Radio emisija 22.03.2003, govore: Nenad Prokić, Borka Pavićević i Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Pokušavam da ne mislim da su najbolji dani našeg života prošli i da smo ih potrošili ne znajući da su poslednji, pokušavam da ne mislim na Zorana Đinđića, da saosećam sa ljudima u Bagdadu, da prizovem slike miliona Iračana pod zemljom kako osluškuju, čekaju majku svih bombi. Neki već živi zatrpani mole se Alahu a sa granice im se približava tamna senka, i ako prežive tu bitku za Bagdad to nije bitka iz koje se vraćaš ovenčan cvećem u sunčano jutro uz mahanje dece i mladih žena. Nema nikoga ko to gleda i nikoga da te pohvali.
Muslimanski raj “džana” ili “dženet” je za razliku od našeg čulan, sav u bojama, beduini se tamo u oazama izležavaju pod drvećem kraj potoka sveže vode, vina i meda a služe ih sjajnooke devojke. Đinđiću bi se dopao ovakav pristup stvarima. Sećate li se kako se pravio blesav u noći hapšenja Miloševića i tvrdio da sa sinom gleda film “Gladijator”. Nisam film gledala ali mora da je u njemu neko izgovorio gladijatorski pozdrav “Ave Cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti”.
Koncepciju kraja sveta muslimani su preuzeli od nas i njihova istorija se završava strašnim sudom a Ramsfeld bi to nazvao “Operacija šok i strava”. Po Kuranu u scenama konačnog meteža, negde na granici Iraka i Sirije pojavljuje se đavo, šejtan, a onda ga ubija niko drugi do naš Isus.
Ne mogu da prestanem da mislim na Đinđića i na to da smo se Svetlana i ja u Kneza Miloša mimoišle sa kolima u kojima je već ležao mrtav na zadnjem sedištu. Mislim na dobrog strelca koji naslonjen na ćebe u dubini sobe čeka, na Miloševića za koga se nismo setili da nađemo tako dobrog strelca, na božjeg raba Amfilohija koji se nad oltarom molio kao da pre hoće da se naruga ili nasmeje u lice Đukanoviću, Solani ili Kuku nego da izmoli božju naklonost za Zorana Đinđića.
Neko je jednom rekao, ne znam ni ko ni kada, ”nisam verovao da ću živeti u tako strašnom času kada je Bog toliko ponizio ljude dopustivši im da čine šta hoće”.
Za ovu emisiju, prvu posle ubistva Zorana Đinđića, zvale smo samo ljude sa kojima volimo da se, sasvim neprofesionalno, uzajamno tešimo.
Nenad Prokić: On nije nikada dobijao veću podršku od 4 ili 7,5 procenata, a sada kada je načinio taj jezivi gest mučeništva i žrtve, nije on ali Srbi to uvek traže od svojih najlepših glava, e sad je to neki jezik koji oni valjda razumeju i koji mi valjda razumemo i odjedanput je on nama strašno blizak. Ovde su stalno ti neki lideri, te istinske patriote, istinski intelektualci koji misle dobro svom narodu morali da nadoknađuju nešto u ime svih nas. Mi smo svi bili malo sposobni da skočimo, onda su oni skakali mnogo više nego što sami mogu i u tome su goreli. To se direktno dogodilo sa Zoranom Đinđićem, on je mogao da napravi karijeru bilo gde u svetu, uspešnu, sjajnu, briljantnu, a on je ostao ovde i sada je to negde ovaj narod shvatio i video je šta je izgubio – naravno, kasno kao i sve ostalo.
Nekako smrt uz njega ne ide, uz taj njegov optimizam koji je na kraju ipak naivan kada je reč o ovom društvu i ovoj državi, ovim ljudima. Čitav taj njegov napor – on toliko pametan na kraju je ispao naivan jer je nemoguće odjedanput pobediti toliko nagomilanih problema i tom brzinom. Za mene je on bio neki spejs šatl, kao TGV, onaj francuski voz, u odnosu na sve što se kretalo uopšte, a u ovoj Srbiji malo toga se kretalo.
Svetlana Vuković: Jesi li išao na sahranu?
Nenad Prokić: Jesam, i bio sam negde srećan zbog njegovog dela koje će ostati sjajno i blistavo jer je toliko različito od dela drugih političara na ovim prostorima, ko zna koliko stoleća unazad. Jer je to divno, u sudbini jednog čoveka nema veće sreće nego kad u svom životu, u svom zrelom dobu, u svojim stvaralačkim godinama otkrije svoj životni zadatak. I on je bio jedan od tih retkih koji je otkrio svoj životni zadatak u svojim najboljim godinama i žrtvovao svoje izvanredne kvalitete tom zadatku.
