Radio emisija 21.12.2002, govore: Srđan Bogosavljević, Boško Mijatović, Vladimir Gligorov, Vladimir Ilić i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Uglavnom su vesti loše, kao i obično, ima i mnogo lepih stvari ali ja ne mogu nijedne da se setim trenutno. A ni o ružnima nešto mnogo ne znam, ja sam izgleda jedina u ovom gradu koja nisam čak ni čula onu eksploziju u Zemunu. Čujem samo da su naši proevropski političari izgubili živce, Labus sa Solanom a Svilanović sa Karlom del Ponte. Ali Batić je, blago meni, veseo jer će ga izgleda Đinđić postaviti na mesto glavnog šefa za pisanje novog ustava. Batić sada mora da misli da mu je samo nebo granica i nada se, tako kaže, da će biti prvi predsednik samostalne Srbije. U toj Srbiji će umesto muškatla cvetati rajske ptice, Milan St. Protić će biti doživotni ambasador u Americi a Radnički iz Obrenovca za početak doživotni prvoligaš.
Ih, kakva će to Srbija biti. A za sada imamo premijera, odnosno nemamo ga, izgubio se negde, premijer na turbo pogon se odmara a predsednik, naša uspavana lepotica, izgleda kao i obično, drema između dva kruga izbora. Može biti da su obojica bili negde na slavi Sveti Nikola. Moram da kažem da je meni preseo, samo što se nismo potukli kao i obično. Počelo je raspravom o važnosti posne sarme, nastavilo se svađom o tome da li je bolji ruski ”suhoj” avion ili F16, da bismo došli na kraju do dela i lika svetog Nikole. Ja sam se usudila da kažem da je bio dosta prgav čovek kada je bio mlad, da je jedini koji se na Vaseljenskom saboru potukao, odalamio nekog, onda su ga, naravno, izbacili iz arhijerejske službe i onda su gosti hteli da me linčuju i mama me je spasla.
Hvala mami.
Sada ćemo preći na jedno savetovanje, dosta birokratski zvuči ali bilo je zaista uzbudljivo i korisno. To savetovanje organizovao je list Ekonomist, tema je bila šta će biti 2003. godine, da li će biti prelomna jer neko je utvrdio da će biti prelomna i to je otvoreni prelom u ekonomiji. Loše nam se piše izgleda, ugasili smo 2003. jer 2004. godine nas, kažu, čeka ozbiljna kriza a zove se tranziciona kriza. Plan koji je postavio naš premijer Đinđić je jako skroman, lestvica je dosta nisko i ovako kljakavi kakvi smo preskočićemo je, međutim, to ništa ne znači. Izgledalo je, zar ne, da naš premijer ima ogromne ambicije, praktično da bi želeo da ponovi onaj kineski ekonomski skok. Samo da vas podsetim, možda ste videli u novinama, neverovatno zvuči, da je za 11 meseci ove godine, u prvih 11 meseci, u Kini prodato više od milion automobila, da se sada tamo kotrlja 20 miliona automobila, a da samo pre 13 godina u Kini nije bio nijedan jedini privatni automobil.
Na tom savetovanju bili su ekonomisti, uglavnom liberali i neoliberali. Bio je i ministar Đelić, međutim, kako kapitalizam ne može bez kapitalista bio je i onaj gospodin Kostić koji je kupio tri šećerane za po tri evra ali je obećao da će da uloži 74 miliona. On nije mnogo pričao, samo je rekao da mu treba stabilan sistem, pa makar bio i fašizam. Onda je, naravno, rekao da je to šala. Đelić je duže govorio nego ostali i, što je zanimljivo, svi su ga pažljivo slušali jedino se Kostić usudio da mu prigovori i Đelić je malo pobledeo ali preko puta vas sedi čovek težak 74 miliona evra i nije baš teško da se bledi.
Ono što je zanimljivo i dosta zapanjujuće jeste da ko god je pokušao da analizira šta se dešava sa nama, kaže ”ako je taj podatak tačan”. Praktično svi sumnjaju u statističke podatke i neću da ponovim ono što je rekao Koštunica jednom, onaj aforizam ”statistika naša dika, što poželiš to naslika”, ali zaista je neverovatno da ozbiljni ljudi koji razgovaraju o ozbiljnim stvarima sumnjaju praktično u svaki podatak koji se iznosi, od porasta industrijske proizvodnje pa nadalje.
Čućete najpre upravo statističara Srđana Bogosavljevića iz Stratedžik marketinga, a potom Boška Mijatovića iz Centra za liberalno-demokratske studije.
Srđan Bogosavljević: Imamo stalnu najavu izbora, imamo popularne lidere i veoma nepopularne stranke i ko sme da kaže ”ja sada idem sa oštrim reformskim paketom”? Niko pametan neće reći da je isto kao pre dve godine. Nije, naprosto, dosta je urađeno i to što je postignuto ljudima nije jasno. U jednom trenutku smo napravili malu proveru šta razumeju građani od onoga što ekonomisti i ministri izgovaraju i samo jedan primer iznosim – za reč transparentno dobili smo da najčešće kažu da je to protest. Izađe ministar i 27 puta u roku od tri minuta kaže ”transparentno”.
Imate niz katastrofalnih primera gde se mi to krećemo. Jedan od njih je vrlo dobro pokazan u Labusovom izbornom neuspehu. Ekonomija jeste najvažnija tema za građane u Srbiji ali nije makroekonomija. Njih apsolutno ne interesuje makroekonomija, njih interesuje gde su oni. Moj džep, od čega ću da preživim. To generiše drugi veliki nesporazum između građana i vlasti.
Drugi veliki nesporazum može se pripisati Koštunici i njegovoj stranki a to je ta vladavina prava. Vladavina prava je nešto što je poželjno za naše građane a kada počnete da čačkate šta u stvari oni misle pod vladavinom prava ”pa da me ne otpuste”, odnosno ovi koji su nezaposleni ”pa da me prijave”.
