Radio emisija 24.05.2003, govore: Radmila Radić, Mirko Đorđević i Miroslav Prokopijević.
Svetlana Lukić: Da je mladi Hitler uspeo da upiše likovnu akademiju, ne bi bio tako ljut diktator a svet bi verovatno bio bolje mesto za život, na primer ne bi bilo Evropske unije.
Da je Nikolaj Velimirović upisao, kao što je hteo, vojnu školu, možda ne bismo izgubili silne ratove i ne bismo morali da gledamo patrijarha Pavla kako se jutros pravda svetom Savi što je revidirao svoj dugogodišnji stav i svojim glasom u Saboru omogućio da Nikolaj postane 87. svetac Srpske pravoslavne crkve.
Dok ste vi bezbožni Beogradčići, što ’no kaže vladika Atanasije sinoć, trčali za kulturom, što ’no kaže Ava Justin, i uživali u vatrometu na otvaranju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nas dve smo, pune zavisti, tabirale do kasno u noć lik i delo svetog vladike.
Naš zaključak je da ako može Nikolaj, možemo i nas dve.
Evo, delićemo 88. mesto u kalendaru Svetlana & Svetlana kao Ćirilo i Metodije, da se ne troše crvena slova i štede neradni dani. Inače, broj 88 je broj nabijen značenjem kao 88 stabala za druga Tita.
Nepogrešivost odluka crkvenog sabora garantuje duh sveti, koga vladike zazivaju pre svakog zasedanja. Pre jednoglasne odluke o izboru vladike Nikolaja za sveca, glasao je verovatno i Pahomije, duh sveti se ili nije odazvao ili su vladike sedele na ušima.
Čućete sada kako brane neodbranjivo četvoricu vladika nikolajevaca, Amfilohija, Lavrentija, Artemija i Atanasija. Govoriće i istoričarka Radmila Radić. U ”Srpskoj strani rata” objavila je tekst “Crkva i srpsko pitanje”. Čućete Mirka Đorđevića kome je upravo izašla knjiga “Srpska konzervativna misao”, a besediće pomalo i sam sveti Nikolaj.
Mirko Đorđević: Mošti se prvo vade, pa se peru, pa se onda lakiraju, to su čitave radnje ali nećemo o tome, nekrofilno je mnogo.
Radmila Radić: Nikolaj je, inače, rođen 1880. godine u Leliću i on pripada generaciji episkopa i sveštenika Srpske pravoslavne crkve koji su faktički prvi školovani u inostranstvu. Nikolaj je, osim toga, prvi koji je školovan u Oksfordu. Po završetku studija on po nalogu Nikole Pašića 1915. godine odlazi u Veliku Britaniju i u Ameriku da vrši propagandu za srpsko-jugoslovensku stvar. On je bio zagovornik jugoslovenske ideje u to vreme. Osim toga, u tim mladim danima pred Prvi svetski rat on je bio zagovornik reformi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što su njegovi protivnici tumačili u stvari njegovim školovanjem na zapadu.
Kasnije će doći do velikih promena u njegovom načinu razmišljanja. On je izabran za žičkog episkopa 1919. Kažu da se nadao da će biti izabran za prvog patrijarha Srpske pravoslavne crkve. To je propalo, naravno on je kažu bio malo razočaran i 1920. na sopstveni zahtev odlazi u ohridsku eparhiju. Dotada se Nikolaj pojavljuje isključivo u svilenim mantijama, mnogo je pazio na svoj spoljašnji izgled. Posle odlaska u ohridsku eparhiju, on potpuno menja imidž i ponašanje. Posle toga, on je zapustio svoj spoljašnji izgled i to se ponekad naglašava kada se govori o njemu, recimo da je bio vrlo, vrlo zapušten, da se danima nije kupao. Mladi kralj Petar, koga su terali da se negde nađe sa Nikolajem, rekao je jednom prilikom ‘ja ne mogu s njim, on ima miris koji meni ne odgovara’, tako ga je odbio i bio mu je nesimpatičan zbog toga.
Jedan je od glavnih aktera borbe protiv konkordata 1936. i 1937. godine, veliki protivnik sklapanja konkordata. Godine 1935. drži onaj čuveni govor koji se često pominje o svetom Savi, gde pominje Hitlera i zbog čega ga kritikuju. U međuvremenu, on je dobio nekakav orden od Hitlera zbog toga što je obnovio nemačko groblje u Bitolju i navodi se kao nekakav minus njemu što je to uradio, međutim, ja ne vidim šta je loše u tome što neko obnovi groblje svog protivnika i zbog toga dobije orden. Zanimljivo je da se on nikada nije pozivao na taj orden jer on je bio u nemačkom zatočeništvu za vreme Drugog svetskog rata i nikada ni u jednom trenutku nije tražio na osnovu tog ordena da ima nekakav povlašćeni status.
Osim toga, iako su smatrali drugačije zbog njegovih veza sa Ljotićem i zbog toga što je dobio orden od Hitlera, on je bio veliki protivnik Trojnog pakta, jedan od ljudi koji je, pored patrijarha Gavrila Dožića i nekih drugih, počeo aktivnosti protiv kneza Pavla i ekipe koja je htela da potpiše Trojni pakt, on je u to vreme došao u sukob i sa Dimitrijem Ljotićem. Dimitrije Ljotić je napisao jedno pismo gde je tražio da episkopi promene stav o Trojnom paktu, Nikolaj je odbio i mnogo je držao govore po Srbiji da se pakt ne prihvati. Sve vreme je održavao veze sa predstavnicima Anglikanske crkve koji su često dolazili u Jugoslaviju i taj aspekt njegove delatnosti, njegove veze s Anglikanskom crkvom, nikada nije bio objašnjen. I dan-danas nije jasno do koje granice su te veze bile snažne i koliko su one uticale na njega i na njegovu delatnost u zemlji. U to vreme se inače razgovaralo čak i o priznanju anglikanskog rukopoloženja od Srpske pravoslavne crkve i od drugih pravoslavnih crkava. To se nije desilo, ali bilo bi nekakvih mogućnosti da nije izbio Drugi svetski rat.
Tokom samog Drugog svetskog rata Nikolaj je bio pod prismotrom od početka okupacije, Nemci su ga stalno držali i nisu uopšte imali poverenja u njega. Smatrali su da je neuračunljiv na izvestan način. Oni su verovali da zaista mogu nešto od njega da očekuju. On je bio u prvo vreme u manastiru Ljubostinji. Sve vreme je održavao kontakte sa četnicima, prvo sa Gordićem, čak i sa Pećancem, potom i sa Dražom Mihajlovićem. Onda ga krajem 1942. Nemci prebacuju u manastir Vojlovica, zajedno sa patrijarhom Gavrilom Dožićem, gde je bio u nekoj vrsti kućnog zatvora. Tu je sve do septembra 1944. Godine 1944. prebacuju ga u Dahau sa određenim namerama. Imali su nameru da organizuju u januaru 1945. jedan sabor svih pravoslavnih crkava koje su bile pod nemačkom okupacijom. Nikolaj i Gavrilo Dožić trebalo je da budu neka vrsta predstavnika na tom saboru Srpske pravoslavne crkve.
Tokom boravka u zatočeništvu kažu da se nije bogzna kako sjajno držao ali, mada je 1941. dao neke izjave protiv komunista, on nije – ili bar ja nisam to našla, a mislim da nisu ni drugi – ni u jednom trenutku direktno sarađivao sa Nemcima niti je dao ikakvu pisanu izjavu da će s njima sarađivati i da će nešto raditi njima u prilog. On je je faktički sve vreme bio nemački zatvorenik i imao je nemačku pratnju. Dakle, oni su dva i po meseca boravili u Dahau, na intervenciju Dimitrija Ljotića su oslobođeni i dolaze u slovenačko primorje, tu se nalazio i pop Đujić i Dimitrije Ljotić. Dimitrije Ljotić je u to vreme hteo da napravi nekakav skup svih tih jedinica koje su pobegle ili su se povlačile sa teritorije Jugoslavije i da ih objedini i da Nikolaj i Gavrilo daju neku vrstu podrške. Međutim, Dimitrije Ljotić naprasno gine u saobraćajnoj nesreći i Gavrilo i Nikolaj se opet pod nemačkom pratnjom vraćaju u Kitzbin i u Kitzbinu će ostati sve dok ih američke jedinice ne budu oslobodile.
U međuvremenu, Nikolaj je držao taj čuveni govor na Ljotićevom grobu gde je hvalio Ljotića. Niko ne analizira njihove odnose do kraja. Oni jesu bili u dobrim odnosima, pa nisu. Koliko god Ljotić bio vrlo naklonjen Nemcima, saradnik nemački, u tom periodu dok su Nikolaj i Gavrilo bili u zatočeništvu, Ljotić je dolazio da ih obilazi u zatvor a onda je o tome slao izveštaj Nemcima. Nikolaj za to verovatno nije znao, sigurna sam da za to nije znao, ali, s druge strane, preko Ljotića su išla neka pisma koja su Gavrilo i Nikolaj slali u Carigrad, preko nekih Ljotićevih ljudi. To su te neke obaveštajne stvari koje su uvek i ovakve i onakve. Često ne možete sasvim jasno da proniknete u to šta se zaista među njima dešavalo, ali je činjenica da nisu bili baš u dobrim odnosima tokom samog rata. Eto, Nikolaj ipak na kraju rata drži pohvalni govor nad njegovim odrom.
Mirko Đorđević: I napokon, ako hoćete, imamo Ljotićev ikonostasus Srba svetitelja.
Ne kažem ja ovo iz neke političke malicioznosti, nego vladika žički je bio do poslednjeg dana, do maja meseca 1945. godine, gorljivi pristalica i sledbenik Dimitrija Ljotića za koga se ipak, kako god hoćete, ne može dokazati da nije bio kvisling. On je ne samo držao govor na Ljotićevoj sahrani, kada je ovaj poginuo, gde ga je proglasio za najvećeg Srbina, nego je toga dana spevao jednu himnu Ljotiću kao svetitelju koja je objavljena. Ta himna Ljotiću, prva njena strofa glasi “Dimitrije, mudri dobrovoljče, što molitvom nebesa otvaraš”.
Ovaj trenutak nije slučajno izabran, znate. Iako se pripreme osećaju poslednjih desetak godina, ne više, jer u našoj crkvi do sada i donedavno bilo je vrlo velikog opreza kada je reč o kanonizaciji Nikolaja, pa je 1967. naša crkva – to je vreme patrijarha Germana – takvu jednu inicijativu odbila. Sad se čak požurilo, navrat nanos se radilo, i objašnjenja ima više. Jedno je objašnjenje, recimo, političke prirode. Sve su kanonizacije često u znaku određenog političkog trenutka i ova kanonizacija na svoj način označava neku vrstu konsolidacije konzervativnih snaga nakon vanrednog stanja i svega što nam se desilo, žurilo se da se te snage prepoznaju, konsoliduju na jednom višem nivou. Da se javnosti šire pošalje jedan signal – evo stubova na kojima ćemo graditi našu, to oni kažu, duhovnost.
Arhivski snimak: “Sada će vam se obratiti njegovo preosveštenstvo, vladika raško-prizrenski Artemije.
Vladika Artemije: Još od malih nogu slušao sam za vladiku Nikolaja. Putovao sam stazama kojima je on putovao. Igrao se po poljima po kojima je i on trčkarao. Čitao sam njegove knjige i njegove besede počevši sa prvim sricanjem reči. Ali ono što je na mene najviše ostavilo utisak jesu njegova misionarska pisma, 300 na broju. Odavno sam došao do zaključka da je svaki odgovor vladike Nikolaja u misionarskim pismima odgovor duha svetoga, jer svaki drukčiji odgovor od onoga koji je sveti vladika davao ne bi bio pravi odgovor i ne bi bio izraz pravoslavne i hrišćanske vere”.
Odlomak: ”Kroz tamnički prozor.
U ime čega su se sinovi srpski bili odrekli spasitelja? U ime one ništarije što se naziva kulturom, kao da je kultura nešto drugo do hvalisanje ljudi svojim delima. I to neće biti nikakvo čudo ako crkva propiše molitvu protiv kulture kao zbira svih zala jer kada ima molitvu protiv gordosti i protiv mržnje i divljaštva i bezboštva i krivoverstva i nasilja i grabeži i svakoga bogohulstva i svakoga nečoveštva, zašto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala. Ne samo da bi takva molitva bila opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će se sav narod sa svojim starešinama moliti bogu i gospodu da ga spase od kulture.”
Mirko Đorđević: Ta su pravila vrlo stroga. Jedan od glavnih uslova po Milašu je da telo umrloga, ovoga puta vladike Nikolaja, posle smrti pokaže znake svetiteljstva, netruležnost, neraspadljivost, miromiris itd. Zasada nikakva komisija nije konstatovala te činjenice. Dakle, uslovi su vrlo strogi a svode se na to da svetitelj mora da bude čovek koji je besprekoran u svom ličnom i javnom životu i koji je, najčešće je to uslov, svojim mučeništvom i životom potvrdio svoju istinu – što ovde nije slučaj.
