Radio emisija 03.05.2000, govore: Savo Štrbac, nova srpska emigracija i Vojin Dimitrijević.
Svetlana Lukić: Dobar dan, danas je već 3. maj, vreme da se trgnemo iz dogmatskog dremeža. Ko neće da se tuče, pa ni u Požarevcu, mora da razmisli o stvaranju novog paralelnog sveta. Sve bi već bilo rešeno da je moćni Atlas bio Srbin i da je na vreme stresao sa ramena kuglu zemaljsku. Sad je kasno, jer dokoni američki naučnici su ovih dana objavili precizne podatke o težini zemlje, teška je 5.972 milijarde milijardi tona. Koga je briga za 5.972 milijarde milijardi tona? Samo naivnim zapadnjacima, jer nije važno sa koliko se tona ili kilograma upravlja. Svejedno je da li imperator vlada carstvom, plemenom ili maltretira kućnog slugu. Imperator se može biti i u mesnoj zajednici Dedinje.
Istorija je odvratna, ludi Neron koji je, kažu, iz ljubavi prema Ilijadi spalio Rim, postao je slavan. Niko se međutim ne seća cviljenja njegovih podanika.
Ovih dana slavio se Vaskrs, ismevao se praznik rada, ali se malo ko, osim žrtava, setio da je na današnji dan pre samo pet godina posle hrvatskog Bljeska više od 15 000 ljudi napustilo zapadnu Slavoniju.
– Ovde hrvatski radio Okučani.
– Jako mi je drago da je hrvatski radio Okučani mesto gde se okupljaju ne samo novinari nego i ovi naši hrabri dečki koji su tu zajedno s nama u ovom okučanskom kraju, kojima možemo samo pjesmom zahvaliti, pjesmom Ne dirajte mi ravnicu.
– Znalo se, i on viče stalno nemojte bježati, nemoj bežati nikud, ne pravite paniku. Ali, sram ih bilo. Ne napuštajte bogatu Slavoniju. Martić bio u Pakracu.
Svetlana Lukić: To vam je rekao Martić skoro?
– Prije pet dana, rekao nam je da ne idemo nikuda, da ne damo svoje stope zemlje, da je to naše, da mi druge domovine nemamo. I da će oni svim mjerama, ako se mi bojimo doći će i on pa će biti s nama. On je nas lepo razoružao, sve pokupio od vojske oružje…
-Tu smo imali oko šezdesetak poginulih, imali smo naših boraca 20 je poginulo. Mi smo izvlačili, oko hiljadu civila smo izvukli.
– Inače, ovde na opštini Okučana imamo negde oko 300 poginulih naših, samo na području opštine Okučana.
– Ovo je sve što imamo na sebi i deca i ja i majka, ali sam izvukao svu tehniku, to mi je najveća čast, što sam izvukao sve oruđe što sam imao, jedini valjda na zapadnoj Slavoniji što je izvukao sve što je imao.
– E, prijatelju, jesi našao koga od naših?
– Izašao je naš Lukijan, vladika naš, izašao je i vikao narodu – narode, bježite, nemojte stajati, pred zgrade u Pakracu su unišle ustaše i pucaju, bježite ko kud zna. Ja sam otuda izašla, Zoru Izidora sam srela i rekla sam njima – Zoro, kud vi bježite da bježim i ja, jer ja nemam svoga nikoga, znate i sami. Ona meni veli – mi ne bježimo nikuda, mi ostajemo, i mala Milena od onog Makse, on je poginuo, ona mi je rekla – bako, bježite k nama. Videla sam onoga Franju i onu Slavicu, ja sam mislila ostati sa njima, ali oni mene niko nije zvao da ja ostanem sa njima, a da su me zvali ja bih isto ostala sa njima.
Svetlana Lukić: Jesu li vam Hrvati nudili da ostanete?
– Ne možemo pristati, ko će pristati, do juče te gura, ganja, kolje, hvata i sad ti je prijatelj odjedanput, budi tu i ne boj se ništa. Ma da, da me svežeš na lanac. 1941. godine su me hapsili, tukli, bio sam još šesnaestogodišnjak, kuću zapalili, ubili su mi mater, sestru, oca. Prošao sam cjeli rat i došao kući na svoje ognjište, napravio kuću, sad su je zapalili opet, a sad me treći put zovu natrag, pa da me uhvate samo i zakolju.
Svetlana Lukić: Većina ovih ljudi već pet godina sedi u Srbiji, sedi na drvenim klupama ispred napuštenih radničkih baraka i čeka dobre vesti. Mesić ih je poslao, obećao je da će ih vratiti kući. Mesić je obećao i da će biti kažnjeni krivci za zločine nad Srbima za vreme rata.
Slušate direktora Veritasa, gospodina Savu Štrpca, koji tužiocima Haškog suda obezbeđuje podatke o ubijenim Srbima iz Hrvatske i hrvatske Srbe, koji su se vratili svojim kućama.