On je sigurno znao zašto živi, a ja sam veći skeptik od njega mnogo, ja sam stajao uvek na stanovištu da je ovde nemoguće bilo šta promeniti jer je narod nekako nezahvalan. On je to uspeo. Sećate se da sam ja u vašim emisijama uvek govorio: samo Đinđić, samo njegova opcija, i uvek sam davao neku malu ogradu – dobro, ima on svojih loših strana, pa ne znam ovo, pa ne znam ono, ali opet samo on, samo on. Sada me je malo sramota što sam imao te svoje otklone koji su možda imali svoj razlog jer su verovatno i postojali, ali to je zaista malo prema onome šta je on u konstruktivnom smislu uradio za ovo kratko vreme.
Mislim da bi sa Koštunicom ili sa nekim drugim liderom koji je trenutno na listi za glasanje u Srbiji, ceo ovaj posao koji je on uradio za dve godine trajao deset godina i to nije nikakvo preterivanje.
Žao mi je što sada treba da se otvori šampanjac za Savet Evrope, pa to i nije nešto, i Albanija je u Savetu Evrope, bez ikakvog omalovažavanja, Albanija je jedna vrlo pristojna zemlja trenutno. Mislim da samo Belorusija nije u Savetu Evrope. To nije nikakav veliki korak. Zašto nisu dali kao ohrabrenje toj ekipi koja je to sigurno zaslužila, kao narod nismo. Drugo, ti pritisci su tu već ionako preveliku brzinu Đinđićevu za ovdašnje prilike još više ubrzavali i kao svakom spejs šatlu i ovome je pretila opasnost da eksplodira, što se upravo i dogodilo.
Evropa bi nekako morala da shvati da je ovde zaista problem toliko bio veliki, ovde je prosto narastao, ugojio se jedan kriminalno-klerikalno-postkomunistički-nacionalistički monstrum sa velikim brojem glava i sada te glave neće uvenuti i otpasti same, to mi moramo da uradimo. Neće to moći, možda da pomogne neko sa strane, ali to mora neko ovde da uradi.
I sada kada se neko žali na ovo vanredno stanje, ja ne mogu da se pridružim tome zbog toga što, prvo, ne osećam na svojoj koži neko ograničenje slobode, s druge strane, ja živim u vanrednom stanju 13 godina, to meni nije nikakva promena, ali bar sada vidim ko ide u zatvor. Ako bi se ovo iskoristilo za obračun sa turbo-folkom, pozadinskim ideologom svih tih pogrešnih teorija koje su pravljene u ovom društvu, to bi onda bilo zaista sjajno. Ja sam ovih dana, za vreme žalosti, bio lišen maltretiranja svih tih pevača po našim radio i televizijskim stanicama i to je zaista jedno olakšanje, to je jedan očišćeni mentalni prostor u kome se lakše diše, u kome se mogu praviti plemenitije stvari.
Ne znam da li su ti koji sada odjedanput obožavaju Zorana Đinđića nakon njegove pogibije, da li su u stanju da i taj, jedan kopernikanski obrt naprave, da se i toga liše, da prekinu pupčanu vrpcu sa orijentom, sa lošim aspektima azijatstva, da zaista glasaju za svoj sopstveni interes, da pitaju da li hoću da imam dobre banke, da li hoću da imam dobra pozorišta, da li hoću da imam dobar aerodrom ili hoću da imam dobre kriminalce koji će da rukovode time. I strašan je položaj ljudi koji 13 godina žive objašnjavajući Srbima šta je njima interes a šta nije interes. Da nije interes praviti Radovana Karadžića i Mladića nacionalnim herojima jer to oni nikako ne mogu biti, ni po kojem osnovu, da nije nacionalni interes ćutati o Srebrenici, najvećem pokolju nenaoružanih civila nakon Drugog svetskog rata, nego je, naprotiv, zbog ozdravljenja društva, zbog istinskog patriotizma neophodno da se s time obračunamo.
Ako smo ćutali kada je reč o kriminalu, videli smo do čega to dovodi. Taj monstrum samo se goji i raste. Jednog dana će zaista sve progutati. U svakom društvu ima kriminala ali nisu u svakom društvu kriminalci najpopularniji ljudi. Pa gde to ima? I kako može Ceca Ražnatović da bude idol nekome? Pa njoj je možda to u redu da ona bude idol, ali ovom društvu ne bi smelo da bude u redu da takav idol postoji, da deca po školi pevaju njene pesme, ili ne znam, bilo koji drugi, i Karleuša, nije ni ona ništa drugačija. Prema tome, nije to model koji može da nas odvede bilo gde. To je njihova mera i ja u njihovoj meri neću da živim, ne mogu više.