Što se tiče kalendara u koji se unosi svetitelj i određuje mu se dan i služba mu se služi toga dana, vladika Velimirović je dobio dva dana, međutim, u kalendaru hrišćanskom, pa i u kalendaru naše crkve, pravi je haos i to nije od danas i nije od juče. Godine 1774. naša crkva je, to je u Habzburškoj monarhiji onda bilo, izbrisala iz kalendara ravno 36 Srba svetitelja za koje se utvrdilo da ni po čemu ne ispunjavaju nijedan od ovih uslova, ali ih je još uvek ostalo dosta, primera radi svi su srednjevekovni vladari, carevi, kraljevi i arhiepiskopi po nekom automatizmu proglašeni za svece pa ćete često čuti i pročitati kad čitate crkvenu štampu jednu sintagmu koja glasi ‘svetorodna loza Nemanjića’. Međutim, dovoljno da otvorite, ako nemate vremena, Ćorovića, Ruvarca, ”Istoriju srpskog naroda”, izdanje Srpske književne zadruge, pristojniju istoriju za srednje škole, pa ćete videti da je u većini slučajeva među tim svetiteljima reč o oceubicama, sinoubicama, razbojnicima, pedofilima. Sveti kralj Milutin – ko sve nije svet od njih. U nekim hrišćanskim crkvama kalendar je prečišćavan više puta. Ruska crkva odbija da kanonizuje poslednjeg cara Romanova, iako nekih elemenata ima, vrlo je oprezna u tom pogledu. Ovoga puta se s tim zaista nekako požurilo.
Radmila Radić: Ponovo će se patrijarh Gavrilo i Nikolaj naći u Londonu u jesen 1945. na krštenju prestolonaslednika Aleksandra. Gavrilo Dožić će se vratiti u Zagreb krajem 1946. godine na čelo crkve, a Nikolaj će boraviti nešto malo u Engleskoj pa onda u Americi, dolaziće u nekoliko navrata ponovo u Englesku. Nije nikada pristao da se vrati u zemlju. Septembra 1951. godine mu je oduzeto državljanstvo. U to vreme prekidaju se na izvestan način odnosi između Anglikanske crkve i Srpske pravoslavne crkve zbog toga što je SPC pod apsolutnom kontrolom, zna se šta se dešava u njoj, postoje prislušni uređaji, kažu, prvi koji su stigli u Beograd bili su postavljeni u Patrijaršiji još 1948. godine, zna se šta se dešava. Ali Anglikanska crkva predlaže čak da se Nikolaj jednim posebnim ordenom nagradi i patrijarh Vićentije 1952. godine to odbija na jedan lep način, kaže ‘znate da ćemo mi zbog toga imati problema, nemojte to da radite’. Ali Nikolaj je i dalje vrlo cenjen u Engleskoj. Umro je 1956. u Americi, bio je sahranjen pored manastira Svetog Save u Libertvilu, 1991. godine je prenet u zemlju. Ja sam posle toga, 1993. ili 1994, našla jedan tekst u kom se govori kako je njegov grob, kad je već prenet, bio zapušten.
Ta priča o njemu ciklično izbija na površinu pa se povuče pa onda ponovo iz nekakvog razloga to dođe u prvi plan. Ja nisam videla taj njegov dosije koji se i dan-danas čuva, obećali su da će otvoriti sva ta dosijea, između ostalih i njegov. Znam da su neki novinari imali pristupa tom dosijeu, mislim da je “Duga” pisala 80-ih godina, Milomir Marić je objavio jedan tekst o Nikolaju i to su tekstovi koji ga prikazuju u nekom negativnom svetlu. Ali, opet, treba posmatrati to u konstelaciji tadašnjih prilika u zemlji. U svetovnim knjigama i časopisima on je negativna ličnost, u crkvenim on je pozitivna a nemamo ništa između.
Mirko Đorđević: Sam patrijarh bio je u početku veoma oprezan. Vi znate da se u štampi vrtela godinama ona njegova šala, ali nije to ni šala: ‘ne može – pio je i pušio je’. Mislim da su motivi političke prirode. Vladika Velimirović je bio istaknuta politička ličnost i on se u pogledu svojih političkih opcija kolebao. Obično kažu – bio je od početka do kraja ostrašćeni i ubeđeni antikomunista, i to je stvar njegovih ubeđenja i moglo bi da prođe. Međutim, postoji jedan njegov zapis. On kaže: ako komunisti jednoga dana budu priznali veru, da je ne gone, ja nemam ništa protiv komunista i njihove ideologije. Nije, dakle, ni to baš tako.
Vi ste uostalom sve znake hitnje i potrebe da se kanonizuje Velimirović mogli prepoznati i u nekim najnovijim zbivanjima, u govorima mitropolita Amfilohija nad odrom Đinđićevim, o čemu smo govorili, čak i u Uskršnjoj poslanici ima takvih tonova, ali postoji još jedan razlog o kojem se nedovoljno govori ali se pominje, u novije vreme i u laičkoj i u crkvenoj javnosti sreću se kritička mišljenja o Nikolaju i neki krugovi u crkvi koji su bili nikolajevski raspoloženi razumeli da je došao čas da se i njima pošalje poruka da prestanu. Međutim, ne gubimo iz vida, može neko biti proglašen svetiteljem, svecem, ali svetiteljsko mesto ne oslobađa nekoga kritičkog istraživanja, ispitivanja. Sveti je i Franjo Asiški pa se godinama pišu debeli tomovi o njegovom delu, izučava se, pišu se knjige i o svetome Savi. Ovde je pokušano da se nametne jedan uprošćeni obrazac, i ne bi možda ni bio to što jeste da se ne računa na njegovu ideološku upotrebljivost koja nikada ne omane.
Arhivski snimak: “Njegovo visoko preosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.
Vladika Amfilohije: Stid me je i spomena nedostojno navoditi razloge zbog kojih napadaju vladiku Nikolaja i dan-danas. Noćas sam negde oko 12, oko jedan sat, slušao Slobodnu Evropu, ponavljaju kao papagaji ljudi kratke pameti, lude pameti, neznalice. Uvek se vraćaju na onaj krst koji je vladika Nikolaj dobio zbog groblja u Bitolju. Vraćaju se na nekoliko rečenica njegovih koje su izgovorene o jevrejskom narodu. Niko tako surovo nije pisao o izabranom božjem narodu kao njegovi veliki proroci, i kada bismo po tome sudili onda nema većih mrzitelja jevrejskog naroda od Mojsija, od Isaije, Jeremije. Ali to nije pisana mržnja, pisana je upravo najdublja ljubav i bol i patnja i briga o vječnom dostojanstvu božjeg naroda, da li se radi o jevrejskom ili se radi o srpskom, bilo da se radi o Evropi. Vladika Nikolaj nariče nad Evropom, on je užasnut putevima kojima je krenula Evropa. Iza njegovih gorkih i oporih riječi o Evropi skriva se duboka i ogromna ljubav prema svakom Evropljaninu. Vladika Nikolaj je prorok i veliki je to dar od Boga da smo mi dobili jednog proroka, Bog nam ga je poslao kao što je slao drevne proroke izabranom jevrejskom narodu. Poslao je Bog tog proroka ne samo nama nego je poslao svim evorpskim narodima.
