Radio emisija 05.10.2002, govore: Stjepan Gredelj, Mladen Lazić, Petar Luković i Svetlana Slapšak.
Svetlana Vuković: Malo o nama. Kada Radio-televizija Pink vodi kampanju protiv B92, to je u redu – sve se slaže. Pink pljuje B92, to je meni normalno. Stvari naglo postanu sablasne i gnusne kada Beograd osvane oblepljen plakatima sa slikom Verana Matića i natpisom “Uhvaćeni u krađi”. To ne može tako.
A kada na sve to Vojislav Koštunica počne javno da brine o zdravlju RTV B92, Ceca Lukić dobije visoku temperaturu, ovoga puta sa povraćanjem a ja zapadnem u paniku pred mikrofonom.
A vi sve to trpite i ponekad glasate. Otac moje bebisiterke, na primer, sluša Peščanik a glasa za Šešelja i sve mu se slaže.
Možda je kucnuo čas da zastanemo. Svako na svom komadu asfalta ovog, na sve strane raskopanog grada i zapitamo se gde smo sada zabasali.
U ovoj zemlji moguće je da i datum bude pogrešan jer baš danas je 5. oktobar, tačno dve godine otkako njega nema. Koga? Slobodana Miloševića. Sećate se onog, gori Skupština…
– Koji je to dan, šta je to? Kakva je to godišnjica, čega?
B92: Pa najurili smo Slobu…
– Pa kako da ne, super, super.
Nisam zadovoljan jer ja imam svog kandidata, zato nisam zadovoljan, to je Labus. Mislim da ovom narodu, naročito ovom mlađem svetu, treba nešto objasniti, da ne pada ništa sa neba. Ja sam radio dugo u inostranstvu i znam kako mladi ljudi rade napolju a pričati ne valja, nije se ništa postiglo. Ja mogu da vam tvrdim da u jednoj familiji za godinu, dve ne možete ništa da postignete, a mi ne da smo bili bunar nego je bilo do daske propalo sve. I sad sve to da se zakrpi, pa koje smo pare pa i primili, gde to može da se zakrpi. Tako da sam ja možda i subjektivan ali ja sam svim srcem za Đinđića i za to dalje. Mislim da je taj razlaz najgore što je moglo da se desi. To nije trebalo. I kao što vidite, sve su strane to vrlo lepo iskoristile. Mislim, ipak, ono što sam i pretpostavljao, da su mladi opet nešto zatajili. Kako sam ja mogao da idem na glasanje, zašto oni nisu mogli da odu? Kažu – kiša, ovo, ono. Pa šta sad ?Pa ako je to muka, kako oni mogu da prebacuju nekome da nešto nije uradio. Mislim da smo živeli teško ali smo opet razmaženi.
– Moj zet kaže: ko će da mi plati benzin da idem na izbore. To je toliko plitko da je mene prosto sramota.
– Recimo, mene je ova kampanja mnogo podsetila na Miloševića i onaj njegov govor u Centru “Sava”… maltene sam se zaprepastio da jedan Koštunica počinje tim jezikom da govori. To je mene frapiralo. Onome je pisala Mira a ovome je pisao Tijanić. To Koštuničin govor ni u ludilu nije. Nisu njegove reči. I on je spor za ovo vreme. Jednostavno, on jeste kao čovek kvalitetan ali je spor. Vreme traži brže, aktivnije ljude i brže promene, meni je malo muka ali, eto, neka bude i on, jer šta je alternativa? Šešelj je bio alternativa. Ako je to alternativa, odmah sa četiri ruke glasam za Koštunicu.
– 5. oktobar? A šta je bilo 5. oktobra? Nisam primetio za ove dve godine da se bilo šta promenilo. Za mene 5. oktobar nije ni postojao. Tek kada Dušan Mihajlović i Zoran Đinđić odu sa političke scene i dođu neki drugi, pametni, pošteni i korektni, mislim da će biti 5. oktobar. Dušan Mihajlović – ekstraprofiter, Zoran Đinđić – lažov i prevarant. Ja pre svega očekujem od države da vladaju zakoni. Ko sprovede to, tek onda mogu da se izjasnim za tog.
– Nisam glasao, neću glasati ni za jednoga upravo zbog toga što svi oni treba da se tek dokažu i zasluže moj glas. Da je Koštunica za pravo i zakon kao što govori, ne bi u svojoj stranci sada imao milion amnestiranih SPSovaca, julovaca, raznih dripaca koji su krali i otimali a sada su popunili broj njegove stranke koja je pre 5. oktobra brojala stotinu hiljada a sada broji milion. Da je za pravo, on to ne bi uradio. S druge strane, ne znam šta je Labus učinio da meni bude bolje. U ovom trenutku i Labus i Koštunica treba da se više plaše da li će im doći Šešelj, Pelević ili takvi na vlast nego mene, jer meni neće biti gore ni pod Pelevićem, ni pod Šešeljem nego što mi je sada pod Koštunicom i Labusom.
Svetlana Vuković: Sociolog Stjepan Gredelj.
Stjepan Gredelj: U Srbiji ništa novo, nažalost. Dakle očekivanja i izuzetna energija prilično su protraćeni. Pokazala se još jedanput nezrelost srpske političke elite, ako je tako uopšte možemo nazvati, jer ta žudnja za vlašću, za neograničenom moći, zatim apsolutno nepostojanje i nepojavljivanje na političkoj sceni nekih novih političkih likova ili ličnosti, ili programa što bi bilo još mnogo bolje i mnogo važnije.
Pojavili su se na neki način većinom vrlo istrošeni ljudi, istrošeni u smislu političkog kredita koji su zaista arčili tokom ovog perioda. Izgleda ono učenje na istorijskim greškama ovde kod nas ne funkcioniše, naprotiv, one se ponavljaju.
Video sam jedan prilično oštar komentar u NIN-u koji otprilike govori da ona kaljuga prljavog govora koja je bila pred te izbore septembarske od Miloševića ostala, ali su neki drugi počeli da se valjaju u istom tom blatu i na isti način što je u svakom slučaju najmanje očekivano od svega. Sad tu ima jedna narodna poslovica, kada smo već kod valjanja po blatu, znamo koja životinja se najrađe valja po blatu, zato mi kažemo u našem kraju, kod Šapca – bilo da se sa svinjom rvaš ili da se grliš, ostaješ prljav i smrdljiv. Ružno sam rekao ali, zaista, najneočekivanije je bilo da će ove dve opcije, tu ona treća nije iznenađenje, da će se one služiti vrlo sličnim pa čak i gorim metodama. Nije to samo bio ružan govor na javnim nastupima, to su bila podmetanja, igre sa bilbordima, igre sa ubacivanjem razno-raznog propagandnog materijala, dakle ponovo je politika svedena na rat, umesto da bude upravo izbegavanje konflikta kroz mudrost, racionalno ponašanje, kompromise.