Najgore je kada mali pate od ludila veličine a to je upravo nešto što je promovisala naša crkva, ona je nas ubeđivala da smo neki nebeski narod, i sad od Đinđića hoće da naprave Lazara mučenika. To je naopako, to je pogrešno. To nema veze sa Zoranom Đinđićem, nema veze sa suštinskim stvarima koje su potrebne za sreću jednog naroda. I staviti tog čoveka i gledati patrijarha kako mu sa strane asistira ćuteći, to meni govori mnogo više o stanju u crkvi, to nas koji vidimo još više udaljava od takve crkve. Ti nemoj da gledaš šta ja radim nego slušaj šta govorim. To je poruka koju oni nama šalju sve ove godine. To nije dobra poruka za pastvu. Prema tome, mogao je tu da bude neki čovek koji je u većem dosluhu bio sa onim što je Đinđić radio. To njegovo raskomadano srce moralo je na kraju da podnese i sramotu tog ceremonijala koji njemu uopšte ne pripada, kao pojavi mu ne pripada, naprotiv njemu stoji dobro to “armani” odelo o kome su svi govorili i ogovarali ga zbog toga, ne nego će da nosi “beko” i opanke, šta treba da nosi jedan premijer. Hvala bogu da smo imali konačno jednoga koji zna da se obuče.
Ako je neko ko je posmatrao tog popa, a vidim da ih ima, to primetio i uspostavio svoju distancu prema tome, kritičku, i ako je to shvatio kao jednu poruku koja je nedostojna, neprilična, onda je to baš trebalo tako da se dogodi jer će imati svoje pozitivne efekte. Ja bih se tu na Amfilohijevom mestu osećao nepozvanim da se pojavim a ne da govorim. Mislim da je unutar crkve moralo da se nađe snage da tu govori čovek koji je primeren mestu i času u kome se pojavljuje.
Pa nema nazad. Ako se stane, onda teško nama svima. A to je sve opet zato što nad ovim narodom široko i teško visi neka neznana senka, i stalno sam mislio šta je to, a u stvari to je sopstvena senka. Nismo mi iznad svoje senke nego je naša senka iznad nas. Mi smo nešto postavili potpuno naopako u fizici tako da smo mi natkriveni svojom sopstvenom senkom i zato nam je mrak. I to kad se skine jednoga dana – mislim da mora da dođe jednom i taj dan.
Krajnje je vreme da se okupimo oko nekog malog, bliskog cilja koji će zaista da učini da se ovde živi bolje, da bude čistije, da ljudi budu srećniji i to uopšte nije tako teško želeti – da ti bude bolje a ne da ti bude gore.
Stalno neko mirenje. Ja sam voleo Zorana Đinđića zbog toga što se nije mirio. Odavde su ljudi ili emigrirali ili su ostali i mirili se sa stanjem. Pa dobro, hajde, izabrali su Miloševića, pa dobro sad hajde ovo, pa dobro sad hajde ono. E tako ne ide, moraš da preuzmeš neku odgovornost makar sam za sebe ako ne nešto više. On je preuzeo za druge pa evo.
Svetlana Vuković: Ti si njegovu smrt ipak na kraju doživeo kao podsticaj jer nam u stvari nije ostavljen drugi izbor?
Nenad Prokić: Pa nije, opet iz neke nervoze što se odgovornost ovde posle 5. oktobra prebacivala na one koji su podmetnuli leđa a ne na one koji su to sve zamesili.
Ekipa koju je on okupio u vladi je verovatno najbolja ekipa koju je Srbija ikad imala, normalni ljudi koji mogu i da zaplaču, koji mogu da budu van sebe, ali koji svoj posao dobro rade. Pa to je za Srbiju melem naprosto, posle onog Marjanovića, njemu niko nije zamerio što se lickao i odela oblačio, niko. Baš su našli Zoranu Đinđiću da zamere što je imao belu ispeglanu košulju. Strašno je to, negde mi to stoji iza čela, a to je jedino što znam da mi sigurno stoji jer ono što imamo iza čela je jedino s čime raspolažemo u ovoj zemlji gde se sve preko noći gubi.
Opet, nekako je jezivo i opet ima taj neki srpski mrak u sebi to što je on znao kakva mu opasnost preti i negde je ukalkulisao i taj događaj i rekao – e pa dobro, šta ću sada, hajde da vidimo. I koliko ja vidim, stravično je da uopšte neko treba da se žrtvuje na takav način, pogotovo neko ko je tako moderan kao on. Ali to je očigledno stupnju kulture ovoga naroda bilo neophodno i mislim da će to biti jedan kopernikanski obrt, i to me drži u nekom optimizmu. Mislim da su sada ljudi odjedanput shvatili koliki je to gubitak, kolika je to šansa bila oko koje se nisu bili okupili pravovremeno. Pa ja sam njemu jednom rekao, ti si sa 4% postao premijer, pa to je kao da su mene izabrali, pa nisi imao nikakve šanse, a naprotiv – imao je jer su njegove sposobnosti bile apsolutno najveće od svih koji su se ovde bavili politikom.