Odlomak: ”Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor iz logora Dahau.
Evropa sva miriše na smrt. Evropski univerziteti propovedaju smrt. Evropski književnici opisuju smrt. Evropski naučnici obesmrćuju smrt. Evropski političari rade za smrt. Evropski vaspitači seju smrt u duše omladine. Evorpski imperijalisti raznose smrt po celom svetu. Evropski revolucionari nose barjak smrti. Moderna Evropa je sinonim smrti. Neće da zna za život posle smrti. Hristova crkva je nosilac života, moderna Evropa je nosilac smrti. A vi Srbi ste potomci kosovskih mučenika koji su poginuli za carstvo nebesko i večni život. Prema tome, mislite sada hoćete li sa Evropom, saveznicom smrti ili sa Hristom, carem večnog života. Amin.”
Radmila Radić: Patrijarh je bio protivnik beatifikacije. On ima specifičan odnos prema tome s obzirom na to da i sam živi tako kako živi, ali vrlo monaški i svetootački. Kod njega postoji ta potreba da se striktno pridržava nečega da bi neko postao to.
Većina ljudi koji su pisali o njemu smatra da s njim počinje u stvari ta priča o svetosavlju, i to je tačno na neki način. Kult svetog Save je postojao i pre njega, Nikolaj je svojim radovima kultu svetog Save dao centralno mesto i omogućio mu da on samostalno na neki način deluje. Nikolaj smatra da Srpska pravoslavna crkva može da ima budućnost jedino ako na neki način stvori nešto što će biti njoj svojstveno u tom duhovnom smislu. Nikolaj inače nije mnogo radio na razvijanju nekakve teološke naučne misli posebno, međutim, pošto je teologa u srpskoj pravoslavnoj crkvi bilo malo sem njega i Justina Popovića, vi ćete teško naći na neki način originalne mislioce. Nikolaj ipak predstavlja samosvojnu ličnost u srpskoj pravoslavnoj crkvi, ona ima potrebu za identitetom a on jeste neko ko može da obeleži identitet te crkve.
Jedino mi nije jasno zašto sada. Mora da postoji neko racionalno objašnjenje. Ja bih ga povezala sa kontaktima sa Vatikanom. Možda oni pokušavaju da prikriju na neki način nešto što se dešava. Teško mi je to reći jer kažu da su reformisti upravo ljudi za koje nikada ne biste pretpostavili da su reformisti, kao što su Amfilohije i Atanasije, da oni predstavljaju, uslovno rečeno, neku reformsku struju u crkvi koja pokušava da unese neke promene. Pazite, Nikolaj se zalagao za ekumenizam, u prvoj fazi vrlo izraženo, kasnije je imao vrlo dobre veze sa Anglikanskom crkvom. Kada su bile demonstracije ispred Patrijaršije protiv anglikanskog bogosluženja, ti ljudi koji su se tu pojavili, navodno bogoslovi, sveštenici i monasi nisu pojma imali da je upravo taj Nikolaj u koga se većina njih kune, o kome očigledno ne znaju ništa, to počeo.
Arhivski snimak: “Da čujemo i poslednjeg govornika za večeras, njegovo preosveštenstvo vladika Atanasije Jevtić.
Vladika Atanasije: Hvala jednom našem velikom detetu koje je obeležilo ovih naših strašnih evo sada već 13 godina. Hvala njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Pavlu, jednom ako Bog da, kad Bog bude hteo, takođe kandidatu da uđe u kalendar. Kad je vladika Nikolaj bio u Dahau kako je tamo živeo vidi se iz događaja: on i patrijarh Gavrilo iznose onu kiblu, nose da prospu i prolaze kraj nemačkog stražara, naoružanog, naravno, i patrijarh Gavrilo nešto odbrusi na srpskom. Stražar odmah ‘šta je rekao’, a sveti Nikolaj blago kaže ‘pa hvali kako je Hitler ovo sve lepo sredio’. Možda bi danas rekao Nikolaj ‘kako su lepo sve sredili ovi današnji, manje-više slični’. Klinton, Buš, Genšer, Milošević i ostali, da ih ne brojim, koji su tako lepo sredili taj svet u koji nas zovu raznorazni evro-slinavci kako ih ja zovem.”
Odlomak: ”Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor iz logora Dahau.
U toku vekova oni koji su raspeli mesiju gospoda Isusa sina Božjega stvorili su od Evrope glavno bojište protiv Boga a za đavola. To je danas glavno bojište Židovo i oca židovskog đavola i protiv oca nebesnog i protiv sina njegovog jedinorodnog od deve vaplođenog i protiv svetinje duha svetoga. To Evropa ne zna i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona pre svega ne zna čija je, ona ništa ne zna osim onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onoga što joj Židovi zapovede da veruje. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici, ateisti po receptu Židova. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli i demokratiju i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova odnosno oca njihova đavola. O tome treba da mislite, braćo Srbi, da se ne nađete kao sinovi satanski. Neka vam je Hristos u pomoći. Amin.”
Mirko Đorđević: On je 1935. uputio takve pohvale Hitleru u predavanju na Kolarčevom univerzitetu kakve je malo ko uputio za života vođi Rajha. Poredio ga je sa svetim Savom, pri čemu je Hitler ispao veći od svetog Save jer je navodno tek on danas razumeo veliku ideju svetog Save, a to je nekakav hrišćanski nacionalizam. Kasnije se u nekim izjavama on ograđivao od Hitlera, ali bilo je kasno.
Uzmite drugi primer: 27. marta, to je jedan prelomni datum u našoj istoriji, on se vrlo brzo preorijentisao i davao podršku pučistima pa je počeo da važi za engleskog čoveka. Iz tih razloga su ga Nemci i internirali 1941. Kratko je on bio kasnije u Dahau, vrlo kratko, ni o kakvom se tu mučeniku ne radi, imao je status posebnih osoba, nikakvoj torturi nije bio izložen, ali, na kraju, najčudnije je, kad smo kod toga, ta njegova najčudnija knjiga koja danas sve zbunjuje, to možete kupiti svuda, ”Kroz tamnički prozor poruka Srbima iz logora Dahau” sadrži takve izlive protiv Jevreja da je neobjašnjivo da njemu nije bilo poznato stradanje Jevreja u toku Drugog svetskog rata, stradanje Jevreja u Srbiji. Dok se sve te okolnosti ne ispitaju, ja ostajem kod toga, rano je hitati sa svetiteljskim oreolom.
Predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu 1935. godine: ”Nacionalizam svetog Save obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Njegov centar čini narodna crkva koja je kao duh koji oživljava ceo narodni organizam. Nacionalizam je srpski najstariji u Evropi. Stariji je 600 godina od evropskog, ali ne samo da je najstariji već je i savršeniji jer je jevanđelski i organski. Evropski nacionalizam rođen je u buntu i u očajanju dok je svetosavski nacionalizam započet i ostvaren u tišini i radosti stvaranja. Najzad se Evropa umorila od strašnih i stoletnih borbi i napora i u toj zamorenosti mnogi njeni sinovi digli su ruke sasvim, ne samo od crkve nego i od vere hrišćanske. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi Hitleru koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam i, evo, u 20. veku on je došao na ideju svetoga Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.”
Radmila Radić: Taj govor u kom govori o Hitleru u jednoj rečenici, iz 1935. godine, to je govor koji je održao na Kolarčevom narodnom univerzitetu i tu pominje Hitlera nekako u pozitivnom smislu, međutim, u to vreme, 1935. godine, bilo je drugih ljudi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji su bili tome naklonjeni, sam patrijarh Varnava je bio naklonjen na izvestan način onome što se u Nemačkoj dešavalo. Među srpskim intelektualcima i političarima je takođe bilo ljudi koji su bili vrlo naklonjeni onome što se u Nemačkoj dešavalo. On nije bio tu nekakav ekstrem.
Naravno, možemo da kažemo da je bio fašista, ali nije bio fašista naprosto jer onda ne bi onako postupao kako je postupao 1938, ’39. ili ’41. godine da je bio sklon fašizmu. Crnjanski je, recimo, bio vrlo naklonjen fašizmu, sijaset drugih ljudi je mislilo slično o Hitleru, a kasnije je, recimo, mislilo sasvim nešto drugo.
Tokom boravka u Dahau, to mu se često prebacuje, on je napisao navodno jedan tekst koji se zove ”Pogled kroz tamnički prozor”. Taj tekst je prvi put objavljen 1985. godine, to je objavio vladika Lavrentije. Tada je bio zapadnoevropski pa će kasnije doći za vladiku šabačko-valjevskog. Taj tekst je navodno pisan u logoru Dahau na toalet-papiru olovkom. U prvom izdanju objavljen je faksimil dela tog teksta. Teško je reći da li je to originalno delo, da li je to zaista nastalo u Dahau i kada je nastao taj tekst. Tu postoje izraziti antisemitski stavovi, antievropski stavovi. To je jedan teško svarljiv tekst.
Ja nisam sigurna na osnovu onoga što sam uspela da vidim da je to zaista njegov tekst a pitanje je kada je taj tekst uopšte nastao. Moguće je da ga je pisao Nikolaj. Neki kažu da su oni imali povoljne uslove u Dahau. Ja sam imala prilike da čujem ljude koji kažu ‘pa oni su bili u Dahau u dobrim uslovima’. Ali oni jesu bili u Dahau. Po meni to što je neko u Dahau, to je ipak jedini patrijarh koji je bio u Dahau, pa čak i da su bili u posebnim uslovima, oni jesu bili u Dahau, i to jeste bio logor. Ne vidim šta je tu pozitivno. Oni nisu otišli po svojoj volji, nisu bili u hotelu. E sad, ja bih volela da vidim original tog rukopisa. Volela bih da mi neko objasni zašto je objavljen tek 1985. godine. Znate kako je teško 30 godina sačuvati nešto što je pisano olovkom na toalet-papiru, ja to naprosto znam kao čovek koji se bavi tim papirima, zašto to nije niko pre toga pominjao.
S druge strane, isti taj vladika Lavrentije je jedan od zagovornika ekumenizma koga vrlo mnogo sada napadaju u crkvi zbog toga. To je čovek koji takođe ima odlične veze, on je godinama bio u zapadnoj Evropi, ima odlične veze sa ljudima u zapadnoj Evropi. Kažem da upravo ljudi koji se zalažu za neke promene i za neke veze s druge strane imaju neke stavove koji su za mene vrlo problematični.
Svetlana Vuković: Kada pročitate njegove antisemitske stavove i razbesnite se zbog toga, vama je vrlo teško da onda kažete – aha, pa bio je u Dahau. Pa, čekaj, to se ne slaže. Mora biti da je njemu vrlo dobro bilo u Dahau a ovi koji kažu ‘ne, on je sve vreme bio stradalnik’ onda vam oni lažu da je on pet godina bio u Dahau…
Radmila Radić: To je preterivanje, bio je tamo dva i po meseca. Kada je došao u Ameriku 1946. godine, to je isto zanimljivo, dao je jedan intervju, ja čak imam sačuvanu fotografiju na kojoj je on slikan kada je pristigao, i u tom intervjuu nekim američkim novinama on je rekao da je dve godine bio u Dahau. Znači, njemu je bilo potrebno da to bude malo duže nego što jeste da bi se taj neki oreol mučenika stvarao.
Arhivski snimak: “Čujmo čuvara moštiju svetog vladike Nikolaja, njegovo preosveštenstvo vladiku šabačko-valjevskoga gospodina Lavrentija.
Vladika Lavrentije: Ja sam voleo vladiku Nikolaja ali, nažalost, nisam stigao da ga čitam. Meni je crkva davala samo neke obaveze praktične prirode. Voleo sam knjigu, a što sam više voleo, one su više bežale ispred mene. Sad kad bih se vratio u bogosloviju čini mi se da ne bih drugi razred bogoslovije mogao položiti, zaboravio sam teoriju, ali ako me pitate praktično nešto, što se tiče štamparije, vodio sam je u Nemačkoj i sva dela vladike Nikolaja, veliki deo, ja sam rukama svojim složio. Počnemo uveče u devet sati, završimo ujutru u deset sati. Radili smo sa ljubavlju i od srca i zaista smo svi osetili prisustvo vladike među nama”.
