno isele (glupo, odvratno, neprihvatljivo), ili da: 2. pokušaju da jedan deo Kosova otcepe od Prištine i pripoje Srbiji (nadobudno, neostvarivo, suicidalno; i pri tome nefer prema većini kosovskih Srba, koji nisu sa „severa“) ili da: 3. pronađu modus vivendi sa više nego ubedljivo većinskim Albancima i ostalim stvarnim stanovnicima današnjeg i budućeg Kosova, a to neće biti moguće sve dok ne izmene (odavde im decenijama usađivanu) autopercepciju da su baš oni bogomdani „odlučujući faktor“ na Kosovu – koliko god ih bilo i šta god činili ili ne činili – i da će tamo po nekoj višoj istorijskoj nuždi biti kako oni kažu. Neće. Laže ih vlast u Beogradu ako im to kaže, a laže ih i opozicija; vlast ih laže finije i s manje entuzijazma, više iz sluzavog oportunizma nego iz uverenja, opozicija ih laže brutalno i besramno, ali njima se na kraju svodi na isto. Ono što je tamo u procepu, njima je u procepu.

Na mogući prigovor da je „lako deliti mudre savete iz Beograda“ odgovaram da je to – sasvim tačno. Ali, to bar podjednako vredi i za drugu stranu: tek je nepodnošljivo lako iz Beograda ili ko zna odakle – pa čak i iz severnih kvartova Kosovske Mitrovice – huškati očajne, ojađene i iznad svega zbunjene ljude na konfrontaciju sa susedima (koji su takvi kakvi su, nisu baš Šveđani, ali nije ni da smo mi baš neki Norvežani) i međunarodnom zajednicom, odnosno na „demonstrativnu“ pasivizaciju i automarginalizaciju, na povlačenje u radikalno gubitničku društvenu nirvanu, a sve to ne bi li se zadovoljili fantazmi beogradskih i inih nac-salonaca, infantilnih politikantskih armchair generala koji se igraju „državotvorne“ mitologije preko leđa i života stvarnih ljudi.

Eto, zato je vredelo potpisati taj Apel, mada i sam dvojim oko njegovog učinka. Ali, nekad neke stvari treba reći, pa neka bude šta mora biti. A šta će biti? Ništa dobro. I dokle tako? Dok se ovi iz Beograda ne umore, ili dok ovi odozdo ne nestanu. Samo, ovi iz Beograda se nikada neće umoriti: njihova je igra savršeno komotna, bez pravog napora i rizika. Pa vi sad vidite.

 
Dnevni unos (019),

Peščanik.net, 12.11.2009.