Radio emisija 12.04.2003, govore: Nebojša Romčević, Slobodan Samardžić, Borka Pavićević, Adem Demaći, Nenad Popović, Ivan Vejvoda i Stojan Cerović.
Svetlana Lukić: I danas je dvanaesti, htela bih da kažem april ali još ne mogu da pristanem na taj mesec. Još uvek je onaj isti sunčani dan marta kada su mu razneli srce i još uvek se nadam kada čujem spikere i na B92, pa čak i na “Pinku”, da najavljuju premijera Srbije Zorana da će makar neko pogrešiti i reći Đinđić. U stvari, da će reći Đinđić i tako ispraviti glupu grešku koju je neko nehotice napravio.
Neću ni u ovoj emisiji da pominjem prljavštine koje su počele da kuljaju iz usta mnogih naših političara i državnika, toliko su očigledne da je to sramotno. Samo neka ne zamišljaju da mogu sada da se svete jedni drugima, da mogu da se raduju što je među neprijateljima jedan manje a da posle mogu da se vrate svojoj nikada nedokazanoj intelektualnoj i ljudskoj pristojnosti.
Džordž Orvel bi im rekao: ”Gospodo, kada se jednom prokurvate, zauvek ćete ostati kurve.”
Slušate dramaturga Nebojšu Romčevića.
Nebojša Romčević: Bio sam kod kuće, nešto radio na kompjuteru i, kako to ide, kao grom iz vedra neba. Mogu da kažem da mi on nikada nije delovao kao čovek koga mogu da zamislim mrtvog, čija dinamika može da se ugasi i naprosto mi je to bilo šokantno. Ima mnogo ljudi koji ne pokazuju toliko života, toliko udaljenosti od smrti, stvarno mi je to bilo kao neka bajka, kao nekakav štos. Naprosto mi se jedan paradoks nameće, malo je ljudi koji su imali tako malo ambicija da budu sveci a umrli su mučeničkom smrću.
On je čovek koji se uvek ograđivao i gadio od tih mitova a umro je upravo nekakvom baš mučeničkom smrću, metkom u leđa od nekakvih poluprimitivnih nakaza. Otprilike, nije kome je rečeno, nego kome je suđeno – jedan vrlo razuman, racionalan čovek, umro je smrću koja će ga promovisati u neku vrstu mita. I ovo čemu prisustvujemo od njegove smrti do danas jeste jedno građenje mita protiv koga bi on, u to sam potpuno siguran, bio svim svojim srcem i dušom.
Ali kada pogledate srpsku istoriju, ona zapravo pamti, ili ne znam da li uopšte pamti situaciju u kojoj je neko ko je bio na vlasti sa te vlasti otišao živ i otišao u slobodu. Od sukoba Karađorđa i Miloša, preko ubistva kneza Mihajla u Topčideru, pa majskog prevrata, ubistva u Marseju, mi smo stalno na istoj distanci od mitske prošlosti. Kroz čitavu našu istoriju mi smo stalno na isti broj koraka od Kosova, na isti broj koraka od nekritičkog posmatranja sebe. Kada čovek danas čita recimo Sterijine komedije, vidi da je on imao isti problem, isto ga je definisao kao što ga je definisao Đinđić. On je jedan od čitavog niza ljudi koji su pokušavali da mit smeste u mitsko, a stvarnost u realno. On je ipak bio jedinstven i taj prazan prostor koji je ostao iza njega niko ne može da popuni i mislim da ne bi trebalo ni da pokušava. Naprosto, on je osvajao prostor na svoj način. Ljudi koji dolaze posle njega moraju da osvajaju prostor na svoj način da ne bi došli u situaciju da mit o Đinđiću pojede samog Đinđića i da postane alibi za bilo šta.
U senku njegove veličine su se sklanjali i oni koji su mu bili bliski i oni koji su mu bili neprijatelji. To je neka vrsta upozorenja koje izričem i samom sebi. Njega uvek moramo da posmatramo kao čoveka koji je želeo da bude nešto što možemo nazvati javnim službenikom. Zbog toga mislim da je to jedan strašan trenutak koji je, nažalost, pokazao da primitivizam stvari razrešava onako kako se razrešavaju kada se čizmama prođe kroz baštu, da velike ideje na kraju nestanu pod metkom jednog polupismenog idiota ili grupe polupismenih idiota, i ko su im inspiratori i šta je već iza svega toga. Utoliko je Đinđić i bio u jednoj vrsti raskoraka. On je otišao toliko napred da više nije mogao da se vrati i ta stvarnost iz koje je on želeo da pobegne u tom pogledu da je promeni, pokazala se nepromenljivom.
On je očigledno bio čovek malog strpljenja, on je želeo da se stvari užasno brzo promene u njegovom životnom ritmu a stvari su talog, to su već fosilni ostaci generacija i generacija koje su sa istog mitskog izvora pile jednostavna rešenja. On je zapravo ostao odsečen od stvarnosti, on je odbijao da prizna da dve trećine našeg stanovništva čine nepismeni. Mislim da su to bili problemi s kojima se on suočavao i koje zapravo nije uspeo da prepozna. On nije uspeo da prepozna, dokaz za to je činjenica da je bio vrlo malo koncentrisan na svoje obezbeđenje, da se vrlo malo bavio sopstvenom bezbednošću i sigurnošću. To samo govori da je on odbijao sebi da prizna u kakvoj zemlji je premijer. Da je u toj zemlji svaki peti čovek osetio slast te jednostavne moći obarača noža, sile, i da čvrsto veruje da to može da reši neku stvar i neki problem.
