The blue skunk blog, Doug Johnson

The blue skunk blog, Doug Johnson

Svakog 12. marta dešava se ista predstava. Političari se utrkuju da nam objasne kako su oni sa pokojnim premijerom Đinđićem bili jako bliski, ma najbolji prijatelji! Drugi, koji su mu prognozirali (i priželjkivali?) smrt, a posle i preko njegovog imena lepili ime Ratka Mladića, posledično ne mogu da tvrde da su sa njim bili bliski. Ali mogu da tvrde, kao i ovi prethodni, da slede njegovu viziju i da nam pričaju šta su bili njegovi ideali.

Ceo cirkus upotpunjavaju šetnje za Zorana, koje svaki iz svog tabora organizuju liderčići – nus-proizvodi podela unutar Demokratske stranke. Od toga mi se najviše povraća. Te šetnje doživljavam kao zloupotrebu osećanja građana i njihovu potrebu da onima koji mašu glogovim kočevima (bilo da su ti kočevi pravi ili uvijeni u autorski tekst u uglednom nedeljniku) pokažu da džabe mašu i da (barem ovog puta) ne nasedaju na propagandu. Onda se liderčići – nus-proizvodi nacrtaju na čelo kolone, a mediji ih uslikaju kako predvode masu građana da odaju počast pokojnom premijeru.

Zato ne učestvujem u šetnjama koje organizuje bilo koja stranka. Neću da im dozvolim da moja osećanja, i moju potrebu da svojim prisustvom pokažem srednji prst svima koji su 12. marta 2003. zadovoljno trljali ruke, upotrebe za pribiranje političkih poenčića. Neću da im dajem legitimitet. Neću da stajem u kolonu iza njih. Ne zaslužuju da vode bilo koga bilo gde, što su i dokazali.

Zato 12. marta šetam sam. Nadam se da će nas biti sve više koji to činimo, pa ćemo se sresti negde na putu do Aleje zaslužnih građana, a kada ostavimo šljam na kraju kolone možda se sretnemo i u nekoj boljoj Srbiji.

Peščanik.net, 12.03.2015.

TEMA – ATENTAT

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU