Radio emisija 05.04.2003, govore: Dušan Pavlović, Mrđan Bajić i Vesna Pešić.
Svetlana Lukić: Toliko sam otrovana besom, očajem i osvetoljubivošću da nisam sposobna iskreno ni da vam kažem – dobar dan, poštovani slušaoci.
Đinđićeva smrt i ovaj užas u Iraku su me potpuno dezorijentisali, a do pre dve ili tri nedelje sam kao i većina nas bila ponosna što sam se dosetila jeftine mudrosti – nikome ne verovati, ni za šta se ne uhvatiti, ništa ne uzimati za ozbiljno – jalova mudrost s kojom se ne stiže daleko.
A činilo se kao dobro rešenje da ovo vreme treba preživeti kao elementarnu nepogodu, kao poplavu na primer, trebalo se samo uhvatiti za neku granu i sačekati da prođe a onda nam je sve to eksplodiralo u lice kao bomba sa zakasnelim paljenjem.
Sada je postalo jasno da moramo malo i da mahnemo ručicama, da zaplivamo. Ako ne, potonućemo potpuno i u tome ima nečeg strašnog i nečeg neozbiljnog.
Poljski disident Kazimir Brandis ima priču o vozu koji mnogo kasni. On kaže: ”Čekao sam voz kao što se na selu čeka letnja kiša. Ako sam išta zahtevao, zahtevao sam to od samoga sebe, neku unutrašnju ovladanost, mir i strpljenje. Nisam verovao u pravo, čekao sam ne osećajući se poniženim i uvređenim, ne misleći da nešto može da se promeni ili zahteva. Želeo sam jedino da sačuvam lično dostojanstvo i nekakvu čast u odnosu prema mraku i pustoši.”
E, ovaj recept za preživljavanje u komunizmu po inerciji smo pokušali da primenimo na svoj život posle 5. oktobra i gorko smo se prevarili.
Dušan Makavejev u intervjuu u listu “Danas” kaže da je Srbija sada kao udovica koja još postavlja sto za dvoje. O tome će u današnjem Peščaniku i sličnim stvarima govoriti gospođa Vesna Pešić, ali pre toga nešto drugačiji tonovi. Slušate Dušana Pavlovića iz Instituta G17. Gospodin Pavlović se vratio iz Nemačke pre nekoliko dana i ima problem da shvati šta je ovim ljudima ovde, zašto plaču za Zoranom Đinđićem.
Dušan Pavlović: On je za mene uvek bio neka vrsta stvarno promoderne Srbije, nečega novog, drugačijeg, od načina na koji je razmišljao, to je pragmatičan način. Meni je on dugo bio neka vrsta političkog, ne znam da li mogu da kažem idola ali neka vrsta političkog uzora. On je neki deo moje političke mladosti zaista bio obeležio. Bio sam još student, 1991, 92. godine i, ovako lično, iako sam ja za poslednjih godinu i po dana dosta novinskih tekstova napisao kritikujući i njega i vladu, mislio sam da bi dobro bilo za demokratiju da na neki način on ode iz politike ili da izgubi na izborima, ali nisam očekivao ni želeo da se to desi na ovakav način. Tako da mi čovek zaista nedostaje. Možda to zvuči malo čudno, ali zaista mi nedostaje.
Kada se radi o tom dilu sa Legijom, sa mafijom, kada vidim šta je bila alternativa, ja još imam puno razumevanja za to. U stvari, ne da imam samo puno razumevanja nego to opravdavam. Mislim da bih ja takođe postupio tako u toj situaciji i mislim da imam dobre razloge što bih to uradio. Mislim da je on imao dobre razloge što je to uradio. To je sve u redu. To je očigledno bila ta vrsta dila gde je vlada okretala glavu. Nije samo okretala glavu nego se tu jedan deo ljudi na neki način okoristio o taj dil, to je bilo nešto što je mene lično jako pogodilo i zbog čega sam bio ogorčen na vladinu politiku prema organizovanom kriminalu jer sam mislio da se to nikada neće razrešiti.
Očigledno, u jednom trenutku on je rešio da se to sve prekine i morao je da zna kada iz toga izlazi i kako se iz toga izlazi. Nije to kao – sad ja izlazim iz bioskopa, napuštam projekciju pa niko neće da me pita što napuštam film, to je moja lična stvar. Moraš da budeš malo oprezniji.
