Radio emisija 28.09.2002, govore: Jovan Teokarević, Mirko Đorđević i Vedrana Rudan.
Svetlana Lukić: Ovo ću reći samo jednom – dobar dan. Ne smem ništa više da kažem da ne uznemirim birače.
Ovo je bio minut ćutanja za sve nas koji ćemo sutra izgubiti, opet.
Tokom ove predizborne kampanje kandidati su između dva zalogaja pogače i soli često izgovarali reč Evropa. Kao: Evropo, evo nas! Stiže tvoj lider na Balkanu, spremi se i spremi traku za preticanje, vraćaju ti se ponosno branioci tvojih hrišćanskih granica. A iz Brisela je prošlog meseca stigla depeša na četiri gusto kucane strane sa uputstvima za ulazak u evropske institucije. U pismu pod šifrom ‘vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor’ traži se da porodimo najzad srpsko-crnogorski hatišerif.
Sa naše strane sve je u redu, i predsednik i premijer su za Evropu, a većina građana je više nego spremna da poštom primi člansku kartu Evropske unije i nešto milijardi evra. Istraživanja naime pokazuju da tri četvrtine građana naše zemlje podržava ulazak u Evropsku uniju, ali isti ti ispitanici na pitanje šta misle o narodima koji su već u toj Evropi kažu uglavnom da su odvratni i oni i sve njihove institucije.
Pre neki dan u novinama čitam da je neki predstavnik Evropske unije po školama đacima prvacima delio bukvar, pa da se zove ‘Moja kuća Evropa’. Na naslovnoj strani te iste novine, fotografija sa šabačkog vašara na kome po zidu smrti plave boje sa žutim EU zvezdicama vozi crni auto na kome piše ‘taxi za groblje’.
Pre neki dan su lepotici sveta, onoj ruskoj policajki oduzeli titulu lepotice jer kažu nije ispunjavala obaveze koje je prihvatila kada su joj stavili krunu na glavu. Možda je majci Rusiji dovoljno da je najlepša, ali ovim biznismenima koji trguju lepotom nije.
A zašto naša lepa zemlja još nije u Savetu Evrope, koliko nas košta to što kasnimo na voz za Brisel, govori Jovan Teokarević. Njega će s vremena na vreme prekidati i neki naši omiljeni sagovornici.
Jovan Teokarević: Nikome, nijednoj drugoj zemlji nije trebalo dve godine da uđe u Savet Evrope. Bez obzira na dobre uspehe u ekonomskim reformama u Srbiji i na mnoge stvari koje su urađene u međuvremenu, mi u ključnim spoljnopolitičkim potezima kasnimo najmanje godinu i po dana. Ja mislim da to treba, čini mi se, nazvati arogancijom koja dolazi sa ovog terena, to je zajednička karakteristika cele bivše Jugoslavije. Ona je došla kao posledica jednog našeg potpuno čudnog odnosa prema svetu u vreme Titove vlasti, kada smo mi u stvari bili glavni profiteri hladnog rata.
Mi jesmo bili profiteri hladnog rata i za razliku od svih drugih zemalja na našem kontinentu, mi smo uživali u hladnom ratu. Eto razloga da se ne razumemo sa svetom, eto razloga da se ne razumemo sa mnogim susedima.
U međuvremenu je Milošević nekako od cele nacije napravio jednu klaustrofobičnu, uplašenu, iskompleksiranu naciju koja ćuti, potuljena je neko vreme, a onda vrisne na neki potpuno iracionalni način. Vrisne ponekad kad je to najmanje potrebno s obzirom na to što nas tek čeka.
Nemamo i dalje osećaj da živimo među drugim narodima, i dalje o sebi mislimo mnogo bolje nego što bi čini mi se trebalo, a mnogo gore o drugima. Nemamo potrebu da preispitamo našu, bar najnoviju prošlost.
U kontekstu svega toga desilo se da smo iskoristili priliku da slanjem Miloševića u Hag u stvari prebacimo celu krivicu na njega, čime je čini mi se dugoročno i sistematski onemogućeno preispitivanje naše prošlosti. Mi smo ovde suočeni sa nečim što sam ja nazvao ‘političkim voajerizmom’. To je jedno vrlo specifično stanje duha u kome se i Milošević na suđenju, ali i sve ono što smo prošli poslednjih nekoliko godina, posmatra kao da u tome apsolutno niko ovde nije učestvovao. Ima se isti odnos prema tome kao prema nekoj TV sapunici.
