044: Kajmak i kandidatura

Srbija je, dakle, ušla u šengensku tvrđavu, a prvi se unutra umuvao Jeremić Vuk, na Horgošu, u ponoć i minut. Mađarska granična policajka sva se zarumenela, rekao bi čovek – obradovala mu se kao najrođenijem; lako je njoj, ona nema pojma ko je taj dječarac, niti joj je živeti pod njegovim genijalnim idejama i projektima. Kako god bilo, navalentni Jeremić je uspeo da bude prvi u stvari u kojoj je trebalo da bude poslednji – jer je bilo pitanje elementarnog ljudskog reda i dobrog ukusa da se simbolički prepusti prvenstvo nekome ko je do sada uistinu čamio u karantinu Srbija, a ne našem nadobudnom i naputovanom ministarčetu iz Tadićevog inkubatora – i sada mu još preostaje samo da ostvari drugi, još vlažniji san: da isto tako prvi uđe u oslobođenu Prištinu, mrko salutirajući na tenkiću poručnika Grubera…

Samo, ako Srbija misli ozbiljno ovo oko Evropske unije, taj će san Jeremić nastaviti da sanja kao bivši ministar. A Srbija, evo, tvrdi da misli ozbiljno, nikad ozbiljnije: koliko sutra, Srbija će zvanično podneti kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. Bilo je mnogo nedoumica i kontroverzi oko tog poteza, koji, uostalom, ni sam nije bio izvestan: treba li sačekati ili ne, ima li Srbija relevantnu podršku spolja za kandidaturu sada? Ispostavlja se da ima; e, koliko relevantnu – to će pre svega zavisiti od toga šta se i kako ovde bude radilo, što će reći da podrška nije statična kategorija, nego nešto što će rasti ili opadati u zavisnosti od događanja “na terenu”.

Zašto je zvanična kandidatura tako važna? Između ostalog, zato što de facto zatvara jednu besmislenu priču oko toga kako okolo naprosto vrvi od “alternativa” Evropskoj uniji, pa sada samo treba izabrati onu koja je Srbiji najpovoljnija – a negde se podrazumeva da je sve bolje od same Evropske unije, te užasne ale koja će nam uzeti i dušu, i srce, i identitet, i prirodna bogatstva, i sir, i kajmak, i rakiju i proju. O duvan-čvarcima da i ne govorimo. Taj je Rubikon sada valjda bespovratno pređen, i više niko ko pretenduje da bude mejnstrim u srpskoj politici ne može ni da koketira sa bilo kojom opcijom koja bi podrazumevala ostanak izvan EU kao opredeljenje. Nikolićevi i Vučićevi post-radikali to su odlično shvatili, i možemo mi da se ljutimo na njihov bezgranični makijavelizam koliko god hoćemo, ali to im donosi rezultate.

Ko onda ostaje “strateški” na drugoj strani? Parafolklorne pojave poput Vjerice Radete i ostatka KUD “Vojislav Šešelj” (artist formerly known as Srpska radikalna stranka), intelektualna aparatura oko NSPM i raznih dverskih sajtova (sa jakim uporištima na državnim i paradržavnim univerzitetima), značajan deo crkvenih vrhova (mada i tu može biti iznenađenja, jer ova je starostavna nevladina organizacija pre svega oportunistička, pa onda sve ostalo), te šećer na kraju, Koštunica Vojislav i njegov kružok, kao večiti epicentar one nekada davno okrštene “slavske” malograđanštine, čija je izgubljenost u vremenu i prostoru upravo nepojamna.

Kad se ispiju svi prigodni šampanjci – daleko od stadiona, dakako – sledi povratak realnosti: šta god dotakneš kruni se, ništa nije čvrsto, ništa nije stabilno. Institucije su nesolidne, i uzduž i popreko izbušene onima koji su vrlo aktivno i poletno učestvovali u srozavanju jedne zemlje koju sada treba da vade iz čabra. Ratko Mladić i dalje hoda u čarapama na nepoznatoj (?) adresi, baš kao i Goran Hadžić, čije su sveže tragove Organi viđali svuda (čak i u nekadašnjoj kući moje porodice, u Bačkoj), jedino njega nikako da sretnu. Stidljiv neki čovek. Na drugoj strani, Kosovo se uporno priviđa raznima – ne samo Jeremiću – ali od te halucinacije nas samo svaki put sve jače boli glava. I ovo je samo vrh ledene stenčuge nezaobilaznih problema. Ali dobro, hajde, nešto je krenulo, nešto je odmrznuto. Valja se, dakle, čuvati otopljenih ledenica s krovova.

 
Dnevni unos (044),

Peščanik.net, 21.12.2009.