Mislim da je u stvari on na neki način zaustavio metak koji je trebalo da pogodi sve nas, to je to. Taj metak je u stvari već bio ispaljen, on je leteo već 4. oktobra ili 5. oktobra ujutru, nije bitno. On se na neki način namestio kao štit za sve nas. Zašto je on to uradio, koji su bili njegovi motivi da to uradi – to je već drugo pitanje. Da li je on to uradio jer je mislio da je moralno ispravno i da je on čovek koji hoće da se žrtvuje, verovatno jedan broj ljudi misli tako, i to bi uradio u bilo kom trenutku za svoj narod, a postoji i drugo, da je to bila neka vrsta rizika, vrsta kocke. Ali to nije bila obična kocka, kao kada dođete u kazino sa 1.000 dolara i izgubite 1.000 dolara pa ćete da ih zaradite. Ovo je bila neka vrsta ruskog ruleta gde je ulog bio život.
Za razliku od Koštunice, koji je čovek koji nije sklon riziku, Zoran Đinđić je bio čovek koji se nije plašio rizika, to je takva vrsta kocke. Tom objašnjenju sam ja sklon. Ja ne verujem da je on bio takva vrsta Majke Tereze da je bio spreman da iz moralnih razloga podnese bol za sve nas. Moralna motivacija da se žrtvuje za sve nas bez ikakve reference na bilo kakvu korist jeste jedno objašnjenje koje ja lično ne prihvatam, i drugo objašnjenje je da je on za sebe video šansu da posle dobije mesto u istoriji kao najveći srpski reformator.
Svetlana Vuković: Sada neće?
Dušan Pavlović: Ja mislim da neće, sumnjam da će ga dobiti.
Posle tog prvog šoka od njegovog ubistva, posle dan-dva, došao je drugi šok a to je ponavljanje priče – Titovim putem. Kada sam čuo parole tipa – nastavljamo Đinđićevim putem – kojim putem, koji je to put? Ako pogledate privatizaciju, nema tu ništa specifično naše. Imate neke modele privatizacije, imate vlade koje su primenjivale te modele i posle deset godina imate neka iskustva čiji je glavni branilac postala Svetska banka. Tu nema nikakvih posebnih ideja i nekog puta za koji je zaslužna vlada Zorana Đinđića. Ja sam zaista mislio da ako smo s nečim završili u ovoj zemlji, da smo završili s takvom vrstom glorifikacije pojedinaca – ”posle Tita Tito” i ”posle Slobe Sloba” i ”posle Đinđića Đinđić”. Ali, ako dobro percipiram stvari, mislim da se ta priča vrlo brzo istrošila tako da više nema ljudi koji daju onakve patetične izjave tipa Žarka Koraća ”govorio mi je pusti detalj, gledaj širu sliku”. To tako patetično kaže kao da je sada otkrio toplu vodu, to što mu je Zoran Đinđić rekao.
Teško mi je da zamislim, ne znam zašto bi sada posebno Koštunica gubio popularnost. Mislim da neće. Samim događajem sigurno neće izgubiti popularnost, neće mu pasti rejting. Mislim da ne bi bilo čak ni loše da se vlada malo upusti u to, da nekom vrstom kampanje pokuša, ne da dovede Koštunicu u vezu sa mafijom, ne verujem da su te veze postojale, ali da mu se na neki način olupa o nos to što je podržavao, recimo, Crvene beretke kada su protestovale u novembru 2001. godine, što se zanimao idejom državnog udara sa generalom Acom Tomićem i što je uopšte čovek koji je bio spreman da podrži bilo šta samo ako je to bilo kontra Đinđića i njegove vlade.
Ne bi bilo loše da se javnost malo osvesti, da se sruši taj mit o Koštunici kao legalisti. Legalista koji podržava štrajk bezbednosnih snaga, to nijedan legalista ne može da kaže. U njegov kabinet dolaze ljudi s najviših vojnih položaja koji razgovaraju o državnom udaru i ništa, on tu sedi i pije zajedno s njima. Ne bi bilo loše da mu se to malo natrlja na nos i da ukoliko vlada bude bila sposobna, ili ako DOS bude bio sposoban da to uradi, onda bi možda mogla ta njegova popularnost da opadne. Ali ja suštinski ne verujem da će tu nešto mnogo da se promeni. Tu postoje efekti neposredno posle atentata, to će da traje jedno dva meseca, izbori, ako budu došli, biće tek u decembru 2004. Verovatno bi DOS imao mnogo više izgleda da obnovi svoju popularnost kada bi odmah raspisao izbore. Sada je došao povoljan trenutak kada se DOS opet vratio na one pozicije koje je imao 6. oktobra i to će opet da se istroši.
Ljudi iz G17 plus imaju neke malo drugačije interese od ljudi iz DOS-a, neke drugačije programe.
Svetlana Vuković: U čemu je razlika?