Dvadesetogodišnji parastos kralju Aleksandru 1954. godine. Govori vladika Nikolaj:
”Čuvaj se dušegubaca, danas je svet pun dušegubaca. Sine, bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu. Kain je ubio Avelja svoga brata, a time je sebe ubio a Avelja je proslavio do današnjeg dana. I oni koji su ubili kralja Aleksandra sebe su ubili a njega su proslavili. Šta ima kralj Aleksandar s nama Srbima? Šta nemaš, o veliki kralju naš? Kakvu vezu ti nemaš s nama Srbima i šta srpsko ti nisi imao u sebi i svome životu. Hvala bogu, te smo ga imali i dali. Poželeli bi drugi narodi da su ga imali pa dali, ali nisu. ”
Mirko Đorđević: Ako bi crkva celu stvar postavila u svom domenu, da tako kažemo, onda bi čovek mogao da kaže – to je u redu, biće on svet onima koji hoće to. Ja se bojim da se to ovde ne prelomi, da ga neko, to se poodavno čini, ne ponudi kao formulu za rešenje svih naših problema. Vi znate da njemu njegovi obožavaoci sa zvučnim akademskim titulama šire da je to novi Zlatoust, za što nekih dokaza nema. Kad se Zlatoust čita, on ne spada u neke velike mislioce čije delo podrazumeva ne znam kako komplikovan sistem tumačenja. Spada u popularizatore koji se vrlo lako čitaju. To je propovednički stil. Mi nismo imali ni manjeg pisca i mislioca ni veće kontroverze oko njega.
Svetlana Lukić: Bila je ovo priča o našem 87. svecu. Govorili su vladike Amfilohije, Lavrentije, Artemije i Atanasije, istoričarka Radmila Radić i gospodin Mirko Đorđević.
Ekonomista Miroslav Prokopijević ima jedno test-pitanje za naše studente. Šta je bolje, zavist ili pohlepa? Većina kaže da je bolja zavist, onda Prokopijević zna da su oni za socijalizam. Dok nam pohlepa ne bude blizu srca, nema ulaska u Evropu. To će po Živkoviću biti već koliko 2007. godine, a po Dinkiću 2020. Ako ovako nastavimo, po Miroslavu Prokopijeviću to će biti na kukovo leto.
Miroslav Prokopijević: Šta nama tu u celoj stvari predstoji? Da vidimo koliko nam vremenski treba da se uradi Studija o izvodljivosti kojom oni ocenjuju da li imamo elementarnu podobnost da počnu da nas pripremaju za nekakav status budućeg kandidata. Pošto je u slučaju Hrvatske ili Bugarske to trajalo šest ili sedam godina, krajnje je nerealistično očekivati da će u našem trajati kraće. U najboljem slučaju to može da počne da teče na sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji negde od 2004, i šest godina na to, to je 2010, i onda na to isto treba dodati period od šest ili sedam godina kada smo mi kandidat za ulazak – znači to je 2016. Tada najranije mi možemo da uđemo u Evropsku uniju. Naravno, ako budemo radili ovako kao što sada radimo, nećemo ući nikada.
Nikakvih tu opraštanja neće biti. Zahtev da se popunjava budžet, koji je ovde u katastrofalnoj situaciji, jer po vladinom tvrđenju smo 750 miliona evra u minusu, a Evropska unija je rekla da će dati još šezdeset i neki milion evra. To je dvanaesti deo te sume. Kada prevedete brojke na realnost, onda shvatate šta to otprilike znači.
Od realnih reformi nešto je malo urađeno, to je krenulo u pravcu liberalizacije ali to je krenulo otprilike, ako gledate od 0 do 100 odsto, to je krenulo negde u raznim oblastima između 3 i 7 odsto, i to je tu negde oko 7 odsto sada zapelo i stoji, jer sada idu sukobi za preraspodelu moći. Da su izbori bili ranije, taj problem bi bio rešen bar za neko vreme dok ta vlada traje. Ovako, pošto ti nulti izbori nisu bili, sve vreme traju afere. Oni imaju iluziju, ko će sada da kontroliše policiju, vojsku, kao da je ovo jednopartijski sistem i da izbora nikada neće biti. Sutra kada birači daju nekom drugom glas, drugi dolazi u posed tih ustanova tako da na neki način ovi sukobi znače samo gubljenje vremena i jedan karakter totalne iracionalnosti. I ne treba imati iluziju da Evropska unija nije obaveštena šta se tu radi. Oni jedino imaju problem s nama šta god da urade, ako nas ostave po strani, to smo pokazali, mi napravimo cirkus i onda oni imaju izbeglice, smetnje u komunikaciji, u trgovini. I oni su odlučili da to više ne rade, da nas ne ostavljaju same. Međutim, kada počnu da se bave nama, ono što doživljavaju jeste strašna frustracija ali to je prosto cena toga da su oni na neki način prisutni. Verovatno, kada ne bi bili prisutni, mi bismo radili još luđe stvari nego što sada radimo.
Oni se sukobljavaju u situaciji kada nijedan ministar u stvari ne sme da da ostavku jer odmah povlači i svojih nekoliko poslanika, a ionako većinu daje Bane Ivković. Znači, od 123 na 128. Valjda zato nema prenosa, da ljudi ne vide da Bane Ivković stalno daje skupštinsku većinu. Sada imate situaciju u kojoj se dešavaju prilično ružne stvari gde su neke za moralnu odgovornost, neke za političku, neke za krivičnu, a da ništa od toga ne može da se pokrene jer bilo koga da taknete više nema većine i moraju da budu izbori. I to izgleda niko neće, čak ni Demokratska stranka, za koju istraživači javnog mnjenja tvrde da danas najbolje stoji. Ja tim istraživačima koji to tvrde uopšte ne verujem jer su se u prošlosti pokazali jako lošim, a njih ima najčešće ovde u javnosti. Više verujem nekim ljudima koji su pokazali najbolje rezultate, kao što je Ljiljana Baćević, ili kao ”Argument”, međutim ti majstori neće da naruče od njih istraživanja jer bi se onda videlo u čemu je stvar.
Dakle, sada imate ređanje afera i cela stvar neverovatno podseća na poslednje mesece ili nedelje Miloševićevog režima kada je bilo jasno da niko ne može da ode pojedinačno zbog ovog ili onog, nego samo cela ekipa. Dakle, došli su kao ekipa celi i celi će da odu. Naravno, tome čovek ne može da se veseli nešto strašno mnogo jer ovi koji čekaju da bi došli na vlast ništa nisu bolji od njih. Nemojte verovati da će Koštuničina ekipa koja izlazi sada na teren biti bitno bolja od one. Gledaćemo opet Obrena Joskimovića i tako komične likove. Nemojte misliti da će G17 biti nešto bolji, makar oni zbog prirode posla nisu stigli da se iskažu, ali ćete verovatno gledati povratak na politiku Brozovog ministra finansija i monetarnog stručnjaka koji neprestano dobija najlošije ocene od međunarodnih relevantnih ustanova – jeste načeo ali nije doveo još ni do središnjice reformu monetarnog bankarskog sistema.
