037: Usvojena Srbija

To kad uhvati ne pušta: prvo nam je ukinulo vize, a sada nam je i odmrzlo SSP, za koji većina nas, doduše, ne zna šta tačno znači, ali znamo da je nešto mnogo važno, čim se svi oko toga toliko potresaju. A najviše se potresaju oni koji škrguću i na ukidanje viza i na odmrzavanje SSP-a, jer kažu da je sve to samo bedna utešna nagrada za “otimanje Kosova”, prodaja vere za večeru i već sve te stvari iz jednog malko ubuđalog repertoara. Ko biva, Kosovo bi bilo naše, samo da nam ostanu vize i da nam ostane zamrznut taj vražji SSP. Ili možda i ne bi, ali bismo mi tako pokazali svima srednji prst, da svi lepo vide (i da se postide) koliko se ljutimo i koliko nećemo da se igramo. I tako do izumiranja. Čijeg? Pa našeg, čijeg bi?

Sasvim ozbiljno, Evropska unija je kanda rešila da usvoji Srbiju, postavila ju je na tračnice koje vode ka tom mitskom Briselu, i sve što oni koji se u Beogradu za nešto pitaju treba da rade jeste da tu lokomotivu voze tako da ova ne ispadne iz šina. Dakle, bez obzira koliko će ceo proces trajati (a potrajaće, nije da neće), Srbija ipak ide u EU, a ne u federaciju sa Rusijom i Belorusijom ili neki još mahnitiji prekomorski angažman. Može li išta to da izmeni? Ako ne računamo udarac gigantskog meteora u Zemlju i slične stvari van ljudske kontrole, ovaj tok stvari može da promeni samo neka nova radikalna degeneracija unutrašnjih prilika u Srbiji.

Koji su faktori rizika? Najpre, kosovski sindrom. Ovaj je, da se razumemo, potpuno veštački uzgojen, kao kakav opaki sintetički virus, i obitava samo u našoj tužnoj političkoj eliti. Što se “običnih građana” tiče, i najveći kafanski patriota intimno odlično zna da je to propala stvar koja više ne vredi ni po lule duvana, a kamoli života jednog jedinog mladića iz Srbije. Jasno je da će Srbija, pre pristupanja Evropskoj uniji, morati da nađe načina da nekako reguliše svoje odnose sa Kosovom, makar i bez eksplicitnog priznanja. Međutim, klupko mahnitosti koje se naziva “spoljna politika Srbije”, pod vodstvom onog “politički nezrelog čoveka” (Dimitrije Boarov) Jeremića Vuka, naprosto je nepredvidivo, i teško je reći koliko daleko može da ide u svom štetočinstvu. Sve dok se ta i takva pijana i bećarska politička strategija ne demontira onako kako se demontiraju opasne eksplozivne naprave, Srbija nije sigurna.

Šta smo još imali? Možda “povratak na vlast mračnih snaga iz devedesetih”? Zvuči gadno, brrr, ali koje su to zapravo snage? Socijalisti, kao autori i kreatori devedesetih, to više nisu ni pod razno: drugi i drugačiji interesi njih sada pokreću, “patriotskih igara” su se nauživali dovoljno. Radikali? To je vrsta pred izumiranjem; kada se Šešelj vrati u Srbiju, verovatno će biti zanimljiv još samo voditeljima freak-show brbljaonica sa opskurnih televizija koje se na svim daljinskim upravljačima nalaze memorisane negde iza broja dvadeset.

Ostaje nam duet Nikolić-Vučić, praćen terciranjem para Koštunica-Ilić. Prva dvojica su u velikom usponu (mada ne bih Voždovac tu nužno uzimao za reper), i jasno je da bi u nekom trenutku mogli preuzeti vlast. Međutim, tu ima dva problema: 1. veliki je i dugačak put – prepun iskušenja, zamki i opasnosti – od “mogli bi” pa do toga da tako zaista i bude; 2. sve i da tako bude, mogu li oni istinski da promene jedan sve neminovniji istorijski tok? Oni možda jesu vešti demagozi i brbljavci, ali nisu ljudi tih kapaciteta, ni slučajno. Zapravo, najviše podsećaju na braću Kačinjski: ovi su bili u stanju da na razne načine brukaju Poljsku i čine je smešnom u očima drugih, ali ne i da u bilo čemu bitnom promene poljski položaj unutar EU i evropskog kontinenta. O onom drugom paru ne bih ovaj put, ostanimo ipak ozbiljni.

Sve u svemu, ispada da je Srbija sigurnije nego ikada na putu ka EU. Da li je to dobro? Naravno da jeste. Hoće li to vladajuća struktura iskoristiti da digne sve četiri u vazduh (osim kad je sopstveno blagoutrobije u pitanju)? Naravno da hoće. Sme li im se to dozvoliti? Naravno da ne sme. Dakle, neka svako uradi svoje. Za početak, treba ostaviti Jeremića negde u Burundiju, pod izgovorom da je zakasnio na avion. Ima stvari koje su relaksirajuće jednostavne, u duhu onog reklamnog slogana: just do it!

 
Dnevni unos (037),

Peščanik.net, 08.12.2009.