Dušan Pavlović: Jedna od razlika je sigurno u kadrovima. Kada imate određene ideje, hoćete da baš neki ljudi to sprovode a ne neki drugi ljudi. Razlozi za to što je G17 napravio stranku su jednim delom bili što su s vremenom ljudi iz G17 Plus počeli da se osećaju ugroženim. S vremenom su polako počeli neki ljudi da se istiskuju, da im se preti, da se jednostavno polako uklanjaju. Takođe je bilo logično da je G17 Plus pokušao da na neki način zaštiti svoje pozicije tako što će sada da se transformiše u stranku, na izborima će imati određeni broj poslanika, ti poslanici će garantovati mesta svojim ministrima.
Imali smo situaciju u kojoj jedna interesna grupacija koja ima neke političke ili ekonomske ciljeve ima ministre u vladi a nema podršku u parlamentu koja će da te ministre brani. Kada pogledate ta dva razloga, videćete da mnogo razlika u stvari ne preostaje – govorim o DOS-u, minus DSS i G17 Plus. Mislim da nije mnogo strašno ni sa ta dva igrača, ili sa te dve struje, pa još da u sredinu dođe i DSS, mislim da to nije mnogo strašno i bez obzira na to kakvo ja imam mišljenje o DSS-u kao reformskoj stranci, mislim da je to ipak stranka koja je za demokratske procese značajna.
Mislim da Demokratska stranka Srbije nije neka velika opasnost po demokratski razvoj ali, recimo, kada se vratimo još malo na Zorana Đinđića mislim da je tu bila obrnuta proporcija. On je bio čovek koji je bio za reforme institucija, vrlo se zalagao do određene tačke, ali za demokratski proces nije baš bio čovek nekog kapaciteta. Kada se uopšte gleda lik i delo Zorana Đinđića, to da je on u stvari bio neka vrsta modernizatora, to je recimo moja ocena, modernizatora s autoritarnim tendencijama. On je zaista hteo da modernizuje Srbiju, da sredi poreski sistem, da izvrši reformu državne uprave, da krene u integraciju sa Evropskom unijom, ali i čovek koji je mislio da je u ime tih ciljeva dovoljno žrtvovati neke demokratske principe. To nije demokratski.
Svetlana Lukić: Vajar Mrđan Bajić.
Mrđan Bajić: Mislim da je taj trenutak imao neku antičku tragičnost u sebi, to zlo uvek prokleto pobeđuje, tako da je otrežnjenje užasno jako i nekako su opet isplivali belodani svi činioci te naše drame, pokazali su se u jednoj potpunoj jasnoći.
Priča sa Stambolićem je nešto što smo svi znali, svako normalan je znao da je ovaj bračni par u jednom trenutku minimalno morao da izgovori ”učinite to ako morate”, to je minimum, ili su oni to baš i zamislili pa realizovali. Ali nekako je to bilo virtualno. Onog trenutka kada se suočimo s kostima, sa tim patikama, pojavi se nesnosni užas, da će to prosto morati sada u svim segmentima da se desi, da vidimo nakit koji je nosila ta pevačica zbog koga je neko ubijen… Nadam se da se neće zaustaviti, nadam se da to neće biti samo period koji smo opet morali da istrpimo da bismo se opet vratili u letargiju.
Bio sam u Pančevu, radio sam skulpturu za Jugoslovensko dramsko pozorište i javila mi je jedna prijateljica, moram da kažem da sam apsolutno u tom trenutku pomislio da je sve govoto. Niti sam u nekoj partiji, niti su moji prijatelji. Mislim da je to jedna zabezeknutost koja je opšta i jedna stvarno realna tuga koju nisam davno osetio zato što tu postoji aspekt nepravde. Naprosto, to je nepravedno. Posle sam u bunilu nekog gripa sve to jedva prebrodio. Moram da kažem – iako teorijski – kada bi mi neko rekao da sada aminujem vanredno stanje, da mi je to neko rekao pre par meseci rekao bih mu da je lud, ali sada, kao posledica svega, kada vidite šta sve isplivava, kada vidite tu količinu oružja koju ljudi predaju, kad vidite da u kućama ima više zolja nego fikusa, onda stvarno ne možete da verujete i pomislite da je to što smo svi kao poluludi u stvari super budući da bi trebalo da budemo potpuno ludi s obzirom na sve to okolo.
To je sad ona priča o Krležinoj pušci, koju je neko imao spremnu, nisu to ljudi čuvali za zimnicu nego su čuvali da upotrebe. I kako je to bilo slepljeno sa tim tzv. patriotizmom, i kako se to sad mora prisilno razdvojiti. Ne možete da zamislite kako funkcionišu ti ljudi. Kao, okupe se njih petorica i dobiju po 20 godina – to su realne životne situacije koje su oni mrtvi-ladni opošljavali.