– Imam brata profesora u Sisku, on je ostao i onda mi je on rekao imaš se ponašati tako i tako, da se ne ističem i da ne pričam ja mnogo. Da vam budem iskren, imam ime Miloš, a to u Hrvatskoj odmah znadu ko je Miloš. Imam brata profesora, nadenućemo mi tebi ime Mijo i tako ja sam nosio jedno vreme Mijo, možeš misliti, ima li takvi slučaj.
Svetlana Lukić: A vi ste se predstavljali kao Mijo?
– Jeste. Dođu ovi naši ozdo Srbi, pa ljube se u Sisku, idu se ljubiti tri puta, ja kažem – ne, samo dva puta. On poljubi tri puta, a ova ide pa kaže – da vam majčina, jel’ se tu ljubite. Odmah znadu ko su ako tri puta, ako dva puta onda ne zna. I nikad mi niko nije rječ rekao. Ja sam radio na železnici, ja pružio ruku, zdravo Ante, e, taj mi je rekao. I neće Miloš više nikom pružati prvi ruku dok on njemu ne da.
– U kući nemam niđe ništa, sobu i kuhinju, imam vrata da se možem zatvoriti, dva kreveta bez uložaka željezna, e to sam ja dobio.
Svetlana Lukić: A nemate još uvek dušeke na krevetima?
– Nemamo. Pa, preživljavam tako, imam komšije, rodbine, neko donese malo krompira, neko malo pasulja, kupusa i te stvari. Tako živimo, tako uživamo.
Savo Štrbac: Srbi ne vjeruju nikome posle Oluje i Bljeska, a najmanje veruju Haškom sudu. Znate, od 300 svedoka koje je ovako tražio Haški sud da im obezbedimo za Oluju i to samo za sektor jug i Medački džep, prihvatilo je da svedoči 104. Mi Srbi ne želimo da sami svjedočimo o svojoj tragediji, kako onda da tražimo da ta međunarodna zajednica, da ti takozvani internacionalni svjedoci svjedoče, ako mi sami nećemo o svojoj tragediji. U avgustu mjesecu 98. godine istražioci za Oluju su napravili nacrt optužnice i sa njim izišli na revidiranje. To je zapravo fingiranje suđenja, provjerava se koliko je jaka svaka tačka optužnice. I bila je jedna tačka – nepotrebno i neselektivno bombardovanje Knina. Pojavili su se neki Amerikanci koji su bili na tom fingiranju i rekli su ne, to ne može. Knin je bio glavni grad te nepriznate tvorevine srpske i to je bio potpuno legalan cilj, to je bilo sjedište pobunjenika.
Istražioci su došli, rekli su dajte nam još nekoliko dokaza da pojačamo ovu tačku. To bi trebali biti najmanje dvojica oficira vojske Krajine, znamo ih, čak smo dobili saglasnost od svih onih koji smo mislili da će im praviti probleme, da mogu da svjedoče, još nisu svjedočili. Oglašavao sam se i u medijima, govoreći da je to njihov moralni dug prema onih 7000, najmanje 7000 duša koje smo izgubili u ovome ratu, krajiških, srpskih života dole. Još nisu svjedočili, i pitanje je da li hoće.
– Ja sam juče došla ovdje u Beograd i taksista – gospođo, kud želite, ja mislim da je to ipak čovjek, rekoh ja trebam u Ujedinjene nacije, to je ulica Proleterskih brigada. Odmah ga pitam za koliko vi mene vozite, kaže pokazaće tamo taksimetar. Ja opet mislim da je čovjek zdrave duše i kad je stao, rekoh – gospodine, koliko ja vama dugujem, kaže 317 dinara.
Svetlana Lukić: Odakle?
Sa autobusne. I eto šta mi svi doživljavamo, on je vidjeo da sam ja stranac i eto tako, vidi šta mi doživljavamo izbjeglice.
– Tako smo ja i baba došli, skrpili neku sobicu i tako živimo ja i baba sami. Nemamo nekih primanja nijedno, bili smo poljoprivrednici. Meni da je 100 kuna ja bih bio zadovoljan, ja i baba, bi bogami. Imamo, svaki dan snesu dve-tri koke, imamo baštu, imamo zemlje 15 jutara, imam živih dobara. Samo da mi je 100 kuna, ne daju ni to, eto. Djeca su mi otišla van u Norvešku. Nije ni tamo, oni imaju djecu, znaš, nije to šala, treba djecu hraniti. Oni dobiju toliko da žive, ne mogu sad nama poslati ništa, da li bi dali ja ne znam. Kod mene se prilično vratilo, sve stari ljudi, ima jedno četiri dečka neženjena, to nema poroda ni ploda, nemaju koga ženiti, neće one, neće za Srbina, pre bi se ubila.