I onda me prosto duša boli, ostario sam, osedeo sam u ovim političkim ratovima ovde u Srbiji. Nedavno je u Nemačkoj bio duel u kom su dva politička protivnika iz vrlo različitih političkih, čak ideoloških opcija, vrlo razumno razgovarali o onome što su životni problemi. Ne ko ima klempave uši i čija majka je ne znam šta bila.
Ova pobeda apstinenata u prvom krugu predsedničkih izbora je dovoljna opomena da se ipak nešto promenilo. Ljudi koji je trebalo da odluče hoće li ili neće da izađu na izbore, oni koji su odlučili da neće, uputili su jasnu poruku, jasan signal, da prosto zaista nije biti ili ne biti, život ili smrt, reforma ili ne znam ni ja šta.
Ova dvojica po programu inače relativno slična kandidata trebalo bi i uvek su govorili da teže istom cilju. Ako je cilj isti, onda zaista nema razloga da se oko toga ratuje, oko toga treba sarađivati. Uostalom, već prvi signal posle ovog prvog kruga je neka njihova gotovo panična saradnja da bi ostvarili izlaznost veću od 50%, mada se iskreno bojim još veće apstinencije.
Trebalo je pažljivo pratiti tu kampanju te tzv. desnice, jer desnica je nešto što je ipak uređenije, ovo je još uvek jedan pokret uz koji se lepe ljudi koji su razočarani, ljudi koji lako padaju na demagoške parole, ljudi koji, kao što je u komentaru duhovito rečeno u NIN-u, vole hapšenja, pa ako jedan kandidat obeća da će sve to pohapsiti i rasturiti, ljudi prosto svoju nemoć projektuju u ličnost koja tvrdi da je moćna da to odradi. Ako nije da komšiji crkne krava, onda bar da uhapse te kriminalce, pri čemu se malo ko od tih a i ostalih pita koliko se sam inače kriminalno ponaša, da nije na neki način neodgovorno, da ne kažem kriminalno, ne izaći na izbore. Dakle, to je taj blok ekstremne desnice i lumpenske levice.
Ono što je mnogo gore u celoj priči kada se konstituiše jednog dana politička smena u Srbiji, pa se pojave nekakve političke snage sa realnim konturama i realnim obrisima, prosto stranke koje zastupaju određeni interes određenih delova društva – na to ćemo dugo čekati budući da je društvo raspadnuto.
Interesantno je da su najverovatnije najveći deo desnih glasača tzv. leve snage, tj. radnici, šta god to bilo, ali kada se to jednog dana konstituiše mislim da ćemo imati tri grupacije. To su, otprilike, ove u malo drugačijoj unutrašnjoj konstelaciji, a fali ona četvrta. Fali upravo onaj tzv. levi centar ili još nešto više od tog levog centra. Pogledajmo samo ko glumi socijaldemokratiju ovde, ne treba ići dalje. Tako da će jedan ogroman deo populacije i dalje biti politički nezastupljen, nereprezentovan, dakle potpuno anoniman a to je idealno polje za lovljenje u mutnom svih ovih koji su od desnog centra desno.
Osim što deluje dosta umireno i što mu zaista nije trebao onaj ružni govor tokom kampanje ponekad, on liči više na nekoga ko se može voleti ili da kažemo liči na bolji surogat Slobodana Miloševića. On je domaćin, kako bi se to reklo, znači čitava ona fama o stvaranju trećeg Kumrovca u Koštunićima – imali smo jedan, pa smo imali Požarevac, sad imamo Koštuniće – ista matrica se ponavlja na sličan glup način. Da li on to prihvata ili ne to je već njegova stvar, nije se od toga ogradio. Dakle, liči na nekoga ko bi mogao da eventualno uzme sve naše grehe i da ih lepo spakuje u jedan fini staniol umerenog nacionalizma. I taj nacionalizam, to je ključna priča, on takođe oko sebe okuplja dobar deo onih koji su uplašeni od zaista bolnih rezultata reformi. Naravno, ono što oni ne vide jeste da on ne može to da spreči, pa će njih boleti obrni-okreni ko god sedeo tamo u predsedničkom kabinetu Srbije, jer prosto nema tu moć, nema te ingerencije. Treća stvar, on zaista nema ekipu. Nema ekipu koja to može da odradi, to sam više puta javno rekao, ljutio se Voja ili ne, pošto se mi lično poznajemo.
Pokušajte da zamislite vladu, pokušajte da zamislite ta ministarska mesta i onda nađite to u DSS-u ili šta ja znam ko je oko njega. Prosto ih nema. Ali zato je još tužnije i užasnije zazvučala ona rečenica da ti mladi ljudi koji su došli, ja sam siguran da oni apsolutno nisu došli samo iz patriotizma, ali ako oni već zaista dolaze i investiraju neko svoje znanje i neku svoju reputaciju koja je uglavnom neokrnjena, i da te ljude koji nešto rade, koji nešto pokušavaju, koji su nešto i uradili, jer ne možemo reći da se ništa nije desilo, ne daj bože, da im onako brutalno otprilike saopštite da odu. Pa kako ćete privući neke druge? Koga ćete privući, Majkla Đorđevića i onu ekipu iz Čikaga? Ako je to perspektiva, onda OK, ali imali su prilike više od 15 godina da ulažu. Oni nisu dolar, cent uložili. Kao, nisu hteli zbog Miloševića. Što nisu posle Miloševića uložili? Dakle, terati svoj intelektualni kapital, uostalom dovoljno već oteran među onih 400.000 mladih ljudi koji se nikada neće vratiti, to je političko… ajde sad, za političko baš me briga ali to je društveno samoubistvo.
Najgore što može da se desi jeste da ne uspe drugi krug ne zbog jednog od kandidata, što bi rekao jedan od njih – oni su poslednja rupa na svirali – nego zbog činjenice da bi se ovo mrcvarenje onda nastavilo, da bi onda krenuo novi ciklus izbora, ko zna koliko miliona ponovo bačeno i s velikom verovatnoćom da taj drugi ciklus još manje uspe. E sad, tu je odgovornost ne samo njihova, mada su oni najviše proizveli ovakvu atmosferu odbojnosti nego i odgovornost građana. Šta se dešava onda?