Ja ipak, možda i naivno, zamišljam da svaki čovek gradi sebi nekakav moralni kod, ne verujem da iko sebi prizna ”ja sam truli zločinac”. Nije ni čudo što mi je skočio pritisak nego što sam se i razboleo, zato što priča o tome kako je jedan narod bio ugrožen i kako je on baš zastupnik tog naroda koga su svi tlačili, to više ne pije vodu pošto je on to debelo prekoračio. Neko nekoga da ubedi da je jedan predsednik države ubijen a da drugi predstavnik države, njegov bivši prijatelj, nije bio obavešten o tome, to je apsolutno nemoguća priča. Njemu sad na čelu piše ”ja sam to naredio”. Te lokalne male priče na kojima će on da preskače svedoke, to je sada šaljivo.
Mislim da je to greška koju smo svi napravili, to smo svi mi. Ja sam na fakultetu, pa smo preskočili priču o tome da se ponovo postave pitanja ko je došao na ovaj način, a ko je došao na onaj. Možda smo bili željni da postanemo kao obična dosadna Belgija ili Švajcarska, da se borimo za prava veverica i te stvari. Možda smo to svi potajno želeli, možda nam je bilo dosta da nam se istorija stalno trpa, da smo mi baš stalno subjekti nekakvih velikih događanja. Možda smo se uželeli života porodice Tarana. Mislim da je taj propust svuda pomalo napravljen. Ne delimo ga svi isto zato što nisam ja bio u prilici da držim šefa policije četiri meseca, ti imaju malo veću odgovornost, ali samo hoću da naglasim da smo svi pomalo tu stali.
Šta sad, taj Pink – hajde, kao, nema veze – sve je to postalo bolno i isto, odnosno tužno. E, sad, opet vidim da su dosta rešeni neki ljudi iz političkog vrha da se ta pitanja ponovo postave. Koliko ja vidim, ljudi su mrtvi-srećni, doživite to da vas policajac zaustavi, traži vam ličnu kartu, stojite deset minuta i niste besni na njega – to mi je isto potpuno novo osećanje.
Kad sam čuo našeg bivšeg predsednika Koštunicu kako kaže ”moglo je da se to uradi i ranije”, bio sam zaprepašćen pošto on ne samo da nikad ništa nije uradio a kamoli da je nešto brže uradio. Da ste vi u jednoj zemlji koja vekovima nije imala jednog prosvećenog demokratu i da imate podršku 90% ljudi i da nečinjenjem učinite to da se počnu bolje osećati bivši julovci i ko god, i da to sve tako iscuri, da dođete do toga da se na kraju napravi takav sukob da posle smrti tog čoveka niste u stanju da izgovorite “žao mi je” nego odmah počinjete da pletete nekakvu mrežu insinuacija, to nije ništa zakonski merljivo ali mislim da je to tužno i neoprostivo.
Teško mi je i kada spomenem odgovornost prema istoriji jednog naroda ali to jeste propuštena prilika u tom smislu. To sada čitam kao nesumnjivo tako, a imaš punu zemlju ratnih zločinaca i jedini signal koji ti šalješ je proceduralna zamerka na osnivanje tog suda. Jasan je to signal, niko nije baš toliko glup u ovoj zemlji da ne razume da time šalješ poruku da u stvari tamo ne treba ići. Nikom dlaka s glave nije pala, od gospodina Bojića, koji je uredno na osnovu imuniteta dobio pare koje nije upotrebio na citostatike, koga god se setite dlaka mu s glave nije falila. Pa, evo, i sada posle svih tih jasnih indicija, naš bivši predsednik u Hagu se žali kako mu maltretiraju porodicu. Ma nemoj! Ne nego neće! Nego će da ih puste na miru!
Mislim da je to potpuno jasno političko ubistvo. Cilj tog ubistva je očigledno rušenje sistema, nekakva zamena. Ni u jednoj zemlji obični kriminalci se ne bave tako pretencioznim stvarima da menjaju sistem. Mislim da priča o tome da su to tri kriminalca iz Zemuna nešto smislili, nekakvu zaveru koja ima tako dalekosežne ciljeve, naprosto je naivna i to mora da se pokaže. Činjenica da istovremeno ovoga nema, ovaj odlazi, ovaj čeka da se vrati na RTS, svi nekako nešto znaju, svi nekako nešto čekaju. Taj dan je zabeležen u mapama i dnevnicima mnogih ljudi. Nešto je tu čekano. Mislim da bi zato bilo užasno važno da se taj čovek Legija uhvati živ i, kao što smo nažalost morali da vidimo to sa Fruške gore, da on nekako u lice tim ljudima kaže – ne vi ste mi to rekli, ti si mi to rekao, ti si mi dao pare, za tebe sam uradio to i to. Ovu dvojicu su ubili, to se može desiti, ali da ne ispadne kao da se to sistematski događa onima koji bi mogli da znaju ko zna šta. To ne bih voleo, ne bih voleo taj šum da imam. Ja ne verujem u to ali ne bih voleo ni da neko može to da mi nabacuje. Nadam se da ćemo neke svedoke zaista videti kako saopštavaju te stvari, da se stresemo s tim nesnosnim istinama i da vidimo kako ćemo dalje s njima.