Desimir Tošić: Ljudi su se umorili sa nama, to je još Čerčil rekao u Drugom svetskom ratu našim predstavnicima egzilske vlade u Londonu. Kaže – vi zamarate svoje prijatelje.
Mileta Prodanović: Ako sami sebe ne reorganizujemo nama to sleduje, nema tu šta. Znači, celo društvo mora da se resetuje.
Jovan Teokarević: Skoro sam organizovao Letnju školu evropskih studija sa učesnicima iz svih bivših, postkomunističkih evropskih zemalja i tu sam na moje veliko razočarenje i iznenađenje video Slobin žig na našim studentima i mladim naučnim radnicima. Ta zatvorenost, opsednutost sobom, to je čini mi se nešto što je odlikovalo kako te ljude tako i naše društvo u celini.
Stalno imamo utisak da smo mi toliko specifični i neuporedivi da jednostavno nikakva pravila, valjda iz toga proizilazi, koja važe za druge ne važe za nas. U tom postkomunističkom periodu u svetu nema više biranja između političkog ili ekonomskog režima, između spoljnopolitičke orijentacije. Izbor je veoma sužen. Treba na kraju krajeva gledati i države koje su slične nama, manja je danas razlika između Rumunije i Bugarske i srednje Evrope, nego što je između njih i nas. To je činjenica koja treba duboko da nas zabrine, da nas opomene.
Uzmite moj omiljeni primer: kod nas u srpskoj i saveznoj vladi radi ukupno 15 ljudi koji se bave evropskom integracijom, u Bugarskoj radi preko 600 ljudi od kojih samo u parlamentu dvadesetak radi na davanju tačnih i brzih informacija poslanicima, na upućivanju kako treba da se ponašaju, pošto je zemlja već rešila da se pridruži Evropskoj uniji.
Kopenhagenški uslovi koji definišu šta treba zemlje da ispune da bi bile članice Evropske unije su, to mnogi ne znaju, ukupno tri rečenice. Iza te tri rečenice stoji desetak ili više godina mučnog prilagođavanja jednom korpusu pravnih dokumenata od 80 i nešto hiljada strana. To je prosto jedan ozbiljan posao.
Naši susedi i sve druge postkomunističke zemlje nisu imali mnogo problema da se dogovore oko nekoliko najvažnijih stvari. Mnogi kod nas optužuju te nacije, da je to zato što su menjale gospodare, što su, ne znam, posle Turaka ili Austrougara imale Ruse, pa im je vrlo lako bilo da onda imaju Amerikance ili Evropljane. Mislim da je ipak reč o nekoj vrsti ozbiljnosti nacija, koje imaju potrebu i naročito sposobnost da se čak i kad nisu egzistencionalno ugroženi, kad nisu suočeni recimo sa oružanim sukobom, da se uzmu u pamet i da se skoncentrišu na nekoliko važnih stvari.
Vladeta Janković: Lično sam čovek odgajan u duhu zapadnih vrednosti, ali posle bombardovanja, posle svega što se dešavalo u međuvremenu, čovek se zaista pita – gde je tu dobra namera? Čovek ne može da suspregne ogorčenje kad je reč o međunarodnoj zajednici.
Mirko Đorđević: Mi nismo ni istok ni zapad, mi smo iznad istoka, iznad zapada, između, ispod. Setite se, to tvrdi i Mira Marković i Nikolaj Velimirović. Međutim, ništa od toga nije istina, mi smo kao i drugi ljudi sa sposobnostima da stvari primamo ili da ne primamo. Što bismo mi bili između istoka i zapada, a Bugari ne bi bili između istoka i zapada ili Rusi? To je to.
Svetlana Lukić: Šta je sa onim primerom voza, skoro je neko pomenuo da je Pašić nazvao voz gujom kapitalizma? Mi večito sa novotarijama imamo neki problem. A i novotarije nam traju 300 godina.