Moj otac je poreklom iz jednog sela ispod Rudnika, deda u stvari. Naravno, oni su uvek voleli onoga ko je na vlasti, nisu se baš mnogo bunili, to je mentalitet njihov, i, uopšte, mislim da je u Srbiji takva situacija. Kada je došao Đinđić on je bio prvi na vlasti koga nisu baš nešto voleli – ne, on trza glavom, trza rukama, on treba da ide kod lekara, on se drogira i takve neke poruge srpske su ga pratile, besmislene i neukusne, ali evo sad su i oni plakali. Ovo je poruka koju im je uputio, sročenu onako kako su oni navikli da prihvataju poruke, nažalost on je to skupo platio ali je poruka stigla. Poruka je stigla, plače cela Srbija, ne plače Beograd, i što bi rekao ovaj naš komediograf Kovačević ”plaču nad samima sobom”.
On je znao gde živi, mnogo je bolje poznavao Srbe nego što su Srbi poznavali njega, nije hteo da odustane i to se tako završilo. Mene su razočarale izjave DSS-a, Koštunice. Mislim da su neukusne, neumesne, kilave kao i sve što je do sada proisticalo iz politike te stranke, ali bojim se sada te stare srpske nesreće, političke borbe koja će nastati. Na DOS-u je sada mnogo toga. Mislim da bi oni zaista konačno morali da shvate ozbiljnost situacije ako nisu već do smrti premijera. Zamislite šta bi bilo da nije isporučio Miloševića i Šešelja, to što su mu patriote toliko zamerale, šta bi sada ovde bilo i kakva bi se dodatno senka nadvila nad nama.
Mislim da povratka na staro nema i mislim da ovih 700, 800 uhapšenih ljudi dokazuje i pokazuje na neki način da to neće da se završi onako kako smo to do sada viđali i da ih sudije puštaju na neke učeničke fore koje su bile uvažavane kod suda. Stajao sam na stanovištu da nikada u životu ne treba tužiti jedno ljudsko biće i nisam nikada do sada tužio nijedno ljudsko biće, nikada. I onda sam našao tu rečenicu kod Štefana Cvajga, a čovek je zajedno sa svojom ženom 1942. godine izvršio samoubistvo bežeći pred Hitlerom. Da ja ne bih došao u situaciju Štefana Cvajga, voleo bih da se napravi ta čistka jer sudeći prema mom uvidu u to kako se sudilo, to ne valja ništa.
Stojan Cerović, nedeljnik “Vreme”: ”Na jednoj strani bili su oni kojima je Đinđić sve više ličio na stranog lakeja i izdajnika, na drugoj oni koji su mislili da je i on ipak nekakav srpski nacionalista koji samo blefira i gleda kako da se ratni zločinci nekažnjeno izvuku. Između nije bilo prolaza a Đinđić je upravo to pokušao i bio je to pokušaj dostojan divljenja jer Srbiji nije ni preostalo ništa drugo nego da nastavi da na tom istom mestu traži prolaz koji za sada još nema. Deo tih zaverenika odgovornih za ubistvo premijera sigurno se nadao da će dobiti izvesnu političku podršku od Koštunice sve dok on nije sišao sa predsedničke funkcije. On je napravio užasnu grešku onda kada je izrazio razumevanje za pobunu Crvenih beretki, iako sigurno nije želeo da stvari idu ovim putem. Greši i sada kada predlaže koncentracionu vladu jer to podrazumeva poziv svim strankama a takva saradnja nemoguća je iz razloga krupnijih od političkih. Naime, radikali su složno bojkotovali komemoraciju u Skupštini Srbije čime su nesumnjivo izrazili svoje slaganje s ubistvom premijera, što je samo po sebi monstruozno. U monstruozitete bi se mogao mirno ubrojati i Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom gde se kroz lukave fraze lako moglo razabrati da govornik o pokojniku ne misli ništa dobro a iskoristio je zgodnu priliku da i prisutnim stranim delegacijama kaže šta misli o svemu od NATO bombardovanja do predstojećeg napada na Irak. Zvučalo je ne samo sasvim profano i neumesno nego i zlobno, osvetoljubivo i pakosno.”
Svetlana Lukić: Gospođa Borka Pavićević.
Borka Pavićević: Došla sam ovde u Paviljon i onda sam videla na Haškom sudu objašnjenje neumoljivog Miloševića sa forenzičarem Helenom Rante – bila je reč o metku, jedno od njegovih bizarnih pitanja da li je taj metak koji je duboko u zemlji mogao biti ispaljen sa manje ili veće razdaljine, i tog trenutka je na vašem programu B92 počela vest o jednom tom istom metku od koga pada Đinđić.
Kada bismo mi duboko mislili o stvarima ne znam tačno ni kako bismo ih preživeli, ta zakonomernost istorije je nešto što treba duboko da se sluša iznutra. Evo pre dva dana počinje napad na Irak i ja čujem sirene i onda se opet sve to poveže. U tom času ne samo da imaš reakciju mentalnu, ti imaš biološku reakciju na te zvuke. Prema tome, Milošević je pobedio u jednoj stvari. On je tokom rata doveo čitavu jednu varvarsku klasu na vlast a što se na kulturnom planu završava pre neki dan ulaskom u onu kuću gore na Dedinju. To je jasno od početka rata – dolaze ljudi kojima saznanje o tome da je sinoć neko bio mrtav pored njih apsolutno ne znači ništa, ti ljudi koji su došli oni nemaju čip za to, odnosno nemaju nikakvu empatiju ni prema čemu.