Firma propala, ja pet godina primam džak krompira ili ne znam čega, ali ja se zovem zaposlenim, odjedanput odem ispred Vlade i larmam – ja hoću svoju platu. Šta si proizveo? -Pa, proizvodimo. Šta je prodato? -Pa…
Na kraju svi očekuju od države nešto, država je siromašna, država je u rasulu ali svi od nje očekujemo a svako od nas pojedinačno je deo države. Kada treba taj minimum građanske odgovornosti da pokažemo, onda se nadurimo, nećemo mi to, oni su ružni, bezobrazni i zli a mi smo dobri. Dakle, tu postoji idealna veza između toga što se zove politička transparencija, to jest šta rade ljudi na vlasti – ali šta radimo i mi kao građani ne treba da bude amnestirano. Grci su za takve ljude govorili da su idioti, u onom smislu da ne brinu o zajednici nego da brinu samo o sebi. Međutim, to je eho nekih drugih poruka koje su vrlo suptilno plasirane, naravno da su glupe, naravno da su pune neistina.
Jedna od najdivnijih poruka ovog stoleća je, bar za sada, jednog kandidata krila raspadnutog SPS-a, dakle najgledanijeg glumca na svetu, koji je ‘ladno, ne trepnuvši, izjavio da je njegova vlast ostavila maltene pun budžet a da su ovi sve to potrošili u međuvremnu i još nas zadužili. Ljudi skinu dve trećine duga, to je kao da vam neko skine pet džakova cementa koji su vam natovareni na kičmu, pući će vam kičma, i oni hladno tvrde da je to zaduživanje i lažu.
E, to potcenjivanje ljudi, razuma ljudi, nisu ljudi toliko politički nepismeni, naprotiv, to je ono što je najstrašnije. I kako onda da očekujemo zrelost od birača kada imamo ovakvu nezrelost kod političara? S druge strane, možda smo propustili mnoge prilike da ranije, a to ranije to je bio 6. oktobar, da se razumemo, da se tu zaista ta štala prosto očisti na Heraklov način, da se vidi šta je šta. Ali šta se desilo? Jedan deo te tzv. pobedničke vlasti upravo je sprečio čišćenje najgorih, a onda su očišćeni svi dokazi i onda je išlo kako je išlo, opet je pobedničko raspoloženje koje je bilo pozitivno pretvoreno u inadžijsko. Setimo se odnosa prema Haškom tribunalu, ima brojnih istraživanja o odbijanju da se uopšte razmišlja o ratnim zločinima, Ron Haviv i ostalo. Znači večno vraćanje istog.
Ja mislim da ratova više neće biti u perspektivi a, s druge strane, to je suviše malo, to vam dođe kao sladak limun. Šta smo zapravo dobili? Još jedanput isto samo na nešto malo umereniji način. Neka hvala.
– Nisam se sekirao zbog rezultata zato što mi se činilo da su prvi put rezultati realni, sviđa mi se što su izbori prošli korektno. Narod je tako glasao i rezultati su za prihvatanje. A što se tiče Labusa, za koga sam ja inače glasao, to nije tajna što se mene tiče, ja mislim da je on mnogo ljudi izgubio zbog kampanje koju je vodio tako kako je vodio, jer je poveo jednu kampanju tipa ”hajmo ocrniti jedan drugog”. Mislim da je ljudima dosta svega toga i da je dosta ljudi koji bi inače glasali za njega zbog toga ostalo kod kuće. Meni ne trebaju promene za deset godina, meni trebaju promene odmah, moramo raditi, mora da se radi odmah a u to vreme treba uvoditi državu u red i u poredak. Dakle, to je nešto što po meni mora paralelno da se radi, dok Koštunica čini mi se da bi više želeo da izvede nešto, prvo da se napravi jedna zdrava baza, što je opet dobro ali ne možemo tako.
Dok napravimo zdravu, bazu ostaćemo gladni. O tome se radi. Biti neobavešten kada se hapsi Slobodan Milošević je potpuno neozbiljno. Izjaviti to pored službe koju ima! Zato se on meni nije svideo, tako da sam s vremenom izgubio poverenje u njega zbog takvih stvari. Nisam stekao poverenje u ovog drugog ali mislim da ovo što rade vodi nečemu. Čemu, ja se nadam dobrom?
– Nisam zadovoljna rezultatima ali nisam mnogo ni nezadovoljna. I to je uspeh. Izašli, glasali, svima pokazali, i oni koji nisu izašli rekli su svoje mišljenje, idemo dalje. Mene zanima da mi možemo da glasamo, da to nije svetsko pitanje, da nije propast sveta, da živimo kao sav normalan svet – dosadno. Volim da mi bude dosadno, dosta je narodu da bude zabavno. Hoću da mi bude dosadno, da idem na izložbu cveća, da pijem kapućino usred dana…
Svetlana Vuković: Potrban nam je još jedan sociolog. Govori profesor Filozofskog fakulteta Mladen Lazić.
Mladen Lazić: Mi smo u stvari na dosta loš način tamo gde smo bili i 5. oktobra, sa nešto izmenjenim imenima u političkom smislu, a pre svega smo na nivou političke svesti stanovništva na istom. Politička svest stanovništva praktički izgleda nije izmenjena posle 5. oktobra. To jeste zaista jedan od najlošijih rezultata, dakle nema nikakvog učenja na iskustvu, ma koliko dugo ono trajalo.
Mogli smo da pretpostavimo ranije da postoji kumulacija iskustava i da posle toga sledi neko saznanje, međutim kod nas ne samo da pozitivna iskustva ne igraju ulogu, što je uobičajena stvar, nego evo, ni sasvim produžena negativna iskustva ne igraju nikakvu ulogu. Kao što je rekao jedan moj kolega za jedno drugo društvo da reaguju samo na fizičku bol, mi možemo da kažemo da se kod nas, nažalost, zaista ne reaguje ni na fizičku bol, ni na šargarepu, ni na štap, ni na šta. Dakle, dokle god neko priča istu priču, dotle će isuviše veliki broj ljudi verovati u tu priču samo zato što se ona ne menja.