Mirko Đorđević: Pa, vi znate da je Narodna skupština Srbije tri puta zasedala i odbijala uvođenje voza iako su bila obezbeđena sredstva za prugu Beograd – Niš. Jedina obrazloženja su bila, kad danas čitate skupštinske zapise, da je to gvozdeni konj, zlo dolazi sa zapada, plašiće nam krave, šljive uništiti i tako dalje. To je taj problem, međutim, mi se pomalo navikavamo. Niko nije dovoljan sebi.
Svetlana Lukić: Rekli smo već da istraživanja pokazuju da skoro svi Srbi i Crnogorci hoće u Evropsku uniju, ali tako je bilo svojevremeno i sa Česima, Poljacima i Slovencima. Sve je idilično dok se ne sazna cena članske karte. Dok se ne sazna da se recimo nejaka Zastava, Sloboda, Srbijanka, 21. Maj ili Vital moraju izložiti konkurenciji ovih stranih kompanija.
A istraživanja Evropske unije pokazuju da ni kandidati, a ni članovi evropskog kluba nisu ludi od želje da se zagrle. Siromašnim rođacima sa istoka je muka od čekanja i cene koje moraju da plate, a bogati rođaci sa zapada se plaše da će svi koji se dokopaju Šengenske vize pohrliti u njihove domove. Naravno, tu je i kulturološki strah od nepoznatih i poludivljih plemena koja stižu.
Većina ljudi i političara govori o tome da nam Evropska unija treba zbog finansijske pomoći. Međutim, Jovan Teokarević podseća da izvorna Evropska unija nije bila ekonomski projekat već je stvorena da bi zaustavila sukobe u zapadnoj Evropi i pre svega da bi sprečila Francuze i Nemce da se opet pokolju.
Jovan Teokarević: Ulazeći u Evropsku uniju mi imamo šansu da praktično sukobe koje očigledno nismo u stanju sami da rešimo, da ih nekako rešimo u tom širem okviru. Predsednik Evropske komisije, Romano Prodi je dobro definisao Evropu baš ovde, kad je bio pre dve godine, citirajući nekog pripadnika mađarske nacionalne manjine iz Rumunije. Taj čovek je rekao – meni se sviđa ideja, koncepcija Evropske unije zato što su tu svi manjina. E, to je čini mi se nešto što je važno, da nekako u tom konglomeratu manjina, ali jednom organizovanom, ustrojenom, da mi iz te pomerene perspektive probamo da rešimo probleme koje očigledno u ovom veku ili bar u poslednjih 50 godina, uključujući i Drugi svetski rat, nismo bili u stanju da rešimo.
Ako primenimo taj recept Evropske unije, dakle, da se ceo region Balkana na primer pretvori u neku mini Evropsku uniju, možda ćemo, eto, na taj način rešiti na primer problem Kosova. On je očigledno nerešiv apsolutno sa postojećih stanovišta kako Srba, tako i Albanaca.
Ja se prosto pribojavam vremena, a to će se desiti za otprilike godinu dana, kada mi više nećemo moći da izbegavamo, to su Srbi radili stalno, nećemo više moći da izbegavamo da se bavimo pitanjem statusa Kosova. Ali ako ga prethodno nekako postavimo u ovaj drugi kontekst, neke saradnje na svim nivoima, ekonomske, političke, kulturne, ako se granice tako otvore na Balkanu, onda je stvarno moguća ta vizija, ona nije tako neostvariva.
Eto, pogledajte Evropu, krenite iz jedne zemlje u drugu između Evropske unije i pogledajte samo napuštena carinska mesta, nema boljeg simbola ja mislim od toga. Mislim da bi tu trebalo kopirati Evropsku uniju.
Najzad, mi smo na neki način prirodni saveznici Evropske unije i u lošem i u dobrom smislu. Mi smo za njih bezbednosna pretnja, prema tome nešto sa čime oni moraju da se suoče, da se bave nama. Očigledno je sad, više nema dileme ni kod njih, da će se to ispraviti tako što ćemo naše područje učiniti delom te šire Evrope. Oni nemaju ništa protiv, stvar je u tome da se nagodimo oko dinamike. Dinamiku utvrđujemo mi. Svakog dana možemo da čitamo u novinama da je na nekom tajnom, famoznom sastanku sa svećama ili bez njih utvrđen tačan dan, datum i minut kada treba Bugarska, kada treba Bosna, kada treba Srbija da uđe u Evropsku uniju i da mi tu u stvari ništa ne možemo da radimo i da je to jedna predodređenost. Stvar je potpuno suprotna, u stvari sve to zavisi od nas.