Razgrađen je definitivno jedan koliko-toliko konstituisan jugoslovenski model i onda je na tome počelo stvaranje onoga što se zove nacionalni model i ta takozvana patriotska kultura. Još pre Dejtona je bilo jasno da svako ko zida bespravno kuću stavi srpsku zastavu na krov i da je to to. Đinđićeva sahrana je plebiscit jedne javnosti o tome da joj treba vera i nada. Dakle, to je neki katartičan trenutak. Katarza je osvetlila celo društvo iznutra. Budućnost se može otvoriti ako se bude bilo na nivou te tragične radnje, jer to je i nekakva istorija poslednjih godina. Svako neuviđanje tragičnosti jednog događaja obesnažuje ljude i čini da se stide. Jer ako ne prihvatiš te neke stvari za ozbiljno i relativizuješ ih, onda ćeš relativizovati sve. I ja duboko verujem u taj smisao istorijskog procesa. On je tragičan u ovom času ali istovremeno je izvor snage.
Za mene je centralno pitanje to što smo se mi od 5. oktobra do ovih nesrećnih dana trudili da mislimo da će budućnost sama od sebe da prevlada prošlost a to jednostavno ne može da se učini. To tinja, to je jedan veliki proces suočavanja sa načinom političkog opštenja. U stvari je jasno da sve ima veze sa svim. Mogu samo da postavim jedno pitanje: da li smo bliži građanskom ratu bili pre Đinđićeve smrti ili iza? Stvarno je strašno pitanje ali mislim da smo mi sada možda dalje od građanskog rata, mislim da je to ta cena. Koliko ima ljudi koji neprekidno govore o tragici, o žrtvi, o istoriji, a imaju mirne živote, a interesantno je koliko je Đinđić čovek koji je govorio o pragmi, o stvarnosti, o životu, a njegov je život tragičan, i kako se to zamenilo.
Bili smo ovde, onda smo otišli da odnesemo cveće dole na mesto i prvo mi je bilo to što čovek ima dvoje male dece, i to je strašno. I političko ubistvo i ubistvo predsednika je stvarno strašna stvar, ali prvo mi je bilo njega užasno žao lično i njegove kuće.
Kakvi su nadimci svih ovih ljudi koji se pominju, Budala, ali se oni zovu i Legija, taj nadimak nije baš bezveze, i onda imaš izjavu Duška Mihajlovića da je on stao u svojim istragama do vrata DB-a. Dakle, ako smo mi pošteni, onda mi moramo otključati vrata ljudi i institucija koji su zaista za to odgovorni. Sigurno da ima kriminala, sigurno da ima narkomafije, ali nije reč o tome. Reč je o kontinuitetu ratnog kriminala. Reč je o institucijama i o ljudima koji su stvoreni u tom krvavom ratu. Evo, sinoć vidim da Lečić pominje to, pa, dobro, ja to znam, svi mi sve to znamo, samo je pitanje kada tajna postaje istina. U trenutku te tragedije ili te smrti razbija se tajna. To je smisao toga, taj pucanj otvara tajnu i pretvara je u javno.
Blesavo je reći jednu odvratnu rečenicu od koje čovek treba da se uzdrži a to je ‘bre, ljudi, jesmo li vam to tolike godine govorili da Hag, da veliki zločin rađa stotine manjih zločina’. Pa nismo se time bavili zato što je neko hteo da bude mnogo pametan nego zato što to ne može na drugačiji način, zato što se to nalazi svuda, zato što je mala korupcija povezana s velikom. Pa pogledajte šta smo saznali sinoć za zamenika javnog tužioca. Pitanje je koji ljudi se sada time bave i na koji način i pitanje je koliko je pucanj te tajne u javno, koliko on ima veliki zamajac da dalje ne postoji tajna.
Mudrost je ili hrabrost je udariti uvek tamo gde je najčvršće i nemojmo se mnogo baviti onim stvarima koje silaze sa istorijske scene, da vidimo šta ostaje na istorijskoj sceni. Recimo da baš napišem neki tekst o Ceci, mada je to zanimljivo kao kulturološka analiza ali je ipak smisao da vidimo šta stoji iza toga. Ako si čovek, onda daj da imenuješ onog gde te najviše košta, da to imenuješ a ne da se uključiš u opšte raspoloženje. Mislim da po tome treba ceniti javne gestove. To jednostavno nije privilegija, to je jedan strašan, ozbiljan posao. Bavljenje politikom je pogotovo u ovim uslovima pitanje ako hoćeš i askeze i to je strašan posao a ne nikako sprovođenje vlasti. Eto, to smo sada sve videli.
