Mnogi danas veruju da evro neće preživeti neuspeh političke klase u Grčkoj ili sve veće nivoe nezaposlenosti u Španiji – samo sačekajte još nekoliko meseci, kažu oni, počeo je nezaustavljivi kolaps Evropske unije.
Mračna proročanstva su često pogrešna, ali mogu i da se ostvare. Budimo iskreni – guranje činjenica pod tepih je ovih dana ne samo primamljivo za svet medija gde su „dobre vesti one kojih nema“; stiče se utisak da za to postoje najveća opravdanja dosad. Kad je reč o EU, situacija nikada nije bila ozbiljnija.
Upravo je u ovom trenutku od suštinske važnosti da se ponovo ulije nada i, povrh svega, zdrav razum uprkos teškoj situaciji. Zato nudim deset razloga zašto treba verovati u Evropu – deset racionalnih argumenata da se ubede pesimistični analitičari kao i zabrinuti investitori da je mnogo rano da se sahrani evro i zajedno s njim Unija.
Prvi razlog za nadu jeste da se državništvo vraća u Evropu, mada u homeopatskim dozama. Isuviše je rano predvideti kakve će posledice imati izbor Fransoa Olanda za predsednika Francuske. Međutim, u Italiji jedan čovek Mario Monti već pravi razliku.
Naravno, Montija niko nije izabrao, i njegova pozicija je nestabilna i već osporavana, ali gotovo da postoji pozitivan konsenzus, što mu je omogućilo da pokrene dugo očekivane strukturalne reforme. Još je rano govoriti o tome koliko dugo će taj konsenzus da traje i koje će promene on doneti. Međutim, Italija, zemlja koja je pod bezobzirnom vladavinom Silvija Berluskonija bila izvor očaja, postala je izvor pravog, mada krhkog, optimizma.
Drugi razlog za verovanje u Evropu jeste taj što s državništvom dolazi i napredak u rukovođenju. I Monti i Oland su postavili žene na ključne ministarske pozicije. Pošto su toliko dugo bile marginalizovane, žene podstiču apetit za uspeh, što će koristiti Evropi.
Treće, evropsko javno mnjenje je konačno potpuno shvatilo ozbiljnost krize. Ništa ne može biti dalje od istine od tvrdnje da Evropa i Evropljani, uz mogući izuzetak Grka, poriču realnost. Bez lucidnosti koja je nastala iz očaja, Monti nikada ne bi došao na vlast u Italiji.
Ni građani Francuske nemaju iluzije. Njihov glas za Olanda bio je glas protiv Sarkozija, a ne protiv mera štednje. Oni su uvereni, pokazuju rezultati nedavno sprovedenih anketa, da njihov novi predsednik neće ispuniti neka od svojih „neodrživih obećanja“ i stiče se utisak da to prihvataju kao neminovnost.
Četvrti razlog za nadu ima veze sa evropskom kreativnošću. Evropa nije osuđena da bude muzej sopstvene prošlosti. Turizam je naravno važan i s te tačke gledišta evropska raznolikost predstavlja jedinstveni izvor primamljivosti. Ali ta raznolikost je takođe izvor inventivnosti. Imajući u vidu široki dijapazon proizvoda, od nemačkih automobila do francuske luksuzne robe, ne treba potcenjivati evropsku industrijsku konkurentnost.
Sve će promeniti trenutak kada Evropa bude zaista verovala u sebe, kao što je to slučaj s Nemačkom, i kada bude kombinovala dugoročne planove s dobro raspoređenim investicijama u istraživanje i razvoj. Zapravo, u izvesnim ključnim domenima, Evropa poseduje tradiciju savršenstva koja je globalno priznata i koja ima veze s veoma dubokom kulturom kvaliteta.
Peti izvor optimizma malčice je paradoksalan. Postoji tendencija da nacionalistička preterivanja povedu Evropu u katastrofalne ratove. Ali povratak nacionalističkog sentimenta u Evropi danas stvara osećaj oponašanja i konkurentnosti, što se nedavno pokazalo kao veoma poželjno u usponu Azije. Korejci, Kinezi i Tajvanci želeli su da ostvare uspeh kao Japan. Na isti način će uskoro doći trenutak kada će Francuzi poželeti da budu uspešni kao Nemačka.
Šesti razlog ima veze sa samom prirodom evropskog političkog sistema. Čerčilova čuvena izjava da je demokratija najgori politički sistem, uz izuzetak svih ostalih, potkrepljena je širom kontinenta. Više od osamdeset odsto francuskih građana glasalo je na predsedničkim izborima. Gledajući na televiziji uzvišenu, dostojanstvenu, mirnu i transparentnu primopredaju vlasti s predsednika koga su porazili na predsednika koga su izabrali, građani Francuske mogu samo da budu zadovoljni sami sobom i budu privilegovani što žive u demokratskoj državi. Evropljani su možda zbunjeni, neefikasni i sporo donose odluke, ali demokratija još uvek predstavlja zid stabilnosti koji štiti od ekonomskih i drugih neizvesnosti.
Sedmi razlog zbog kojeg treba verovati u Evropu povezan je sa univerzalnošću njene poruke i jezika. Malo ljudi sanja o tome da postane kineske nacionalnosti ili da, uz izuzetak mandarinskog, uči varijatete kineskog jezika. Nasuprot tome, engleski, španski, francuski i sve više nemački prevazilaze državne granice.
Granice univerzalnosti prevazilazi osmi faktor koji podržava opstanak EU, a to je multikulturalizam. On je sporni model, ali multikulturalizam je više izvor snage nego slabosti. Kulturna raznolikost na kontinentu više obogaćuje nego što osiromašuje evropski narod.
Deveti razlog za nadu potiče od novih i budućih članica EU. Poljska, država koja pripada Novoj Evropi, nagrađuje EU legitimitetom koji je zadobila od Evrope za vreme svoje postkomunističke tranzicije. A ulazak Hrvatske u EU, a potom i Crne Gore i još nekoliko balkanskih zemalja, mogao bi da predstavlja kompenzaciju za izlazak Grčke iz njenih okvira (ukoliko do toga dođe).
I poslednji i najvažniji razlog jeste taj što Evropa i svet nemaju bolju alternativu. Evropa možda jeste primorana da zbog grčke krize ide ka većoj integraciji sa ili bez Grčke. Nemački filozof Jirgen Habermas govori o „transformacionalnoj realnosti“, što je sintagma koja označava jednostavnu realnost – podeljeni padamo, dok ujedinjeni, na naš sopstveni kompleksan način, možemo da stremimo „veličini“ u najboljem smislu reči.
Investitori, naravno, mogu da sede na više stolica. Pošto su imali uspešne, ali riskantne poduhvate u nedemokratskim državama u razvoju čijih slabosti počinju da se plaše, neki od njih, igrajući na sigurnu kartu, počinju ponovo da otkrivaju Evropu. Postoji velika mogućnost da su veoma mudri.
Autor je osnivač Francuskog instituta za međunarodne poslove (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, napisao je knjigu „Geopolitika emocija: Kako kulture straha, poniženja i nade oblikuju svet“
Danas, 25.05.2012.
Peščanik.net, 26.05.2012.