Nenad Prokić: Postindustrijsko društvo ne može više obećati istinu i pravdu, to su danas tek velike priče, jezičke igre. Svako pozivanje na istinu i pravdu je anahrono i nije u modi, važno je pretvarati se, biti blag, tolerantan, sladak, mio, a nikako se ne sme biti ukočen, autoritaran i ozbiljan. Na taj način se danas u svetu ne može ništa postići. I rešavanje problema zapravo pripada jednom prošlom svetu, jednom starom svetu. Ne mir, već simulacija mira je nešto što je osvojeno, to je dosta, to je rešeno.
Jovan Teokarević: To znači konkretno, da bi moglo da se desi da nakon što Rumunija i Bugarska gotovo sigurno budu pozvane u NATO u novembru ove godine, da Hrvatska bude pozvana na istu adresu tri, četiri godine kasnije, otprilike u vreme kada će biti pozvana i u Evropsku uniju. Dakle, imaćemo veliki problem jer ćemo onda imati Šengensku granicu ne samo sa jedne strane, 2004. godine sa strane Mađarske, nego ćemo je imati još sa druge strane.
Oni koji su na višem stepenu će imati i odgovarajuće fondove za razvoj, za usaglašavanje svojih privreda sa Evropskom unijom. Mislim da bi naš strateški zadatak trebalo da bude da nekako uđemo u budžet Evropske unije od 2007. do 2012. godine, oni tako prave budžete. Dakle, ovi sadašnji kandidati za članstvo, oni su uspeli radom prethodnih godina da sebe uguraju u budžet koji važi do 2006. godine. Ima mnogo loših stvari u tom budžetu. Recimo, po tom budžetu predviđeno je da prvi talas proširenja dođe na red 2004. i da u svakoj od prve tri godine zemlje Evropske unije izdvajaju samo 0,08% bruto društvenog proizvoda za te nove siromašne rođake sa istoka. To je jako malo, tih 0,08% je recimo 15 puta manje, što se procenta tiče, nego što su Sjedinjene Države davale Evropi u okviru Maršalovog plana, u tih nekoliko godina na kraju ’40-ih i na početku ’50-ih godina.
Mi ćemo u godinama koje dolaze biti okruženi zemljama koje su na mnogo višem nivou od saradnje sa Briselom. Moramo da računamo na određenu dozu, kako da kažem, uobraženosti iz tih zemalja, to je nešto što je neizbežno. Vrata nam neće biti zalupljena, ali će sama činjenica da je reč o deset ili bar osam zemalja u prvom krugu iz postkomunističkog sveta koje će Evropska unija morati da svari, da će dobiti tako težak zalogaj da će Evropska unija mnogo manje moći da se bavi nama nego što se sada bavi. To je, ja mislim, jedna vrlo opasna situacija, prosto će njihovi prioriteti da budu na drugoj strani. To su čini mi se stvari o kojima moramo voditi računa i imati u vidu da ako uspostavimo neke osnove reforme, nekih velikih grešaka na tom putu nema.
Svetlana Lukić: Ovih dana u Beogradu traje Sabor Srpske pravoslavne crkve. Inače, Sabor se otvara činom epikleze, a to je čin kada se arhijereji pre početka rada Sabora skupe u kapeli svetog Simeona, tamo se usame i prizivaju Duh sveti da im pomogne da donesu prave odluke.
Nemam bliske odnose sa Duhom svetim, ali imam neka operativna saznanja, što bi rekao ministar policije, da se nije baš uvek odazivao kad su ga zvali sudeći po tome šta se sve dešavalo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi proteklih godina. O tome je često govorio u ovoj emisiji gospodin Mirko Đorđević, inače naš redovni komentator prilika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. On je nedavno objavio jednu studiju koja se zove ‘Rat i krst srpske crkve’. Sa gospodinom Đorđevićem razgovarali smo upravo u onom trenutku kada je Milošević u Hagu optužio francusku obaveštajnu službu i bosansku armiju za masakr u Srebrenici.