Priča o ekonomskom patriotizmu mi stvarno deluje vrlo zanimljivo. Bio sam na otvaranju ”Merkatora” i video sam kakav je tamo bio ekonomski patriotizam. Naprosto, nije se moglo sa otvaranja izaći od nadirućih patriota. I jedino što smo koliko-toliko postigli jeste bila u stvari ta međunarodna pozicija koja se svela samo na to da nas baš više ne bije svako ko stigne.
Boško Mijatović: Na čelu vlade je čovek kome ja verujem da želi da modernizuje Srbiju, da je uvede u Evropu, u 21. vek, u svet, ali koji ne razume dovoljno dobro ekonomiju i mehanizme funkcionisanja tržišne ekonomije i koji više nastupa kao Petar Veliki nego kao pravi ekonomski reformator sa početka 21. veka.
Demokratska stranka Srbije kao stranka desnog centra mogla bi zaista da podrži takvu jednu viziju tržišne ekonomije ali se ona zaplela u socijalnu demagogiju što se može shvatiti pa možda i prihvatiti sa političkog stanovišta, sa stanovišta njenog rejtinga i reakcije na politiku vlade ali ukoliko se zaista veruje da je to njena prava pozicija, onda to nije dobro. Nadam se da je samo neiskrena a ne i stvarna.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Boško Mijatović kog njegovi protivnici socijaldemokrate uglavnom zovu neoliberalnim talibanom, ekonomskim, naravno. Sada sledi razgovor koji sam vodila sa Vladimirom Gligorovim. On je kolumnista lista Ekonomist ali je mnogo važnije da je on vodeći ekonomski stručnjak za zapadni Balkan pri međunarodnom Institutu za ekonomske studije u Beču. On učestvuje u pisanju izveštaja OECD o našoj zemlji. Znate da se naš premijer stalno hvali da ako ne verujemo njemu kako nam dobro stvari idu, treba da verujemo ocenama međunarodnih finansijskih institucija koje stalno hvale postignuća nove vlasti, tj. njegova, i čak je na ovom skupu Đelić, koji je malo zakasnio, počeo govor tako što se pohvalio da je delegacija Saveta bezbednosti pohvalila našu tranziciju. Vladimir Gligorov govori najpre o tome da li i koliko treba verovati u te pohvale i šta one zapravo znače.
Vladimir Gligorov: Prvo, kada dođe predstavnik iz inostranstva onda je pre svega uljudno podržati napore koje zemlja čini. Drugi aspekt je taj da postoji rđava percepcija o ovoj zemlji. To nije samo percepcija o Miloševiću, na kraju krajeva, Milošević je ipak funkcionisao u svom društvu i nije baš izgledalo kao da ga to društvo odbacuje i u odnosu na to, naravno, podržava se ono što bi ipak moglo da izgleda drugačije, i to je u redu, u tom smislu to je iskreno.
To treba sve primiti sasvim dobronamerno, to su ljudi od spolja koji zaista žele da podrže ono što vi kažete njima da želite da radite. Ovde ljudi govore, Boža i svi drugi, mi hoćemo ovo, mi hoćemo ono. Oni kažu – sjajno, mi to podržavamo. E sad, naravno, treba voditi računa o tome da to nisu ljudi koji ne analiziraju, kada vi donesete neku reformsku odluku danas to je po jedinici vremena mnogo, ali ako dve godine posle toga ne radite ništa, to je onda jedna reformska odluka u dve godine. Onda to već više i nije brzo, taj zastoj je zapažen.
Jeste problem i sa ovom vlašću što ona misli da može propagandom da postigne više nego što u stvari propaganda može i to je greška i u odnosu na inostranstvo jer jeste da oni nemaju mnogo vremena da obraćaju pažnju na ovu zemlju ali onoliko koliko imaju, ipak vide šta je šta. Što se tiče javnosti i građanstva, ovde propaganda teško prolazi, ovde je narod prilično ciničan tako da ne znam koliko oni imaju uspeha u tome.
Svetlana Lukić: Vladimir Gligorov je jedan od onih koji tvrde da u Srbiji reformi jedva da ima, odnosno praktično da nema i insistira na tome da ne postoji uopšte ni strategija reformi. Šta se krije iza te dosta birokratske sintagme?
Vladimir Gligorov: Ideja je bila da je potrebno kupiti podršku ljudi posle 5. oktobra, pa su obećavane i jesu ispunjene obaveze prema penzionerima, pa prema zaposlenima, povećavane su plate i do dana današnjeg se neprestano priča u stvari o povećanju plata, a štaviše, ne samo da ne treba da rastu nego treba i da se nešto seče.
Znači, mora sada da dođe penzijska reforma, da penzioneri primaju manje jer je prosto taj račun veliki, moraće da se smanjuje broj zaposlenih u javnom sektoru, znači ne samo da se ograničavaju plate nego da se smanjuju javne obaveze. To je problem koji pokazuje da je strategija koja je prvobitno postojala da se kupi podrška pa da se onda dobiju izbori, pa ponovi mandat, da se pokazala pogrešnom. To je samo u jednoj stvari.
Pogledajte privatizaciju. Oni kažu da to nije promena strategije niti zakona o privatizaciji nego su to tehničke promene. A te tehničke promene zadiru u suštinu stvari pa će sada socijalne obaveze opet da preuzme država a ne kupac. To je logično, solidarnost je društvena stvar a ne stvar kupca, a drugo je pitanje gde će se pa opet za to naći novac kad evo, sada treba javni izdaci da se smanjuju.