Njegova smrt je tačka na jednu epohu. Žalosno je da je zapravo njegovo okončanje stavilo tačku na krvava dela drugih ljudi, na Miloševića, na sve te njegove monstrume koje je skupljao oko sebe. Meni je, naravno, kao i većini ljudi žao što je Milošević nadživeo Đinđića. To je jedna velika istorijska nepravda, ali ga je možda nadživeo da bi duže patio. To bi meni bila neka satisfakcija, nekakvo poravnanje. Ali činjenica da su Legija i kompanija ratni heroji mislim da svakome govori kakav je to rat bio, šta smo mi zapravo kao narod radili tamo. Sada prodaju jedni druge, izdaju jedni druge, taj Legija nudi Karadžića i Mladića. Mislim da više ne postoje ljudi koji bi glasali za tu opciju, čak i oni najnepismeniji i pristalice, mislim da čak ni ti ljudi ne mogu više bez gađenja da razmišljaju o kontekstu kome su pripadali svojom voljom i o sopstvenom slepilu.
U svakom slučaju, iz meni za sada neznanih razloga otvorila se mogućnost za obračun s kriminalom, međutim, to opet otvara jednu vrlo delikatnu poziciju vlasti – da se vlasti osladi apsolutna, nekontrolisan vlast. I meni se čini da su oni malo previše zakrvavili oči. Ja razumem da su oni ogorčeni, da su gnevni, besni ali to upravo moraju da suspregnu. Sada je najvažnije da oni hladne glave rade svoj posao a ne da daju izjave, muštuluk da hvataju koga će policija uhapsiti.
Mislim da nije uopšte uputno da se sada napada DSS, bez obzira na to što je ona politički i te kako odgovorna i kriva na sve moguće načine, i meni nikada nije bila simpatična, ali mislim da nije pravi trenutak jer se ne može razviti prava, normalna politička debata, a ljudi koji su ostali za Đinđićem nemaju u ovom trenutku potrebe da to rade. Uopšte sada više nije bitno napiti se krvi političkim protivnicima koji su nekada bili protiv Zorana Đinđića. Ako su se ogrešili o zakon, to je posao policije, nije posao političara, i mislim da je nezdravo da bilo koji političar bilo koga proziva da se ogrešio o zakon jer nas uvodi u mogućnost stvaranja jedne potpuno abnormalne političke prakse u budućnosti gde bi upravo u Đinđićevo ime bile učinjene stvari koje su duboko suprotne principima koje je čovek pokušavao da uspostavi. Mislim da oni ne treba da uspostave pogrešan običaj da političari počinju da sude jer mi smo to već gledali. Oni moraju da znaju šta smo mi već sve videli i kakvi su se odbrambeni instinkti kod nas stvorili. Ne možete se vi služiti istim argumentima koje ima Vojislav Šešelj. Dakle, ja znam nešto što niko ne zna pa ću ja sada tebe da nalepim. Ako ti ljudi imaju pretenziju da budu ljudi novoga kova, moraju da imaju potpuno novu retoriku.
Koštunica je čovek kabinetskog tipa i vrlo teško definiše sopstvene političke ciljeve, što, naravno, čini da je beskrajno lako njime manipulisati. Konačno i DOS je njime manipulisao kada ga je postavio na mesto kandidata za predsednika republike. On je bez svoje krivice dobio veliki politički značaj. Svojom zaslugom je imao politički značaj koji je imao svih desetak godina, to je ono pet posto, jedan poslanik, dva poslanika u parlamentu. Ponašanje te čitave partije meni neprekidno liči na jednu istu pokvarenu sporu ploču. Jedna ploča koja ima nekakvu staru melodiju koju svi vrte na isti način, čak istom intonacijom, istom brzinom govore i Maršićanin i Koštunica, i onaj Mihajlov, ta sporost, ta dosada. Potezanje priče da li je Čedomir Jovanović bio kod Šiptara, a ovamo imate čoveka koji je postavio nekvalifikovanog čoveka za šefa KOS-a, tog Acu Tomića. Meni to liči na jedan kompleks koji imaju intelektualci koji nikada nisu šutirali loptu na ulici. Kad vidi nekog kvarnog tipa on bude fasciniran kako je on badža. Ja sad pokušavam kao pisac da interpretiram Koštuničinu fascinaciju lošim momcima, tim agresivnim tipovima koji tako lajavo pričaju. On naprosto nije taj tip. Meni su uvek bili groteskni njegovi pokušaji da se spusti na nivo naroda, pa kad odvali nešto na tim predizbornim mitinzima to bude tako neukusno.
Sećam se kada je govorio ‘vala neće’, ‘ovo i ono’ – to je uvek izgledalo tako naivno. On je kabinetski tip i on bi bio, recimo, dobar analitičar nečega, tad bi imao ogromno mnogo vremena, ali mislim da on odluku šta će ručati donosi do večere. To je njegov politički kredo – šta će danas biti za ručak? Pa dok dođe, već je prošao i ručak i večera i na kraju kaže, eto, nisu mi ni ručak dali. Otprilike mi njegova politička priča tako deluje, s tim što moram priznati – onog dana kada je bio atentat na Đinđića bio sam vrlo začuđen Koštuničinim stavom. Ipak su njih dvojica ratni drugovi iz hiljadu bitaka. Taj stav je bio vrlo hladan, čak i u tom trenutku je imao neku političku poruku kao, otprilike, ko se mača laća od mača će i poginuti, ili tako nešto. Mislim da mi je ostao jedan gorak ukus u ustima. Čovek je očekivao makar nekakvu emociju. Njega nisu ni zvali da analizira političku situaciju nego su ga pitali kako se osećate. On je pokazao da se ne oseća.