Mirko Đorđević: Bio sam pozvan na otvaranje izložbe ‘Krv i med’ u Novom Sadu. Odbijao sam da idem ali oni su čak poslali i kola po mene. Prisustvovao sam otvaranju i video sam nešto što je trebalo videti, osetiti, čuti.
U momentu kada je otvarana izložba, još praktično nije bila otvorena, na praznom prostoru između panoa nastala je još jedna izložba, tako da je Čanak zapravo otvorio dve izložbe. To je ono što su ispisali tu prisutni Miletićevci, Nikolajevićevci, Obraz. Većina tih slogana je vrlo nedozvoljena za citiranje u javnom govoru, pored psovki, poimenice se pominje koga treba ubiti i kako. Po imenu i prezimenu.
Kad sam ja nakon svojih istraživanja objavio o Nikolaju to što sam objavio, tamo je bilo sasvim konkretnih stvari, ja sam prvi put tada objavio Nikolajevu molitvu protiv kulture. Ne znam da li znate da crkva treba da ima molitvu protiv kulture koja je zbir svih zala i da se odredi jedan dan u godini kada će se svetkovati, slaviti molitvom protiv kulture kao skupa svih zala. To je stara ideja fašistoidnoga porekla, Gebelsovog – grčka reč kultura, ‘vatam se za pištolj’ i tako dalje.
Meni je televizija Čačak predložila suočenje sa njima uživo i evo primera iz tog dijaloga sa tim fundamentalistima. Kad im iz Nikolajevog dela izdvojite dva, tri, pet, a ima dosta mesta sa antisemitskim nabojem, primera radi – Jevreji su stoka koju treba klati – oni odgovaraju – pa šta hoćete, pa to je tačno. Sasvim vam mirno u dijalogu saopštavaju – što se tiče Velimirovića koji je za nas svetac, može se samo biti s njim ili protiv njega. Kad im kažete da je to poslednje tvrdio Staljin za marksizam, sećate se, oni kažu – pa, bio je u pravu.
Nikolaj u svojim spisima tvrdi: „naš nacionalni, verski, socijalni i svaki drugi program je grob“, pa nadalje objašnjava „dokle ima naših grobova to je naša zemlja“. Vrlo se lako prepoznaje o čemu se radi, zašto se ne bi o tome razmišljalo, odakle ta misao?
Svetlana Lukić: Otac Justin Popović je u stvari u svojim besedama praktično ponovio to.
Otac Justin Popović u manastiru Ćelije 1966. godine: Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, za kulturom, za modom. Žene trče za pariskom modom i po varošima i po selima. Mladići, omladina, Srbi zreli, roditelji, činovnici, službenici, sve to se dalo na uživanja.
Mirko Đorđević: Vrlo teško ide u uslovima kad vam član Srpske akademije nauka tvrdi da je Kraljevina Jugoslavija bila okupirana ne aprila 1941. nego 1944. godine. Kako ćete onda razgovarati?
Crkva se oglasila sa zahtevom da se smeni ministar prosvete Republike Srbije Gaša Knežević, to je bio skandal svoje vrste. Povod je bio beznačajan. Posle se utvrdilo da ništa strašno nije bilo, uobičajeni dečiji postupci na eskurzijama.
Svetlana Lukić: Jako teške reči su bile upotrebljene. Sinod je izdao saopštenje povodom događaja u kampu u Sremskoj Mitrovici.
Mirko Đorđević: Nedozvoljivo teške reči, do te mere su reči bile teške i neprimerene da se sam patrijarh morao sastati sa članovima vlade, sa premijerom Đinđićem i ministrima i stvar je srećom izglađena.
Primera radi, tamo je rečeno da je ovaj režim, misli se na vladu premijera Đinđića, da je vrsta mraka između postkomunističkog ateizma i zapadnog hedonizma. Prvo, takvog mraka, takvog saveza nema, a drugo, crkva se boji da se priseti jednog drugog mraka koji je njena jerarhija bila, pre kratkog vremena pod Miloševićem u toku rata i izbijanja, sklopila sa strukturama moći i preko paravojnih i paracrkvenih organizacija bila ne samo svedok nego i saučesnik u tim zbivanjima.