Savo Štrbac: Kako ja sad mogu objasniti, znaš, da se sad pojavim na sastanku sa Karlom del Ponte, sa ne znam, ambasadorom ovim, onim, da utičem na neke svjetske tokove, a žena mi i ćerka idu svako veče u jednu privatnu firmu da zarade za stan čisteći. To ne smem nigdje ni reći jer mi ljudi ne vjeruju, znaš, da ja idem na sastanak sa tim nekakvim izvikanim veličinama autobusom ili uzmem tamo od nekog brata razdrndano auto, pa ne znam hoće li me ikada dovjesti do Banjaluke ili u neko drugo mjesto. Dođe sutra do suđenja nekome, trebaju ići Srbi u Hag, treba gomila para, treba tu biti stručnjaka svih mogućih vrsta, treba te ljude psihički pripremati na ta unakrsna ispitivanja, neće ga niko sažaljevati.
Znate, jedan moj dobar prijatelj, šef istražioca Norvežanin mi je rekao kad sam mu doveo po meni najkvalitetnijeg svjedoka, cjeli dan se s njim, s jednom ženom koja je izgubila u onom avio bombardovanju kod Petrovca i sina i muža, a posle toga i snaju na porođaju. Došla je žena, cjeli dan je razgovarala, on mene na kraju zove i kaže – znaš šta, ne mogu je koristiti, kako ne možeš koristiti, pa kaže – ona je plakala cjelo vreme. Možeš zamisliti, ja sam i ona i prevodilac, šta će tek biti kad bih je izveo na suđenje, rastrgali bi je oni, ona odbrana, oni advokati koji bi zastupali one hrvatske generale ili ko će biti izveden na sud. Treba te ljude psihički pripremati. Sada, kad bi bilo zakazano suđenje i da treba odvesti naših dvadeset, da ne kažem svih stotinu svjedoka, koliko će ih biti još, ne znamo šta bi. Pa, tom čovjeku treba obezbediti, trebaš mu kupiti odjelo da pristojno izgleda, to neće niko drugi ako nećemo mi, razumjete.
– I ako neko nešto svoje nađe ne smje ni pitati za to. Ima ih koji su našli traktor i prijavili policiji, došla sutra, nestalo ga, otišao, nema ga. Mi svi moramo registrovati traktore, oni ne moraju, a nas hvataju u njivi.
– Da si primjetio svoj auto ili svoj traktor kod njih, za noć je razvaljen i prodaje se u djelovima.
– Ladu sam imao 1200, napravio sam papire sve i predao općini i nakon osam dana dobijem odbijenicu, da ne postoji, a ja ga vidim u Rastovici tamo, prolazim kad idem za Petrinju.
– Onda preti neka druga opasnost, onda ti prete da će ti večeras baciti bombu kroz prozor u kuću. E, pa onda rađe ostanem bez auta. Ja sam vidjeo svoj auto u Rastovici isto, ali nema šanse da bih ja ušao u avliju i rekao, znam onda šta me čeka.
– Mi smo osuđeni.
– Na klanje.
– Nije to, mi smo osuđeni na propast i gotovo.
– Nisam nikada pomoć dobio, ni sad mi ne daju sledovanje. Neki dan su došli i podjelili sledovanje i nas četvoricu su preskočili. Dobijamo 7 kg brašna, flašu ulja, nekol’ke ribe i tako.
Savo Štrbac: Nedavno otac prepoznao na protokolu sina, poginuo u Bljesku. Tu su bila dva leša pokopana, prema ovim hrvatskim izvorima posebno na jednom mjestu, Eskić i Dabić, prezimena se sećam, jer je to ovih dana se i događalo. I sastali su se njih dvojica i Eskić priča Dabiću, kaže – ja sam vidjeo jedan protokol i prepoznao na njemu sina moga, sigurno je i tvoj na onom drugom protokolu, znam mjesto, piše na tom protokolu gdje su pokopani, hajde da mi to sami potražimo. I odu nesretnici i nađu, nađu, nije niko ni pokopao ih, nađu, odgrnu malo lišća i par grana i nađu dva kostura.
– Ja nemam peć, ja sam došao u zimu, nema drva, nema ništa. Dobro, ove će zime biti kako, pa sad dokle – dotle. I ja imam samo jednu unuku u Njemačkoj, to mi je sve. Imao sam tri sina, nemam sad nijednog.
Svetlana Lukić: Šta vam je sa sinovima?
– Pa, jedan je poginuo u Njemačkoj, a dva su umrla. I sad, šta ću, kako bih ja vama objasnio, mene su vratili oni grobovi, a meni je svejedno gdje bio, meni je isto. Niti bih ja ovde imao što ni tamo, šta da reknem kad ne valja.
– Pa, imam šume neđe oko 2 hektara i možda ima oko 7 kućišta.
Svetlana Lukić: Za koliko bi tamo po sadašnjim cenama mogli kuću i to sve da prodate?
– Ne znam da li bih dobio 20.000 maraka. Jedan je prodao kod mene komšija u prvom onom mahu, 33 je dobio za sve, ali oni ne plaćaju, oni samo plaćaju kvadratni zid, a zemlja hrvatska, to ne plaćaju, zemlja i šuma ništa, hrvatska zemlja. Tako isplaćuju, a zemlju ništa.
