Radio emisija 31.05.2003, govore: Desimir Tošić, Slobodan G. Marković i Jovo Bakić.
Svetlana Lukić: Danas, poslednjeg dana maja leta gospodnjeg 2003, Beograđanima su na Trgu Republike Labus i Dinkić objašnjavali svoju ideju o nezavisnoj Srbiji. Slogan kampanje je “Srbija na prvom mestu”. Po sopstvenom priznanju, najbolji prijatelj Srbije Koštunica Vojislav nije bio na trgu. On i dalje drema kod kuće i pati od nostalgije za izgubljenim svetom i njegovim savršenim redom, za Srbijom koja nikada nije ni postojala.
A u pravoj Srbiji tačno pre sto godina isekli smo ono malo kralja Aleksandra i ono malo kraljice Drage na komadiće i bacili ih kroz prozor. Ali, kao što bi rekao Borislav Pekić, bio je to prozor koji gleda na Evropu.
Istoričar Marković pročitaće vam odeljak iz knjige Slobodana Jovanovića o Aleksandru Obrenoviću “Kraj dinastije”.
Slobodan G. Marković: Jovanović je ovako opisao majski prevrat: “Plan napada utvrđen je 26. maja. Jedna grupa od 28 oficira imala je da prodre u dvor. Tri bataljona Šestog puka, ceo Sedmi puk, jedna artiljerijska baterija, jedan eskadron konjice bili bi izvedeni iz kasarne i razmešteni oko dvora koji bi na taj način bio otcepljen od cele varoši. Pojedina odeljenja bila bi upućena da zauzmu poštu, telegraf, upravu grada i da opkole stanove ministra predsednika, ministra vojnog, ministra unutrašnjih dela i komandanta Dunavske divizije. Sve ove mere smišljene su radi obezglavljivanja vojne i građanske uprave koju su zaverenici nameravali da odmah posle pogibije kraljevskog para dohvate u svoje ruke.
Oko dva časa po ponoći grupa od dvadeset osmorice vođena kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem upala je u dvor čiju je kapiju otvorio jedan gardijski poručnik, takođe zaverenik. Stražari na glavnom ulazu dvorske zgrade otvorili su vrata na oštru zapovest kapetana Dimitrijevića i odmah su razoružani. Gužva je počela tek u sobi gde su spavali dežurni i ađutant, koji je bio i dežurni ordonans, koji nije bio u zaveri. Obojica su ubijeni odmah. Pošto ključevi nisu nađeni, vrata od kraljevih odaja razvaljena su dinamitom ali kada su zaverenici upali u kraljevu ložnicu, kraljevskog para tu nije više bilo. Ložnica je zjapila prazna s tragovima skorašnjeg bekstva.
Traženje kralja i kraljice počelo je odmah ali bez prisebnosti i metode, u besomučnoj užurbanosti. Trupe raspoređene oko dvora nisu bile pouzdane. Njima su, istina, komandovali zaverenici ali one nisu znale svoj pravi zadatak. Rečeno im je da se vode u dvor jer je kralj u opasnosti. Šta onda ako se kralj ne pronađe pre svitanja i pre buđenja varoši? Ono što se moglo sakriti od trupa za vreme noći neće se moći kriti kada dođe dan. I ko zna da trupe ne obrnu onda oružje protiv svojih komandanata. U tom mučnom položaju zaverenici su dolazili na misao da sruše dvor topovima. Pukovnik Aleksandar Mašin nije to dao. Po njegovom mišljenju, trebalo je da zaverenici uzmu vlast u svoje ruke iako kralj još nije nađen i ubijen. Mašinovo je gledište usvojeno i naredba izdana da se predsednik vlade i ministar vojni ubiju. Iako opsednuti u svojim kućama, oni su mogli nekim načinom uhvatiti vezu sa vojskom i policijom. U tom slučaju cela državna mašina pokrenula bi se odjednom protiv zaverenika. Pošta i telegraf bili su još ranije zauzeti i ministarstvo unutrašnjih dela opsednuto. Potpukovnik Petar Mišić istrčao je pred trupe sa po jednim revolverom u svakoj ruci i objavio da su kralj i kraljica poginuli. Uzviknuo je ’Živeo Petar Karađorđević’ i stao pucati uvis. Vojnici su takođe stali klicati Karađorđeviću i pucati iz pušaka, ali sve to nije bilo dovoljno. Valjalo je pošto-poto naći kralja Aleksandra.
Vraćajući se ponovo u kraljevu ložnicu, potporučnik Velimir Vemić opazi da se na onoj strani koja je bila okrenuta ulici ne nalaze ispod zavese prozori, kako se u prvi mah svima učinilo, nego se nalaze vrata. Kroz vrata se začuo kraljev glas sasvim običan, nimalo uzbuđen: ’Mogu li računati na zakletvu mojih oficira?’ Jedan od zaverenika uzviknuo je da kralj može računati na zakletvu oficira. Kaže se da su ostali zaverenici uzviknuli da ne može ali ovo kazivanje ne izgleda sasvim sigurno. Kako bilo da bilo, vrata su se otvorila i čim su ugledali pred sobom kralja i kraljicu, zaverenici su pripucali. I ona i on izrešetani su kuršumima. Ona je kasapljena i mrcvarena još i sabljama.
Ubijanje kraljevskog para izvršeno je u 3 časa i 50 minuta. Dva časa, dakle, posle zavereničkog upada u dvor. Vojsci je kroz otvoren prozor odmah objavljeno da nema više tiranina. Ubrzo zatim krvava i gola tela kraljevskih supružnika bila su izbačena u dvorište”.
Iz knjige Vase Kazimirovića “Crna ruka”: “Tela su tu ležala satima. Najzad su ubačena u metalne sanduke i oko 11 časova uveče jednim običnim taljigama u pratnji odreda žandarma prevezena u Crkvu svetog Marka. Posle opela posmrtni ostaci kraljevskog para spušteni su u grobnicu. Grobnica je odmah zazidana. Kralj Aleksandar Obrenović ubijen je u svojoj 27. a kraljica Draga u svojoj 39. godini. Jedan deo opljačkanih ličnih stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavan je u Londonu u novembru 1904. Na prodaju su bili ponuđeni, pored ostalog, kraljeva uniforma i venčana haljina kraljice Drage. Čedomilj Mijatović, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu u vreme ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, rekao je: ’Izašao sam iz sale potresen i zastiđen što sam doživeo da prisustvujem licitacionoj prodaji stvari jedne srpske kraljice’.”
Svetlana Lukić: Slušate gospodina Desimira Tošića.
Desimir Tošić: Kada sam pisao prvi rad na francuskom jeziku kao maturant, pisao sam o sukobu dveju dinastija. Mene je to veoma intrigiralo jer sam čitao vrlo rano Slobodana Jovanovića. Slobodan, koji je bio vrlo pažljiv u izražavanju, za Milana Obrenovića rekao je – najteža osuda koja postoji, ne znam za drugog kralja da to postoji – čovek bez nacionalnog osećanja, patriotskog. Oni su bili svi inteligentniji od Karađorđevića.
Ja razumem Engleze koji su odmah prekinuli diplomatske odnose i sada sam video iz studija našeg mladog istoričara Slobodana Markovića da je taj prekid diplomatskih odnosa sa nama kod Britanaca nije bio toliko vladin problem koliko je monarhija, kralj britanski, smatrao da se ne mogu održavati veze sa takvom državom koja ne samo da ubija kraljeve nego ih iseče na komade, kao da ih spremaju za roštilj, i bace ih kroz prozor. Dakle, zaista je to bilo divljaštvo prve klase.
Kako su ih ubili, mislim da je to bio mnogo teži problem tada, za našu istoriju, i sada, jer nije bilo izlaza – u istoriji dođu trenuci kada nemate alternative. To je, recimo, kao 27. mart. Državni udar od 27. marta nije ni herojsko ni superpolitičko delo, ali nemate gde. Tako je to bilo. On je ne samo napravio jednu zemlju u kojoj se ustav menjao takoreći svake nedelje, smenjivao vlade, dovodio male pacove u svoju vladu, ta žena je pravila… tu počinje problem koji verovatno vas muči – a to je uticaj žena u politici. Draga je igrala veliku ulogu i ona se izmotavala. Tako je ona nosila nošnju carice Milice i izigravala prvu srpsku kraljicu.
Za nas nije važno da li je kralj dobar nego da je naše krvi. Ako je naše krvi, može da bude i zlikovac i lopov, ali naš je. Kao što se kaže za naše teroriste – jeste pljačkao po Švedskoj i Nemačkoj, neki nacionalni heroj, ali nije pljačkao naše banke nego tuđe. Tako da je bilo neminovno, ja žalim što su ih oni tako masakrirali ali to se nije moglo izbeći. Mislim da je Aleksandar bio popustio na neki način, moralno-mentalno, postao je jedan psihopatski tip. Ima nekih indicija da se on spremao da se odvoji od te žene, više zbog naslednika nego zbog nje, ali on to ne bi mogao da izvede pošto je bio slabić, iako je bio vrlo sposoban čovek, on je bio bistar, očevidno je bio daleko bistriji, da ne pravim poređenje sa nekim prestolonaslednicima, tako da nemam nikakvu žal kao što sada imaju ljudi za 25. majem, za Josipom Brozom – ja u svakom slučaju ne žalim za Aleksandrom Obrenovićem.
Odlomak: “Srbija na početku 19. veka bila je nepoznat pojam u Britaniji. O Srbima počinje da se piše tek od kraja 20-ih godina 19. veka a tek od 40-ih godina može se naći i poneka knjiga o Srbiji. U celini tokom 19. veka izgradila se pretežno pozitivna slika Srbije u Britaniji kao o državi u kojoj žive srećni i slobodoljubivi seljaci, državi koja je u stanju da se brine o sebi i u kojoj je vidljiv umereni progres”.
Svetlana Lukić: Gospodin Slobodan G. Marković iz Instituta za evropske studije.
Slobodan G. Marković: Stogodišnjica će u stvari biti 11. juna a ne 29. maja. Već je u javnosti stvoren pogrešan utisak, jer to je 29. maj po starom kalendaru. Stogodišnjica je za dve nedelje.
Ono što je karakteristično za recepciju zapadnog javnog mnjenja kada je u pitanju majski prevrat jeste da je stvorena slika o Srbiji kao zemlji kraljeubica, kao zemlji u kojoj vlada vojna kamarila, Beograd je dobio taj epitet u Britaniji – beo grad smrti. To je događaj na osnovu koga su snimani filmovi u Francuskoj, na osnovu koga su pisani kasnije romani tokom cele decenije koja je sledila ali ponovo se donekle obnovio taj mit o Srbima kao o ratnicima i uopšte Balkancima, ne samo Srbima, tokom balkanskih ratova a zatim se definitivno učvrstio u vreme sarajevskog atentata.
I opet se govori o tome da je to jedna orijentalna država, da je to država u kojoj vladaju ubice, u kojoj je način rešavanja političkih neprilika ili političkih sukoba – ubistvo. Dakle, obnavlja se taj stereotip i učvršćuje se. Ali, možemo reći da je negde sa Drugim svetskim ratom polako to ubistvo zaboravljeno. Ali, ono što nije zaboravljeno jeste taj prizvuk, koji je stvoren 29. maja, prizvuk da su Srbi ubice, i on je služio kao podloga za ovaj drugi mit o ubistvu u Sarajevu i on se onda održavao. Postoji jedan tipičan slučaj koji ću sada navesti. Bio je jedan skup u Srpskoj akademiji nauka pre neku godinu i jedan vrlo poznati nemački istoričar Imanul Gajs je tada rekao: kada danas posmatramo Sarajevo II na osnovu Sarajeva I – znači, u prevodu, kada posmatramo Markale na osnovu ubistva Franje Ferdinanda – mi onda shvatamo da su Srbi izazvali Prvi svetski rat. U stvaranju tog mita iz Sarajeva osnova je bio ovaj prethodni, od 29. maja. Iako je ovaj prvobitan mit u međuvremenu zaboravljen, on je služio kao osnov za učvršćivanje ovog drugog, drugog koji je još uvek živ.
Profesor Koler u knjizi “Suđenje atentatorima u Sarajevu”, Berlin 1918: “Ovde su se ispoljile sve crte vizantijsko-slovenskog karaktera, silovita i trenutna razdražljivost, odvratnost prema redovnom poslu, sklonost ka raspusnom životu, ludačka potreba za uništavanjem. To nije bilo delo samo tih jadnika nego i celokupnog zavereničkog raspoloženja naroda u kome su oni živeli. Tome su doprinele užasne klice razaranja koje je godinama sejala cela jedna nacija, političko trovanje suprotno svakom kulturnom delovanju koje je zahvatilo celo društvo i prodrlo čak do učenika u srednjim školama.”
Slobodan G. Marković: Kraj 19. veka je doba političkih ubistava, međutim, ta politička ubistva, recimo ubistvo američkog predsednika Mekinle 1901, koje je treće ubistvo jednog američkog predsednika – ni po čemu nisu Srbi osobiti, u Americi su ubijena dva predsednika u 19. veku i dva u 20. veku, znači četiri predsednika su ubijena do sada; ili ubistvo austrijske carice Elizabete ili Jelisavete, ili pak ubistvo ruskog cara. U svim tim ubistvima učestvuju nekakvi revolucionarni pokreti, anarhisti i slične grupe. Neki anarhista, recimo, ubije ruskog cara Aleksandra II pa na mesto Aleksandra II dođe Aleksandar III.
Ono što je specifično u događajima od 29. maja 1903. jeste da je jedna grupa oficira, osim toga tu su bili prvaci stranaka, pre svega Liberalne i Naprednjačke, prvaci svih stranaka su znali da će ubistvo biti izvršeno. Izvršenje ubistva je specifično po tome što u njemu učestvuju državni zvaničnici i ono što je još neobičnije jeste da u novu vladu ulaze, u tu revolucionarnu vladu koja je formirana 29. maja, nakon ubistva, polovina članova vlade su zaverenici. Dakle, ljudi koji su učestvovali u ubistvu ulaze u vladu. Ljudi koji učestvuju u ubistvu američkog predsednika ili austrijske carice – to je neki anarhista – uhapse ga pa mu posle sude ili ga pošalju u ludnicu, a ovde imate situaciju da polovinu vlade čine zaverenici.
Dodatni razlog koji je naročito Engleze ražestio jeste činjenica da je crkva dala blagoslov za to ubistvo. Treba da imate u vidu da je isti mitropolit koji je venčao Aleksandra i Dragu bio mitropolit i u trenutku kada su oni ubijeni, on je istakao zastave i pozdravio je na neki način taj čin. Isto tako, kraljeubicama je aplaudirano i u skupštini. Onda se stvara takav utisak u evropskog javnom mnjenju da ubicama u Beogradu aplaudira cela politička elita, da ih podržava crkva, da ih podržava javno mnjenje i onda se postavilo pitanje kakva je u stvari ta zemlja u kojoj takvim ljudima odaju najveće počasti.
Leopold Mandl, novinar, u Berlinu 1917: “Srbija koja je pre Prvog svetskog rata imala četiri miliona stanovnika žrtvovala je milion ljudi zbog zablude da ona postoji kao država samo zato da bi smrvila veliku susednu monarhiju. Srbi su toliki šovinisti da se umesto idealu ljudskog morala klanjaju idolu nacionalizma. Srpski intelektualci po prirodi su izrodi i grubijani. Ubistvo je u Srbiji sredstvo unutrašnje i spoljne politike.”
Slobodan G. Marković: Došao je novi kralj, održani su uskoro novi izbori, vlada je dobila legitimitet i postavilo se pitanje šta činiti da dođe do izmirenja sa svetom, jer od 1903. nakon prevrata dve su vlade prekinule diplomatske odnose – vlada Ujedinjenog Kraljevstva i vlada Kraljevine Holandije i sada se postavilo pitanje šta treba učiniti, pre svega šta treba učiniti da bi se zadovoljila britanska imperija, jer to je imperija koja u to vreme pokriva četvrtinu zemaljske kugle.
Krajem 1903. izgledalo je da će uspeti ta britanska akcija koja je zahtevala da se ubice kazne, jer je nastupio diplomatski bojkot, svi su povukli diplomatske predstavnike iz Beograda ali pod jednim čudnim obrazloženjem, oni su otišli za božićne praznike ali se nisu vratili. Ta kulminacija diplomatskih pritisaka se završila tako što su uklonjeni iz kraljeve pratnje, dakle iz redova ađutanata uklonjeni su oni koji su učestvovali u ubistvu jer to je bilo posebno uvredljivo za strane diplomate, pošto je, naravno, kralj išao u pratnji svojih ađutanata i onda su morali da dolaze i u kontakt s njima. Taj prvi krug se završio tako što su oni uklonjeni ali su unapređeni, obojica ađutanata su otišli na više položaje.
S jedne strane imate kraljeubice koji su vrlo moćni na dvoru, ne znate šta oni dalje mogu da urade, da li mogu da ubiju možda i novog vladara, a s druge strane imate Britaniju. Tu su vlade kalkulisale ali od 1905. je jasna bila namera srpske vlade da nešto učini. Konačno je vlada Nikole Pašića uspela da postigne jedan dogovor. Ponudila je da se penzionišu četiri glavna učesnika u prevratu, Britanija je tražila šest, na kraju je penzionisano pet, jedan se sam povukao, ali svako od njih je dobio 60.000 franaka. To je velika suma, suma koju im je lično dao kralj Petar koji je novac pozajmio od države i kasnije ga uredno vraćao. Neki od njih su kasnije reaktivirani ali epilog svega toga je 1917. godina, tj. Solunski proces, jer u međuvremenu zaverenici, naročito mlađi, organizuju se, prave svoje društvo Ujedinjenje ili smrt. Posle ulaska srpskih trupa u Makedoniju, nakon Drugog balkanskog rata, oni drže vlast u Makedoniji, tamo je zavedena neka vrsta vojne uprave i nastupa taj čuveni sukob o tome ko treba prvi da se pozdravi prilikom svečanosti, da li vojni starešina ili civilni starešina. I od tog trenutka zapravo kreće jedan tinjajući sukob između zaverenika i Nikole Pašića, a kasnije i između zaverenika i regenta Aleksandra, i taj sukob konačno se završava 1917. godine Solunskim procesom kada je Dragutin Dimitrijević Apis osuđen na smrt i streljan pod vrlo nejasnim i zapravo isfabrikovanim optužbama.
U međuvremenu su se iskristalisale dve struje u okviru samih zaverenika, jedna struja koja je podržavala Apisa – to su crnorukci – i druga struja – belorukci – koji su bili protiv Apisa i koji će i dalje igrati veoma važnu ulogu u političkom životu Kraljevine Jugoslavije između dva rata. Ali 1917. unekoliko predstavlja zatvaranje tog kruga.
U ratovima za jugoslovensko nasleđe u 90-im godinama obnovljena je slika Srba kao neke vrste divljaka i srpske vojske kao neke vrste kriminalne organizacije koja ubija po Balkanu. Ako ste vi neki strani novinar i odjednom vam neko kaže ‘Srbija’ – to je termin koji je nestao, Srbija nije pominjana, nije postojala – onda vi odete u britansku biblioteku ili u neku biblioteku u Parizu ili Berlinu i pogledate šta ima tu o Srbiji i, naravno, naiđete između ostalog na sve ove knjige koje su osuđivale Srbiju za učešće u Prvom svetskom ratu ili za Majski prevrat i onda vam to služi kao neka vrsta osnove za dalje prikazivanje. Ta tendencija se najpre može videti u nemačkim medijima, oni su prvi napravili tu vezu, ali može se videti čak i kod Britanaca jedna vrsta prevrednovanja srpske istorije.
Ona slika koja je stvorena o vojsci bosanskih Srba, da je to jedna kriminalna organizacija koja kolje i teroriše ljude po Bosni, sada je preslikana na celokupnu srpsku istoriju i čak u nekim udžbenicima vrlo uticajnim koji se izučavaju na vojnim akademijama i koji predstavljaju bestselere danas, kao što je recimo knjiga Džona Kigana o Prvom srpskom ratu. Kada čitate opise srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, vidite da su oni na isti način opisani kako taj isti autor opisuje vojsku bosanskih Srba za vreme rata u Bosni. U Evro-barometru, to je jedan instrument koji koristi Evropska unija da bi ispitala popularnost određenih zemalja kandidata za ulazak u Evropsku uniju, Slovenija je dugo bila na samom dnu i to je bilo potpuno zaprepašćenje – zašto je Slovenija na dnu kada ona jedina ispunjava uslove da uđe. Pa zato što je i ona bila deo bivše Jugoslavije! Samo zbog činjenice da je ona bila deo bivše Jugoslavije ona je na dnu jer se generalizuje. I sada kad kažete Slovenija, prva asocijacija je neka bivša Jugoslavija, to je nešto negativno. Ne ulazite vi u detalje. Zamislite kada je Slovenija imala takav imidž, gde je onda u ovom trenutku imidž Srbije!
Kako je moguće da jedna mala zemlja koja je najcrnje prikazivana u julu 1914. u Britaniji vrlo brzo preokrene taj imidž? Imali smo slučaj da u avgustu Britanija ulazi u Prvi svetski rat, a sad odjednom Rusija i Srbija su saveznice. Ono što predstavlja iznenađenje – ta mala Srbija pobeđuje u dve bitke, na Ceru i na Kolubari, i sada ti isti pijani pripadnici srpske kamarile pobeđuju neprijatelje Britanije i odjednom se potpuno menja odnos, dotle da u nazivu Srbije, jer Englezi su koristili Servija, kao mi kod Dositeja – vostani Servije – znači Servija, oni su promenili ‘v’ u ‘b’ jer Servija zvuči kao servus, rob. I ne može galantan saveznik da ima naziv koji asocira na roba. Od tog trenutka, u stvari od kraja 1914, govori se ‘Srbija’ sa ‘bi’ a ne sa ‘vi’, do toga da se 1916. Kosovski dan slavi u engleskim školama, piše se poseban pamflet koji se čita u 12.000 škola, do toga da se u tu propagandu srpskih ratnih ciljeva uključuju ljudi od engleske kraljice do običnih ljudi koji dolaze i donose priloge ili volontiraju da učestvuju u srpskom potpornom fondu.
Dakle, sigurno je da u izgradnji imidža jedne zemlje i jednog naroda postoji više faktora. Jedan je faktor naravno politički, odnosno politički interes određenih velikih sila. Drugi sastojak su vrednosti na kojima počiva jedno društvo. Ono što se dogodilo 1903, da je čin u Beogradu takav kakav je bio, način na koji je izveden i reakcija oko njega, slavljenje neumereno, bilo je u suprotnosti s tadašnjim evropskim hrišćanskim vrednostima i nije čudo što su se dve protestantske zemlje, gde je istrajavanje na moralnim načelima uvek bilo jako i skoro rigidno, a to su Holandija i Britanija, najduže zadržale u toj moralnoj osudi Srbije. I uvek kada se želi da se postigne promena imidža, mora se voditi računa o obe stvari.
Nije dovoljno sada samo da Srbija koja je bila, kako se nazivala, parija međunarodne zajednice ili crna rupa Balkana, nije dovoljno da ona uspostavi savezničke odnose sa Sjedinjenim Državama ili sa Britanijom ili sa Evropskom unijom i time da bude završen posao. Važno je stalno voditi računa da ono što se dešava u zemlji nije u sukobu sa temeljnim vrednostima koje postoje u Evropskoj uniji. Vi ste videli kada se drže konferencije za štampu u Evropskoj uniji, uvek imate iza tekst koji kaže ” community of values “, da je Evropska unija zajednica vrednosti, dakle to je kod nje čak otvoreno izraženo u tom sloganu, i vi uvek morate paziti da svojim konkretnim akcijama te vrednosti ne pogazite. Važno je da neki događaji iz naše istorije, starije ili novije svjedeno, koje mi smatramo za herojska dela ili koje mi smatramo za veoma dobre stvari, na zapadu su viđeni kao arhetipovi zla. Ako je već raspoloženje javnog mnjenja takvo kakvo je, da ono ne želi mnogo da zalazi iza suštine onoga što se događalo u prethodnoj deceniji, onda se makar treba čuvati da se ne slave neke stvari koje su u direktnoj koliziji sa evropskim javnim mnjenjem.
Svetlana Lukić: Kao što čujete, Evropa je jasna i bezobrazna još od 1903. godine pa, evo, do 2003. se taj bezobrazluk proteže. Poruke su jasne, međutim, izgleda da to nisu dobro pročitali ljudi u G17 Plus, odnosno, njihovu ideju o nezavisnoj Srbiji specijalni izaslanik generalnog sekretara Saveta Evrope, gospođa Teodor rekla je da su te izjave o nezavisnoj Srbiji prenagljene i nepromišljene i kaže da evropske institucije nisu uložile toliko pomoći prilikom pravljenja Ustavne povelje da bi sada gledale kako taj napor propada. No, gospodin Labus dostojanstveno istrajava i danas je na Trgu Republike objašnjavao Beograđanima svoju ideju svoje nezavisne Srbije.
Miroljub Labus: Mi gubimo vreme zato što se ne bavimo onim pitanjima o kojima treba da se brinemo. Znači, potrebno je da uredimo našu kuću ako hoćemo da dovedemo investitore.
Svetlana Lukić: Evo šta o najmlađoj partiji G17 Plus misle potpredsednik Demokratskog centra gospodin Desimir Tošić i sociolog politike Jovo Bakić.
Desimir Tošić: G17, to je jedna izvanredna prepotencija ljudi koji su sposobni, stručnjaci, to ne može niko da spori, drže se u stvari kao da oni vladaju pošto drže Narodnu banku i ne smete vi njih da smenite. Kada se pomene pitanje smenjivanja guvernera banke, onda se obećava revolucija, što pokazuje da je G17 bazično jedna tipično nedemokratska organizacija. Kakve su to pretnje? Zamislite da vi u Nemačkoj ili Francuskoj kažete ‘guverner narodne banke mora da ide’, a on kaže ‘ako ja odem, ima da bude katastrofa’. Šta je to? To je ucenjivanje.
To što je, recimo, Demohrišćanska stranka protiv Jugoslavije, to razumem, kako bi hrišćani bili za zajednicu, hrišćani su za cepanje, međutim, G17 je radio na Povelji, učestvovao u saveznoj vladi, pa ne sviđa im se Povelja. I meni se ne sviđa, ali mi smo to uradili pod pritiskom međunarodne zajednice, odnosno Evropske unije. Evropska unija onako kao što nas je rasturala 1991. godine, tako nas sada ujedinjuje, i oni nisu mnogo pametni, o tome morate da vodite računa. Ali to je vrlo važno, vi ste učestvovali u tome, vi znate da to nije naša autohtona želja, i sada vama to ne ide, pa ne može da ide dobro, ta zajednica se pravi poslednjih šest meseci, kako to može da ide odmah dobro, iako ja priznajem da je Đukanović napravio jednu strašnu stvar – on je sem Marovića u vladu zajednice poslao sve ljude koji su bili nosioci separatističkog pokreta. To se nigde na svetu ne radi. Ali očevidno da Đukanović igra neku svoju politiku koju ja ne razumem niti odobravam.
Svetlana Lukić: I Čović vas je, imam utisak, iznenadio?
Desimir Tošić: Jeste me iznenadio pošto ja njega vrlo cenim, cenio sam ga čak kada je bio socijalistički, a onda onaj njegov gest kada je Zoran Đinđić izabran za gradonačelnika, kada mu je on čestitao pred televizijom, to sam smatrao velikim kulturnim događajem. I ovo što radi na Kosovu je izvanredno, bez obzira na to da li se vi slažete sa njegovim postupkom ili ne. To je za diskusiju. Žao mi je, ja sam tražio damu koju malo poznajem Nadu Kolundžiju da se žalim, da lamentiram povodom Čovićevog postupka, međutim, nisam je našao i onda sam prepustio to božjim zakonima.
Jovo Bakić: G17 Plus je stranka koja je očekivana sa dosta nade, bar sam ja očekivao da bi ti ljudi mogli na političkoj sceni Srbije predstavljati nešto novo, da su to pravi Evropejci. Međutim, koja je njihova prva tema? Prva tema je da Srbija bude nezavisna. Oni, doduše, daju ekonomsku argumentaciju i utoliko gore, zato što svi nacionalistički argumenti od 1945. naovamo upravo su se bazirali na ekonomskoj kvaziargumentaciji – mi smo na dobitku ili na gubitku zavisno od toga da li smo u Jugoslaviji ili van nje. U ovom slučaju, G17 plus kaže gde bi nama kraj bio da nije Crne Gore, oni nas zaustavljaju.
Zar je moguće da neko očekuje da će Srbija sjajno da se slaže sa Nemačkom, Francuskom, Italijom, Španijom, ali sa Crnom Gorom – govorimo isti jezik, živeli smo zajedno toliko dugo, u Crnoj Gori i dalje polovina stanovništva sebe smatra Srbima – s njima ne možemo nikako. Kada jedna stranka koju vode oprobano pametni i sposobni ljudi krene svoj politički život sa politikantskim igrama, a pri tom to prodaje za državnički potez – onda je to zabrinjavajuće. Ja, jednostavno, mogu samo da izrazim svoje razočaranje startom stranke G17 Plus.
G17 Plus – oni bi želeli da budu moderni konzervativci što nije loše. Vrlo često su konzervativni političari činili modernizacijske proboje u istoriji Srbije i Jugoslavije. Primera radi, Stojan Novaković i Naprednjačka stranka Srbije, kao klasična konzervativna stranka, učinila je najviše na modernizaciji Srbije u 19. veku. Oni su izgradili železnice dok je Nikola Pašić branio “idilu seoskog života”. Dakle, protiv je železnice jer narušava idilu seoskog života. Čedomilj Mijatović, tadašnji ministar saobraćaja, uspeo je da izgura prvu železnicu Beograd – Vranje 1884. To je samo primer koji ilustruje modernizacijski potencijal jedne konzervativne stranke.
Drugi primer jeste Milan Stojadinović koji je bio izraziti konzervativac. Međutim, on je uspešnom i pragmatičnom ekonomskom politikom – Zoran Đinđić je pomalo na njega podsećao – dakle, ne mnogo načelan ali izrazito sposoban i pragmatičan, on je prvi u privredi nekadašnje Kraljevine Jugoslavije uveo neki red. Omladina mu je klicala, doduše stranačka, da je jugoslovenski Ruzvelt i, zaista, on je pod uticajem Ruzvelta sprovodio neke privredne mere, dakle, nešto što je ličilo na ‘nju dil’. Tu je bilo modernizacijskih pomaka – dinar je takođe bio konvertibilan, nešto se kretalo. Danas, ako bi Miroljub Labus mogao nešto slično da odigra u Srbiji, to bi bilo dobro.
Svetlana Lukić: Čuli ste šta o G17 Plus misle gospodin Desimir Tošić i Jovo Bakić. Gospodin Tošić će se još u toku emisije vraćati, odnosno iskakati kao čupavac iz kutije, a mi nastavljamo da slušamo Jovu Bakića, sociologa, asistenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Jovo Bakić: Kao sociolog politike, potpuno sam svestan da je ovo parohijalno-oslobodilačka politička kultura, da su političari uglavnom ili oduševljeni svojim prvoboračkim stažom i onda traže veće zasluge za sebe nego što im pripadaju ili su, pak, potpuno učaureni u jednu parohijalnost iz koje ne mogu pobeći i onda se bave sami sobom.
Kao sociolog toga sam svestan, međutim, kao građanin želim da živim u jednom pristojnom društvu. Kako da živim u pristojnom društvu ako su političari jednostavno neodgovorni, ako je danas na sva zvona objavio da će da otkrije kriminalce u vladi, a sutradan kaže da je nezadovoljan doduše kompromisom ali očigledno prerano je da se ta imena kažu? Pa dobro, zašto si onda počinjao celu priču? O čemu se tu radi? Klasičan primer parohijalnosti je premijer Živković. Tu je i Narodna banka koja falsifikuje novac, i vojska u koju se nema nimalo poverenja, pa pošto je njegov stranački drug došao na mesto ministra, onda ima poverenja 30% pa će to poverenje verovatno rasti. Potpredsednik vlade koji se preganja s drugim potpredsednikom da su oni dva različita sveta. Šta rade u istoj vladi ako su dva različita sveta, valjda treba da idu na izbore pa da se vidi koji će svet da bude u opoziciji a koji na vlasti. Ne mogu da budu oba sveta na vlasti ako su različiti.
Recimo, uz sve poštovanje koje pokojni premijer Đinđić zaslužuje, jedna od njegovih odgovornosti jeste za samu njegovu stranku. On je iza sebe ostavio potpune mediokritete. To su ljudi koji eventualno mogu da budu gradonačelnici nekih gradova u Srbiji, ali koji ne mogu da budu premijeri. Ili, u Demokratskoj stranci Srbije Vojislav Koštunica koji, po svemu što se o njemu zna, jeste pošten čovek, okružio se savetnicima, ono što se još u narodnim pesmama kaže ”od zla oca i još gore majke”. Vladan Batić koji je nekada uživao moje simpatije zbog toga što se sa Vojislavom Šešeljom nosio dobro u medijima, ja sam mislio da on namerno koristi niske udarce jer to je jedini način da se nosite protiv protivnika koji ni od čega ne preza. A onda sam video da se on sa pozicija vlasti isto tako ponaša prema drugim ljudima koji nisu takvi, koji su pristojni, civilizovani ljudi, i to je nešto što je odvratno – prema sudijama, prema recimo smenjenoj Leposavi Karamarković, koja je osoba od nesumnjivog integriteta, osoba koja je u vreme prethodnog režima pokazala i ličnu hrabrost i profesionalnu odgovornost, odjedanput u vreme vanrednog stanja biva smenjena i ne samo ona nego još njih, ali ona je paradigmatičan slučaj. I šta mi možemo onda da zaključimo? Da će doći stranački kadrovi u pravosuđe, da će pravosuđe biti skrojeno prema političkoj volji. I gde smo mi? Šta smo radili od vremena promene Slobodana Miloševića? Ništa. Eto, imamo slobodu da kažemo.
Te krađe glasova su u tradiciji srpske politike. I Nikola Pašić je bio poznat po krađama izbora i po pritiscima na birače, tako da je u takozvano zlatno doba srpske demokratije, od 1903. do 1914, ključna stvar bila ko drži poziciju ministra unutrašnjih poslova. Onaj ko drži Ministarstvo unutrašnjih poslova taj fino smeni sve sreske načelnike koji su iz opozicije, a onda izvrši takav policijski pritisak na birače da vlada koja sprovodi izbore uvek mora dobiti, i od 1903. do 1914. vlada je uvek dobijala. Jedini pošteni izbori u srpskoj političkoj istoriji su izbori iz 1905. kada je Ljubomir Stojanović, tadašnji vođ Samostalnih radikala – kasnije su oni bili osnova formiranja Demokratske stranke u međuratnoj Jugoslaviji – sproveo izbore bez policijskog pritiska. Opet je doduše vlada dobila većinu, ali su čak i opozicionari priznavali da su to bili korektni izbori. Sve ostalo su bile manipulacije, pritisci, bilo je i smrtnih slučajeva. Nikola Pašić je i u Jugoslaviji nastavio sa krađom izbora. Svi znamo šta je Slobodan Milošević radio na izborima.
Ovi sada nisu krali na izborima, ali šta se radi u parlamentu. U jednom momentu to je, doduše, Ustavni sud proglasio nevažećim i to je već ispravljeno – Demokratska stranka Srbije je bila isterana iz parlamenta što je pravi parlamentarni skandal. Jednostavno, ovde se pravila igre ne poštuju. Pitanje je da li ih i ima. I nikad ne znate da li ćete iz zatvora u vladu, ili iz vlade u opoziciju, ili ćete biti ubijeni. Jednostavno, to je tako. I da ilustrujem konkretnim istorijskim primerima – Stjepan Radić je iz zatvora direktno ušao u vladu. Nikola Pašić ga je strpao u zatvor kao političkog zatvorenika, optužba je bila zbog boljševizma, i Radić je posle u zatvoru pristao da izbaci ono ”republikanska” iz naziva stranke pa je ostala samo Hrvatska seljačka stranka, prihvatio je Karađorđeviće za dinastiju i onda je direktno iz zatvora došao za ministra prosvete. I u vladi se zadržao dve godine. Posle toga je bio u parlamentu kao opozicionar i na kraju je ubijen. Premijer Đinđić je ubijen. Pri tom, odjedanput se suočavamo sa nekom državnom tajnom o tome da ne možemo da znamo ko je tu u obezbeđenju zatajio – da li iko može da mi objasni zbog čega mi kao građani ne bismo mogli to da znamo. Zar to nije obaveza vlade da nas izvesti? A ona to proglašava državnom tajnom. Pa to je isto, izvinite, skandal. Šta može da se proglasi državnom tajnom? Ono što podriva bezbednost zemlje. Da li podriva bezbednost zemlje ako mi saznamo detalje oko ubistva premijera?
Ustavno pitanje je takođe bolno pitanje u srpskoj pravno-političkoj istoriji. Godine 1918. kada se država stvarala, krenule su debate oko ustava. Prethodno u Krfskoj deklaraciji iz 1917. vlada Srbije i jugoslovenski odbor su se usaglasili da ustav mora biti donet dvotrećinskom većinom. Međutim, kada je usvajan čuveni Vidovdanski ustav, Hrvatska republikanska seljačka stranka je istupila iz parlamenta, nije htela da glasa ni za ni protiv ustava, a pošto je ona u to vreme bila sasvim legitiman predstavnik Hrvata, ustav je donet samo natpolovičnom većinom i to tako što je Nikola Pašić obećavao begovima iz jugoslovenske muslimanske organizacije Mehmeda Spahe da im neće dirati zemljoposede, a s druge strane dobili su i neke novce i tako podmićivanjem Jugoslovenske muslimanske organizacije stvorena je natpolovična većina, Hrvati su izigrani i tu je jedan od korena daljih nedaća jugoslovenske države.
Što se tiče Ustava, svi se sećamo kada je Slobodan Milošević donosio ustav – u čemu je, uzgred rečeno, učestvovao i današnji predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić, koji je tada pisao Miloševićev ustav zajedno sa Ratkom Markovićem i Kutlešićem, to kao podsećanje – taj ustav je skrojen po meri jednog čoveka. Danas je suštinsko pitanje kako će taj ustav da bude donet. Da li će se tražiti dvotrećinska većina, a to je uslov da Ustav bude relativno dugovečan, ili će se ići onako kako se sada predlaže, a to je ‘donećemo Ustav natpolovičnom većinom pa ćemo ga dati na referendum da narod to odluči’. A onda bi bilo poželjno da referendum bude u isto vreme kada i izbori, kako ne bi propao. To je problem i tu se vidi koliko su naši političari skloni manipulisanju, koliko im je u stvari do procedure, kao vrlo važnog elementa parlamentarne demokratije, malo stalo. Ako se ne poštuje načelo kvalifikovane većine, i to po mom mišljenju za Srbiju dvotrećinske, gde bi se bar na tom bazičnom nivou težilo jednom širokom konsenzusu – dajte da napravimo nešto što neće sutrašnja kiša oprati, tome služi Ustav – kao ustava bilo kojoj vlasti koja dođe u budućnosti.
Sklon sam da verujem da će njegova smrt i on kao pokojni da znači više za liberale Srbije, dakle ne liberale Duška Mihailovića nego liberale u Srbiji, ljude slobodoumne, više će značiti nego li da je on živ. Liberali Srbije će prvi put imati jedan mit. To je velika zaloga za budućnost. I kada sam se upisao u knjigu žalosti za pokojnim premijerom, otprilike sam to i napisao. Njegova uloga u političkoj istoriji Srbije je velika, neprocenjiva. Kad god ode neki čovek koji znatno nadmašuje prosek, iza njega ostaje praznina. To je bilo tako, recimo, sa Josipom Brozom. Možemo o njemu misliti šta god hoćemo, ali on je bio veliki vladar. Jednostavno, bio je dorastao svome vremenu i utoliko su njegovi naslednici izgledali kao kepeci. Slično sada, kada Zorana Đinđića nema, njegovi naslednici izgledaju kao kepeci. Odgovornost je i Brozova, i Đinđićeva – utoliko što su iza sebe ostavili ljude koji ih nikako ne mogu ugroziti. Đinđić je, to je Đinđićeva odluka, Živkovića proglasio, premijera sadašnjeg, svojim naslednikom. Tu je problem. Zašto baš Živković? Namerno neću dati odgovor.
Desimir Tošić: Vidite kako vlada sada izgleda bez njega. Sada čitam jednu staru knjigu o jednom čoveku koji je odavno završio, Dragoljubu Jovanoviću. Uvek me je Zoran Đinđić podsećao na Dragoljuba, dakle to su bezgranične ambicije. Ja bih čak rekao da je ambicija Zoranova bila manje lična a više nacionalna ili modernistička, i sad ne možete da verujete – ti naši genijalci žive u stvari u nekoj vrsti irealnosti. Ja mislim da je to kod Zorana bilo strašno jako, pored svih zamaha, planova, uspeha – on nije mogao da se zaustavi. Imam utisak kao da je on podsvesno hodao ka svojoj smrti i to je jedna žalosna, velika tragedija.
Još uvek se nadam da je to ubistvo korisno za nas, da će istorijski vredeti, iako se to ne primećuje trenutno po Vladi Srbije. Ali mislim da u publici ima mnogo više razumevanja i da je rejting DS-a i DOS-a porastao posle tog ubistva – svi koji su ga sumnjičili, pokazalo je vreme, on je bio najopasniji protivnik, bez obzira na to da li je on dobrim delom sukrivac onoga što se dogodilo zbog toga što je održavao veze koje nije trebalo da održava. Ali vrlo je važno, to naši ljudi ne razumeju, naše društvo nema moralnih principa. Ako gledate, slavni glumac koji je dobio Karićevu nagradu, koga ja obožavam i kao čoveka i kao glumca…
Svetlana Lukić: Ljuba Tadić?
Desimir Tošić: Nije trebalo da mu pomenete ime…
Svetlana Lukić: Aha, dobro.
Desimir Tošić: Pa sad je dockan. Nije smeo da je primi. Morate neki put reći ne. To je ono što je bivši predsednik savezne države rekao, to je isto strašna stvar – za koju čestitam Mileti Prodanoviću – kada je rekao posle povlačenja iz DOS-a ”mi smo videli leđa Josipa Broza, videćemo i leđa Zorana Đinđića”. Znate, da to kaže neki pijanac u nekom pristaništu, to možete da gledate kroz prste, ali da kaže neko ko je doktor i ko je ozbiljan čovek, i malo dete može da pravi poređenje između Josipa Broza i u negativnom i u pozitivnom smislu i Zorana Đinđića.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste Miletu Prodanovića. Šta je on rekao tačno?
Desimir Tošić: On je rekao ”predsednik Koštunica posle smrti Zorana Đinđića jedva da se pokazao kao čovek”.
Mislim da će ovo što je uradila tzv. Demohrišćanska stranka naterati na prevremene izbore.
Svetlana Lukić: Ovo zamrzavanje članstva zbog samostalne Srbije, referenduma?
Desimir Tošić: Mislilm da će njega morati da pozovu kao Veselinova da da ostavku. Jer kada vi radite protiv vlade u kojoj ste član, za decu bi to bilo smešno, ne znam šta znači za političke ljude. Vlada neće imati većinu i moraće da ide na prevremene izbore. Kako će to sve da se završi ne znam, pošto naša masa to ne vidi – ni Koštunica, ni G17, ni DS – mi imamo jedno neuravnoteženo javno mnjenje. Kakva je to politička masa koja prvo daje Miloševiću deset godina većinu, pa kada vidi da ne može Milošević da je spase onda da ogroman broj glasova Šešelju, pa onda jednoj stranci koja je bila samo veća od Demokratskog centra, Koštunici, davali su godinu-dve dana najveći broj glasova? Sada je u anketama G17. Šta ti ljudi znaju o G17? Bog zna šta će biti pred izbore. To je jedna igra vrlo opasna i mislim da su DOS i opstanak ove vlasti do iduće godine neophodni, ali ako oni sami razrušavaju, šta možemo da uradimo mi koji smo posmatrači, građani.
Svetlana Lukić: Dobili smo novog sveca, Nikolaja.
Desimir Tošić: Vi ćete mi zagorčati noć. Kada se on sukobio u Americi sa Dionisijem, on je morao da beži iz srpskog manastira, umro je u ruskom manastiru. Onda je postao problem koji se ovde ne postavlja, izbegava se, gleda se da se zabašuri. To je njegovo političko angažovanje. Mislim da tu kritika nije poštena. O logorima u Sovjetskom Savezu i u Nemačkoj mi u predratno vreme, pored cenzure vlada naših divnih Karađorđevića, ništa nismo znali, tako da je sasvim moguće bilo da Nikolaj veliča Hitlerov sistem ili da zahvaljuje Hitleru pošto nije znao. Da li bi on reagovao drugačije da je znao, to ne mogu da vam kažem. Ja bih lično reagovao, ali ja sam saznao za logore i zatvore kada su me uhapsili. To je prva tačka, dakle da nisu znali.
Osim toga, naši episkopi su ljudi neobavešteni. Vi niste u stvari neka jaka pravoslavka, ali ako ste jaka pravoslavka i još ste vladika, i imate direktnu vezu sa Bogom, šta će vama interes šta se zbiva sa sirotinjom, sa zdravstvom, sa penzionerima. Ima tu sigurno ljudi koji su vrlo obavešteni i koji su opasni, kao što je, recimo, episkop bački, ja njemu ne mogu da zaboravim akademiju sa Marijom Milošević. Ako su to pravoslavci zaboravili, ima ovde građana koji nisu zaboravili.
Tu je Zoran Đinđić napravio grešku. Davao im je više nego što im pripada, jer, prvo, oni to ne cene, i po sahrani Đinđićevoj ono je bilo vrlo osvetoljubivo što je rekao mitropolit crnogorsko-primorski – tako da ako gledate naš episkopat i katoličku crkvu, pa tu nema poređenja. Ako gledate anglikansku crkvu, sada je u anglikanskoj crkvi šef jedan Velšanin, zamislite vi da naš patrijarh bude poreklom Hrvat. Pa mi bismo izvršili samoubistvo, on mora da bude Srbin, on može da bude Arkan, ali mora da bude Srbin. Ako pljačka banke i ubija ljude, mora srpska ruka da bude. I taj britanski, tj. anglikanski arhiepiskop poveo je strašan rat protiv Blera u vezi s Irakom.
Zoran Đinđić je bio čovek kome ste mogli da se klanjate do zemlje, niko nije uradio za Srpsku pravoslavnu crkvu kao što je uradio Zoran Đinđić – i oni mu vrate nad kovčegom. Kako su mu vratili? Ja ne znam slučaj da je sveštenik govorio na grobu čoveka protiv čoveka koji je mrtav. Ne znam. Ali mi smo to doživeli ovde, usred Beograda. I ne to nego kažu, javljaju se vladike, čak i taj moj prijatelj, i kažu – ne, nema tu šta da se zameri. To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice koji se sveti kriminalcu koga je uhvatio i ubio.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Srbija 1903 – 2003. Emisiju Peščanik pripremili budući građani samostalne Srbije Marko Perunović i Nenad Branković i građanke Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Emisija Peščanik, 31.05.2003.
Peščanik.net, 31.05.2003.