Već je oko aukcija promenjeno, oko vrednosti, sad se to daje budzašto, u stvari, ako sam dobro razumeo, strategija će biti da se maksimiziraju prihodi od onih preduzeća za koja se očekuje da će naći nekog lukrativnog kupca, što je otprilike ono što je radio i Milošević kada je prodavao Telekom, sad će oni da prodaju ”Duvan”, ”Beopetrol”, ono što može uvek ili bar skoro uvek se proda, naročito na Balkanu, cigare su važne.
Onda uzmete monetarnu oblast. Tu imate strategiju da je stabilan dinar glavna stvar. To je opet zbog toga što je to glavni adut političkih ambicija ljudi koji su sada osnovali stranku. To nije strategija, to je instrument političke karijere. I sada kada uzmete saglasnost toga sa fiskalnom stranom, onda već vidite po sukobima između guvernera i predsednika vlade da saglasnosti nema. Predsedniku vlade bi bilo malo lakše kad bi moglo malo da se štampa para a ovome ne odgovara to jer on opet treba da postane predsednik vlade baš na tome što ne štampa pare. E, to su samo neki elementi nedostatka strategije i to samo kada govorimo o ekonomiji.
Uspešne su bile samo one zemlje u tranziciji koje su prvo obezbedile političku tranziciju i političku stabilnost pa su ljudi išli na izbore, pa su ti ljudi koji su birali videli posledice svoga izbora. Pa ako sutra izaberu Šešelja, onda imaju posledice te činjenice, ne može niko da ih spase od toga. U jednom trenutku moraju ipak da shvate, da prave razliku. U tom kontekstu imate kao neku ekonomsku reformsku strategiju sa idejom koja je u osnovi neki pčelinjak, onda to ne može da funkcioniše.
Svetlana Lukić: Evo šta Vladimir Gligorov misli o premijerovim čestim pozivima da građani promene mentalitet, da imaju više entuzijazma i da pronađemo u nama rezerve adrenalina. Inače, od prvih tekstova posle 5. oktobra u Novoj srpskoj političkoj misli pročitala sam Đinđićev tekst – upravo je tako naslovljen, “Adrenalin za promene”.
Vladimir Gligorov: Meni je neprijatno kada to slušam jer razumem da je to iz muke, jer prosto drugih instrumenata nema. Kada sam čitao neki tekst sa tim adrenalinom, ja sam očekivao da će on da osnuje Ministarstvo za adrenalin pa onda svako jutro svako dobije dozu adrenalina pa zuji u pčelinjaku. To je takva neka ideja. To nije samo posledica neznanja, jer daleko sam od toga da mislim da on ne zna, on je čovek koji dosta stvari zna, nego je posledica jedne situacije takva kakva je u ovoj zemlji gde na oruk ne može bog zna šta da se uradi, a iz nekog razloga njegova politička sudbina jeste vezana za to da se nešto uradi brzo, spektakularno, jer na duži rok i na neki normalan rok on i njegova stranka imaju relativno male mogućnosti da budu bilo šta drugo nego nekakav koalicioni partner na vlasti. To je taj nesklad koji tera u čitavu tu stvar.
Ne može nikada čovek da očekuje da u Srbiji neka liberalna stranka dobije 51%. Ne može ni 20, ali može da bude značajan koalicioni partner i da onda utiče na one stvari na koje liberali u stvari mogu da utiču. E, sad, to nekome ko hoće da bude predsednik vlade nije dovoljno. To ja razumem. Onda je to taj nesklad gde se traže neki drugi instrumenti. Znači, ne saradnji sa nekom partijom koja će da mobiliše glasove i da se bavi stvarima koje su od važnosti za većinu ljudi, a onda ovaj liberalni deo da drži tu nekoliko važnih pozicija, da bi moglo zaista nešto i da se uradi, u toj nekoj kombinaciji. Kao supstitut za to izgleda da se javlja ideja nekakve radne akcije sa jakim propagandnim centrom, sa zidnim novinama i to je otprilike i razlog što se beži od demokratskih metoda jer se kaže – pa, dobro, onda će biti izabran ovaj ili onaj a taj ovaj ili onaj moraju u stvari da dobiju svoje parče, nema druge, i moraju da preuzmu svoj deo odgovornosti.
Ovaj položaj Demokratske stranke Srbije je neprirodan, imate određen broj glasova a nemate nikakvu odgovornost. To nije dobro za njih ali nije dobro ni za državu, moraju da snose odgovornost, moraju da je nose, ali ne mogu da je nose, to je očigledno, jer ne žele da sviraju kao druga violina ako su jači, to je taj problem. To se mora na neki način pristojno i normalno razrešiti. Kako, to oni nisu nažalost u stanju.
U toj političkoj nestabilnosti se živi i onda se nalaze neverovatne ideje o tome kako u stvari kada bi taj narod bio optimistički, kada bi se neko budio sa pesmom i kretao u radne pobede, da bi to bilo u redu i da bi onda sve bilo kako valja. To je u određenom smislu malo neprijatno slušati ali nije u neskladu sa položajem u kome se oni nalaze.
Da počnem sa Demokratskom strankom Srbije. Najveći broj ljudi koji se tu javlja nema neku ozbiljnu predstavu o ekonomskim pitanjima uopšte. Oni daju neke izjave koje ne treba uzimati ozbiljno jer to su fraze koje oni misle da je u redu da govore. Ja mislim da oni ne znaju šta to praktično znači. Previše se upliće država ali bi oni ne znam šta, pa onda nema dovoljno socijalnog programa. U suštini ima ga mnogo više nego što zemlja može da podnese, oni bi ne znam šta, oni bi nekako ravnomernije rasporedili troškove. Pa, dobro, kako? Kada je o ekonomskoj strani reč, Demokratska stranka Srbije je tu dosta slaba i po mom mišljenju oni bi morali i moraće ako ikako dođu do vlasti, što nije izvesno, oni će morati da paktiraju sa nekim drugim.