Ja mislim da naša crkva nema izgrađenu punu svest, gledano u celini o modernim vremenima. Vi danas kad krenete po Srbiji možete videti predsednike opština i strukture moći kako bukvalno odlaze po mišljenje kod vladike, bukvalno, to nije tajna nikakva, na isti način na koji se odlazilo u komitet.
Pogledajte poslednji broj, zove se ‘Naša reč’, to je glasilo Otačastvenog pokreta Obraz, tamo u uvodniku doslovce piše, mogu vam citirati: ”Srbija danas treba da bude u svetu, da nađe svoje mesto sa istinski suverenim i nezavisnim državama kakve su Iran, Irak i Libija”.
Da li ste pogledale zbornik ‘Vojska i vera’?
Svetlana Lukić: Ko izdaje taj zbornik?
Mirko Đorđević: Vojska Jugoslavije. Zapanjićete se: sveštenici u vojsci. Počinje se s tim, još teško ide. Imaće čin vojni, da, da, da. U komandnom pogledu biće potčinjeni komandantu, generalu, a u verskom pogledu lokalnom episkopu.
Danima novine evo pišu da je taj Otačastveni Obraz paracrkvena organizacija, agresivna sa tim porukama kakve su već, da je pod okriljem Vojske Jugoslavije, prostorije su im u Domu Vojske. Pazite sad taj spoj!
Ono što je nama Studenica, to je njima Ferhadija, ako mi protestujemo kad neko gađa, granatira Gračanicu, kako onda da u našoj crkvi, pa i šire u javnosti oko crkve niko nije protestovao kad su nerazumne snage pod crkvenim simbolima sravnile sa zemljom Ferhadiju.
Svetlana Lukić: Da patrijarh Pavle ode u Sarajevo i da ne pomene na neki način, valjda postoji neka forma. Dođavola, 1.600 dece koja su tamo poginula, nešto da kaže, nešto određenije da kaže…
Mirko Đorđević: Ja potpuno delim i vaše čuđenje, pa i gnev ako hoćete. Više puta sam govorio, to bi bio pravi hrišćanski, herojski čin.
Prvi korak biće kada patrijarh srpski sa sveštenstvom uz zvonjavu zvona krene preko Zvornika u Bosnu da se pokloni senima mučenika u Srebrenici, to će biti čin duhovne hrabrosti. Vi se sećate pre dve, tri godine skandala, on je još živ ali nije više hrvatski nadbiskup, Kuharić, on se obratio hrvatskoj vojsci, još su ratovi trajali i onda je vojska reagovala, niko nije prihvatio to, i on je na pitanje pred vojskom postrojenom rekao – ti ne smeš da ubiješ, da činiš zlo čak i kad vidiš da tebi čini ovaj zlo.
Svetlana Vuković: Da li ja mogu uveče kada uspavam dete i kada jako potonem i vrlo sam pesimisitična, da li ja mogu da se uhvatim za pomisao da se otac Tadej ili patrijarh Pavle te noći ili tih dana Bogu mole i za ljude iz Srebrenice? I za naše duše, nas koji smo to sve učinili? Da li oni to imaju u svojim molitvama, pa neka ja nikada ne saznam, neka oni to nikad ne izgovore?
Mirko Đorđević: Imaju oni u svojoj svesti i svojoj molitvi i veruju da je tako, ali ja lično mislim da je to nedovoljno. Molitva bez dela i čina, vidljivoga čina ne predstavlja mnogo. U poslanici svetoga Jakova postoje reči – mrtva je vera bez dela. Dakle, nedovoljno je, po mom uverenju, reći da crkva ne treba ništa da čini, treba samo da se moli, dakle – ja sa sebe samim tim što ću se moliti skidam odgovornost za ono što moj bližnji čini.
Isusov život to pokazuje. Da li je Isus trebalo da se zadovolji samo propovedima, samo onim što u propovedima govori? On je to rekao, ali je i delom posvedočio. Hristos nije bio monah, ne.
Mučen teskobom ovog sveta ja ću se povući u manastir danas, jutros i u tišini skidam sa sebe totalno odgovornost, ja se molim i to je dovoljno. Meni je sve u redu, tu sam bezbedan u manastirskim zidinama i molim se – nije to ispravan stav. Ja sam dužan da uđem u svet i da primerom se suočim, da se suočim. Može li svet čitav da postane manastir – ne može.