Kada je reč o konkretnom ishodu, ja sam mislio da je negde između 15 i 20 % glasova za takvu alternativu ono što se može još smatrati prihvatljivim u smislu da se ne moramo plašiti radikalnijeg skretanja sa ovog kursa. Naravno, arbitraran je taj broj od 15 do 20 ali blizu četvrtine ljudi koji su se tako izjasnili – to je stvarno zastrašujući broj. To je jedan besprimerni kukavičluk ovih reformskih snaga, bilo umerenih, bilo ovih koje se navodno služe prečicama. Oni se jednostavno boje poraza, oni su sa strahom ušli u to jer su prvi komentari bili ogromno olakšanje – gle, Šešelj nije najjači, nije čak ni drugi nego je tek treći, kao da je to nešto što je bio u stvari njihov najdublji strah. Oni pak s druge strane nemaju poverenja u stanovništvo ali ni u sebe same, kao što se nisu uhvatili u koštac s nastojanjem da znatnije izmene političku svest stanovništva tako je i na većini drugih planova.
Šok izaziva vest da je Biljana Plavšić priznala svoju odgovornost, iako je to najmanje što možemo da očekujemo od bilo koga, da prizna svoju odgovornost, ne da prizna konkretnu krivicu za ovaj ili onaj čin ali da prizna učešće u nečemu što je apsolutno nesumnjivo, ma o kome se radilo, ma kakav položaj ko da je zauzimao – ako je bio službeni položaj on je sadržavao odgovornost. Mi se šokiramo opet zato što nije ponovo javnost stvarana na ovom planu, na planu razjašnjavanja ukupne prošlosti gde spada onda naravno i Milošević, i Šešelj, i ta politička orijentacija. Ovo je, dakle, jedan bočni ali ne manje važan prilog ovome o čemu govorim, zašto je opšta politička svest nezrela jer se ovo zabašurivalo a zbog toga nije, naravno, moglo ni doći do obračuna sa šešeljizmom, ne kao tipom političkog radikalizma nego kao jednom vrstom političkog malignog avanturizma. O tome se radi. Nije Šešelj radikalan, Šešelj je prosto maligni zločinački u političkom smislu zločinački element politike jer vodi naciju, celu državu u potencijalnu kastastrofu.
Po mom mišljenju, najgore što je uradio blok oko Demokratske stranke i Đinđića, apsolutno najgori njihov potez jeste izbacivanje DSS-a iz skupštine. To je jedno krajnje nasilno, krajnje sumnjive legalnosti derogiranje osnovnih pretpostavki demokratskog života. To je, dakle, potpuni cinizam vlasti koji je pokazao da je lakoća vladanja važnija nego najosnovniji demokratski principi.
Kada je reč o ovom drugom bloku, tu se pokazala praktički potpuna nesposobnost tog bloka da izgradi nešto što je politički instrumentarij vladanja, to znači stranka sa nekim kadrovima koja ima određen program. Ono na čemu ta stranka počiva sada po načinu zasnivanja isto je ono što je kod Miloševića i Šešelja a to znači harizma vođe. Ako ta stranka bez vođe ne postoji, ako nju ništa drugo ne drži nego ime vođe, naravno da je zato došlo do toga da ima krajnje negativnu kadrovsku selekciju i u samom vrhu stranke, da ima krajnje negativnu kadrovsku selekciju kada je reč o članstvu stranke i da ima krajnje negativnu kadrovsku selekciju kada je reč o glasačima. Dakle, ona sve to objedinjava po istom principu po kojem se to i ranije u populističkim političkim strukturama događalo. To je, dakle, njihov glavni problem.
Kada je reč o Šešelju, on je reč po sebi, on je greška. Jutros sam pročitao u novinama, on traži ustupke od Koštunice da bi ga podržao i mislim da je to jedan od najvećih poraza Koštunice u celoj ovoj stvari, takva jedna rečenica koju je neko mislio da može da mu je uputi, a s pravom je mogao da mu je uputi.
Neke stvari jesu reverzibilne, da ne ispadne da ja krajnje pesimistički ocenjujem celu situaciju. Ne, ja mislim da su u stvari, kada razgovaram sa kolegama koje su nesrećne zbog ovoga što se događa, ja im kažem da je naša dilema između Labusa i Koštunice u odnosu na našu dilemu od pre dve godine u potpuno drugom planetarnom sistemu, dakle naš najgori izbor je kvalitetniji od onog prethodnog izbora.
Kada gledamo ekonomsku situaciju, stvari po mom mišljenju stoje mnogo bolje nego što su optimisti mogli da veruju pre godinu i po dana, način na koji se sada preživljava je u stvari nesrazmerno bolji i mislim da je čak bolji od optimističkih očekivanja, naravno zahvaljujući ne toliko vlastitom trudu nego ipak pomoći koja je zapušila rupe koje bi prilično otežale naš život u međuvremenu, te u tom smislu proces je ireverzibilan, pošto mislim da se u ono stanje zaista ne možemo više vratiti, ne bi nam ni dali da se u njega vratimo, i nema spremnosti da se baš vratimo tamo gde smo bili ali ima spremnosti da se upuštamo u avanturističke projekte koji mogu opet vrlo mnogo da otežaju taj svakodnevni život i da oduže taj proces transformacije koji bi u boljim slučajevima trajao desetak godina a u gorim može da nas vrlo dugoročno prikuje za krajnje nisku poziciju u evropskim razmerama.
Pamtim, ja sam bio uveren da se stvari nepovratno menjaju i da onakav oblik društva u kojem smo živeli, oblik političkog režima neće moći da se vrati. To je bilo osnovno osećanje i mislim da je s tog stanovišta ta moja glavna nada ostvarena. Mogu odmah da kažem da sam sada u fazi u kojoj me u stvari politička zbivanja ipak mnogo manje interesuju i to je ogromna promena, takođe moja, biografska, u odnosu na to, i ja mislim da to nije zato što sam umoran, ili samo zato, nego zato što mislim da nema više potrebe za onom vrstom neposrednog ličnog učešća kakva je onda bila zaista neophodna.
Svetlana Vuković: Slušate Petra Lukovića.
Petar Luković: Šešelj je imao tri posto, četiri posto. Ja sam se pre mesec dana svađao sa mojim kolegom koji je pisao nekakav tekst pa mu nije bilo jasno da li je 13 ili 14 posto, da ne pretera. Ja sam onda njemu rekao – napiši 16 posto i šta, ista stvar. Ispostavi se na kraju da je 23 posto, 22,4. I to sada u brojkama izgleda malo ali kada to pretvoriš u glave i u mentalne figure tih ljudi – to je 850.000. Imaš Koštunicu – 1.100.000 ljudi, imaš Pelevića – 150.000, 119.000, imaš onog što radi kao saobraćajac po gradu, on zna put, Drašković – 160.000. Ti dobiješ broj od 2.100.000 potpuno ludog sveta, to je lud svet.