Savo Štrbac: Grobovi mog sina i oca se nalaze u Krajini. Ako nešto želim i ako bih želio zbog nečega da odem u Krajinu onda bi to bili grobovi, da vidim grobove. Otac mi je umro prije rata, a sin mi je u toku rata, u deset i po godina stradao tamo na jednoj cesti, nije direktno od granate, nije direktno od ustaške ruke, na jednoj cesti gde usled nedostatka goriva nije tri meseca prošlo nijedno vozilo, djeca se igrala i eto, na mog sina je naišlo to vozilo koje je valjda prvo naišlo. Upravo kad mi je sin stradao onda su se raspisali bili, posebno dole dalmatinske i dole zadarske novine kako su mi četnici ubili sina. I bilo je tu malo likovanja, ružno je to sve skupa bilo.
– Imam tri unučice, tu su u Novoj Pazovi, jutros sam se rastao od njih. Vjerovali ili ne, ja sam doneo tri kamena ozdo, svakoj od njih da metnu u torbicu i da nose u školu kao uspomenu.“
– Sve je bilo, brate, opustošeno i porušeno i opljačkano, samo kostur kuće ostao, tako da smo onda posle to popravljali, dograđivali, ustakljavali, čistili i tako. Kad sam najpre došao tamo, ja mislim pijani ljudi, kad ono vuci, kolju se, divlje svinje nam sve digoše, a onda vuci zaštićeni, 40 000 kuna ko ubije vuka. Znaš to, oni se vade, da moraš biti čuvar uz ovcu, ako bi on tebi ovcu zaklao negde van tebe, biće kao nisi čuvao ovcu, nisi je štitio, ti si dužan sačuvati ovcu i tako, u tom smislu rječi, a ubiti ga ne smješ.
– Vuka treba tući štapom, jer inače zakona nema da ga mi smjemo tući. Divlje svinje isto se ne smeju, isto zaštićene zakonom.
– Dosad je bila nagrada ako ubiješ vuka, a sad kazna.
– Nije meni u interesu da ubijem vuka, samo da ga poplašim, kad opali puška za njim jedno dvaput on neće da dođe svaki dan, a ovako oni slobodno šetaju tamo nama ispred kuća, viju, čuda rade.
– Ono skiče ka’ psi, a što ćeš im, samo se javiš aa-a i haj’mo dalje.
Savo Štrbac: Moju majku, rekoh da je nepismena, koja je cjelo vreme živela na selu i ostavila tamo 150 ovaca, dva konja, tuka, kokošiju, puno blaga, vinograde, breskvike, sve, kad upitaš bi li se vratila, Milka – kako se ne bih vratila, sinko, ali recite mi gde ću se vratiti. Često me pitaju koliko je Srba ostalo sada, koliko ih živi u Hrvatskoj, niko ne zna koliko ih živi u Hrvatskoj. Mi možemo govoriti o ljudima koji su nekada bili Srbi, koji su se možda 91. izjašnjavali kao Srbi, a pitanje je koliko će ih se 2001. izjasniti, vrlo mali broj. Pa, to su i sad pokazali ovi izbori kad je na onoj manjinskoj listi, pa koliko ih je htjelo da glasa na toj manjinskoj listi. Stavili su te, ti si tamo obilježen samim tim što imaš svoju listu, to je isto kao ona zvjezda za Židove, ja ne želim da živim na takvim listama ili pod takvim oznakama. I onda mi je sad potpuno razumljivo kad su Srbi rekli – nećemo na tu listu, a oni su ih onda prebacivali na drugu listu, ali su ih brisali kao Srbe, razumjete.
A isto tako, pošto sam sve ovo vreme u kontaktu sa mnogim Srbima koji tamo žive, kao što je Milenko Popović, paroh zagrebački, recimo otkad ja njega pitam koliko imaš tamo sada pravoslavaca, kaže vrlo malo, ostali su oni, ali više nisu pravoslavci. Oni dođu samo kod mene, roditelji, i kažu, dajte nam potvrdu da nam je dete kršteno u pravoslavnoj crkvi i više ih nema, jer ta im potvrda služi da mogu onda kod katoličkog sveštenika otići i ne mora se prekrštavati, znate, ko je jedanput u hrišćanskoj veri kršten ne mora ponovo da se krsti kao što smo ono slušali da su u II svetskom ratu prekrštavali Srbe masovo. Sad ne, pojednostavljeno krajnje, imaš dokaz da si kršten, hrišćanska vera je i jedna i druga, sad slobodnom voljom prelaziš iz jedne u drugu. Slobodnom voljom, nemaš ti slobodne volje.
Mesić, to Mesić priča, kao da mi ne znamo Mesića. Da nam je bilo ko drugi takve poruke slao možda bi čovjek, i većina i poverovala, ali Mesić, čijih se izjava vrlo dobro sjećamo i sad on odjedanput se pretvorio u čovjeka koji voli i poziva Srbe da se vrate.