Otac Justin Popović u manastiru Ćelije 1966. godine: Jer ništa veće nema srpski narod od svetih monaha svetog Save, svetog Petra Cetinjskog, svetog Nikolaja Ohridskog, a Srbi sada napustili taj svetosavski put, napustili monaški put, prazni manastiri srpski, a vi šaljete decu svoju po školama, po univerzitetima. Dobro je i to ponekad, ali pomislite na dušu svoju i na dušu njihovu, ko će čuvati dušu srpskog naroda? Srbi, na šta ste sveli svoju istoriju i sebe? Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O, leševi srpski!
Mirko Đorđević: Ja sam odgovoran za drugog. Ja sam odgovoran za drugog, ja sam kriv za vašu krivicu i odgovoran za to, to važi i za čoveka običnog, svakodnevnog, to važi i za onog ko je general i on mora da pokaže tu svest. U protivnom on može da kaže – pa šta, ja sam se pomolio jutros i naredi da granatiranju Sarajevo, a što je poginulo pedesetoro dece ili deset starica… To je problem u hrišćanstvu.
Svetlana Vuković: Kuharić je stvarno to rekao hrvatskoj vojsci?
Mirko Đorđević: Čuveni govor, da. Oni su ga pozvali da govori postrojenim rodovima hrvatske vojske pod oružjem, ali on im je izričito rekao – ja ne mogu drugo da vam kažem, nego ako vidiš da ti on ubija brata ili sestru moraš mu oprostiti.
Svetlana Vuković Kako su oni reagovali na to?
Mirko Đorđević: Loše su reagovali.
Svetlana Vuković: Kako vam se čini Sava Janjić?
Mirko Đorđević: Ja mislim da je to svetao primer. Evo, na tom se primeru lepo vidi, vi znate da je on izložio sebe bukvalno smrtnoj opasnosti više puta jer je blizu 50 Albanaca sačuvao u vreme najžešćih Miloševićevih represija. Bukvalno je sačuvao te ljude u manastiru iako mu je pretila opasnost da ga neki pukovnik, kapetan ne otkrije. On je od onih koji izjavljuju – naša zla su velika. Prema tome, moramo od toga početi, evo, tim primerom. On se mogao lepo povući u manastirsku tišinu i oko manastira neka ubijaju koga hoće, ja se molim Bogu, međutim, on to nije činio, baš albanske porodice je sačuvao.
A kakve su te Miloševićeve akcije bile, to svi dobro znamo. Šta kažete za ove elemente sa suđenja, to je sve tema koja vas zanima? Šta kažete za onog svedoka, kapetan je, šta li je – ne mogu više da spavam šta sam radio, zato sam došao da svedočim. Naravno, to se na Miloševiću ne vidi, on je ličnost bez probuđene svesti, bez ljudskog senzibiliteta. Vi vidite ona njegova suočenja, žena priča kako su joj sve pobili i ona se onesvestila, on je pita – jeste vi sigurni da nekog prepoznajete. On je jedno plastično biće.
Svetlana Lukić: Za kraj šok za sistem: Vedrana Rudan, književnica iz Rijeke. Sinoć je beogradski izdavač Rende u Paviljonu Veljković promovisao njenu prvu knjigu ‘Uho, grlo, nož’.
Vedrana Rudan: Mi smo vaša budućnost i meni je jako drago što vi svi skupa ovde živite u blaženom neznanju i što ne znate šta vas čeka. Ali ako hoćete, ja ću ispričati vama ekskluzivno što čeka Srbiju za godinu-dvije.
Srbiju će svi oni koji je najviše vole, a to su lopovi koji su već Srbiju pokrali i stavili u džep, dakle, ti lopovi vaši će postati šefovi rasprodaje. U Hrvatsku su došli Italijani, Englezi, Njemci, Francuzi, Austrijanci, Kinezi, Japanci, dakle, Hrvatske više nema, ne postojimo kao ljudska bića koja imaju ponos, koja imaju normalnu plaću, koja imaju sreću. Mi nemamo više ništa, mi smo sluge Amerikanaca, Kineza, tko dođe – taj nas kupi, radimo za nikakav novac, budućnosti nemamo, od prošlosti ne možemo živjeti.