Tu se javljaju ideje iz nevladinih organizacija o nekom spoju Demokratske stranke Srbije i G17. Dobro, to je jedna mogućnost. Može i drugačije da bude, uvek mogu da se nađu savetnici, eksperti, ta ponuda nije mala. Pitanje je da li će oni to prepoznati. Ako ne prepoznaju, to će platiti kao političku cenu na nekim drugim izborima i to je otprilike njihov problem.
Kada je reč o G17 plus, ambicije su mnogo veće od ideja. S druge strane, tu je sličan problem koji se vidi i kod Demokratske stranke a to je problem mobilizacije glasača. Ta ideja ekonomskog patriotizma, ako ja to dobro razumem, praktično je želja da se na neki način pridobiju glasači sa nekom nacionalnom idejom. Uostalom, G17 plus ima nemali broj nacionalista, i to onako ubeđenih, to je ta ideja, kada treba, druži se sa crkvom ili sa prestolonaslednikom, ili šta je već tačno on, i do sada ovo što je G17 radio jeste jedan skup raznih ideja iz raznih oblasti. Pa tu ima malo socijaldemokratije, tu ima malo liberalizma, malo nacionalizma, ekspertskog čudotvorstva. Mislim da bi, jer oni sada najavljuju da hoće da pobede, da bi bilo bolje da oni ne teže tome nego da teže da uzmu 10%-15% glasova na nekom čistom programu. Čisti program se, naravno, nikada ne sprovodi ali čisti program je orijentir i računamo na te ljude koji su spremni da za to glasaju, nadamo se da je to 10%-15% mlađih ljudi, profesionalnih ljudi. To je naša nekakva izborna baza, a sa ovima drugima koji imaju neke druge interese ćemo na neki način videti kako da uđemo u koaliciju. To je, po mom mišljenju, racionalno.
E, ako vi hoćete 50% ili 30% ili 40% glasova u ovakvoj populaciji, onda naravno morate da razmišljate kako da privučete Šešeljevog glasača, kako da privučete Koštuničinog glasača, kako da privučete glasača koji ide na Ravnu goru, kako da privučete patrijarha da i on nekako za vas glasa ili bar da vas podrži kao što sada podržava Voju. To je onda, naravno, jedan sasvim drugačiji tip programa i tu se naravno crvena nit mora izgubiti, žuta nit, ako je o liberalima reč, mora da se izgubi.
Milošević je svoj doprinos dao, ovi sada daju svoj i onda se zaista javlja problem ko će iz toga da profitira. Ako ćemo pravo, Šešelj je bolje prošao u konkurenciji sa Koštunicom nego Labus, to nam nešto govori.
Svetlana Lukić: Naš sledeći sagovornik je doktor Vladimir Ilić, predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu, živi u Zrenjaninu, što nije od male važnosti a čućete kasnije zbog čega. On je objavio rezultate istraživanja koje je urađeno, doduše, prošle godine i to istraživanje se bavilo reinterpretacijom i suočavanjem sa prošlošću u Vojvodini, koje su obeležili mađarski zločini nad Jevrejima i Srbima u Bačkoj 1942. godine, zatim srpski zločini nad Nemcima i Mađarima posle 1944. godine.
Vladimir Ilić: Prvi put u svim mojim istraživanjima etničke svesti, etničkih odnosa u Vojvodini postoji jasna razlika u vrsti i stepenu etnonacionalizma između Srba starinaca i Srba kolonista i njihovih potomaka. Te razlike nikada ranije nije bilo.
Sada se prvi put kolonisti i njihovi potomci javljaju kao znatno veći etnonacionalisti, znatno egalitarnije usmereni, znatno ksenofobniji, znatno više vezani za prethodnu Vladu, znatno čvršći oslonac otpora reformama koje sadašnja Vlada izvodi ili se predstavlja da ih izvodi.
S druge strane, kod Srba starinaca ne postoji ništa više kritičnosti prema zločinima koje su počinili pripadnici vlastite grupe. I za njih je Srebrenica samo jedan grad u Republici Srpskoj, ništa više.
Kod Mađara je stvar drugačija. Primetan je jedan realniji i otvoreniji pogled na zločine koje su počinili sami Mađari. Uostalom, Mađari su za to bili i pripremani u toku prethodnih nekoliko decenija jer su ti hortijevski zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima zaista i predstavljali deo zvanične društvene kulture. S početkom 90-ih godina i, naravno, s erupcijom mađarskog nacionalizma pre svega, u Republici Mađarskoj se pojavila sklonost da se rehabilituju zločinci iz redova vlastite grupe i da se maksimiziraju zločini koji su počinjeni nad pripadnicima vlastite grupe. Bilo je pokušaja dosta otvorene rehabilitacije kruga ljudi oko Hortija Mikloša i još nekih drugih. Povremeno je čak i sam Horti pokušavao da bude rehabilitovan. Međutim, ta vrsta rehabilitacije nacističkih saradnika i ljudi koji su objektivno odgovorni za zločine u Novom Sadu i Šajkaškoj nad Srbima, Jevrejima i Romima 1942. godine nije iole u većoj meri prihvaćena u svesti sadašnjih vojvođanskih Mađara.
Kada budimpeštanski instituti ispituju etničku svest Mađara u Mađarskoj, Vojvodini, Erdelju, Slovačkoj, Ukrajini, oni uvek nailaze na nalaz da su vojvođanski Mađari nacionalno najmanje svesni, da su više vezani za Vojvodinu nego za samu Mađarsku i da su u najmanjoj meri nacionalisti. Mađari su u tom pogledu – bez ikakve namere da ih idealizujem, znam im razne loše strane – Mađari su u tom pogledu posve pogodni za jedan racionalan politički dijalog. I to je mnogo prisutnije među mađarskim življem, a ja sam ispitivao Mađare baš iz onih mesta gde je komunistička vendeta 1944. godine bila najizrazitija i gde je palo najviše mađarskih glava, dakle mnogo je izrazitija ta sklonost ka racionalnom dijalogu kod njih, uopšte među etničkom elitom vojvođanskih Mađara, kulturnom elitom, medijskom elitom, političkom elitom i u tom pogledu se izdvajaju i u odnosu na sve ostale Mađare iz podunavskog basena, uključujući i one iz Republike Mađarske.