– Ja imam sestru od rođenog strica, ta je više moju kuću opljačkala nego ustaša. Vi znate one ćilime seljačke, 20 je otišlo mojih, odnjela sve, ponela nam sve stvari naše takođe, suđe, sve, šta ja znam. Ne smeš ništa reći, pa sestra mi je, skupa rođeni u jednoj kući, onda mi nije ni žao onog drugog.
– Bolje da je ona nego neko drugi.
– Ali mi nije jasno sad da sve to što su oni posle nas opljačkali, preko radija, preko televizije sad nude prodavati. Otkud sad on jedan Hrvat prodaje srpsku narodnu nošnju, pa koji je taj Hrvat bio da je pravio srpsku narodnu nošnju? Poljoprivredne priključke, mnoge stvari druge, namještaje kućne.
– Jer on sad računa Srbi se vraćaju kupiće tu narodnu nošnju, a što će njemu.
– Oni to ne misle nositi, oni to prodaju Srbima koji se vraćaju.
– Pare da daš da kupiš svom detetu ili nekome.
Svetlana Lukić: Možda i nije neki veliki uspeh živeti i umreti na mestu na kome si se rodio, ali mi to nikada nećemo saznati. Kao da nas je zli demijurg sve skupio u svoju šaku i bacio u vis, pa gde ko padne. Mnogi su pali jako daleko. Slušate emigrante, njihove roditelje i e-mail prepisku dva prijatelja.
– On je osam meseci, sad prva godina.
– U San Dijegu, divan je kaže grad, divna je klima, ima divan stan, ima hiljadu i po dolara stipendiju. Kaže, može komotno da živi, mada se razmišljao, bogami, godinu dana, nije mu se baš išlo, počeo je u Vinči da radi, a prvi put su mu dali posle mesec i po dana 160 dinara. To nije za poređenje, da kažete jednom da je jedan elektro inženjer primi 3 dolara za dva meseca, to ne može da se poredi ni sa čim.
– Ja sam mu rekla da izdrži te četiri godine pa će onda da vidi, ili da živi u Evropi ili na kraju da može da bira, a ne da ovde spadne na to da mu neko daje hiljadu ili mu ne daje hiljadu dinara, neki Ivica Dačić i Šešelji raznorazni, ovi nikogovići.
– Ja imam stan na Banjici, ja bih mu dala stan, ali to bi opet bilo životarenje, on se ne bi bavio onim za šta je učio, prema tome to bi bila propast.
Svetlana Lukić: Da li vam nedostaje?
– Ne smem ni da pričam, on mi je jedini onako, moja sestra nema dece, moja majka, to je jedini unuk, ona toliko jadna pati. Kad ga je spopala oko Nove godine ta depresija kaže – glupi su Amerikanci i glupo rezonuju i tako, ali rekoh, ti imaš nekog bogatstva više, seti se da ima toliko lepih stvari u životu, da se šetaš pored mora, da slušaš neku finu muziku, da odeš u neki fini restoran da popiješ neko fino vino i tako.
e-mail iz Vankuvera: Ko je gledao, sigurno se seća tog filma, Nikolas Kejdž igra holivudskog producenta kome je teški alkohol razorio karijeru i porodicu. Negde u sedmom minutu rasprodaje sve što ima i odlazi u Vegas sa prostim planom – to drink himself to death. Meni tek sada sviće koliko je izbor mesta i duboko logičan i sasvim neopoziv. Zbilja, eto nove grane turizma za Vegas – your perfect suicide destination. Falsifikovanje tuđih stvarnosti je umetnost Vegasa, pri tome se ne ide na to da falsifikat bude veran originalu nego da se činom krivotvorenja sam original vegazuje, korumpira i obesmisli. To budu razne stvari i svaki kazino ima svoju foru, eskalibur kralja Artura, ostrvo s blagom, antički Rim, Njujork, Pariz, Venecija, Sahara, egipatske piramide, you name it. Mislim da su Ameri naumili da u Vegasu rekonstruišu, naravno na svoj jedinstveno imbecilni način, ostatak planete, pa onda lepo originale izbombarduju i unište.
e-mail iz Beograda: Bile smo na Kosovu, čuvali su nas i sprovodili KFOR-ovci svih zemalja, kratko podšišani sa tamnim naočarima, automatima uperenim na Albance u prolazu, ljubazno nasmešeni, sa spremnom čokoladom u džepu kad posustanemo. Neopisiv miks, sveprisutni Albanci, zgrčeni Srbi od straha i hladnoće, celo Kosovo cvokoće bez struje. Rambo Švedi i Švabe i manastir Gračanica sa kikotavim monahinjama i japi kaluđerima preko čijih ekrana kompjutera klizi – presveta Bogorodice, spasi nas. Prištinu je napustilo svih 30 000 Srba, a šest puta se uvećala. Ostalo je u stvari stotinak Srba, čiji KFOR-ovci spavaju sa njima u stanovima. I svuda blato i tenkovi, transporteri i Orahovac sa srpskim getom, koji umire od gladi. Potpuni poraz i okupacija i odsev američke baze Bondstil na noćnom nebu. Lebdi Bonstil, lebdi Gračanica, Simonidi je vlaga stigla do kolena. Grčke masline na dugom stolu manastirske trpezarije, albanske radnje sa rolnama ćilima ispred vrata. Šuška se, šuška nama treba puška, kaže vladika Artemije.