Mislim da je ono što se desilo nakon Đinđićeve smrti, ta jedna katartička podrška Đinđiću, zapravo njima lično bila uvreda, da su to odjedanput doživeli kao težak, pretežak lični poraz i, naravno, to se i pokazalo u anketama javnog mnjenja gde su oni potpuno nestali s političke scene za desetak dana. Naravno, sada je što se DOS-a tiče teren potpuno čist, sada nije ostala nijedna vojska na poprištu, što je s jedne strane dobro, a s druge strane je loše jer će oni sada dobiti apsolutnu vlast.
Kod nas se tradicija apsolutne vlasti nikada nije pokazala kao nešto pozitivno i vidim da se već G17 pojavio kao potencijalni protivnik. Njega je premijer baš na TV B92 potegao i mislim da je to isto potpuno pogrešno iako se, čini mi se, gospodin Živković dosta koči, pokušava da se kontroliše ali tu i tamo ispliva nešto što je pomalo zabrinjavajuće u njegovom karakteru, ipak neka rigidnost. S druge strane, jedna fasciniranost sopstvenom pozicijom u ovom trenutku – kuku šta me snađe, al’ sam sada narastao. Ja se nadam da grešim, naravno, najvše bih voleo da grešim ali ipak posle ostvarenja Platonovog sna da filozofi vladaju republikom dobijamo ipak, objektivno, jednog čoveka mnogo nižeg obrazovanja koji se odmah upetljao u sukob sa guvernerom, a čini mi se da uopšte nema potrebe da sebe doživljava kao Đinđića umesto Đinđića.
Svi stoje iza vlade ali sa jednom strašnom zebnjom. Jedno je pohapsiti mafijaše, ali mi moramo odmah da vidimo konstruktivnost vlade, moramo da vidimo kuda vlada ide. Nije sada jedini prioritet uhvatiti Legiju i mislim da bi bilo loše čitavu stvar tako posmatrati – kada uhvatimo Legiju, mi smo završili posao. Ne, mi smo završili taj čuveni 6. oktobar.
Svako ko pokuša da kritikuje vladu u ovom trenutku dolazi u opasnost da bude označen kao pripadnik nekog mafijaškog klana. To je jedna loša navika. Komisija za analizu štampe koju vodi gospodin Lečić ne miriše mi na dobro. Moraju da se zakoče, moraju da stanu i da kažu – ako imamo poverenja u policiju, daj neka policija radi, ako nemamo poverenja, onda dajte da rasturimo policiju. Hvala bogu posle 20 godina ili posle 50 godina da policija radi svoj posao. Razumem svakoga ko je ogorčen i ko ima želju da se osveti ali može samo u svojoj kući tako da razbija, da plače, da udara glavom u zid ili šta god hoće, ili kao privatno lice da uzme pištolj pa da traži Legiju da se sveti, ali ne može kao član vlade pošto o vladi pričamo.
Mislim da je sada fantastičan trenutak da se nametne jedan nov kulturni model zato što je kraljica folka sklonjena sa scene. Mislim da je sada idealan trenutak, jer tome ima deset, sad će jedanaest godina, a devojčice u razredu su zbunjene jer gde je njihov idol. Sada je fantastičan trenutak da se promovišu nove vrednosti, da se shvati da su ljudi u džipovima, naoružani – aut. Ali nije to dovoljno, mora se znati šta je in. Da ne dođemo u situaciju svi se kunemo kako je Đinđić bio veliki radnik ali mi nećemo da radimo. Ja se uvek setim one njegove rečenice ”ne mogu ja da radim umesto naroda, ja mogu da radim za narod ali ne mogu umesto naroda da radim”. Promovisati ozbiljan rad je mnogo težak posao u jednoj objektivno neradničkoj sredini kakva je Srbija, ali sad je pravi trenutak. Nažalost, čini mi se da mi nismo sposobni da takvu vrstu konsenzusa uspostavimo bez tragičnih događaja.
Mislim da je Bećković rekao, ne sećam se ko zaista, da srpski narod ili trpi ili sprema osvetu. To su samo dva stanja koja postoje. Mislim da smo u tom trenutku svi osetili gubitak sadašnjeg vremena. Ali pošto mi stalno živimo kroz naše političare, ili u prošlosti, ili u nekoj dalekoj budućnosti, Đinđić je bio čovek prezenta. Taj trenutak gubitka uporišta koji smo svi počeli lagano da gradimo – dakle, živim sada, ne živim za svoje potomstvo, i ne živim pred licem svojih predaka nego živim svoj lični život i to želim da bude moj posao i moja misija da proživim svoju sadašnjost i da je iskoristim najbolje što mogu. Zapravo, posmatranje svega bez mistifikacije. Ta jedna, ako izuzmem onaj popovski govor u crkvi, sahrana bez pompe, sa građanskom disciplinom – svako je to osetio kao lični poraz a ne sada šta ćemo mi, ostavio si nas – nego šta ću ja.
Ima Makijaveli jednu divnu rečenicu ”Nikada nemojte protivnika dovesti do očajanja jer onda očajnik čini očajničke poteze”. Kada se već osetilo da su ovi dovedeni do očajanja, trebalo ih je odmah pohapsiti.
Činjenica da je pet puta izvođen atentat na jednog čoveka potpuno je neverovatna. Ja bih voleo da iza toga ne stoji još neka monstruoznija priča. Ne mogu da verujem da neko ko je bio njemu blizak nije mogao da kaže ”izvini, prijatelju, nećeš izaći”. Đinđić je bio filozof a ne čovek koji se bavi bezbednošću, niti je kvalifikovan bio da proceni šta je za njega bezbedno. Ali posle ovoga što je rekla Karla del Ponte, da je on njoj rekao da će ga ubiti, to je meni fascinantno, da se on pomirio s tim da neće preživeti. To je za mene bilo šokantno, to je za mene potpuno u suprotnosti s predstavom koju imam o tom čoveku – da on kreće svesno s idejom da će ga ubiti i da ništa neće da učini povodom toga. Sad se ljutim na njega što o tome nije stigao da vodi računa. Ljutim se. Toliko se zaleteo i toliko je bio brz da nije mogao da shvati da su mu noge neprekidno u srpskom blatu, a on je želeo da izađe na trotoar.