Najcrnje vizije su se ostvarile. Da zamislite Madonu koja ima kolekciju zolja i koja ima kradeni nakit i kradene slike od toga pa do ovog nesretnog govora Amfilohija Radovića na sahrani. Ja stvarno nemam nikakvu sumnju da je on čovek dok je pisao i dok je govorio to što je govorio znao da time što baš on govori i što govori to što govori o obilićevskoj ruci, o iranskoj deci neposredno vređa porodicu i prijatelje. To je ciljana greška. Još biti toliko bezobrazan pa posle toga ubeđivati porodicu i prijatelje koje si uvredio, kojima možeš samo da se izviniš, ubeđivati ih da su to oni nešto pogrešno shvatili – za mene je to čin najnižeg moralnog koda. Sve se nekako opet pokazalo u svojoj nesumnjivosti, u svojoj jasnoći, jednostavnosti.
Svetlana Lukić: Meni nedostaje stvarno.
Mrđan Bajić: Ma nedostaje mi u svakom smislu, čak i ono što mi je možda nekada smetalo, što me je možda malo i nerviralo, što sam mislio možda i da je onako drmanje na prazno. Ali to jeste bila vodilja, to jeste imalo jedan sasvim određen smer, sasvim jasan i sasvim direktan. Teško mi je da zamislim jednog toliko inteligentnog čoveka koji ima sposobnosti da vodi ovakav narod. Tekst Nenada Prokića koji je objavljen u NIN-u izvanredno locira celu tu priču, to ”dragi Srbi, evo sad pa vidite šta ćete dalje, evo još jednom”. On ostaje jedan užasno važan pojedinac u našem vremenu, što će se u njegovom odsustvu i te kako u nekom smislu osećati. To govorim bez ikakve bojazni da ikoga glorifikujem. Prvi put je ovom narodu kazan jedan jasan politički stav, nedvosmislen, direktan, samo glupanu nejasan. Svako je na svom nivou mogao tu da pročita jednu određenu poruku. Ne znam da je to tako kazano, nešto što se ticalo realnog života – ljudi, imate jedan život, učinite nešto i vi da vam taj život prođe bolje.
Svetlana Lukić: Naš ambasador u Meksiku gospođa Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Prvo što bih htela da kažem jeste da ne bi trebalo da se žuri sa ukidanjem vanrednog stanja zato što je potpuno očigledno da su službe imale velikog uspeha i da su za 20 dana pohvatale više kriminalaca nego što je pohvatano za 20 godina. Treba da se prozovu i naše komšije, trebalo bi da se prozove UMNIK na Kosovu, jer je poznato da je na Kosovu stecište trgovine heroinom, zatim treba da se prozove i Hrvatska jer su oni poznati kao šverceri cigareta i oružja, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, a, naravno, i Crna Gora zato što u stvari mislim da ova akcija ne može da se zadrži samo na našem prostoru nego mora da bude regionalna.
Međutim, ono što verovatno vas, Svetlana, više interesuje jeste da pokažemo da razumemo kakva je to neka druga linija koju ja obično zovem političkom linijom. Prvo, mora da se poveže i pohvata politička linija koja je vodila do vrha bivše vlasti, odnosno do same porodice Milošević. Prvo je Milošević stvorio potpuno nove službe koje je trebalo praktično da vode ratove i on je za te službe, kao što je svima dobro poznato, selektovao naše poznate kriminalce u svetu i oni su postali vođe Srpske garde – Arkan, poznati kriminalac, zatim Legija, koji je došao u Crvene beretke, kriminalci su bili ti koji su u isto vreme bili povezani sa ratom i sa ratnim zločinima. Tada je našu službu direktno vodio Stanišić, i to je taj deo gde se kriminal povezao sa ratnim zločinima.