Pazi, 2.100.000 ljudi koji su glasali su potpuno ludi. To je mentalno retardirano potpuno. Onda mi posle kažu – Srbija je super, genijalna. Nije. Da staneš i da kažeš, jebote, stani, šta je bilo ovih deset godina. Pa ne možeš sada da ideš napred a da nemamo pojma šta je bilo deset godina, da zatvorimo oči i da zaboravimo, boli nas ona stvar, jebe nam se ko je koga ubio, zaklao, poklao, što smo poklali poklali, pa jebiga.
Rat, rat i ratni zločini, što bi rekao Srđa Popović, pitanja svih pitanja i bez toga nema ničega.
Podržavam, naravno, reforme, podržavam sve što radi vlada Srbije, podržavam javno, ali reforme bez ovoga nisu moguće. S druge strane, imaš omalovažavanje Haga, prenosi Miloševićevog suđenja u ovih godinu dana, to je bila čista onanija, ko se sve nije pojavljivao u tim emisijama da kaže da je Milošević genije, od Vremena, od B92, do komentatora NIN-a, to je bilo uživanje. I šta onda očekuješ ako ti ljudi tako govore, šta onda očekuješ od nekog puka, od nekog lumpenproletarijata, od nekih pijanih, neobrazovanih nesrećnika koji ne znaju da čitaju. Gledaju televiziju, vide Koštunicu i super im je, odlično, po gabaritu je sve bliži Šešelju i možda bi u nekoj kombinaciji, ja ti ovo ozbiljno kažem, možda bi bilo super da bude finale fašističko, nacističko – Koštunica protiv Šešelja – da vidimo konačno gde smo i šta smo.
Obeležavati 5. oktobar i njega se sećati kao nečega izgleda tako smešno. Još jedan stav, stara ljubav zaborava nema. Ako se išta nije promenilo u ovoj zemlji, to je Šešelj. Evo uzmi njegove snimke iz 1991. godine i uzmi snimke iz 2002. godine, sve su apsolutno iste reči, izjave, sve kompletno. On je legalista, on je demokrata, on nikoga nije mrzeo, on ima Hrvate i Muslimane u svojoj stranci, on sve voli, super je sve to. Šta je radio u međuvremenu – to su druge stvari, Hag će to verovatno da dokaže.
A ljubav ove zemlje prema takvim tipovima kao što su Koštunica i Šešelj, Pavković, Drašković, Pelević, ej, Pelević, pevač, pevač koji ima na ploči antiratnu pesmu. Pa idi, jebote, kao kada bi Arkan snimio posthumno album sa pesmom koja se zove “Make love not war”. Sve to postaje na neki način ne samo blesavo, naravno da je blesavo kada smo mi u pitanju, ali već postaje cinično, zato što mi svi znamo o čemu se radi, ko je iole inteligentan, što jeste malo problem u ovoj zemlji da nađemo nekoga ko razmišlja svojom glavom, ali principijelno onaj koji razmišlja svojom glavom vidi da je ovo strašno, vidi da je strašno.
Jednostavno, ono što meni obeležava sve ovo vreme, dve godine od tog famoznog faking 5. oktobra, šta se promenilo?
Da li smo počeli da pričamo o ratnim zločinima, da li smo počeli da pričamo o tome šta smo mi radili, da li smo počeli da pričamo o ratnim huškačima, da li smo počeli da pričamo o novinarima koji su to radili, o ljudima koji su učestvovali u toj histeriji? Ne. Zaboravili, naprosto zaboravili.
Ja sam, recimo, danas u situaciji koja je malo neobična za novinara u Srbiji, da budem u sukobu sa svima u Srbiji. I ovo je prvi put posle svih ovih godina da ne pišem ni za jedne novine u Srbiji. Ne pišem. Zašto? Zato što više nemam prijatelja ovde, nemam više ideoloških saveznika, nemam nikoga. Ja sam u svađi sa B92, sa Vremenom, sa NIN-om, sa Reporterom, eto, gotovo. Postoji jedna vrsta ne samo relativizacije prošlosti, znaš ono ‘što je bilo bilo je, pa jebi ga’. Ili optužba jednog glavnog urednika jedne velike radio-TV stanice u Srbiji da sam ja opsednut zločinom. Čuj. Naravno da jesam. Da li je to nešto nenormalno, što me ne bi potresao možda podatak da je evo prošle nedelje u Kamenici kod Srebrenice otkrivena masovna grobnica sa 705 leševa. Šta, ne treba da me potrese, treba da me baš briga za to?! Mene je to briga, možda sam bolestan, verovatno sam bolestan, verovatno sam za lečenje, ali mene te stvari brinu.
Koliko slika Mladića i Karadžića ima po ovim kafićima ovde u ovom gradu, pogledajte, ajde da saberemo, ima ih hiljade i hiljade. I šta onda očekuješ? Da neko misli o Evropi, da misli o parama, o zločinima, odgovornosti, suočavanju, denacifikaciji, jebe im se. Prođite Bulevarom, ima 55 kompilacija Draže Mihajlovića. Jebaćemo vam majku 1, Jebaćemo vam sestru 2, Jebaćemo vam brata i celu familiju 3 i 4. Svega imaš. Kaže, dokaz što te pesme postoje kod nas je da su te pesme prave, a gde su danas partizanske kompilacije – nema ih.
Onda govorimo o nečem urbanom?! Gore kod Đerma ubiše se oko 4, 5 pesama. Ne možeš da kupiš kajmak, jebu ti majku, Draža, zaklaćemo, ubićemo, idemo, srpske zemlje, Kuba, Austrija, Beč, Tokio! Pogledaj kampanju, nisi mogao da prođeš pored pijace i pored ulice na pijaci da ti radikali ne bace u naručje osam tona materijala, velika Srbija, mala Srbija, najveća Srbija, sve. Pa da li je uošte negde u medijima, da li je cela ta priča objašnjena, komentarisana. Ne. Nigde. Ne samo sada, od 5. oktobra ko se bavi time, ko je pomenuo to.
Evo, ta grobnica u Srebrenici, ko je to pomenuo i gde? A kao super vest – u Bangladešu ubijeno 850 ljudi i otkrivena grobnica u Srebrenici 450 ljudi, odlično, koji ljudi, ko ih je ubio, odakle? I u tome je ona ne kažem ni drama ni slika ali to je onako scenario koji je naš svakodnevni, što to ne priznajemo, kažemo – to smo mi. Što imamo nekih iluzija da smo mi nešto drugo.
Nemam nekih iluzija, mada bih, naravno, voleo da rezultati izbora u drugom krugu budu drugačiji ali nemam iluzija da će to biti drugačije. Nažalost, nemam. Ne da me je uhvatio pesimizam nego naprosto vidim da je ovaj narod nepopravljiv. Zamisli dva miliona ljudi ti ne možeš sada ubediti, koji su glasali za Koštunicu, Šešelja i za sve ludake, da ti kažeš njima – e, sad glasajte za Labusa, iznenada. Kako?
Sve što smo mislili da se neće desiti, desilo se. Sve. Svaka stvar. Neće valjda ovaj da me izda? Jok neće, kakvi, izdao te odmah čim je mogao. Neće valjda on da me napadne? Jok, odmah te je napao gde je god mogao. Pa neće valjda on da se proda? Pa prodao se sutra odmah, ovako. Pa neće on valjda da oprosti ovome? Ma jok, odmah oprostio. Zajebao te svako ko je mogao a i ko nije mogao i on te zajebao. Kompletno su te svi zajebali.
Svetlana Lukić: Šta je sa tobom i sa Pinkom?
Petar Luković: Nisi postavila dobro pitanje: šta je s tobom i Željkićem. Nas dvojica smo u braku već devet godina i imamo dvoje dece. Jedno se zove Veran drugo se zove Dragoljub, po Veranu Matiću i Dragoljubu Žarkoviću, u njihovu čast.
Sad malo ozbiljno. Ja sam dobio ponudu od jedne nezavisne producentske kuće koja sa Pinkom nikakve veze nema, ali je u vezi sa Pinkom utoliko što je i njoj ponudila da radi jednu seriju, da im ja na raspolaganje stavim svoju arhivu, svoje materijale i svoje konsultantske usluge spram ljudi koji su se oprobali, isprobali i uspeli kao ratni zločinci i huškači. I zašto ne na Pinku. Ne vidim nikakav razlog da ne bude na Pinku kao što bih pristao da bude bilo gde na bilo kojoj televiziji, koja god televizija bude želela, ima moj telefon, neka se meni javi, ja ću ih uputiti na ljude koji to rade, prema tome neka objave. To su veze između mene i mog Željkića.
Svetlana Lukić: Koliko će se verovati toj emisiji ukoliko bude emitovana na Pinku?
Petar Luković: Osnovno pitanje oko Pinka tiče se čoveka koji se zove Željko Mitrović i glavno pitanje oko Željka Mitrovića jeste sledeće: je li Željko Mitrović ratni zločinac ili nije. Ja smatram vrlo otvoreno da Željko Mitrović nije ratni zločinac. Šta drugo smatram o njemu to su druge stvari, ali to je tačka slaganja u mojoj glavi, dakle Željko Mitrović nije ratni zločinac. Ali Miodrag Popov jeste ratni zločinac, Ratko Dmitrović jeste ratni zločinac, Milorad Vučelić jeste ratni zločinac, mogu ovako do sutra ako hoćete, i bitna je razlika da li je neko umro, poginuo, zaklan, ubijen zbog Mitrovića ili nije. Nije.
Najgore što je moglo da se desi jeste da popizdiš gledajući folk muziku i da udariš flašom u ekran ili s druge strane da se oduševiš, da se skineš potpuno gola i da plešeš celu noć. Razumeš?
Ako sam ja u svađi sa NIN-om, Vremenom, B92 i Reporterom, Politikom, Politikom ekspres, Večernjim novistima, Glasom javnosti, pa, izvini, ako mi kaže Pink – ti možeš tamo da radiš nešto bez ikakvih uslova, naravno da ću da radim.
Da li postoje jedne novine u ovoj zemlji koje imaju bar pola strane koja kaže pa desilo se na današnji dan pre deset godina? Ne. To niko neće da radi. Ne zato što je to teško, taman posla, nego zato što je to politički oportuno u ovom trenutku. Da kaže šta je govorio Đinđić pre deset godina u Republici Srpskoj, šta piše u udžbenicima. Ti imaš četničko-partizansku istoriju, zavisno da li je ćirilična ili latinična strana, da li je parna ili neparna, pa da vidiš o čemu se radi. Istorija se menja svaki dan.
Ja sam pročitao šest udžbenika istorije za poslednjih šest, sedam godina. Pa to je sve novo. Nama se granice menjaju u svakom udžbeniku, ili smo manji, ili smo veći. Mi nemamo pojma ko se borio protiv okupatora, ko? Otkud znam jebote. Malo partizani, malo četnici, malo više četnici i na kraju nas zajebali Englezi i hiljade miliona nestadoše negde i pobediše partizani. Kako, jebote, pa gde je ta četnička snaga ako je tolika bila, ako su svi podržavali to, pa gde su? I to tako stoji u udžbenicima i ti čuješ da taj kreten koji izađe iz razreda sad zna o čemu se radi, nema pojma jebote. Staviće šubaru i glasaće za SRS odmah. To je njemu to, to je njemu velika Srbija. Ko ste vi bre, Hrvati, Muslimani, Albanci, Englezi. Marš u pičku lepu materinu. Jesam pročitao u udžbeniku lepo. Je l’ piše tamo? Piše. Sad će još da me zajebava Luković na Pinku sa serijom o ratnim zločinima. Jebaćemo sestru i njemu i Željkiću.
Meni je ovo treći put da u vreme velikih istorijskih događaja nisam u Beogradu. Kada hapsiše Miloševića prošle godine u Beogradu, ja sam bio u Sarajevu, kada su ga izručili Hagu ja sam bio u Zagrebu, sad sam evo bio u Sarajevu. Ja već treći put, ili ne znam već koji da sam daleko od košnice, od matice, od otadžbine, od domovine, ali svaki put je zanimljivo samo zbog jednog razloga, zato što u stvari Srbiju možeš da ukapiraš i da shvatiš tek kada si u drugom okolišu.
Recimo, ja sam sada ovo glasanje gledao iz Sarajeva gde su ljudi bili apsolutno šokirani, mnogo šokiraniji, potpuno u zabezeku, potpuno ljudi u komi pred rezultatima recimo Šešelja i Koštunice, ne zbog toga što oni brinu toliko o Srbiji, što nas toliko vole, već zbog toga što oni imaju izbore 5. i sav taj srpski radikalizam će da se prebaci, tako da oni koji su radikalniji u Bosni mislim da su slali telegrame Koštunici i Šešelju da kažu – prijatelji, hvala vam. Bolju uslugu nisu mogli da im učine. I sve što se dešava ovde njima će se vratiti, i sve što bude ovde, oni će to osetiti, da li kroz dva miliona granata, da li kroz ovih hiljadu i nešto mrtvih gore, to ja ne znam. Nadam se da ne. Rezultati u Srbiji nisu samo srpski, to su, nažalost rezultati i u Bosni.