Bojim se da je psihološki mehanizam koji mi kao nacija imamo vrlo spreman da tu Đinđićevu smrt ne posmatra kao deo istorije nego kao vanvremensku tačku. To je refleks koji mi imamo urođen kao narod. Mene čudi da se još nije pojavila pesma u desetercu. Ima jedna pripovetka o vojniku koji je bio poslednja žrtva Drugog svetskog rata, poslednji čovek, sve je gotovo, sve je završeno i njega ubije metak. Mislim da je Đinđić poslednja žrtva građanskog rata u Jugoslaviji.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti Slobodana Samardžića, savetnika Vojislava Koštunice, jednog od retkih savetnika koji je još na slobodi. Govoreći pre neki dan na promociji časopisa “Prizma”, gospodin Samardžić je rekao da smo mi iz neredovnog stanja prešli u vanredno i da velike razlike između stanja u Srbiji pre i posle 12. marta nema. A sve zajedno, kako sam ga ja razumela, to se ne razlikuje ni od stanja pre 5. oktobra. Autoritarna vlast sada se samo nastavlja bez Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.
Gospodin Samardžić smatra da postoje veoma ozbiljne zloupotrebe vanrednog stanja. Pomenuo je primer povezivanja Demokratske stranke Srbije i Vojislava Koštunice sa Legijom i Crvenim beretkama, neopravdano prisvajanje 5. marta, tekovina 5. marta kada se, kako kaže Samardžić, zna ko je izveo 5. oktobar, pomenuo je i nezakonitu smenu sudija ali interesantno je i da čujete kako gospodin Samardžić objašnjava sahranu Ivana Stambolića.
Slobodan Samardžić: Još jedan pokazatelj politizacije jeste javna zloupotreba ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Taj se događaj sada prikazuje u jednom potpuno drugom svetlu. Govori se o tome da je razlog za to ubistvo bila eventualna kandidatura Stambolića u vreme izbora 2000. godine, što je vrlo teško pretpostaviti budući da je u vreme kada je on bio ubijen izborna kampanja napredovala i verovatno da ni on a ni eventualno ugroženi tadašnji predsednik Milošević nije osećao pravu ugroženost sa te strane nego sa neke druge, nije dakle bio toliko nerealan ili u toj meri jedan politički iluzionista. Dakle, tu se neki drugi računi namiruju, revidira se priča o Osmoj sednici i pokušava se nametnuti stav da su zapravo tada postojale neke prave snage alternative koje su sticajem nekih političkih okolnosti i zlih sila bile skinute sa dnevnog reda. To je jedna podzemna bitka koja se vodila između dve frakcije još onda i koja traje, nažalost, do dana današnjeg. Jedna je pobedila i držala vlast nekih 12, 13, 15 godina.
Sad imate jedan nagovor koji stalno ide za tim da je velika šteta što se to dogodilo jer bi Srbija verovatno napredovala punim jedrima da se to nije dogodilo. To je, dakle, jedna redefinicija istorije sa stanovišta novog pobednika i mislim da se to švercuje u poslednjih mesec dana, i to uz obilatu pomoć vlasti, dakle ne samo da dopuštaju medijski prostor već i direktno učestvuju u ovom jednom ritualu izjavljivanja i samom ritualu sahrane i komemoracije. Vi vidite da vlasti i ljudi koji stoje na čelu tog odbora za istinu čine jedan amalgam koji mnogo utiče na javno mnjenje i samim tim dovodi do toga da se Srbija kreće u nekoj retroaktivnosti umesto da gleda napred i da sa snagama koje su upravo izvele 5. oktobar na jedan drugi način nego što to čini sadašnji DOS, krene napred. To je jedna, što bi rekli mladi, ”retro” kombinacija, i mislim da se tu zapravo naplaćuju neki politički računi a ne vodi računa o opštem napretku zemlje.
Jedan pokazatelj politizacije jeste medijska upotreba reči ”patrioti”, ”patriotizam”, ”patriotsko”. Sve se to vezuje za kriminalce i za zločince često u medijima, i bez bilo kakvog prefiksa takozvani ili pod znacima navoda, tako da se vrši jedna promena značenja izraza ”patriotizam”, jednog izraza koji je nabijen po sebi emotivnim značenjem, ljudi ga prirodno osećaju kada se sprovodi jedna nasilna asocijacija tog termina sa određenim snagama, klanovima, kriminalcima. To zapravo vodi ka jednoj eliminaciji tog pojma, tog termina iz javne upotrebe.
Svetlana Lukić: Gospodin Samardžić, dakle, smatra da smo uprljali reč patriotizam, da smo je eliminisali. Evo, možemo da se zamenimo, oduvek sam želela da budem patriota. Ja ću biti patriota a ima jedan predlog, funkcioner Obraza Nenad Jovanović kaže – mi nećemo više da govorimo o patriotizmu, to je inače strana i ružna reč, nego ćemo govoriti otačestoljublje. Eto, mi patrioti i oni što ljube otačestoljublje.
U Paviljonu Veljković održan je skup o novom patriotizmu.
Govore Borka Pavićević, Adem Demaći, Nenad Popović, izdavač iz Zagreba, i Ivan Vejvoda.