Dakle, neće biti rezultati te ekipe bolji – ovi će biti toliko opterećeni aferama da neće moći da se održe a onda ćemo videti šta će biti posle toga, jer u ovoj ekipi koja sada ode mnogi se više nikada neće vratiti na političku scenu, ni van Demokratske stranke a verovatno ni unutar Demokratske stranke. I Demokratsku stranku, čini mi se, čeka sudbina SPS-a, jer će ona moralno i politički biti najopterećenija u celoj ovoj stvari. Kada oni počnu da se raspadaju, kraja neće biti, niti će pak bez ozbiljne rekonstrukcije moći da se vrati na vlast, jer ovde imate fenomen da ko jednom bude na vlasti ne može da dođe ponovo jer se toliko kompromituje. Hvala bogu to nas čuva od radikala i socijalista sada, to nije tako rđava stvar, ali za stranku je to veoma bitno jer ona mora kompletno da se redefiniše da bi mogla da se ponovo lansira na političkoj sceni.
Ne vidim ja bilo koju od te tri kombinacije, ne vidim šta se tu uopšte bitno menja, dakle konceptualno šta se menja. Je li spoljna politika druga, smeju li oni nešto da džaraju oko Bosne ili oko Kosova ili da podbadaju, recimo, sada Mađare. Ne smeju, naravno, jer ovi su ih jednom preorali, mogu još koji put. Kada je već tako i kada su im ruke vezane, onda bolje da slušaju, prema tome, sve tri ekipe će biti na tom fonu.
Druga najvažnija stvar je unutrašnja politika. Svakome od njih odgovara da izvršna vlast ima uticaj na sudstvo, da ga drži u šaci, svakome od njih odgovara da drži parlament, legislativnu vlast u šaci. Kada je u pitanju ekonomija, svi imaju etatistički koncept na ovaj ili onaj način, s tim što, recimo, G17 ima liniju internacionalne finansijske kooperativnosti kakvu zastupa Labus, imate poziciju nacionalizma kakvu zastupa Dinkić. Oni već imaju unutra jednu raspuklinu koja preti da se sutra u nekom žešćem sukobu te dve linije pocepaju. Ne vidim što bi Obren Joksimović bio opasniji od Čanka ili nekog drugog ili trećeg ko radi u nekoj drugoj dimenziji. Ovaj je bar samo personalno smešan, verovatno je tragično nekompetentan, a onaj je još i opasan jer u situaciji kada bi trebalo da da ostavku on ide u kontranapad, i to na jedan krajnje drzak i bezobrazan način.
Kad oni kažu ‘svi koji imaju imovinu veću od 20 miliona dinara treba da je prijave i da dokažu odakle im’, to je pogrešno. Princip tržišne privrede i princip tržišne demokratije je da vi kažete ‘u redu, ti imaš imovinu od 40 miliona i ja ti sad kao država dokazujem gde si se ogrešio’. Dakle, ja dokazujem da si ti kriv, a ne dokazuješ ti da si nevin. Recimo, to može da se poredi sa slučajem Al Kaponea. Za njega su apsolutno sigurno znali i političari i obični građani da je gangster. Znali su da ima bar 30, možda i 50 ubistava koje je on naručio. Oni su mogli da osude Al Kaponea, da kažu da je to notorni gangster i da se nekako pribavi neki svedok i da kaže ‘jeste ti si gangster’, ali sve to nije nikakav dokaz. Mora da postoji to šta je on uradio. I američka država je, naravno, tu povukla pravi potez. Oni su potkupili njegovog računovođu i on je svedočio da je on vodio dvostruko knjigovodstvo i da je Al Kapone na poslovima utajivao porez. Ako hoćete da idete u pravcu vladavine prava, vi možete da mislite i svi mi da znamo da su neki ljudi sumnjivi, ovakvi ili onakvi, ali ne možete vi njima da kažete, e sad vi dokažite odakle vam to. Ne, država mora da kaže ‘evo, ti si se tu ogrešio o to i to’. Pošto, naravno, nema rezultata, sve će više biti demagogije, sve će biti više jurenja veštica, a u tom okruženju može samo da se garantuje da neće biti novih investicija u nekim velikim količinama, dakle da ćemo ostati ovako siromašni i da će biti stalni pritisak u stvari na preraspodelu siromaštva.
Cela politika će se voditi samo oko toga, oko preraspodele tog kolača koji može da bude još manji, jer kada se smanje prihodi od privatizacije i donacije su već u padu, tzv. jeftini krediti i nisu tako jeftini i ne može ih biti ne znam koliko, znači naš GVP u narednim godinama ne samo da neće da raste, neće ni stagnirati, bojim se da će padati. Ove godine sigurno pada, iduće godine se ne vidi zašto bi počeo da raste, jer one stvari koje bi trebalo da dovode do rasta, a to je reforma ustanova, pravljenje pravila koja podstiču ljude da prave novac a ne da jedu novac kakva je naša privreda, to nije urađeno.
Dakle, ne očekujte veće plate, ove su čak previsoke. Fascinantno jeste to koliko je publika prijemčiva na demagoške argumente i koliko teško uči da dok ovako radimo nema ništa. U tom svetlu mi političare možemo u izvesnoj meri da aboliramo jer oni kažu ovako – birač je takav, ako hoćeš njegov glas moraš ovakve demagoške i glupačke politike da vodiš.
Mi sad pravimo ustav, a bio sam na dve rasprave, i učesnici a i oni iz najužeg tima koji ga pišu reč odgovornost ne pominju. Šta čini ustav kvalitetnim ili ne? Ne to da svi mi imamo prava, da možemo da se skupljamo. Ne. Ključne odredbe ustava su “negativne odredbe”, one koje kažu šta vlast ne sme da radi. Da li vlast sme da oporezuje, recimo, seljake da bi dala stručnjacima za kompjutere – ja mislim da ne sme, u normalnoj državi ne sme. Međutim, ako u ustavu piše da su političari odgovorni za blagostanje pojedinaca, onda to znači da oni ove stvari mogu da rade i to nije sistem koji je udoban za život, jeste dobar za političare, mogu za kratko da se obogate, ali za sve druge slojeve to nije dobro.
Kada ne učimo na tuđim greškama, moramo da se naučimo na svojim i to mi ne učimo izgleda iz prve nego nam treba malo više. Mi moramo da shvatimo da je cena tog našeg sporog učenja to kako živimo i da se toga nećemo rešiti. Naravno, ako sveti Petar donese svake godine po 20 milijardi dolara, to je super, ali nešto nisam čuo meteorologe da pričaju o tome.