Svetlana Lukić: Sa svim tim namerama da ne postižeš kontraefekat muljajući sve to u isto blato ili u istu krv, uslovno rečeno?
Petar Luković: Da li ja, Petar Luković, da li je moralno, da li je normalno da ja ovog sekunda iniciram te teme, pokrećem polemike, pljujem svoje dosadašnje prijatelje, kolege i njih optužujem za te stvari? Pa ja mislim da jeste. Meni je bitna prošlost. Izvini, Ceco i Ceco, ti gledaš ove generacije od 22 godine koje danas odrastaju, da li oni znaju ko je bombardovao Sarajevo, ko je pucao dva miliona granata na Sarajevo, ko je tu ubijao, ko su bili ti ljudi? Da li znaju da je tamo ubijeno 2.000 dece? Nemaju pojma o tome. Pa zar nije vreme da saznamo o tome. Da citiram Branu Crnčevića da “Srbina možeš ubiti tako da mu pucaš u dušu”, da li misliš da je to poenta? Da li hoćemo ovim ćutanjem i ovim odugovlačenjem da napravimo ponovo istu situaciju kao što je bila pre deset godina? Odakle dva miliona ljudi za ove ludake ovde?
Ista priča. Te ćemo mi da se ujedinimo sa Republikom Srpskom, to ništa nije gotovo, kada se probudi, Kina, pa tek kad ustane Japan, pa Tajvan kad ojača, pa jebaćemo vam sestru. Tek ćemo mi njima da… Kakva Kupa, idemo gore na Alpe, idemo prema Beču, ej Srbija do Tokija, pa koliko god bilo smešno u isto vreme je bilo jako ozbiljno.
Upravo sam sada radio jedan segment izveštavanja Politike o Vukovaru. Ej, ljudi, da li vi uopšte znate šta je Politika izveštavala o Vukovaru svojevremeno. Tamo nije ubijen nijedan jedini Hrvat. Tamo je samo počinjeno zločina nad Srbima. Koliko sam ja uspeo da saberem matematički ovde u ovim novinama, u pet dana nekoliko miliona Srba je ubijeno u Vukovaru. Onda mi neko govori – pa, dobro, to je bilo, šta sad, nije bitno ko su ljudi. Bitno je. To je meni najbitnija stvar na svetu jer ja živim u ovoj zemlji, ja sam Srbin, nažalost, i ja sam Srbin, živim. Jebiga, eto, imajte i takvog Srbina, naprosto hoću da učinim ono što mogu.
Ta vrsta mržnje prema meni postaje ”fan”. Otvori forum na B92, otvori pisma čuvene srpske dijaspore pa da vidiš šta bi mi radili, u komadiće bi me seckali. Ali mislim da niti ću ja da odustanem od toga, niti imam iluzije da će svi ti ljudi o kojima ja govorim da će da odustanu od toga. Šta sad ja da očekujem da će Stojan Cerović da kaže – pa, Lukoviću, jesi u pravu, ja grešim. Ne, nego ćemo pisati jedan drugome, pa ćemo govoriti… I ja činim sve što je u mojoj moći, stvarno činim sve, da to naprosto raskrinkam, da pišem o tome, dakle bez obzira na pisma, na polemike, ja pišem i to ono je što jako volim, pišem u Hrvatskoj i u Bosni. Ako već Cerović ili neko drugi stvarno imaju te argumente, ja bih stvarno voleo da odu u Sarajevo i da tim ljudima koji su tamo proveli nekoliko hiljada dana pod granatama da im kažu – pa, slušajte, srpski snajperisti sa Pala su najveće žrtve ovoga rata. Odlično. Da čujem tu rečenicu, ajde, neka objasni to tamo. Prema tome, ovaj povod 5. oktobra mi na kraju ispada bizaran, zato što dve godine pričamo isto, koji su rezultati, pa rezultati su ti – posvađali ste se među sobom, oterali ste se svi u pidzu lepu materinu, niko ni sa kim ne govori, svi se mrzimo i to je. Ali, opet, na kraju kada sabereš nije ni to loše, i to je bar neki rezultat za Srbiju. Eto.
– Ja ne verujem da ovde ikoga vezuju neka lepa sećanja za 5. oktobar. Potpuno je isto. Ovi su još gori, definitivno, ovi su kao devojčice svi kompletno. Moj glas je otišao Peleviću. On je jedini, on bar liči na čoveka, na muškarca, ovi su svi kao devojčice. Onaj ne zna ništa, neobavešten, ovaj kao zna ali imitira Đikija, i tako sve.
– Čovek ima uticaj na sve njih, znači da vredi. Ja sam glasao za Labusa zato što podržavam vladu, podržavam rad Zorana Đinđića. Mislim da je on jedini čovek koji ima energije i koji je toliko fleksibilan da pokrene ovu zemlju napred. Jedini koji zna da se otvori tačno onoliko koliko treba.
– On se zove šlihtara.
– Pa mi moramo da se šlihtamo da bismo se izvukli iz ovoga. Šta da radim, čekaj, treba da se svađam sa nekim. Bilo nam je dosta toga, ja bar tako mislim.
– Vidiš šta im je napravio Šešelj. Znači, sada je napravio šou u državi, je li istina. Svi su ga potcenjivali – Šeki budala – sad im je napravio da ne mogu ništa bez njega. Điki je počeo njemu da se šlihta. Pa, dobro, nije ni Šeki tako loš, dobar je on čovek, šalili smo se.
– Mislim da polovina onih koji su glasali za Šešelja ne znaju ni sami zašto su glasali za njega, jednostavno zato što ova dva DOS-a, ljudi i dalje žive pod tim nečim, oni ne znaju da slušaju, ne znaju da prate, što je najgore imaju u svojoj glavi nešto i to je kraj priče. Zato samo da nije Koštunica, samo da nije Labus, odnosno Đinđić.
– Šeki je napravio šou program u zemlji, ja ga obožavam od sad, od pre neki dan on je moj idol.
– On je čovek otkinuo glasova mnogo, pa nisu svi ti ljudi debili.