Samoubojica ima vjerojatno nešto manje u Srbiji, ali svaki normalan Hrvat kad zbroji dva i dva jedino što može – može skočiti kroz prozor. Ništa ne pretjerujem, to je tako. I sad uskoro, da li će to biti za dva mjeseca, za dvije godine Srbija će uploviti u takvu budućnost.
Mesić je zadnja osoba za koju bih ja rekla da je nešto dobro. Opasno je misliti o političarima dobro, nijedan političar nije dobar. Mesić, koji je Srbima pre 12 godina poručivao – izađite iz Hrvatske i odnesite svoje blato na svojim opancima, taj isti Mesić se danas, nakon 12 godina bori za srpska prava i tvrdi kako su Srbi ljudi kao i svaki drugi.
Ja osobno ne vjerujem Mesiću, ne samo njemu, nego ne vjerujem nikome. Sva ta frka oko Bobetka i oko Mesića kao borca za bolje i oko Sabora kao nekoga ko vuče nazad, to je sve gola manipulacija da bi se skrenula pažnja sa suštine, a suština je da je struja u Hrvatskoj poskupila 50, 60 ili 100%. Dakle, građani Republike Hrvatske, ne samo Hrvati nego Srbi, Slovenci i ne znam ko više, umiru od gladi, a oni nama nameću temu – izručiti Bobetka ili ga ne izručiti. Što se mene tiče, kao običnog građanina Republike Hrvatske koji je više gladan nego sit, oni bi mogli Bobetka nabiti na kolac nasred Trga bana Jelačića ili ga postaviti za kralja, meni je to apsolutno i totalno svejedno. Ja se borim za goli opstanak, a u toj borbi nemam vremena za Bobetka ni za Mesića i o njima mislim sve najgore.
Čemu ta strast, čemu ja ovo, ja ono? Vi ste nebitni, vama se dogodilo samo nešto što se nekim drugim ljudima u Vijetnamu, Kambodži, Tajlandu i ne znam gdje dešava cjeli život. Vama i meni se dogodio rat, zločin ako je blizu može biti samo velik. Vi ste rekli – stvarno veliki zločini. Ako zakoljete malu bebu je li to mali zločin? Što je veliki zločin? Pet tisuća malih beba? Rat je normalno ljudsko ponašanje, mir je perverzija. Dakle, i vama Srbima, ako ćemo tako razgovarati i nama Hrvatima se dogodio rat. Nešto sasvim banalno, nešto sasvim normalno ljudski, ništa strašno, dakle, dogodio se rat, u ratu se kolje, dešavaju se zločini, ne veliki, normalni. Ako neko pokolje, ne znam, jedno selo, to je normalan zločin i čemu sad te velike rječi – nama se dogodio rat.
Mi smo imali sreću da 50 godina nismo vidjeli rat, sad smo ga vidjeli i to je sve normalno. Sve će se te žrtve zaboraviti, krenućemo naravno u gore sutra i to je to, i smirite se malo, mi smo normalni koljači, o tome govori moja knjiga, mi smo normalni silovatelji, mi smo normalne ubice kao sav normalan svet. Svatko od nas će klat kad za to dođe vreme, tako da se ja na vašem mjestu ne bih time previše opterećivala. Nek mi Bog oprosti, u koga ja duboko ne vjerujem.
Život je takav kakav je i ja gledam na to ovako – pokušavam taj svoj mali život osmisliti tako da me uopće nije briga da li će isporučiti Bobetka ili neće, što je rekao Mesić ili nije rekao, da li će biti predsednik Marko ili Janko, mene uopće ne zanima što će se sa Hrvatskom dogoditi. Za mene Hrvatska kao nešto što mi je bitno ne postoji. Imam svoj mali život, svoju djecu, svoga muža, svoju mačku i to je to, i ne dozvoljavam da me nitko skrene s putanje. Sve ovo oko mene je nešto što me može samo uništiti, prema tome ne razmišljam o tome, pokušavam opstati čitajući ljepe knjige, kupujući torbe u Beogradu, uživajući u ljepom danu i u saznanju da su svi ljudi iste svinje.
Svetlana Lukić: Opraštamo se od vas još jednim nekadašnjim pozdravom ruskih disidenata – za našu izgubljenu stvar.
Emisija Peščanik, 28.09.2002.
Peščanik.net, 28.09.2002.