Svetlana Lukić: Vladimir Ilić kaže da danas u Srbiji dominira svojevrsni savez nacionalizama i to je u neku ruku Karadžićev plan samo bez rata i on se zasniva na uverenju da se ne može živeti zajedno.
Vladimir Ilić: Ja samo kažem da je ovaj odnos uspostavljanja institucionalnih relacija između većinskog etniciteta i manjinskih zajednica kakav sada postoji u Srbiji našao svoj jasan model u programu koji su u vreme DEPOS-a izneli doktor Koštunica, profesor Čavoški i tadašnji docent dr Ljušić. Tamo gde neka etnička grupa čini većinu stanovništva dati sve pa makar i onaj zahtev manjinskih etnonacionalizama, odnosno obrazovanje u posebnim školskim zgradama od obdaništa do fakulteta. Aparthejd. Aparthejd.
To je aparthejd, to što traže radikali među vojvođanskim Mađarima, Albancima. Ali tamo gde manjine čine manjinu ukupnog stanovništva, tu sprovesti asimilaciju ili srpsku multikulturalizaciju, što je drugo ime za srbizaciju. Okolne zemlje, matične zemlje naših manjina, mahom nisu preterano zainteresovane za te manjine kod nas, što jeste jedan izvor stabilnosti u sadašnjoj Srbiji, Srbiji bez Kosova, ali, s druge strane, to znatno povećava mogućnost udruženim etnonacionalistima da se dogovaraju oko podele plena. To ne mora da bude loše, bolje deliti plen nego sav plen staviti pod jednu šapu.
S druge strane, ako se plen, odnosno ako se resursi, položaji, koncesije, sirovine, pozicije u informativnim kućama, obrazovnim sistemima, slične stvari, dele isključivo prema etničkom ključu i u zavisnosti od toga koja etnička grupa ima većinu na kom konkretno geografskom području veličine lokalnog mesta ili opštine, to je aparthejd. To je aparthejd i s tim se može ići u 21. vek i u Evropu ali kaskajući i uz stalno lepljenje gume na točku jer ta guma neprestano puca. A vodi nas carska džada u Evropu ako se ujedinimo na ovaj ili onaj način, makar zajedničkom politikom i sporazumom oko zajedničkih interesa sa susednim zemljama.
Većina njih su prvo strani plaćenici, da budemo pošteni, pa samo fingiraju ekstremne desničare. Ja nipošto ne mislim da osporavam fašistoidni karakter nekih ekstremno desnih političkih pokreta, organizacija, poduhvata, ni u Srbiji ni u okolnim zemljama. Sadašnja vlada je u obe svoje dominantne frakcije sastavljena od maltene dojučerašnjih dr Karadžićevih i Miloševićevih saveznika koji su videli da taj trend gubi, prestali da se odupiru globalizaciji, promenili stranu i pustili zapadu da ih instalira na vlast.
Zapadu je bilo lakše, naravno, da dovede Karadžićeve i Miloševićeve saveznike koje sada imamo na vlasti nego da radi sa građanskom opcijom koja je bila slaba i koja je zbog raznoraznih razloga još uvek slaba. E, sada baš da bi prikrili da su u pitanju ništa drugo nego pioni zapada u tim svojim komedijama od državica sa tim smešnim resursima koje onemogućuju bilo kakvu samostalnu unutrašnju a kamoli spoljnu politiku, ti raznorazni Đinđići i Koštunice, oni mučenici s Kosova, iz srpske federacije iz Republike Hrvatske, izigravaju veće nacionaliste nego što su uistinu.
I kada Koštunica preti da će anektirati Republiku Srpsku, može mu se samo neko smejati.
Većina tog sveta su – sada govorim više o njihovom intelektualnom okruženju nego praktično o političkim delatnicima – bili do jutros komunisti, pa su se danas negde oko ručka pretvorili u nacionaliste, onda su negde oko popodneva shvatili da se isplati postati mundijalistom i brže-bolje jurnuše u mundijalističku korpu, i hoće da uđu i u veću korpu koja se zove Evropska unija.
E, sad, druga je stvar što oni tu hoće da uđu kao Srbi na čelu sa patrijarhom, svetim Savom, nekim bogonoscem, a neće da uđu u balkanskom paketu sa svojim prirodnim saveznicima.
Mi tako lako osuđujemo ekstremnu desnicu, oni su mučenici. Njih treba razumeti i govorim bez trunke ironije – njih treba žaliti. Pa juče su bili komunisti. Znate, najteže je prvi put promeniti veru, posle to ide ko od šale, to je jedna stvar. A, drugo, pomislite na onaj haos božji koji kod nas postoji. Karadžićev saveznik i to čovek koji je obnovio savezništvo sa Karadžićevom strankom ove godine nam je šef države, njegova ekselencija. A doveden američkim parama i logistikom na vlast, pa zamislite koje je to mučenje, istinsko mučenje za sav taj svet koji da bi ostao ovde mora da se oslanja na zapad a koji ipak hoće da očuva neki identitet nacionalno osvešćenih ljudi.
Onda se siroti dernjanju i viču, oni viču da su nacionalisti. Ma nisu, oni su to samo bili. Oni su niko i ništa. Inače, oni u izvesnom smislu i dobro rade. Da njih nema sa tim njihovim lupetanjima u desnom ekstremizmu, ko bi od nas sa druge strane uspeo da dobije neki grant od stranih nevladinih organizacija? Oni su, naravno, nelojalna konkurencija ali, s druge strane, stvaraju privid realne nacionalističke opasnosti, ovo je sada samo jedna otužna agonija.
