- Peščanik - https://pescanik.net -

030: Plavušina dilema

Širin Ebadi je hrabra i čestita žena, jedna od onih za koje obično kažemo da na njihovim plećima počiva moralni poredak čovečanstva, ne zato što su anđeli sa nebesa slučajno zalutali na Zemlju, nego zato što su ljudi koji svojim primerom pokazuju kako je moguće suprotstaviti se tiraniji i kako vam zbog toga nebo neće pasti na glavu – što uvek nekako smanjuje manevarski prostor kukavicama, a kolaborante čini još mizernijim. Zbog insistiranja na zakonima, vladavini prava i ljudskom dostojanstvu, zbog hrabrog pomaganja bezbrojnim žrtvama iranskog režima, ali i zbog doslednog čuvanja svog ličnog i ženskog građanskog dostojanstva, u svim aspektima svakodnevnog i javnog života ugroženog od verski nadahnutih siledžija i fanatika, Širin Ebadi dobila je Nobelovu nagradu za mir 2003. godine.

U velikoj, višemesečnoj odmazdi prema svima koji su svojim opozicionarskim aktivnostima zaljuljali teheranski režim, kao i prema onima za koje režim samo pomisli da bi tako nešto mogli da urade, red je došao i na Širin Ebadi i njenog muža. Norveška je (kao zemlja u kojoj se dodeljuje Nobel za mir) saopštila da su iranske vlasti „oduzele Nobelovu nagradu“ Širin Ebadi. Ovo vam možda zvuči kao simbolički akt, kao da je donesen nekakav edikt kojim se daje na znanje da se Ebadijeva raznobeljuje. Ali, ne: nagrada joj je oduzeta bukvalno, fizički. Vlasti su naprosto provalile u njen sef u banci, te uzele medalju i diplomu, i još neke njene lične stvari. Njen muž je, pak, uhapšen i pretučen, ukinuta mu je penzija, i zamrznut mu je račun u banci. Previše nevolja i za jači organizam. Moglo bi se reći da je tu režim pokazao izvesnu ambivalentnu humanost: eto, nisu ga ubili, samo mu ne daju da živi, čekaju da sam shvati.

Sve se ovo, dakle, dešava ovih dana u Iranu. Plavuša iz seksističkog vica je u večitoj dilemi kako se pravilno kaže: Irak ili Iran? Za naš politički establišment tu nikada nije bilo dileme: i jedno i drugo je ispravno. Devedesetih je naročito bilo pravilno da se kaže Irak, jer je Sadamov režim na razne načine bio pobratimljen i posestrimljen s ovdašnjim, a u pobratimstvu (k)lica u svemiru najdalje su otišli šešeljisti, koji su se naprosto okumili sa tamošnjim diktatorom i njegovom squadrom.

Pošto je dotična u međuvremenu pomalo propala, preostao nam je Iran, mračna teokratska diktatura pod unutrašnjom okupacijom pomahnitalih mula. Čekaj, kome nama? Zar ovde nije bilo promene vlasti, zar nam sada ne stoluju demokratske, proevropske etc. snage? Da, naravno. Osim što im, gle, neka čudna maca pojede jezik kad god se treba pridružiti, recimo, Evropskoj uniji, Savetu Evrope ili naprosto celom „demokratskom svetu“ i osuditi ogroman talas represije i brutalnog kršenja najelementarnijih ljudskih prava, a koje režim Hamneija i Ahmadinedžada sprovodi nad sopstvenim građanima. A zašto i čemu sve to? Zato što mudri Jeremić Vuk i njegov pokrovitelj ne žele da sekiraju teheranske mule, jerbo Iran, eto, „nije priznao Kosovo“, a valja nam imati i čuvati tako važnog i uticajnog saveznika u našoj pravednoj i neodustajnoj borbi protiv nezavisnosti Kosova.

Šta ovo znači u prevodu na normalan srpski? Otprilike ovo: neka mule rade šta hoće kod kuće, neka pobiju pola svoje zemlje, to je njihova stvar, mi smo pragmatični, „mi gledamo svoj interes“, nama je važno da nam Iranci, među ostalima, „sačuvaju Kosovo“. Kako to da ga „sačuvaju“ i kako se ono uopšte može „sačuvati“, kako se s njim još uopšte išta može činiti osim večitog međusobnog mrcvarenja koje će urnisati i jedne i druge, a neće promeniti ništa značajno? Na to suvislog odgovora nema, a nemojte mu se ni nadati.

U isto vreme, evo nam ogromnog napada evroentuzijazma sa raznih strana. Tome se nikada ne protivim, čak i kad nije baš sasvim promišljen i utemeljen. Samo, nije mi jasno kako alhemičari jeremićevske škole misle da izvedu ovaj (g)luping: da postanu deo institucionalne Evrope, a da ih to istovremeno ni na šta ne obavezuje, najmanje na zagovaranje i pridržavanje izvesnih vrednosti i standarda, čemu i spoljna politika mora biti prilagođena? Eto dobrog pitanja za Jeremića, pa neka ga neko priupita, ako ga ulovi između letova za Gabon, Venecuelu i Uzbekistan, ili gde već danas Vuk J. brani Kosovo, dok se vi malodušno izležavate po otomanima. Taj čovek, avaj, nije lenj i ništa ga ne mrzi; da je drugačije, Srbija bi stajala bolje, ali da je drugačije, to ne bi bila ova i ovakva Srbija.

 
Dnevni unos (030),

Peščanik.net, 27. 11. 2009.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.