Moram da kažem da se verovatno može zapaziti da je posle rata bilo izvesnih promena jer sada se taj kriminalno-ratnički deo vratio na domaći teren i tu je nastala jedna nova sprega, pošto više nije bilo ratišta, ona je preuzela celokupnu trgovinu drogom, a tu bih ja povezala i smenu u samoj policiji gde umesto Stanišića dolazi Rade Marković – to se posle toga naziva porodičnom funkcijom. Zašto? Rade Marković je bio tutor Marka Miloševića, on ga je naučio onim nevaljalim veštinama i sada se u stvari porodica, vrh vlasti, seli od ratnog kriminala na unutrašnju teritoriju i tu se počinju sukobljavati Marko Milošević i Arkan, oni se sukobljavaju na internom tržištu i pored toga se koncentrišu na unutrašnje neprijatelje. Time se objašnjava ubistvo Stambolića, slučaj Ibarska magistrala, ubisto Ćuruvije, i dalje.
Sada te iste jedinice, isti ljudi, postaju u stvari naše ubice iznutra i, naravno, nastavljaju da se bogate na švercu i na kriminalu. Najvažnije je da razumemo da je u tome štos, da su ti ljudi istovremeno ratni zločinci, kriminalci i policajci. To je bio taj deo naše tempirane bombe na kojoj smo sedeli.
Kada se desio 5. oktobar, nastala je jedna komplikovana situacija, nova vlast je uspostavljena više od gore, dok je čitav ovaj aparat o kome sam malopre govorila ostajao mirno da živi, ti predstavnici za koje čak i sumnjamo da su naređivali ubistva i bavili se najobičnijim kriminalom i bogaćenjem, oni su bili naši poslanici, sedeli u poslaničkim klupama, uživali imunitet. Mi nismo videli diskontinuitet koji je tu trebalo da se pojavi i koji smo na neki način svi očekivali.
Očigledno je da je političko-kriminalno podzemlje u samoj policiji pomoglo taj 5. oktobar, iz prostog razloga što nisu pucali na narod i smatrali su da će se iz jedne vlasti prebaciti, preseliti u drugu vlast. Zašto ta kombinacija na koju su oni računali nije mogla da uspe? Nije mogla da uspe iz prostog razloga što je naša obaveza bila da sarađujemo sa Haškim tribunalom a ta saradnja je direktno bila povezana sa tim istim ljudima, u stvari ceo taj kompleks povezanosti običnog kriminala, ubica i ratnih zločinaca je praktično u jednom. Što je više rastao pritisak Haškog tribunala, to se njihova situacija sve više pogoršavala a istovremeno se baš na tom pitanju nova vlast, koja se instalirala posle 5. oktobra, upravo na tome podelila. Na šta tu mislim? Prvo, mislim na to da je jedna grupa iz DOS-a krenula veoma iskreno da se bavi ekonomskim reformama, da pokuša da stabilizuje i oporavi našu razrušenu privredu, da krenemo ka demokratiji i Evropi i, naravno, takav jedan pravac našeg kretanja podrazumevao je i saradnju sa Haškim tribunalom. Međutim, druga jedna linija jeste linija koja je pokušala ponovo da nas podeli po istoj liniji patriota i izdajnika, i da na neki način postane zaštita ratu i ratnim zločincima.
Ja sam slobodna da kažem da je prvu liniju simbolisao naš ubijeni premijer Đinđić koji je zaista radio danonoćno da se naše društvo promeni, a drugu liniju destabilizacije, otezanja, protivljenja, odlaženja u opoziciju, bivanjem levim smetalom – tu liniju predstavlja Koštunica.
Mogli smo da vidimo da je jedna grupacija krenula da radi nešto pozitivno za naše društvo a druga linija praktično nije radila ništa. Ona je pokušala jedino da destabilizuje srpsku vladu i da je učini trenutnom, da je ona diktatorska, da je ona autokratska, da nju treba destabilizovati po svaku cenu i da će ta vlada praktično već sutra da ode – i ko će da se vrati na vlast? Vratiće se na vlast patriote.
Kakav je bio uticaj te destabilizacije? Ta destabilizacija je imala najlošiji uticaj upravo na policiju, da su i oni – takvih ima sigurno u policiji – koji su hteli da podrže ovu novu evropsku liniju koju je reprezentovao premijer Đinđić, na njih je to imalo jeziv efekat. Čovek koji radi u službi, pa on nije lud da podrži i sledi Đinđića ako će on sutra da ode jer on kao neki normalan čovek gleda da zadrži svoju službu. Paktično, Đinđić nije kontrolisao državnu bezbednost jer da ju je kontrolisao on bi znao, dobio bi podatke o tome da se planira atentat na njega. Ti što diluju drogu i što su pravili milione nisu to narko-dileri nego su istovremeno pukovnici i generali. U tome je cela priča.
Kada se govori ”hajde da prekinemo odmah, šta će nam vanredno stanje, tu neko učvršćuje vlast”, pa to je u stvari neprekidni pokušaj da se prikrije ta veza između rata, ratnih zločina, kriminala, ubistava i službi. To je bila naša služba, izvinite. Da li je slučajno kada pomislimo ko je sačuvao Pavkovića i Radeta Markovića, ko je njega sačuvao, ko je njega ostavio da bude i dalje šef državne bezbednosti tri meseca posle 5. oktobra. I šta su onda radili? Ova Koštuničina linija ništa, ničim se nije bavila nego Đinđićem. Izvinite, ničim drugim. Oni su samo pokušavali da sapliću Zorana Đinđića. Ništa drugo radili nisu. To su pokušavali, međutim, obilo im se o glavu zato što jedan normalan i pošten građanin nije hteo da izađe na one predsedničke izbore jer Koštunica nije rekao ”hajde da ujedinimo sve demokratske snage u Srbiji protiv Šešelja”, nego je govorio protiv Zorana Đinđića. Naravno da ljudi nisu hteli da mu potvrde tu kandidaturu i da izađu u dovoljnom broju na izbore. I dobro je što je tako ispalo. U stvari, ja bih čak otišla i dalje – da je Đinđić veoma briljantno u jednom trenutku bio raščistio tu političku situaciju zato što je Marović postao predsednik nove države Srbije i Crne Gore, zato što je uspeo konačno da to uveže i da se ta država proklamuje u skupštini i da se usvoji ustavna povelja, Milošević je u Hagu, Šešelj je u Hagu, on je praktično briljantno raščistio političku situaciju a dok nju nije raščistio nije mogao da raščisti stvar u službama državne bezbednosti, vojsci itd.
I kada se analizira ko kakve izjave daje, možemo da vidimo da je Koštunica i sada, u poslednjim intervjuima, prvo bio protiv vanrednog stanja, pa onda kada je video da narod i građani u potpunosti podržavaju da se situacija u zemlji raščisti, onda se donekle korigovao pa je rekao ”dobro, razbili smo organizovani kriminal, hajde da ukinemo odmah vanredno stanje”. On i sada neprekidno pokušava da to razdvoji – da je Hag jedno a kriminal drugo, da tu između nema nikakve veze.
Ponovo, i kada se govori o Ivanu Stamboliću, ponovo se protura jedna teza da, eto, on se raspitivao šta je bilo sa Stambolićem, ja verujem da je to i činio, ali odmah se nekako u drugoj rečenici dodaje ”pa, uostalom, on je bio član Miloševićeve partije”, pa onda kaže kako su to ljudi, eto, iz jedne iste partije, kako je i Stambolić proganjao ljude, kako su i onda nestajali ljudi, pa onda na kraju nekako treba da izvedemo zaključak da se tu, naravno, radi o tome da su se neki komunisti između sebe pobili. To je otprilike ono što ja pokušavam da objasnim, da se stalno pokušava da se jedna naša realnost koja je nastala sa pojavom Slobodana Miloševića kao jednim potpuno novim fenomenom, jednom potpuno novom politikom, da se to zabašuri i da se sve stavi u jedan koš, da se kaže to su bili nekakvi komunisti a posle tih komunista sam došao ja kao patriotske snage, a ne vidi se da su praktično te patriotske snage bile i pre toga na vlasti.
Možda je bilo veoma dobro što se na neki način uspelo da predsednik tadašnje Jugoslavije Koštunica ne bude izabran za predsednika Srbije, jer nastavak ove linije o kojoj govorim, patriotske snage, čekale su da on bude izabran za predsednika i da ponovo na taj način dođu na vlast. S druge strane, šta je radio Đinđić? On je sve vreme pokušavao da na neki način otkloni taj politički pritisak koji je dolazio od DSS-a i da pokuša da nas izvede na nekakav put, i on je u stvari sve one tzv. patriotske teme preuzeo na jedan vrlo efikasan način zbog čega mislim da su građani potpuno shvatili šta je on radio.
On je, recimo, na jedan potpuno nov način postavio pitanje Kosova. Tu nije bilo više priče o 600 godina, caru Lazaru i ne znam čemu, nego je bez te terminologije na jedan evropski način postavio to pitanje, kao jedno pragmatično pitanje koje ako hoćemo da napravimo modernu srpsku državu treba da rešimo. Zatim, ono u šta se Koštunica kleo, Srbija i Crna Gora, on će sačuvati tu zajednicu, pokazalo se da je on počeo da sapliće tu zajednicu – i opet je to morao da uradi Đinđić. Sve su to građani videli – ko je obavljao sve te poslove a ko je saplitao obavljanje tih poslova.
Mora da se raščisti veza između ratnih zločina i kriminala, onoga što je bila služba i političkih vrhova, pre svega imam u vidu bivšu vlast, i da se pohvataju nalogodavci. Ako se to ne završi i ne istera u ovom momentu, čini mi se da ćemo ponovo da vučemo neki mrak ili, što bi rekao naš premijer Đinđič, nekakvog osmog putnika. Sad nam je situacija da stvar isteramo do kraja i da zaista krenemo napred, a ja verujem da ima mnogo nade da će tako i biti.
Tog jutra u Meksiku kada sam čula da je ubijen Zoran Ðinđić, ne znam da li mi je bilo nekada u životu teže. Bila sam u potpunom šoku i u potpunom očajanju. Članak koji sam pisala za “Danas” zaista sam u suzama pisala sve vreme, i mogu da vam kažem da, evo, koliko je već prošlo vremena, ja se budim s tim da je Zoran ubijen i da ga više nema i tu činjenicu ne mogu da prihvatim. Jednostavno, prošlo je neko vreme, nije mi bio rođeni brat, bio mi je prijatelj i saradnik, ali ne mogu da ga prežalim, jednostavno, ne mogu da zamislim da njega više nema i ono što me je užasno potreslo i ohrabrilo jeste to što sam tada ja ovde u Meksiku, kada sam se tako osećala, odjedared osetila da sam pripadnik celog tog našeg društva, kada sam videla kako su to naši građani doživeli, i kada sam videla one povorke, i kada su se moji, iz moje porodice, javili da kažu kako im nije uopšte bilo važno da li su oni blizu ili daleko u toj povorci – jednostavno, niko nije hteo da izostane i da ne bude tamo – ja sam onda još više pala u žalost, ali istovremeno sam pomislila pa, zar to nije neki putokaz za nas?
Zar ti naši građani nisu pokazali koliko su osetili taj trenutak, koliko su shvatili šta je za nas značio Zoran Đinđić i to su tako dobro razumeli, da smo imali jednog briljantnog političara koji je stvarno pokušao nešto da učini za Srbiju i za sve nas. To svoje stanje, to kako sam se ja osećala u Meksiku, da se sa nekom grudvom ujutru budim i ležem i da sve to sanjam neprekidno, imam utisak da to osećanje delim sa našim građanima.
Ja sam, Svetlana, najviše volela da kažem da za mene to još nije prošlo, da nikako ne mogu da doživim da je to naša istorija, ubistvo premijera Đinđića, nego da je to još uvek naš taj isti dan, i da mi veoma teško možemo da ga smestimo i ocenjujemo na nekakav realan i istorijski način zato što smo još emotivno sasvim potreseni i nismo se povratili. Ta činjenica je možda neka moja nada za ovu situaciju koju sam pokušala da objasnim i objašnjavam ovako izdaleka, više analitički da vidim ko je ko i ko je šta radio, ali to osećanje će i dalje da nas vodi. I naravno, ja imam poverenje u ljude koji su sada na mestu Zorana Đinđića zato što će i oni na toj emociji svih nas da vode dalje i da upravljaju državom.
Zoran Đinđić radi i posle smrti. To kad kažem opet se užasnem da njega nema, zaista on radi i dalje, to je ta njegova neverovatna energija. Jer da se ne varamo, mi smo malo lenčuge, mi smo ljudi koji volimo da zapustimo, mi više volimo da sedimo i da preklapamo, ali Zoran nije bio takav, pa eto, i posle smrti on radi za nas. Svi smo se nekako probudili, svi smo se trgli.
Evo, samo da vam u šali kažem, pošto je Meksiko država koja ima mnogo kriminala koji je takođe povezan sa državnim organima, ali to je tradicija Latinske Amerike, kada prate šta sada rade naše službe, oni meni kažu: da li može malo srpska policija da dođe kod nas? Ne samo ovo što smo do sada uradili nego i što ćemo tek da uradimo, mislim da mora da se, baš onako kako bi to i Zoran radio, napravi jedan vrlo konkretan plan i kada se obustavi vanredno stanje kako ćemo dalje da radimo, da nam se od te bombe na kojoj smo sedeli ni delić više ne vrati posle toga. Jeste, žalosno je kad to kažemo, mi smo se osvestili i to je postala jedna nova šansa, drugo, ljudi su počeli drugačije da misle o tome ko je ko u toj politici, šta je bila u stvari prava uloga Slobodana Miloševića i njegove žene. Sve se to sada razotkriva i sve je to proizvela Zoranova smrt, pa je proizvela i neku nadu da ćemo zaista u budućnosti živeti bolje i da će Srbija da se sredi i da postane jedna normalna i moderna država. Ali, eto, cena je ogromna i svi smo je svesni, i nećemo dozvoliti da ta cena ”pojeftini” i da ona više nema taj pozitivni uticaj na nas koji ima sve vreme.
Emisija Peščanik, 05.04.2003.
Peščanik.net, 05.04.2003.