e-mail iz Vankuvera: Zabole me za Kosovo, zabole me i za Srbiju, a od svih vas koji ste još uvek tamo ne znam više nikog ko tu nije ostao po svom slobodnom izboru. Pucaju na meni poslednji obruči, svlači se poslednja jugo-srpska košuljica, ko to nov izlazi – je li to Kanađin, Amer, građanin sveta? Jok, to je mister ništa, ničevo.
e-mail iz Beograda: Sasvim je O.K. da te se ne tiče, ni mene se ne tiče Las Vegas, ali volim da čujem kako si se proveo tamo. Ne tiče me se ni Kosovo, dabogda crklo, ali juče sam bila u Kosovskoj Mitrovici i videla taj most koji ih razdvaja i francuske vojnike koji gluvare na njemu i pitala Srbe zašto su iz svog dela grada izbacili poslednjh 300 albanskih porodica. Oni su mi rekli – zato što su nam oni bacili bombu u kafić Belami, jedna devojka je izgubila nogu i sve to je bilo u četvrtak i jebi ga, to mi je posao da ih pitam zašto rade to što rade i kako se to desilo i onda napravim emisiju i legnem da spavam i čekam da umrem kao i svi.
– Pitamo ćerku na primer sada kada je bila oseća li ona nostalgiju. Ona nam kao iz topa odgovara – ma ne, ne znam da li je to nostalgija ako vam kažem da idem kroz Toronto pa mi se učini da sam kod Žagubice. Ili idem kroz Toronto pa mi se učini da sam negde u Knez Mihailovoj na nekom uglu. Kaže, ne znam da li se to može nazvati nostalgijom, ali ja na primer, razmišljajući o tom pitanju koje smo joj postavili, setila sam se jednog njenog pisma gde ona nama daje odgovor. U stvari, pisala nam je o svom drugu koji je zajedno sa njom završio Matematičku gimnaziju, bio je najbolji učenik, zvali su ga Genijalac. Otišao je tamo, snašao se odlično, razboleo se. Tada nam je u tom pismu pisala da je čula da je umro, da je sahranjen u krugu porodice. Naročito je potresla pomisao da će njegove kosti da ostanu tamo. I kada se vratila kući rekla je sinu da ona kad umre želi da se sahrani u selu gde smo se otac njen i ja rodili i gde je ona kao dete provodila puno vremena.
– I ja se pitam koji su ovde motivi radosti, ja se pitam da li se moja ćerka nečem raduje. Juče sam razgovarala sa mojom mlađom ćerkom, znači koja je tamo, ona se raduje, znači ona sad sa njenim mužem odlazi u Japan na mesec dana, oni sebi priušte to što su želeli. Moji telefonski razgovori sa tom mlađom ćerkom i moji telefonski razgovori sa starijom ćerkom, koja je depresivna, tihog glasa, uvek zabrinuta, i one druge koja je sva egzaltirana, koja je srećna, koja ima plan, imam plan ovaj, pa imam onaj, mama, pa imam onaj. Pa, stani, dete, plan je za sledeći život. Ovi plana nemaju, ja mislim da Dejana nema plan.
– Tako da ja imam dosta velikih problema sa mamom, njeno nezadovoljstvo što sam ja ovde, i to je stalno jedan onako tihi bojkot sa njene strane mene kad sam tu. I uopšte moje argumente ne prihvata, sigurno iz ličnog iskustva, ne zato što me ne voli, ali hoće da me maltretira.
– U zadnje dve-tri godine kad je bila ovde ona je rekla – jedva čekam da idem mojoj kući. Znači, jasno je da je njena kuća sad tamo, meni je tad bilo jasno da nije više ovde kuća. Znači, ona će imati male polu Šveđančiće decu i za sledeću generaciju ona će već biti baka Šveđanima, a ja prabaka Šveđanima. Mi ćemo biti nacija koja će da polako izumre. Pa možda i nije šteta.
-Da, bilo bi mi lakše da odem da je ovde lepo, jer ne bih se osećala da sam oterana, to bih doživljavala kao svoj izbor da sam napolju. I lakše je da se čovek pomiri sa svojim izborom nego sa nekom prinudom, moguće da je to faktor koji me stalno vraća ovamo. I što je ovde gore, moguće je… Dok su ovde padale bombe, meni je samo bilo iz Hararea da se vratim ovde, više nego 93-e. Dobro, bila je ona strašna ekonomska kriza, hvala bogu to nismo doživeli, mada možda mi je i žao što nismo doživeli, jer ovde treba, ako čovek hoće da ode, doživeti sve najgore i najgrđe. Jedino tako može da ti se definitivno zgadi, a onda šta, zgadili su mi se moji koreni. To je ono verovatno čega se plašim, izgubiš sebe, izgubiš oslonac, a da li smo sposbni da pustimo adventivne korenčiće na drugom mestu, retko ko je sposoban da to tako uradi.
