Populizam i neodgovorno troškarenje uvod u veće glavobolje
Ovih dana ističe prvih sto dana ove Vlade i time se završava period u kome je ona mogla da traži priliku da definiše politiku i da bude pošteđena kritike. Neke kritike i nije bilo, ali Vlada teško da je definisala neku politiku. O njenim namerama možemo da sudimo samo na osnovu pojedinačnih poteza i rezultata. Ako bi se na osnovu proteklog vremena tražilo nekoliko reči da se opiše politika Vlade, onda bi se moglo reći da je to bio politički jeftin (a ekonomski skup) populizam i vrlo komotan, gotovo neodgovoran odnos prema obavezama i važnim pitanjima. Vlada je generalno nereformska, jer teži potrošnji a ne štednji, teškoj ruci države, a ne tržišnim silama i vladavini prava, inerciji loših navika, a ne reformama.
Da je to tačna ocena, uverićemo se ako sumiramo osnovne poteze Vlade, pozitivne i negativne.
Vlada međutim nema nijedan nesumnjivo pozitivan rezultat. Njeni najbolji rezultati su samo delom pozitivni. Recimo, posao sa Fijatom je dobar za Kragujevac, ali loš za Srbiju. Najava jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je dobra, ali je zalaganje Vlade bilo mlako i ona se utišala posle protesta predstavnika nekih interesnih grupa, tako da se ne zna šta će od svega toga biti. Akcija u UN sa priznavanjem Kosova može biti pozitivna u smislu da se umanje domaće tenzije adresiranjem na neko daleko telo, ali je potpuno glupo gajiti bilo kakav optimizam da će Srbija povratiti tu teritoriju. Posebno je pogrešna histerična reakcija na priznanje Kosova od strane nekih suseda.
Drugi potezi su čisto negativni. Podizanje penzija samo povećava potrošnju, uvećava nesklad zarada i penzija i podstiče inflaciju. Gasno-naftni posao sa Rusima je strašno štetan za zemlju – ekonomski i politički. Neuspeh je i prema EU. Nema stupanja na snagu SSP, nema dovršenja saradnje sa Hagom, odlaže se pitanje dolaska zemlje na belu šengensku listu za 2009, što će se kasnije opet odložiti.
Nastavljaju se hapšenja, ali je suđenja i presuda zanemarljivo malo. Možda je u Zrenjaninu ili Službenom glasniku bilo korupcije, videćemo šta istraga i sud kažu, ali ih je verovatno bilo mnogo više u Beogradu ili nekom velikom javnom preduzeću, a istrage i hapšenja tamo ne videsmo. Kao ni u strankama oko finansiranja. To je suviše blizu najviše vlasti, pa bi moglo da je uruši. Vlast je i dalje iznad zakona, a hapšenja na periferiji služe za bacanje prašine u oči.
Umesto nastavka privatizacije, Vlada ide u etatizaciju. Sem što ide u auto-industriju, iz koje je država u svetu davno proterana, vraća se sa koncesija koje su oblik privatnog ulaganja na sopstveno ulaganje u puteve, u razne objekte u okviru NIP-a, pomoć raznim granama i firmama.
Naravno, i dalje rastu deficit i dug. Spoljne neravnoteže rastu (trgovinski bilans, tekući račun) i prete da se dublje poremente domaće veštački održavane situacije (kurs, inflacija, servisiranje kredita). Investitora ni od korova, a Beogradska berza je u slobodnom padu. Britanci ne mogu da poboljšaju zakone oko berzanskog poslovanja i tako ublaže krizu, jer su oni dobri. U Srbiji su ovi zakoni loši i njihovim doterivanjem pad berze se može ublažiti, ako ne i zaustaviti.
U političkom delu se nastavlja Koštuničina politika bez Koštunice. To je politika nacionalizma i izolacije. U svet se nećemo integrisati tako što ćemo probleme oko Kosova uvećavati, već tako što ćemo ih normalizovati. Niti će se unutrašnja scena srediti ako se fašističke organizacije budu gledale sa benevolencijom, a kritičari nacionalizma izlagali pogrdnim kampanjama i pretnjama.
Vraćajući se ekonomskim pitanjima, eskalacija etatizma u državnoj politici je pogrešna i u normalno vreme, a danas je tragična. Zbog produbljivanja finansijske krize, Vlada bi trebalo da bude štedljiva, a ne rasipna. Duboko je pogrešno što joj rastu apetiti za zaduživanje. To pokazuje da poboljšanjem poslovnog okruženja nisu uspeli da privuku privatna ulaganja, pa sada država to treba da nadoknadi svojim ulaganjem. Taj potez nije dobar, jer je država loš investitor, a posebno nije dobar sada, jer će zbog krize kapital biti mnogo skuplji. Država hoće da se zadužuje da bi troškarila, umesto da radi reforme i tako privlači ulaganja. To ostavlja utisak kao da Vlada živi u nekom drugom svetu, recimo u ono doba Titove vlasti kada su lako mogli da se dobijaju krediti.
Vremena su sasvim druga. Traže štednju i odricanja. Kriza u svetu ne pogađa Srbiju direktno, ali pogađa indirektno. Skuplji kapital znači manje ulaganja, manje radnih mesta, niži rast plata i dohotka. Pad ekonomske aktivnosti u svetu znači i veće teškoće za izvoz. Ali ako kriza vani pogađa Srbiju indirektno, postoji domaća kriza koja tinja i koja može biti razorna. Nerealan kurs postaje sve veći problem u svetlu smanjenog priliva kapitala. S druge strane, trgovinski i deficit tekućeg računa rastu. To vrši pritisak na dinar da dalje pada, a taj pritisak pojačavaju štediše koje uzimaju svoje depozite iz banaka. Veći pad vrednosti dinara postaje sve izvesniji. To bi najpre moglo dovesti mnoge dužnike u nevolje – kako fizička lica, tako i firme ili opštine. Njihovi krediti su sa deviznom klauzulom. Svaki značajniji pad dinara im otežava servisiranje duga, jer rate zbog vezanosti kredita za evro rastu, a prihodi su u dinarima i ostaju nepromenjeni. Tako im naglo raste udeo servisiranja duga u dohotku. Ako bi bio dovoljno veliki broj onih koji ne mogu da servisiraju svoje dugove, nastao bi problem i za banke. Zato što im značajan deo plasmana postaje nenaplativ. A onda je to problem i za štediše, jer ne mogu da podignu svoj novac. Opet bi štednja postala „stara“ i taj dug bi se kasnije godinama vraćao. Ne treba ni pominjati kakav bi to ekonomski potres izazvalo. A ekonomski potres bi izazvao i politički.
Vlada kao da sve to ne vidi, živi u svetu opijena potrošnjom, prepušta se troškarenju, obnavlja etatizam „bivših vremena“. Kao da ne vidi ili kao da nema snage da vidi šta se događa u svetu i kod nas. Nesklad ponašanja vlade i realnih okolnosti je sve veći i taj sve veći jaz neće dugo moći da se premošćuje. Tako ćemo se svi jednog jutra probuditi sa velikom glavoboljom. Kao posle velikog, slatkog pijanstva. Možda bi već sada valjalo misliti o tome, jer bi glavobolje i ostali problemi tada bili mnogo manji.
Peščanik.net, 12.10.2008.