Trenutna ekipa se silno veseli kad dobije kredit jer zna da ga ona neće otplaćivati. Nije napravljena situacija gde ćemo od 12 milijardi dolara društvenog proizvoda doći, recimo, na 20 ili 25 kroz nekoliko godina i usled toga će, naravno, postojati problem otplate duga i već iduće godine to iznosi nekih 560 miliona dolara. Godine 2006. to iznosi nekih 750 miliona dolara, a 2009. verovali ili ne, i to po proračunima MMF-a – ovo nisu moje računice ili nekoga ovde privatno ili improvizacije – dakle 2009. moraćemo da platimo 1,6 milijardi dolara. Pri čemu stepen naše zaduženosti sve ovo vreme od 2002. do 2010. ostaje blizu 9 milijardi dolara. Suma koju dugujemo ostaje ista iako tolike novce plaćamo.
Ono što je meni žao jeste što kolega Đelić na neki način razmišlja protržišno. On je u Ministarstvu finansija mogao mnoge stvari da pokrene i moje mišljenje je, i ne samo moje nego opšte, da je uz ministra spoljnih poslova ministar finansija najvažniji resor i da je to, praktično, ako on drži konce kako valja, ravno skoro premijerskom mestu. Međutim, to je bio jedan dosta etatistički, netržišni koncept i nešto malo je pokušano, nešto malo urađeno. Opterećenje poresko je ostalo ogromno, skoro 60% ovde država troši. Neće niko da dođe da investira gde mu država sutra od dobiti uzme 60%. Zašto? Ima mesta koja su bolja.
Ja strašno žalim što je ova zemlja otišla u ovom pravcu. Žalim odavno, prvo sa Miloševićem, ali nisam mogao da kažem – dobro ja sad žalim pa ću, kako to seljaci kažu, stalno nositi crninu. Ne. Ja sam video kuda to ide i vidim i danas kako izgleda scena, i danas mi je žao, naravno, u nekom smislu, ali neću zbog toga da dobijem čir. Pokušao sam da aranžiram svoj život da to nema uticaja, zato i toliko vremena provodim napolju, zato i gledam da se ovde što manje petljam u te stvari, jer nema poente ulaziti u igru, mada neki prijatelji kažu ‘ajde malo da radiš ovde ili onde’. Nema poente ulaziti u igru kada se igra po pravilima koja nemaju šanse da dobace ne do nekog valjanog, nego do minimalnog rezultata. Dakle, nisam ja fundamentalista da kažem samo ”strogo tržišno”, ”sto posto atestirano pa onda”, ne. Ali dok ne dobaci do polovine, nema šta. Ja to vidim kao na dlanu i ne mogu da kažem da će se desiti nešto kada ja to ne vidim. Kada to budem video, biće mi vrlo drago da kažem da će biti bolje.
Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije. Danas u nekadašnji bastion julovaca i espeesovaca, kao što su moji profesori Vladimir Štambuk i Radoš Smiljković, to jest na Fakultet političkih nauka, konačno su kročili nogom Miša Vasić i Dragoljug Žarković iz lista “Vreme”. Oni su organizovali raspravu o rezultatima akcije “Sablja”. Na stepeništu su goste dočekali supruga i ćerka Radeta Bulatovića sa transparentima ”Oslobodite moga tatu i moga muža”, a govornika Maršićanina je došlo da podrži sve što još diše u DSS-u, osim Koštunice. Predstavnik policije koji je takođe učestvovao na ovom skupu izneo je impresivne podatke o tome koga je sve uhapsilo, privelo i zadržalo a premijer u senci Maršićanin je to ovako prokomentarisao.
Dragan Maršićanin: Privođenje 11.660 građana jeste impresivno, zadržavanje u pritvoru ili zadržavanje, ne znam kako se to sada drugačije moderno kaže, 2.700 građana u zatvoru je impresivno. Podizanje mislim preko 4.300 krivičnih prijava je zaista impresivno. Nije lako sve ono što je imalo policijske dosijee, sve ono što je registrovano u policiji uhapsiti, zadržati bez advokata, bez ikakve sudske zaštite 30 dana u zatvoru, naći im smeštaj uostalom, obezbediti hranu, to je zaista impresivno.
Svetlana Lukić: Na bezbednoj udaljenosti od Maršićanina sedeo je i Šutanovac iz Demokratske stranke koji se žalio na teško nasleđe, lošu opremu koju ima policija, a advokat Slobodan Beljanski iz Novog Sada objašnjava zbog čega su vlasti donele nekoliko po njegovom mišljenju katastrofalnih krivičnih zakona za vreme vanrednog stanja.
Slobodan Beljanski: Prvo, oni su po mojoj oceni rezultat potrebe da se kamufliraju i racionalizuju propusti onih državnih organa kojima je otkrivanje krivičnih dela i njihovih izvršilaca permanentni posao a ne akcidentalni zadatak. Drugo, to se može objasniti motivima koji imaju mnoga obeležja iracionalnog i atavističkog namirivanja pravde putem odmazde ili osvete. Treće, radi se i o očiglednom opsenjivanju neukih i pokušaju da se steknu zasluge i politički prestiž. Četvrto, u pitanju je, smatram, i politička procena da je diferencijacija građana na kriminalce poželjan vid diskriminacije koji će kod većine koja se smatra nedužnom iskamčiti alibi prava prema manjini koju smo prokazali kao krivu. I, najzad, u pitanju je jedno naopako uverenje da je došao dobar trenutak da se pod popularnim izgovorom osumnjičenima uskrati pravo na odbranu i slobodu, da se zaboravi potpuno pretpostavka nevinosti a da se branioci osumnjičenih prokažu maltene kao saučesnici u izvršenju krivičnih dela.
Ima i dva razloga koji opravdavaju sve to, uslovno govoreći opravdavaju. Prvi je taj što je kriminal kod nas bio način funkcionisanja vlasti. Ova je vlast to nasledila i ona je imala taj balast koga se nije bilo lako osloboditi. Šta je tu još što je doprinelo pojavi ovakvog kriminala i kasnom reagovanju na taj kriminal, a šta je izostalo. Izostao je početak oslobađanja od tog nasleđa i jasno distanciranje od bahatosti ratnih profitera i njihove bezbolne transformacije u uspešne privrednike. Zatim je izostalo distanciranje od ratnih zločinaca. Moram reći da sam nakon otkrivanja kriminalnih grupa najviše bio obradovan zapravo najavom početka te akcije, demistifikacijom lažnih patriota. Najavljeno – prekinuto.
Svetlana Lukić: Ja vam dugujem jedno izvinjenje. Sve vreme emisije sam grešila. Nemamo 87 nego 78 svetaca, a kako smo se nas dve kandidovale i uporne smo da zauzmemo 88. mesto, evo, ovom prilikom po hitnom postupku ubacujemo u kalendar svetaca vladiku Amfilohija, Pahomija, Filareta, Atanasija, Dobricu Ćosića, Kusturicu, Caneta iz Partibrejkersa i celu grupu Van Gog.
Emisija Peščanik, 24.05.2003.
Peščanik.net, 24.05.2003.