– Uvek kada mi nešto nije dobro, onda mi padne na pamet – eh, da mi je Marijana sad tu. Sve to je tužno, jer na kraju, nismo tu decu ni rađali ni gajili zbog toga da oni idu negde daleko tako da žive u inostranstvu, nego smo, hvala bogu, mislili da će da budu tu uz nas, da se i mi njima nađemo, da uživamo u njima i da se i oni nama nađu onda kada nam budu potrebni. Ovako je to sve ispalo glupo, tako da ja na primer kad bih razgovarala sa nekim mladim, gledajući iz ove moje perspektive, rekla bih mu – nemoj uopšte da imaš decu, šta će ti deca. Ja zapravo kad bih se vratila da budem mlada tako bih uradila, ne bih rađala decu ovde gde će ta deca morati da razmišljaju da treba da idu negde na drugu stranu.
Koliko mi izlazimo, 224 dana Čuvara vatre i onda mi neko kaže – vi ste smešni i vama se smeju, to je besmisleno. Nije besmislen moj protest da ga ja iskažem javno, hoću da ga iskažem da nikada neću biti ista sa SPS-ovcima i sa tim bednicima i to je moj način protestvovanja. Ja ne kažem da ću ja da napravim revoluciju i time da ću nešto da postignem, ali ja postižem u sebi samoj, tu sam čista jer svakodnevno izražavam svoj protest. A ti pogledi tih ljudi koji vas gledaju podsmešljivo, kao oni žive život, a mi otprilike smo neke budale koje tako se motamo ulicama. To je užas jedan. Ta imitacija života u ovom prljavom, drljavom gradu… ja ne znam uopšte šta je ovom svetu. Mene je pre neki dan, bila sam kod nekih komšija simpatičnih, pa je došla neka žena, nagrdila me.
Meni je moja zemlja najlepša na svetu, pa makar pila vodu i samo jela hleb, a oni kojima nije dobro, ti neka idu, svi nek’ idu. To je ta neka vrsta primitivizma, ali vezano je i sa nečim pokvarenim, ne znam… to je izgleda preovladalo, taj neki duh. Pa, kad Šešelj može da nekoga očara. Ja nikad se nisam svetila, ja ljude jednostavno kad se uverim da nisu u redu, ja ih izbacim iz života i jednostavno ne razmišpljam o njima. Tako bih volela da i ovaj ode negde da nikad više se ne pomene njegovo ime. Da mi dozvolimo da dvoje potpuno ludih ljudi, opterećenih, iskompleksiranih ko zna čime, da upropaste ovako zemlju. Noću sam se budila pa ne mogu da verujem, nekad se probudim pa mislim možda ovo sve nije moguće. To jednostavno preživiš, ali u tebi nešto umire.
e-mail iz Vankuvera: Kakav je moj Vankuver? Najlepši na svetu, neverovatno razuđena obala, ne znaš gde prestaje more, gde počinje delta, šta je zaliv, šta ostrvo, poluostrvo, jezero. Na sve strane mostovi i parkovi, gradom šetaju rakuni, tvorovi, veverice trče i po stanovima, to je mangupska sorta. Orlovi se gnezde na vrhovima solitera. Na severu se dižu planine na kojima zimi napada po 10 metara snega, pa se vrhovi bele i u avgustu. Imam tri skijališta na po pola sata vožnje od centra. Šta radim? Makar jednom nedeljno odem posle posla na noćno skijanje. Ti znaš da nema tog patriotizma koji ja ne bih razmenio za malo skijanja.
e-mail iz Beograda: Sedela sam na Harvard skveru po divnom sunčanom danu i pitala se šta mi je, zašto sam izbezumljena i tužna. Da li je to permanentno predinfarktno stanje ili je moguće biti neprekidno, i u snu, obnevideo od panike koja nema nijedan pod milim bogom razlog. I onda sam shvatila da mogu da sedim na tom divnom osunčanom mestu do kraja sveta i da gledam kako ljudi promiču i da nikad neće naići niko poznat. U Engleskoj je već bilo bolje, treći stan koji sređujem, beba u stomaku, mesecima sedimo ćutke ispred kamina utonuli u ogromne fotelje, ne vide nam se glave, samo moj stomak i romani Agate Kristi u rukama. Pročitali smo ih svih 80. Bezbedno ostrvo iz sna. Sa vrlo druge strane, Srbija je za vrištati naglas po celi dan i noć, trula a živa, nesnosna. I ubij me, volim je skroz. Opasna sam seljanka. I dan danas, naročito u prepunim autobusima usrdno zahvaljujem bogu što svi ljudi oko mene govore moj jezik i potpuno mi se razjasnilo sve u vezi sa grumenom rodne grude, tačno znam šta mi je to. Šteta, jer sada ću izgubiti tu jedva nađenu otadžbinu. Vojnici KFOR-a će doći u Beograd da kupe žvake i ostaće tu. Uvek sam se plašila građanskog rata u Srbiji, a zamisli, to je sada poslednja prokockana šansa. Da li će neko od vas doći u posetu dok još ima gde?