Pazite, etnonacionalizam je još kako raširen u Srbiji. On je rašireniji danas nego za vreme Miloševićevog akta ali on je izgubio na intenzitetu. Izgubio je na intenzitetu i uvukao se u sve pore društva, postao je do te mere raširen da je praktično neprepoznatljiv. Prodro je u porodicu, prodro je u nauku, prodro je na univerzitet, u državnu upravu, ali to je mnogo više surogat onog etnonacionalizma koji je dovodio do krvi ranih 90-ih godina nego taj pravi pravcati razrakoljeni, ratkomladićevski etnonacionalizam. S onim je bar do daljnjeg gotovo. A ovaj sada pokušava da se snađe mučenik u izmenjenim okolnostima po ko zna koji put. Njemu je stvarno teško.
Pa čudilo bi me da ovi mučenici od preko puta nisu kada su raspravljali o velikoj, maloj, srednjoj, polusrednjoj, velter Srbiji, da nisu konkurisali kod petnaest stranih fondacija.
Svetlana Lukić: Na koga mislite?
Vladimir Ilić: Na ovog grešnika iz Akademije. A i ako nisu konkurisali, konkurisaće možda u ovih 13 dana koliko ima do kraja decembra, a možda tek iduće godine. Ali to je trend.
Pa šta rade? Šta rade? Pukne im teritorijalni program, ode tamo negde 15, 20, 30 opština iz bivše Krajine, iz zapadnog dela bosanske Krajine, iz Istočne Slavonije, iz dela Zapadne Slavonije. E, lepo, oni nam onda dovedu svetog Savu, pa mi radimo na Svetog Savu. Propadne jedan program “svi Srbi u jednoj državi”, oni koji nisu Srbi van iz države da se posrbe, šta onda da radimo? Pa oživimo ravnogorstvo kroz polemike u štampi i elektronskim medijima. Mi smo sada u situaciji da smo izloženi jednoj jakoj etnonacionalističkoj kulturnoj kampanji. I kultura se javlja kao zamena za stvarne teritorijalne poraze.
Ovde će porodica svašta da pretrpi. Porodica je ranije svoje napetosti rešavala tako što su mlađi, evropskiji, normalniji članovi emigrirali. E, sad su zatvorena vrata iza kojih se nekada emigriralo i sada će biti unutarporodičnih konflikata.
Uopšte me ne bi iznenadila neka nova ‘68. godina, možda sa drugim ideološkim predznakom. Biće lomova, biće lomova. Pa ne možete preko priče o svetom Savi, u koga niko ne veruje – pogledajte sutra je Sveti Nikola a samo se prasići kupuju, niko ne kupuje šarane, tu vidite koliko su Srbi vernici, a kobajagi posna slava – ne možete preko tih simbola u koje niko ne veruje, u koje se veruje koliko i u socijalističko samoupravljanje 1990. godine, da izvršite integraciju nacije, i to nacije koja je dobila batine četiri puta u ratovima za deset godina, prošla sankcije Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice, doživela ekonomski kolaps, hiperinflaciju, moralno erodiranje i šta sve ne.
Biće lomova, pri tome ne mislim da će ti lomovi poprimiti karakter oružanih sukoba, ni unutra ni sa susedima, jednostavno zato što smo premali i preslabi da se tučemo. Nismo niko i ništa.
Mi bismo bili neko i nešto da se povežemo sa komšijama. Ali da bismo se povezali s komšijama, morali bismo reći da nije baš sav monopol žrtve kod nas već da su i oni malčice bili žrtve. Sad ja pristupam potpuno praktično politički, ja koji nisam nikakav političar, za političara postoji samo crno i belo, oni i mi, prijatelj i neprijatelj. Oni jadnici ne mogu da se oslobode svog nacionalizma a mi ne možemo da srušimo nacionalizam premoreni smo, zamoreni smo, sluđeni smo, mrzovoljni smo, siromašni smo, ni za šta nismo.
Srbijica ova na tri Morave preumorna je da se nacionalizma ratosilja a preumorna je i da s nacionalizmom nastavi. Evo je, sedi i posrće.
Svetlana Lukić: Gde god pogledate, toliko je iracionalnih poteza, iracionalnih odluka.
Vladimir Ilić: Pazite šta se nama dešava prvo na individualnoj ravni. Mi smo kao privatna lica – kada kažem mi, mislim na svet stariji od 35 godina ovde – doživeli dva sumraka bogova. Programirali nas, edukovali, vaspitavali da živimo u jednom sređenom društvu i mi se pripremili za pravila igre u tom društvu. Onda dođe onaj užas, haos, košmar 1990, ’92, ’93. godine. Pa, hajde, prešaltuj se s jednog programa za koji si stvoren na drugi. Onda dođe 5. oktobar i nagla restauracija kapitalizma. Brže-bolje treba napustiti stare modele na koje smo se tek upola navikli i preći na nove. Naravno da smo mi sluđeni. Mi smo sluđeni i ne možemo biti potpuno racionalni.
To je inercija, premoreni smo. Inercija. Evo ga Šešelj, evo ga Šešelj, evo su one dve njegove uvek iste plave košulje. Ma glasam za Šešelja. Premoreni smo. Ne mogu da traže ni novi imidž a kamoli drugi program. Ne znam koliko svet to uočava, da je Srbija pre svega strašno, strašno premorena. Nesposobna i za neki konkretniji destruktivni potencijal u regionu a pogotovo nesposobna da posluži kao agens konstruktivnih promena.