– Sigurno ima mnogo doktora, profesora i pametnih ljudi koji su glasali za Šekija, nisu oni budale. Điki je možda sat vremena ga slušaš da ti ništa ne kaže, sve priča nešto izokola, nešto polagano, avioni, kamioni, svetski živimo, plate po sto evra, narod neba leba da jede ali svetski. Dobili smo… gde su te pare silne. Ostaviću broj telefona neka mi se Điki javi. Pošto ja nemam para da mi pozajmi jedno hiljadu evra na jedno dva meseca jer su te silne pare stigle, ne znam gde su. Neka me obuče malo za sezonu, auto neka mi da za dž, pa ću da mu platim nekako.
B92: Za koga ćeš u drugom krugu?
– Za nikoga. Što se mene tiče, može 36 krugova da se desi, mene to više ne interesuje.
Svetlana Vuković: Za kraj pismo iz Ljubljane Svetlane Slapšak. Birajmo neodgovorno.
Svetlana Slapšak: Svako bira koga hoće i ko mu padne na pamet. To je prirodno, to je njegovo pravo, kaže komentator izbora na BK televiziji. Ovo simptomatično razumevanje demokratije uistinu jedino odgovara situaciji u kojoj su sve izborne parole oko zna, zna se, znamo i slično, i u kojoj je do zadnjeg trenutka najvažnije za većinu kandidata bilo da tužaka i vređa druge.
Ako se, dakle, od nevolje saglasimo sa crnim nacionalistima da postoji nešto što bismo mogli nazvati srpskom demokratijom, onda je to demokratija u kojoj je najmanje važno razmišljanje o činu biranja jer se i onako sve zna unapred i razlozi za biranje leže potpuno izvan demokratske prakse odnosno svakodnevice. No, ako stručni komentator izbora smatra da je to prirodno i da je to upravo glavno pravo građanina u demokratiji a uz to još glava važnoga državnog tela, Dragoljub Mićunović bezbrižno proriče ko će biti predsednik umesto da grobno ćuti jer predstavlja dotično telo, onda je srpska demokratija u vrlo lošem stanju.
Pre svega demokratija nije ništa prirodno već nešto društveno, zavisno od konvencija i dogovora. Dalje, izbori su samo tehnička faza demokratije za formiranje organa vlasti a glavno u demokratiji je sve ono između izbora, ponajviše zaštita manjine i pojedinca a nikako većine.
Konačno građanska dužnost se ne iscrpljuje time što će se građanin zadovoljiti što je uradio prvo što mu je palo na pamet, već je pre svega u tome da građanin budno pazi poštuju li se ljudska prava, zakoni, uljudnost sporazumevanja. Jednostavnije rečeno, pravo građanina nije da bude budala, a još je manje to njegova dužnost. Umesto da bira kako mu padne na pamet i bilo koga, građanin mora razmisliti hoće li glasati za svog omiljenog kandidata ili možda za nekoga koga teže podnosi ali to doprinosi atmosferi u kojoj će njegova opcija kao i on sam moći da preživi.
Građanin koji razmišlja o svom pravu glasaće možda u drugom krugu različito od prvoga jer ga je osnovno političko iskustvo zadnjih petnaestak godina naučilo da prepoznaje znake teritorijalno koljačkih ambicija. Novi prijatelj Jevreja uistinu ne predstavlja enigmatski izazov. U nastavku svoga komentara citirani stručnjak je pominjao kako je tranzicija daleko odmakla ili da je bar uveliko počela. Od toga sigurno nema ništa. Tranzicija iz socijalno-političko-kulturnog haosa u haos kapitalizma u kojem će prava slabih, mladih, starih, siromašnih, bolesnih, neprivilegovanih biti izvesno smanjivana za račun jakih može da se izvede sa manje štete jedino ako se sprovodi demokratija koja nije nimalo prirodna, slučajna, arbitrarna. Ona se sastoji od beskrajnog dogovaranja, kompromisa, odmeravanja, popuštanja. Takođe se sastoji od stalnog obrazovanja javnosti da građani nikako ne bi bili budale kada biraju.
Građani moraju da budu iscrpno obavešteni, dakle da vredno uče o mnogim stvarima. Između ostalog, treba da saznaju, otkriju, shvate, pročitaju, čuju da demokratski izbori u Evropi nedvosmisleno pokazuju kako je evropska levica pametnija od evropske desnice ali da izborni uspeh desnice zavisi ne samo od glupljih nego i od pametnijih birača, kao što pokazuje primer nedavnih francuskih izbora. Bolje je desnica nego fašizam. Naravno, u domaćem kontekstu ova fina granica teško može da se trasira kao što je zauvek izgubljena i mnogo uočljivija razlika između levice i desnice zahvaljujući vrednom radu na problemu od strane Miloševića i supruge mu punih 13 godina.
Birač građanin u Srbiji, dakle, morao bi da bude još pametniji od drugih više privilegovanih birača-građana u Evropi. Tu smo podjednako na području utopije i paranoje. Utopije jer je to za sada nemogućno, paranoje jer većina birača u Srbiji to iskreno veruje. Glasač koji zna da ne radi ništa prirodno i ništa što bi mu palo na pamet umeće da oceni kandidata koji nije završio posao a hoće novu vlast, koji tuli o ustavu ali ne i o smanjivanju ogromnih ingerencija položaja koji hoće, koji proglašava konflikte unutra a ratove samo što nije, koji je uspeo da pokvari odnose sa većinom suseda, koji uveliko gudi o teritorijalnim pravima a uz stalni refren o državi zakona i koji je ukratko opasan kandidat u opasnom vremenu. Bude li taj kandidat ipak izabran građanin koji ne oseća krivicu što je glasao kako mu je palo na pamet i koji ne misli da je demokratija slična korovu, prirodna, mora da se pripremi na višegodišnji otpor lošoj politici koju će izabrani predsednik, ukoliko se iole drži svojih reči, morati sprovoditi.
No i to će mu biti lakše nego onom idealnom građaninu srpske demokratije kome prvo glasanje pada na pamet, zatim mu šlem prirodno pada na glavu kao i mrak na oči. A posle svega jedino što može da kaže o svojoj odgovornosti jeste da su to i drugi radili.
Tako dolazimo do ključne uzročno-posledične povezanosti demokratije i odgovornosti. Samo se zapravo u kulturi u kojoj svi mrze razgovor o odgovornosti može dogoditi da se građanima predlaže da glasaju kako im padne na pamet.”
Emisija Peščanik, 05.10.2002.
Peščanik.net, 05.10.2002.