Borka Pavićević: Mi smo imali tragediju koja je retroaktivno osvetlila sve prethodne tragedije. To je tragedija koja se dogodila u našem dvorištu i onda je ta tragedija otvorila sve ono unazad. Osvetljenje zbog tragičke radnje, pa i to što bismo nazvali katarzom, proističe iz jednog takvog krupnog događaja koji onda ne samo da osvetljava nego pročišćava društvo u kome se dogodio. Kako da taj stepen jedne javne tenzije oko ključnih pitanja u ovoj zajednici zadržimo? Kako da budemo na nivou razumevanja te tragične radnje? Kako da odgovornost i ozbiljnost za sve ono što je pred nama i što je iza nas da držimo tako da se ne nađemo u situaciji pada u profanost posle odigravanja tolikih tragedija od kojih je zaključna, kao što znate, bila skoro? Naša nesrećna kulturna situacija jeste u stvari gubitak konteksta. Mi u stvari ne znamo pojmove. Generacijski i politički smo raslojeni na taj način da nemamo kontekst, u nedostatku konteksta mi više ne razumemo tekst, ne možemo da prepoznamo vlastite živote.
Adem Demaći: Francuzi su se nafrancuzili, Nemci nanemcili. Za Francuza je bio patriotizam da se bori protiv Nemaca, za Nemca je bio patriotizam da se bori protiv Francuza i onda su se 200 godina krljali i borili. Menjali su u sebi onaj prvobitni patriotizam i sada je patriotizam biti član Evropske zajednice. Većina Srba kaže – pa čekaj ako sam ja patriota, znači da moram da se borim da Kosovo ostane naše jer imamo na to istorijsko pravo. Albanac kaže – ja sam patriota, pa hoću da budu svi Albanci ujedinjeni makar za to trebalo da se borimo i zakrvimo sa četiri-pet država oko nas. Postavlja se direktno pitanje ko je patriota, da li je patriota Adem Demaći koji hoće da kaže ‘moramo da vidimo i druge interese’ ili je patriota taj koji kaže ‘sad smo mi većina i mi moramo da napravimo Kosovo, da se ujedinimo sa Albanijom i da napravimo veliku Albaniju i malu Albaniju’. Veliko je pitanje ko je u stvari patriota.
Ja dajem sebi za pravo da govorim kao Srbin. Nama je Savet bezbednosti dao neku rezoluciju 1244. Postavlja se pitanje hoće li Srbija, ima li snage, ima li tu mogućnost, da shvati istorijsku situaciju, da se definitivno pomiri sa Albancima ili da nastavi da se stvari odvijaju stihijski pa onda odnos snaga i uticaj sa strane dovode do nekih rešenja koja će morati da uslede. Videćemo. Ali mislim da je sada situacija jedinstvena, istorijska – hajde, rešite šta hoćete i kako hoćete. To bi bilo istorijsko pomirenje, to bi bio istorijski korak.
Isto tako, rešenje bi bilo da Albanci kažu – ako je Srbija napravila ovakav korak, čekaj da mi vidimo, ovi naši Srbi koji su tu, uključujući i sve ove druge manjine koje žive na Kosovu, šta oni hoće, kako oni hoće to da regulišu, kako je njima najbolje da regulišu svoj život na Kosovu. Ja istinski volim svoj narod i želim da moj narod bude opkoljen prijateljima, ne da moj narod bude opkoljen armijama i bunkerima i da se štiti od drugih i da ugnjetava druge jer to će ograničiti našu slobodu.
Mi smo pozvani danas, sada, jer mi raspolažemo snagom i silom i mogućnošću da danas rešimo stvar. Jučerašnjicu ne možemo menjati, beše to vrlo krvava jučerašnjica za sve. Ja sam od Srba naučio kako se voli sloboda, kako se voli svoj narod, kako se treba žrtvovati za istinu, pravdu i slobodu tako da, ako sam ovaj Adem Demaći koji jesam, malo su krivi i moji profesori Raško Dimitrijević i gospodin Đurić i mnogi profesori koji su me baš u tom duhu vaspitavali i učili.
Nenad Popović: Gospodin Demaći je upravo rekao da je naučio kako se voli vlastiti narod. Moram reći da je moje iskustvo sasvim obrnuto. Ja sam u poslednje 53 godine izgubio svaki tek za vlastiti narod, izgubio sam svaki tek za sve države u kojima sam živio i nemam više želudac voljeti niti naciju kojoj pripadam, a bogme niti te države.
No šalu na stranu, jedina tema može biti jedna intonacija – ubojstvo Zorana Đinđića. To je, naravno, šok koji ovdje još traje, bio je i u Hrvatskoj jako dubok i velik. To je bilo zapanjujuće kako je zastao dah u medijima, svugdje, kod ljudi nakon tog strašnog ubojstva jednog čovjeka u drugoj zemlji. Patriotizam se može samo izvući iz najtragičnijih iskustava individualizma i najtragičnijih iskustava sa patriotizmom. Za poslednjih sto godina mi možemo dati neki mali model za jednu drugu budućnost koja će svakako biti izvan kolektivizama, izvan onoga što nas je koštalo svih naših života.
Ivan Vejvoda: Danas je tačno mesec dana od ubistva Zorana Đinđića. Zašto to pominjem? Zato što je zapravo reč o pokušaju ubistva projekta jedne moderne, demokratske, pravne Srbije. Ono što je već postalo obeležje i vezano za njegovo ime, ona čuvena rečenica izgovorena jedno tri nedelje pre njegovog ubistva – ako neki misle da mogu da smaknu njega i da će time sistem da poremete… mislim da je sasvim i na najgori način to dokazano, odnosno, njegov projekat moderne i demokratske Srbije se pokazao kao već utemeljen u tim ustanovama koje su uspele da odole retrogradnom pokušaju vraćanja na nekakvu zajednicu, na nekakav mrak i na nekakvo zlo.