Da karikiram malo Karla Marksa, gledajte današnju Hrvatsku i videćete Srbiju za godinu dana. Hrvatska nam pokazuje našu neposrednu sutrašnjicu. Da je pameti pa da se malo povežemo.
Ova ideja o zapadnom Balkanu uopšte nije loša, čak mislim da je to jedina realna ideja koja bi nas kako-tako uvukla u red polunormalnih zemalja. Ma sreća naša što nikome od ovih velikih nije u interesu da se s oružjem porazgovaramo sa susedima, to je naša sreća. Ako bi trebalo da dam plus ili minus velikim silama, ja bih dao plus.
Svetlana Lukić: A kome biste dali plus ovde u zemlji?
Vladimir Ilić: Mladoj generaciji koja je, nažalost, skroz utilitarna, koja, nažalost, ne ceni obrazovanje, koja, nažalost, nije bila u prilici da se socijalizuje, koja je, nažalost, jako loše vaspitana, ali generaciji koja ište ono što mladost ište, a to je svet sada i odmah. E, oni će da pritiskaju, a svake godine dolazi nova takva generacija, oni će da pritiskaju ove naše mučenike koji su iskvareni za Slobinog vakta, svake godine stiže nova horda birača, tako da mislim da će te mlade generacije koje nisu dopadljive u jednom ljudskom smislu, i ne mogu biti dopadljive jer su stasavale u jezivom vremenu, naša budućnost i to ne govorim kao frazu.
Kažem da oni hoće mnogo toga, hoće odmah i da otprilike znaju kako se to postiže. A postiže se uljuđivanjem, evropeizovanjem, sklapanjem nekih interesnih saveza a ne staračkim svađama. Posle 5. oktobra koji je u dva ili tri pogleda zaista revolucija, ne samo i jedino puč, mada je i puč a ne samo revolucija, naglo je počeo da se nadoknađuje zaostali razvoj.
Restauracija kapitalizma je brza. Hajde da vidimo kako će se stanovnici Srbije, i Srbi i ne-Srbi snaći u naglo restaurisanom pljačkaškom kapitalizmu. Drugačije je nemoguće, odmah da vam kažem. Mora biti pljačkaški, pinkovski, karićevski, mora biti. Tako uostalom počinje kapitalizam skoro svuda, preko sumnjivih lica. A mi zaista nemamo uslova da budemo izuzetak, naprotiv, imamo dodatnih opterećujućih činilaca kao što je nasleđe ratova, ratnih bogatstava, sankcija, bogatstava ostvarenih u toku sankcija i sličnih stvari.
Molim lepo, neka nam jedno vreme mera nekog srbijanskog prodora unapred budu Karići i Mitrovići, neka budu. Pa vala kada smo tolike ratove vodili i kada smo se tako samoubilački ponašali ajde i mi malo da platimo cenu. Tako je bilo u knez Miloševo vreme kada je onaj koji je imao veću sekiru uzimao više zemlje, u samoj Engleskoj tako se obavljala prvobitna akumulacija, ko je imao više naoružanih slugu zgrabio je više i to su vam preci ovih lordova koji su stvarno vrlo fina gospoda.
Svetlana Lukić: Malo da sačekamo.
Vladimir Ilić: Ajmo mi da preživimo, Svetlana. Vi ćete kao novinar malo teže uhvatiti zapećak, ja kao profesor mogu kada god mi se ćefne. Ovde kada god su bile neke demonstracije ili nešto slično, ja juriš što dalje od mesta dešavanja, preko Dorćola i Krnjače, putujem za Zrenjanin.
Svetlana Lukić: A što?
Vladimir Ilić: Pa ljude na demonstracijama nekada čak i biju. E, to je moj odnos prema ovdašnjoj politici. Kada to kažem na nekom skupu, izbezume se jer se sada karijere po prirodi stvari grade na osnovu samoglorifikacije. Te tada sam stradao, te onda sam stradao, te najurili me iz partije već krajem 1989. godine, te ja sam se Slobe odrekao već 4. oktobra 2000. Ja uživam da kažem, što je živa istina, nikada me niko nije takao.
Imate kod Nićifora Ninkovića divno to napisano, to moja žena često citira, šta otprilike dođe život na Balkanu: muka, strah, trošak. Strah, strah, strah.
Valjda će ova nova vlada imati pameti da dozira te svoje restauracijske zahvate u meri podnošljivosti, u meri izdržljivosti stanovništva. Ako narod uhvati socijalna panika, biće loše, ali mislim da narod još ima dosta rezervi i da ne postoji kritična masa stvarno siromašnih kod nas. Ovi ostali će i dalje biti lišeni mogućnosti da zamene belu tehniku a za hleb će imati, samo neka ide napred reforma, neka ide napred reforma.
Možda jednom u Beogradu naši budu izdavali neke šengenske vize nekim mučenicima iz istočnih zemalja. Da li ćemo to vi i ja doživeti, nemam pojma. Delujem vam kao pesimista? Mislim da nisam rekao nijednu crnu stvar. Rekao sam otprilike ”šamaraće nas da se uljudimo i mi ćemo se uljuditi”.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti tekst koji nam je poslala iz Ljubljane antropolog Svetlana Slapšak. Kao što znate, jednom mesečno otprilike imamo njeno pismo ili njen tekst iz Ljubljane. Ona tamo predaje na univerzitetu i jednog dana je držala svojim studentima kurs o boginjama i sveticama ratnicama, naravno pominjala je i Biljanu Plavšić a istog dana je gledala na BK televiziji jednu raspravu u kojoj je učestvovala i Ljiljana Nestorović. Svetlana Slapšak naravno podseća da je to žena čija tužba za seksualno nasrtanje nije na sudu prihvaćena kao valjan predmet rasprave.
Svetlana Slapšak: Ljiljana Nestorović je iznela zanimljivu tezu, da je Biljana Plavšić jedina koja je do sada priznala krivicu za ratne zločine u jugoslovenskom ratu budući da je žena bila spremnija da se suoči sa realnošću, i premda sama misli da to ne treba da utiče na smanjenje Plavšićkine odgovornosti niti smanjenje kazne, što je svakako hrabra izjava u Beogradu, Ljiljana Nestorović podstiče žene da i o tome razmišljaju. Kako da to učine ako je izjava Biljane Plavšić praktično nepoznata u javnosti.
Da li su beogradski i srpski mediji zgrabili ovu jedinstvenu i fascinantnu temu koja uistinu pokreće pitanje odgovornosti, skida tabue i radi posao za lenje, obazrive i uplašene? Naravno da nisu. Težinu je dobilo jedino razmatranje hoće li Plavšićka svedočiti protiv Miloševića ili ne. Uznošenje u visoke pravne i etičke sfere, poniranje u koncepte legalizma i zakonskih dometa, međunarodno pravo u svim finesama, ukratko pokrenuto je sve što se uopšte može postaviti kao problem sem osnovnog pitanja: šta je osuđeni radio da bi bio kažnjen? Ovaj savršeni nesklad u obradi tema zaslužuje tačnije ime. Reč je o perverziji.
Građani su naprosto opljačkani i lišeni prava da o informacijama presuđuju na osnovu koliko-toliko prihvatljive i objektivne predstave o stvarima koje se događaju. Autocenzura većine ljudi u medijima i oko njih dobila je uistinu kancerozne oblike čije posledice na javni razum i građansku svest mogu do sadašnje situacije pa nadalje imati samo katastrofalne posledice.
Situacija nije mnogo daleko od one krajem 80-ih kada su slična cenzura, lokalna trka za vlast i neprimerena veličina medijske mreže u bivšoj Jugoslaviji doveli do medijskog rata, direktne pripreme za pravi.
Možda danas novinari ne pripremaju građane za rat ali sasvim izvesno vaspitavaju javnu glupost koja je uvek spremna za rat. Nije reč samo o tome da se trivijalizuju ozbiljni razgovori niti o tome da se uporno favorizuju stvaraoci ličnosti za koje se zna da će u lakrdiju ili bljutavost pretvoriti svaku temu već o tome da se ne samo izbegavaju nego i medijski stigmatizuju ličnosti koje izvesno imaju drugačiji pristup.
U normalnijim okolnostima mediji bi užurbano tražili ono što se na zapadu zove kontroverzna ličnost, nekoga ko ne misli kao većina, nekoga ko se izdvaja, a u najboljem slučaju provocira većinu. U srpskim medijima zvezde su oni koji uporno glade većinu niz dlaku a ne libe se ni ljubljenja u krvlju umazanu njušku zveri, koja je postala imaginarno srpsko kućno ljubimče, počinioca ili branioca principa da ubistvo drugoga ima smisla i opravdanja.
U doba rata Biljana Plavšić je u nacionalističkoj štampi slavljena kao junačka devica. Njeni poljupci zastavi, zločincima, rukama naoružanih popova i slični sakralno-erotički prizori bili su masovno beleženi i poetski opisivani. No ni opoziciona štampa nije vređala Biljanu Plavšić, njen fizički izgled ili navike. Najgore što se o njoj reklo bilo je da je nepopustljiva, gvozdena, čelična itd.
Za protivnike odnosno protivnice većinskog mišljenja danas nekadašnji protivnici su se našli na zajedničkom terenu vređanja sa seksualnim znakom o čemu je Ljiljana Nestorović jasno govorila.
Preuzimajući bedan trik jednog od svojih korespondentnih pajtaša i verovatno najveći noviji književni domašaj alkoholiziranog ambasadora, novinari “Vremena”, a naročito glavni urednik, preuzeli su uvredu ”guzate babe” kao figuru, iako su vitlali njome nad glavama retkih i, gle čuda, pretežno žena koje misle da o odgovornosti treba odgovornije govoriti. Figura nije bila upotrebljena ni za Mirjanu Marković, ni za ženske figurine iz njene partije, ni za Bubu Morinu, ni za proročice, pa bogme ni za Isidoru Bijelicu dok je još bila na drugoj strani od urednika “Vremena”, a nekmoli, recimo, za Biljanu Plavšić. Svaka čast tadašnjem uzdržavanju i pažnji prema stilu.
No šta je sa današnjim veselim raspuštanjem, ili su možda nastupi Sonje Biserko i Nataše Kandić izazvali burnije junačke emocije nego nastupi pomenutih žena. Ili su se možda okolnosti toliko promenile i tako teško podnosimo pogrešan ton u savršenoj harmoniji i sreći današnjice, ili je gospodi ozbiljno popustila pamet. Ostavljam svakome da nađe svoje rešenje.
Jedno je izvesno: Ljiljana Nestorović je otvorila pandorinu kutiju a bilo je i krajnje vreme. Seksualni nasrtaji, verbalni u javnosti – telesni u tajnosti, moraju postati tema razgovora ukoliko tema postane i odgovornost za rat i zločine. Jedino nisam sigurna da je u kutiji na dnu kao u mitu ostalo išta od nade.
Svetlana Lukić: Čuli ste šta Svetlana Slapšak misli o novinarima u Srbiji. Postoji samo jedan čovek koji je bio oštriji. To je moj omiljeni filozof Kjerkegor. On je napisao sledeće: ”Bog u nebesima zna, krvožednost je mojoj duši strana, pa ipak hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem ‘pali’ ako sam se prethodno uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koga drugoga do na novinare.”
On je tvrdio da dokle god postoje novinari, hrišćanstvo je nemoguće. Ali Kjerkegor, zna se, bio je prilično lud.
Ili da budem politički korektna, zdrav razum mu nije bio jača strana.
Emisija Peščanik, 21.12.2002.
Peščanik.net, 21.12.2002.