Ovo je bio internacionalni trenutak. Ta tragedija je međunarodna, ona je velika. Ona onda stvori šta je bitno a šta je nebitno i onda otpadaju Pera, Mika, Laza, onaj direktor preduzeća, ona tetka, ona baba, ko je zaposlio sekretaricu, a ko je ne znam šta uradio, što je bez sumnje važno ali nije u istorijskom kodu. Taj brejking njuz je ponovo povezao preko tragedije, nažalost, nas sa svetom. Zašto je važno biti deo sveta? Zato što onda ono što radiš ima smisla, i način na koji živiš, i način na koji umireš. Đinđićeva smrt je internacionalna. Učinila je politiku javnom. Zato se i povezuje 5. oktobar, i 6. oktobar i preskaču te dve godine upuštanja u meandre i nerazrešavanja centralnih stvari u ovom društvu. Zato, čini mi se, ljudi i izgovaraju da je to 6. oktobar.
Svetlana Vuković: Mislite li da je Koštunica nešto shvatio?
Borka Pavićević: Neka je na njemu. Na razne načine se u istoriji strada, na razne načine istorija donese presudu.
Vesna Pešić, list “Danas” pod naslovom “Smrt na domaku srpskog sna”:
”Nije Zorana ubio nikakav zemunski klan, jer takva terminologija sugeriše da je premijer bio kriminalac. Taj organizovani kriminal je organizovani deo Miloševićeve policije i vojske. Ti koji ubijaju imaju visoke pukovničke i generalske činove i dobili su ih zato što su ubijali. Znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i sada Zorana Đinđića, bivši i sadašnji službenici koji nisu razjureni i pohapšeni. Ista ta službenička fela, taj kordon smrti, štiti Mladića i Šljivančanina. Srbija ne sme u sebi da krije takve tajne. Vanredno stanje ne treba ukinuti dok se zločinci ne zatru.”
Teofil Pančić: Meni se dešava, po drugi put, ta moronska situacija da nešto što je važno vidim na jedan blesav način. Naime, često je običaj u mojoj kući da je televizor uključen ali da je bez tona. U jednom trenutku je to bio RTS, drugi program, nekakav film je tekao i u jednom momentu sam samo pogledao i video kako kajron gore curi, pročitao i sledio se. To je ona vrsta iznenađenja koje to nije, jer zapravo sve ti je jasno. Čovek je 10, 15 dana pre toga preživeo ono na autoputu, ali stvar je bila toliko nadrealna da ne možeš da veruješ.
Zašto kažem drugi put? Zato što sam na isti način 11. septembra 2001. bacio pogled i video kako se avion zariva u onu kulu Svetskog trgovinskog centra i prvo sam pomislio da je film, onda sam pomislio da su marsovci, onda sam pomislio nešto što je verovatno još gluplje nego da su marsovci a to je da su Rusi, odjednom sam se prebacio u neki hladnoratovski registar, potpuno nesvesno. Tada sam tu stvar onako bezveze video na nemom televizoru.
Tek negde uveče kada sam se okupio što s kolegama, što s prijateljima po gradu, tek onda sam zapravo postao svestan. To je onaj trenutak kada zapravo shvatiš šta se desilo, odnosno kada shvatiš da je to nešto što je neopozivo. Da to nije neki događaj koji kreće, eto, u nekakvom pravcu pa ćemo da vidimo u kom pravcu. Ne. Ovo je tačka na jedan život i ovo je tačka na sve naše odnose sa tim životom koji su, naravno, bili vrlo komplikovani ali na svoj način i vrlo bliski što, kao što i sama vidiš, sada svi odjednom otkrivaju, čini mi se, mnogi i na vlastito iznenađenje. Ja sam to veče pustio suzu za tim čovekom, odnosno više njih, i to se ponavljalo i sledećih nekoliko dana u nekim prilikama i na sahrani. Nije me blam da to kažem, ali u ovoj kulturi lažnog ”kula” kakva je ova naša to se smatra nečim, onako, kao nije to primereno, ali zaista to je tako.
Moj odnos prema Đinđiću nije bio nikakav lični odnos, ja čoveka nisam ni poznavao, i to vrlo namerno – to u mom poslu nije nešto što mi treba, naprotiv, to je nešto što mi ne treba. Recimo, voleo bih da sam mogao Đinđića da upoznam 80-ih godina kao pisca disidenta, filozofa. Ali u godinama praktičnog bavljenja politikom, ne. Čemu? Možeš da kažeš da je sva ova reakcija svega onoga što je, da kažemo, bolje u Srbiji, svega što je pristojnije u Srbiji, da je to što su toliko lično doživeli tu stvar i što ćeš čuti od milion ljudi, i čemu se i ja apsolutno pridružujem, to osećanje da si izgubio zapravo nekoga svog. Da je to neko s kim si se, naravno, stalno svađao kao što radiš sa svojima, normalno, ali ko je definitivno neko iz tvoje priče, iz tvog sveta. To je prvi gubitak, ti si izgubio nekoga ko je tvoj po tvom izboru. Sećamo se Titove smrti, sećamo se opšteg ludila i histerije koja je nastala i opšteg svenacionalnog plača, ali to je nešto potpuno drugačije jer Tito je bio “jedini”. Đinđić je bio sve suprotno od toga i ljudi koji su tako žalili za njim kao što su žalili, žalili su nekoga za kime nisu morali da žale. I, naravno, tako je sa našim mentalitetom, imao si do 12. marta ljude kojima ništa kod tog Đinđića nije dobro, a sada se ti isti ljudi upisuju u Demokratsku stranku.
To je ono osećanje neopozivosti, to je ono osećanje nepopravljivosti. Desilo se nešto što se ničim ne može popraviti. Kada bi sutra Srbijom potekli med i mleko i kada bi ovo postala apsolutno najbolja zemlja za život na svetu, i dalje se ne bi mogla popraviti činjenica da je život tog čoveka izgubljen na tako strašan i tako idiotski način. To je onaj prvi sloj toga zašto mi plačemo. Onaj drugi sloj je, naravno, i to što čovek plačući za drugim uvek malo plače i nad samim sobom.
Mislim da je sahrana, možda to sad morbidno zvuči, ali da je sahrana malo ohrabrila ljude. Ljudi su se prebrojali i drugačije su se osećali. Ali prva dva-tri dana ljudi su mislili ‘bože, da li je to stvarno’, što reče neko ovih dana – vratio se Sloba iz Haga i ubio Zorana Đinđića. Da li ćemo mi da se vratimo u onaj košmar? Da li će da se vrati sve ono što smo nekako mogli da trpimo godinama, ali kada se to jednom završi, mi to više ne bismo mogli da trpimo ni pet sekundi. Mislim da smo se svi zatekli u tom osećanju da li je to to, da li se to vraća. Svako ko ume da razmišlja dobro zna da je ovde mafija pre svega politički projekt a onda ekonomski. Svi smo se mi zapravo uplašili da li uopšte ima smisla da živimo ovde i da uopšte više funkcionišemo.
Mi smo bili pred hramom, čekali smo da se pogrebna povorka spusti do Slavije i onda smo se tu uključili u povorku, išli do groblja i pošto je tamo bila ogromna masa, zapravo većina ljudi iz mog društva je tu negde i odustala i krenula kući, a jedan moj prijatelj i ja smo se nekako probili kroz ona vrata i otišli na samo groblje. Ne znam ni sam, uopšte mi nije jasno zašto sam to radio, ali kao neki dug nečemu, nekome. I posle kada se sama ceremonija završila, onda je došla policija i razmakla tu grupu građana u špalir tako da smo mi onako u nekakvom špaliru gledali sve ove zvaničnike kako prolaze i bilo je strašno zanimljivo slušati komentare. “A vidi evo ovaj, evo onaj”, pa bi onda nešto rekli. Jedino kada su Koštunica i Maršićanin prolazili bila je apsolutna tišina, ali meni je taj komentar bio najupečatljiviji od svih.
Kada sam ugledao Miloševića na ekranu, dakle ne nekakav snimak nego uživo, zaista sam osetio da ima nečega užasnog u tome što je taj čovek nadživeo Zorana Đinđića. Da ima nečega toliko duboko pogrešnog i duboko užasnog u tome da je Zoran Đinđić mrtav a da ta kreatura sedi tamo, vrpolji se na onoj stolici i izbacuje iz usta svoje razne nusprodukte. Bilo je nešto toliko uvredljivo, toliko sam se osećao bedno gledajući tu scenu, samo gledajući, jer nisam mogao još i da slušam njegov glas. To je bilo strašno. Zaista kažem, nije hrišćanski to reći, ne znači da ja njemu želim ovo ili ono, ja naprosto kažem da sam se tako u tom trenutku osećao i verujem da nisam bio jedini.
Svetlana Lukić: Kao da je on nadživeo sve nas.
Teofil Pančić: Da. Činilo mi se sve ove godine otkada je Sloba u Hagu da je neka pravda, da je neki račun ispostavljen. Sada više ne znam da li je njemu ispostavljen račun. Kako god okreneš on vrlo, vrlo jeftino prolazi.
Te večeri 12. marta, u jednom momentu sam rekao jednu verovatno patetičnu stvar, sebi najbližoj osobi ‘ovo nam je osveta što smo se onako radovali 5. oktobra’, na šta je ona rekla ‘pa da li mi moramo da plaćamo suzama svaku radost’. A to je to. To je i dalje to. Mi i dalje moramo svaku radost da plaćamo suzama.
Ima jedan izraz koji je strašno u modi u poslednje vreme, a ja ne znam da li sam ga ikada u životu napisao, to je katarza. Stalno se govorilo o nekoj katarzi. Ja sam jedan prek i naopak čovek pa ja ne verujem u katarze i u pročišćenja i u takve stvari nego verujem u krivičnu odgovornost i u ganjanje zlikovaca i stavljanje iza brave, ja samo u to verujem kada je to u pitanju, ni u šta drugo, ali ovde govorimo o jednoj drugoj vrsti katarze, o katarzi običnih građana. Ti danas, čini mi se, u ovom trenutku nigde u Srbiji nećeš čuti ono što je bilo sasvim normalno da se čuje do 12. marta – te priče o izdajnicima, o Mladiću, Šljivančaninu, naprosto to nekako kao da je nestalo. Čini mi se, da sada skembaju nekakvog Mladića ili tako nekoga i da ga pošalju u Hag, ne znam da li bi se na trgu okupilo 15 ljudi, toliko je to nekako postalo izduvano. Toliko pretenciozan mit žrtve zapravo je potpuno obesmišljen, jer eto, nažalost, čak i žrtva je na drugoj strani, čak i žrtva je zapravo negde drugde a ne tamo gde je oni prikazuju. I to je ono što mi se čini kao neka naša jadna vajda od svega ovoga. Ne znam da li će to da potraje, da li će ljudi možda kada se malo ohlade, da li će možda da se vrate svojim starim lošim običajima, ali ovako, u ovom trenutku mi to nekako tako izgleda. Kao da se taj svet nešto upristojio, kao da je nekako počeo stvari ozbiljno da shvata.
Sad ja treba da dođem u situaciju da budem neko ko podržava vanredno stanje. Da mi je to neko rekao pre par godina ja bih rekao – pa, čoveče, svako vanredno stanje je nešto što je po definiciji suprotno svemu onome za šta se ja zalažem. E, sad ja dolazim u situaciju da treba to da podržim i da čak i hoću to da podržim. Ne mislim da mene kao građanina i mene kao novinara vanredno stanje obavezuje da ćutim o tome da neko pravi svinjarije u moje ime. Ne može, to neću da dozvolim. Može neko da me ućutka, da me spreči, ali ja sam sebe da ućutkam i autocenzurišem svakako neću. Ali sve ono što je vanredno stanje usmereno ka tome da konačno u ovoj zemlji zlikovci, mafija i sva njihova rodbina, uključujući naravno i njihovu paranovinarsku, parasudijsku, paratužilačku i ne znam sve kakvu rodbinu, da oni završe tamo gde treba, to svakako podržavam i u tom smislu ova štreberska kritika uvođenja vanrednog stanja potpuno mi je strana.
Tu se slažem sa Mišom Ramačom koji je napisao u “Danasu” da vanredno stanje u ovoj zemlji traje od Osme sednice. Onaj ko je sada primetio vanredno stanje, taj nije ni sada morao ništa da primeti.
Mene je sledila hladnoća tog čoveka, hladnoća njegove reakcije i ta njegova prva izjava. Slušajući njegove reči, ja sam slušao čoveka koji i u tom trenutku vodi kampanju. Celo to njegovo odsustvo javno, sve do subote je bilo toliko upadljivo. Njega nigde nije bilo – sreda, četvrtak, petak… Nešto strašno je bilo u tome. Ne znam šta sam ja konkretno očekivao od tog čoveka, ja u principu ništa ne očekujem od Vojislava Koštunice, bilo je nečega užasno pogrešnog u tom potpunom znakovitom odsustvu. E, onda kada su se stvari slegle i kada smo krenuli na ono što se zove politika u doslovnijem smislu reči, onda je krenula ta Koštuničina priča o koncentracionoj vladi. Njega su, tog Zorana Đinđića, ubili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i mrtvi Arkan, u političkom smislu reči oni su ga ubili, to je njihova osveta. I ti imaš čoveka koji je simbol petooktobarske demokratije, je li tako, koji se zove Vojislav Koštunica, koji nama kaže ovo – ljudi, nesreća je, daj da se vadimo iz nje tako što ćemo Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i mrtvog Arkana preko njihovih ovlašćenih zemaljskih predstavnika da uključimo u vlast koja treba ovu zemlju da vadi iz govana. To je njegova poruka. To je ono što je mene potpuno užasnulo, da on te ljude gleda kao tako nekakve regularne političke igrače. Mislim da oni nisu nikakvi regularni politički igrači od prvog trenutka kada je zapucala prva puška tamo negde u Slavoniji ili u Lici, a kamoli da su regularni politički igrači u martu 2003. godine u Srbiji.
On je sebe locirao na onoj drugoj strani od svega za šta se Srbija u nekom potpuno metastranačkom smislu, koja se okupila na Novom groblju, ono što je ta Srbija, za šta se ona zalaže. On nije neko ko je onako malo po strani, znaš, kao neki čudni rođak ali u principu deo familije. Ne. On je čovek definitivno tamo negde drugde. Nikad viš ništa s njim.
Nenad Prokić, nedeljnik “NIN”:”Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam. Bilo je potrebno posle svega da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde opet glasajte za kilave, korumpirane i retardirane. Proglasite opet krezube kokošare i palikuće patriotama ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara.”
Emisija Peščanik, 22.03.2003.
Peščanik.net, 22.03.2003.