Slobodan Šnajder, posvećeno uspomeni na Ivana Stambolića: Dvadeset petog svibnja 2000. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević predstavila je moju knjigu “Kardinalna greška”. U prvom redu sjedio je i jedan srazmerno visok, nekako stišan čovjek – Ivan Stambolić. Osobno ga ranije nikada nisam sreo. Razgovarali smo nasamo nakon promocije, možda nekih desetak minuta u dvorištu Borkina paviljona. Svi su tada u Srbiji bili uvjereni u skori pad Miloševića. U svibnju 2000. mi smo u Hrvatskoj već znali da puka promjena režima ne donosi nužno i onaj ritam promjena kome smo se 3. siječnja svi bili ponadali. Stambolić mi se činio pomalo umornim ali vrlo sabranim, možda malo odsutnim. Apsolutno nisam stekao dojam da je to čovjek koji se sprema ući u arenu izborne borbe. Otkud sam mogao znati da u razgovoru nismo sami, da nas prisluškuje smrt. Otkud sam mogao znati da je smrt bila treći premda tihi sugovornik na klupi u tom beogradskom dvorištu kad to prije koji dan nije shvatio ni Zoran Đinđić koji je rekao “ne možemo napred bez moralnog čišćenja društva a toga neće biti bez odgovora na pitanje ko je ubio Ćuruviju, ko je oteo Ivana Stambolića. Opasnost da ubice koje su među nama budu prećutno amnestirane kompromituje sve druge napore”. Eto, Đinđić 22. studenog 2000, kada je datirana ova izjava, nije znao da je on treći u ovome nizu te da je Stambolić već nekoliko mjeseci mrtav i zakopan. Ni u studenom 2000. ni prije neki dan kada su i njega pokopali.
Prošle zime obreo sam se na Fruškoj gori. Dan biješe lijep, sunčan. Poželio sam malo prošetati po obroncima. Nije mi se posrećilo, ili možda baš jest. Možda bih šetao po grobu. Žao mi je Ivana Stambolića. Nisam siguran da bi se on uistinu bio kandidirao na izborima, ali on je možda na neki drugi način ipak mogao biti ona arhimedska točka jedne bolje Srbije, kao uostalom i Đinđić. Dvije točke, to je već pravac. Ovako, tko zna?
Svetlana Lukić: Novinar “Vremena” Stojan Cerović.
Stojan Cerović: Ja sam bio u redakciji kada je neko javio da su se čuli pucnji, dva pucnja ispred zgrade vlade i da je navodno pucano u Đinđića. Naš broj “Vremena” je bio u štampi i mislili smo da li da zaustavljamo štampariju ako se ispostavi da je krupna vest. Ja sam mislio da to nije ništa i rekao sam Žaretu ‘ma kakvi, to je neko pucao u nekoga ali ne verujem u to, ne može biti ispred zgrade vlade da se nešto tako ozbiljno dešava’. Onda je mobilni počeo da zvoni neprekidno – ranjen je, teško ranjen, da li je mrtav ili nije mrtav, i sećam se da sam bio potpuno paralisan od šoka. U tom trenutku nisam mislio o državnom udaru, zaveri i tako nečemu, samo sam mislio o gubitku Zorana Đinđića i to je, eto, bio taj dan. To je stvarno bilo osećanje velike praznine.
Ja sam njega dosta dobro znao tridesetak godina. Ne mogu da kažem da smo bili nekakvi naročiti prijatelji, s njim nije bilo lako biti prijatelj, nije on imao mnogo prijatelja ako je uopšte, ali sam ga znao i mislio sam da je ono što radi u suštini verovatno jedino moguće, pravi razne manevre da bi mogao da izgura, da pomakne ta zaglibljena kola malo napred. Pomerao se levo, desno, na sve strane i to je sve radio u najvećoj brzini, kretao se brže od ikoga i mislim da ga je nerviralo to što niko ne može sasvim da prati njegov korak. On je imao tu jednu dragocenu osobinu pogotovo za zemlju u stanju u kojem smo mi – gde su svi u nekoj poludepresiji, u nekom očajanju, i imamo doživljaj da smo epohalno propali, da tu neće biti nikakvog izvlačenja za našeg života, da će to tako da traje decenijama – on je zračio nekom energijom i nekom verom da može. Ta neka poruka sigurno oko njega je bila, ajde pokrenimo se, može tu još mnogo toga da se uradi. Imali smo utisak da sve oko njega nekako raste, da se svi pomeraju, ipak, ne onom brzinom kojom se on kreće ali da se nešto stvarno događalo. On je stvarno umeo da inspiriše ljude oko sebe i to je bilo apsolutno dragoceno.
Svetlana Lukić: U odnosu na njega mnogi smo izgledali zlovoljno, samo sedimo sa strane i zlovoljno drobimo okolo.
Stojan Cerović: Da, izgledalo je kao da to ne košta ništa, kao da mi možemo onako jeftino da budemo kritični, da tako sedimo i da puštamo da nas Đinđić vuče nekud kud mi u stvari želimo da idemo ali nećemo da sarađujemo zato što smo inertni, zato što smo takvi, hajde da se pravimo da nam se tu ništa ne sviđa a u suštini puštamo njega da radi ono što zapravo i mora da se uradi, što treba da se uradi.
Mislim da je njegova niska popularnost u velikoj meri poticala od toga što je on bio toliko nadmoćan i da će i onako da vlada ovom zemljom jako dugo, da nema ko bolje to da radi i hajde onda, da mu to ne bi možda udarilo u glavu, da budemo malo onako kritični. I onda, u trenutku njegove smrti kada su ljudi razumeli da njega stvarno više nema, naknadno je rejting mrtvog Đinđića naglo skočio. Dakle, ne samo zbog te takve smrti nego i zbog samog gubitka, zbog tog osećanja straha i praznine i kako ćemo sada. Odjedanput ljudi shvataju da je Đinđić bio ono što su zapravo ljudi i osećali i da sada više nema nikakvog smisla da imamo neke primedbe na čoveka, jer takvog još jednog stvarno nema. Mislim da je taj nedostatak nenadoknadiv.
Prvog dana, od prvih nekoliko sati, moglo se videti i golim okom, i da ne izađete na ulicu, kroz prozor se moglo osetiti da su ljudi apsolutno šokirani i potreseni. Verovatno je postojala pretpostavka da je ta vlada nepopularna ionako, Đinđića i onako niko ne podnosi i oni su verovatno sebe uverili u to da će svi da odahnu i da će narod da proslavi to ubistvo, kao da je ubijen Ferdinand u Sarajevu, na primer, pa da će se taj ubica osećati kao Gavrilo Princip. Odmah se videlo da je ta kalkulacija totalno pogrešna, da je narod u suštini strašno potresen i videlo se odmah kako se okupljaju oko vlade i ispred zgrade Demokratske stranke, kad su počeli da pale sveće. To niko nije organizovao, to je potpuno bilo jasno, tako da je već do sahrane bilo potpuno jasno da nema ništa ni od kakve zavere. Sećam se da sam ušao u neki taksi sutradan i pitao sam taksistu da li svi koji uđu pričaju samo o ovome. On kaže, ne, ne pričaju ništa, svi ćute i vidi se šta misli, a u saobraćaju su odjedanput svi postali fini, propuštaju jedni druge, niko ne trubi, ništa od toga, prosto se videlo da su obuzeti jednim tako krupnim osećanjem i u takvoj atmosferi bilo je apsolutno nemoguće da se realizuje bilo kakav zaverenički plan.
Kada govorimo o planu za državni udar, ili jeste ili nije. Nekako izgleda idiotski pretpostaviti da je postojao polovičan plan državnog udara, može da bude a i ne mora. Ako je to neko na taj način radio, a izgleda da jeste baš tako nekako, to izgleda nekako neuverljivo, kilavo, užasno trapavo, pa ga ubijaju iz petog puta. Izgleda da to jeste u duhu tih takvih zaverenika koji ostave neku mogućnost da ako se stvari same raščiste, onda ćemo se mi možda pojaviti na sceni, ako nas narod zatraži. Ta prva reakcija DSS-a, ponuda da se napravi koncentraciona vlada, bila je pomalo u tom duhu, ali reakcija naroda bila je potpuno obrnuta i rekao bih logična. Oni su rekli – e ne, ne može da profitira na ovakvom ubistvu neko ko je politički protivnik takvog premijera. Narod je zapravo poklonio veliki kredit tim takozvanim reformskim snagama, njima koji su saveznici i saradnici pokojnog premijera.
Milošević nam je ostavio jednu paklenu mašinu, nedemontiranu. Niko nije uspeo da je demontira sve do ubistva Zorana Đinđića. Znalo se da postoji, očigledno i nisu smeli da priđu i da pipnu, niko nije smeo da priđe i da pipne jer mnogo toga je očigledno moglo da odleti u vazduh. To je ono pitanje da li je trebalo da pogine Zoran Đinđić pa da se tek onda otvori sve to. U stvari tačno, trebalo je da pogine Zoran Đinđić, naravno da nije trebalo, ali izgleda da bez toga nije mogao da se dogodi takav jedan krupan preokret u raspoloženju javnog mnjenja koji je onda dao policiji legitimitet da radi tako efikasno, da kaže – sad hapsimo svakoga, ne pitamo ništa, i onda je krenulo.
Jovica Stanišić, Frenki, to su sve krupne ribe koje oni verovatno nisu mogli da sanjaju da hapse, ili Cecu koja napuni stadion. E sad, ima, naravno, nekih elemenata političkih upotreba tog vanrednog stanja, to jest prilično je očigledno da u medijima vlada i policija, ali vlada pre svega koristi vanredno stanje i celu tu ogromnu policijsku operaciju da usput malo ojača sopstvenu poziciju i da malo kompromituje svoje političke protivnike onako listom. Ja imam delimično razumevanja za to pošto je tačno da je veći deo te političke opozicije u nekoj meri, indirektno makar, makar politički, donekle saučestvovao u tom zločinu, tako da mislim da je bar deo tih stranaka i političara na desnoj strani zaslužio da bude tretiran malo grublje u ovom periodu, barem neposredno posle ovakvog ubistva, ali, opet, to je sada stvar vanrednog stanja. Zbilja ne bi bilo dobro da to tako traje, da mi i posle ukidanja vanrednog stanja imamo nekakve polucenzure u medijima. Kad je ta akcija već došla do ovog nivoa, mi imamo jednu krupnu priliku da temeljno očistimo ovu zemlju i da stvari postavimo na potpuno nove osnove a za to bi bilo neophodno, po mom mišljenju, da policija pokaže da ne preza od toga da ispita i neke vodeće lidere vladajućih stranaka.
Čeda Jovanović kao potpredsednik vlade koji se sretao, viđao sa Spasojevićem, Čeda sigurno nije učestvovao u zaveri za ubistvo njegovog premijera, ali je mogao imati nekih veza s njima koje nisu sasvim čiste i ja bih bio vrlo srećan da vidim kako policija privodi Čedu i kako ga saslušava i da vidimo šta je iza toga bilo. Neka privedu Koštunicu, da vidimo šta zna Koštunica, da vidimo šta bilo ko zna.
Koštunica se ponašao – to je moj utisak – kao da je hteo dosta brzo da pređe preko te stvari, da izjavi tako jedno saučešće, što je dužan elementarno da odradi. To je sve u redu, to je ono neko normalno licemerstvo s kojim živimo. Nisu nam svi pokojnici prirasli za srce, a opet učestvujemo u tom ritualu, ali onda se videlo da on zapravo nastoji da politički eksploatiše to ubistvo kao da je smatrao da je vlast bez Zorana Đinđića svakako mnogo slabija, da oni nemaju pojma šta će da rade, da se neće snaći, da oni znaju u suštini da nemaju nikakvu podršku naroda a da on ima, da je on najjača stranka, on je najpopularniji. Mislim da je to hteo da kapitalizuje a onda se dosta brzo pokazalo da u stvari njegov rejting brzo pada, njegove stranke takođe. Da li je tu sad mogao biti i deo zavere, to ne mogu da kažem, lično ne verujem u to, ne verujem onako ljudski da bi to moglo biti, ali verujem da su oni koji su ubili Zorana Đinđića mogli da misle o tome da bi možda Koštunica mogao da bude njihov neki zaštitnik, da ih nekako politički možda ”pokrije” kasnije u nekoj fazi. To su mogli da kalkulišu, ali da je on mogao u tome učestvovati sa svojim znanjem, sa svešću o tome da se sprema ubistvo – u to stvarno ne verujem. On je, dakle, u velikoj meri pre svega reagovao kao političar, to znači da je on u suštini računao da se njemu otvaraju neke perspektive posle toga. Sigurno je to računao.
Đinđić je pobedio posthumno. Mislim da Đinđić posthumno stoji najbolje. On je poginuo za svoje uverenje. On je svojom smrću otvorio vrata više nego ikad toj političkoj opciji. Naravno, gubitak je ogroman. Tačno je da bi on lično bio najbolji realizator te politike ali on nije imao taj legitimitet dok je bio živ. Naravno, to nije bila nikakva stvarna njegova žrtva, nije on odlučio da to uradi, ali je tako ispalo, jer ljudi su reagovali tako, kao da je Zoran Đinđić stvarno stavio svoju glavu u torbu i rekao – evo, ja dajem glavu za ovu stvar, ima li neko ko je spreman na istu žrtvu? Nema niko. Onda je to malo neka mitska reakcija, malo iracionalna, mitološka, nekog starijeg nivoa kolektivne svesti kada ljudi prepoznaju da je to sada stvarno nekakva velika žrtva kojoj mora da se nešto prizna. Morate da kažete – čekajte, ako je ovaj poginuo za tu stvar, pa to mora da ima mnogo veću težinu, tu mora da ima nečega mnogo većeg nego kod ovih koji samo pričaju. On je stvarno reprezentovao mnogo bolje nego što ova zemlja zaslužuje da bude reprezentovana. On je izgledao pred svetom sto puta bolje nego iko ko odavde dolazi i bio je briljantan u mnogo čemu, tu nema nikakve sumnje. Ali on se bio zaglibio u velikoj meri, nije mogao mnogo. Ni spolja nije imao mnogo jaku podršku, ni iznutra, naprosto je to stajalo skoro u mestu, iako je on proizvodio neko osećanje dinamike.
Svetlana Lukić: U stvari, trebalo je da se desi neko čudo u Srbiji da bi liberalno-demokratske snage, ako ih tako zovemo, dobile veliku šansu i to čudo je njegovo ubistvo.
Stojan Cerović: Tako je, tačno se to dogodilo. To i jeste skoro kao iz narodne pesme, kao pred početak bune na dahije kad treba da se dogodi nekakav veliki prevrat, pa čak i nekakav znak s neba.
Živković pokušava da ostavi utisak lične stabilnosti. To je ta poruka – sve je pod kontrolom, nemojte da nekoga hvata panika, država radi normalno. To je otprilike ono što on kaže, ne mnogo više od toga. Ali reakcija sa Dinkićem ostavila je jedan vrlo neprijatan utisak, meni se čini da je tu napravio veoma krupnu grešku, ne može ni da se popravi ta greška. To je izgledalo toliko neodmereno, toliko nepromišljeno. Ne možete reći da u vašoj državi vaša banka štampa lažan novac, to je apsolutno apsurdno, nikad nisam čuo za tako nešto. Ali šta će biti posle vanrednog stanja – kao da je narod svima njima uputio poruku da imaju da se uozbilje, dosta više te neodgovorne politike, tog tako nekog čerupanja stranačkog, sitnog, možete da upijete nekim antenama kako narod kaže ”e, stanite, dogorelo je do nokata, ajde se uozbiljite ako hoćete da opstanete na političkoj sceni”. Ja se nadam da će nešto od toga da traje i posle vanrednog stanja, da će biti neke veće odgovornosti u javnom životu, i u medijima bi trebalo da bude nešto više odgovornosti.
Mislim da je tačno da je u delu medija zbilja bilo neke histerične propagande i gluposti i krajnje neodgovornosti. To nije sloboda, to vas vodi direktno protiv slobode. Ako ste vi krajnje neodgovorni, na kraju će se pojaviti neko ko će da vam oduzme tu slobodu i kazaće ”čekajte, ako ćete vi tako, onda ne može ništa”. To je kad se zavodi diktatura, kao što smo sada zaveli vanredno stanje. Zato što se zemlja našla na ivici totalnog haosa, anarhije i kolapsa. Takva je naša tradicija, takva nam je istorija cela od toga, od neke oscilacije nenormalne. Ne događa se to tako u Švajcarskoj i u uređenim zemljama – imaš neki manje-više ravan hod koji traje dugo. A ne ono divljaju malo pa ih onda neko stisne, pa onda oni trpe, trpe, pa onda puknu. Pa jebi ga. Stalno tako.
Emisija Peščanik, 12.04.2003.
Peščanik.net, 12.04.2003.