e-mail iz Vankuvera: Zanimljivo ti je ono o žvakama i o građanskom ratu. Meni odavde izgleda kao da nikakav KFOR neće u Beograd, baš zato što su čuli da žvake ne valjaju, benzin ne valja, hrana ne valja. U građanski rat verujem još manje, ostalo vas je jedva basket da odigrate, a kamoli da ratujete. Bombardovanja je na mene imalo taj čudan side efect, to da je kao gumicom izbrisalo silne kilometre i još duže vreme i vratilo me u Srbiju i to dramatičnije i vokalnije nego što sam ikada u toj Srbiji na nogama stajao. Sedeo sam na zidu ispred ofisa, pušio, gledao one bele planine preko zaliva, oko mene je zujao prolećni Vankuver, blistav, poznat, odjednom dalek i potpuno tuđ. A sa tobom imam taj problem, to kad ti kažeš užas jedan gde ste vi, ljudi, izabrali da živite. Ma, naravno da je užas, ali ti ćeš da mi kažeš, ima užasa i užasa, meni je ovaj ovdašnji neuporedivo podnošljiviji od tog tvog. Mislim, stvarno nije stvar u tome da je mene Srbija izneverila ili da sam ja postao suviše dobar za Srbiju ili bilo šta te vrste, vidiš valjda da sam sa tom Srbijom vezan i ostaću zauvek svezan, ne mogu da se maknem, ne mogu ni prema čemu da se odredim, a da ne mašem Srbijom kao zastavom. Ja i u Vegas putujem preko Male Krsne.
– Došla je i donela je punu jednu krmaču, veliku torbu paketa za druge, a malo ih je dolazilo uopšte u ovom periodu. I rešila je da im ponese šta ko hoće da pošalje i tužno je bilo, puna ta jedna velika torba paketa, kada je donela ovde poređali smo to sve ovako i na svakom paketu koverta sa pismom i novcem, na svakom kovertu piše koliko ima novaca. Pa šalju odavde, a što je najcrnje ne znaju šta će da pošalju, nemaju šta da pošalju. I onda, donela je žena paket, to su kitnikes sa dunjama, kaže moja ćerka to mnogo voli. Druga je opet tražila da joj odavde donese svetu vodicu, brat njen je doneo i objasnio nam da je to iz crkve Svete Petke. Šta će da radi s njom, kaže, ona se kad joj je nešto loše umije se tom vodicom, a kada je dolazila prošli put ponela je jedan paket tamo, šta je u paketu, kocka iz Balkanske ulice. Eto, to su paketi koji idu iz Juge.
Svetlana Lukić: Slušate emisiju Peščanik Radija B292, govori profesor Vojin Dimitrijević.
Vojin Dimitrijević: Ovaj se režim raspada, on ima sve manje pristalica. Za njega su ljudi koji su uplašeni, a vrlo je malo onih koji imaju stvarne vajde od njega. Drugo, i pored sve propagande koju mi slušamo i svog tog busanja u grudi u odnosu na inostranstvo, ovaj se režim boji inostranstva. Postoji velika bojazan od toga da će doći do bankrotstva zbog odsustva strane podrške. I ako gledate na koga se viče, a ko se prezire, prave diktature uvažavaju samo veliku silu. I dok se s drugim zemljama propaganda sprda, Ameriku intenzivno mrzi zato što priznaje primat Sjedinjenih američkih država. Ono što bi sada trebalo uraditi jeste da se taj kolaps, da se to propadanje dočeka sa kredibilnom alternativom. Treba pokazati da postoji za prvi period, da postoji neko kredibilan, neko koji nešto zna, neko koji učestvuje u svetu, neko ko je deo Evrope, neko ko je uvažen, neko ko može da otputuje sutra pa da reprogramira dugove.
Drugim rečima, ovo što je sada najupadljivije kao problem jeste očiglednost propadanja sistema, ali neverovanje da neko drugi može da ga zameni, s obzirom na opoziciju kakva sada izgleda.
Bolest naših političkih stranaka od samog početka, sem onih koje su onako najstoprocentnije bile protiv režima, njih je malo i uvek su imale malo pristalica, je bila što nisu davale političko vođstvo nego su bile uverene da slede narod, a politička stranka ne postoji da sledi narod, nego da vodi narod. Pogledajte, u poslednje vreme opozicija je uglavnom u inostranstvu, a traži isto što traži i vlada, u strahu da ne ispadne manje rodoljubiva. Druga komponenta je naš politički mentalitet. Ja sam sad ovih dana čitao memoare Mihajla Konstantinovića u doba izbegličke vlade u Londonu 44. godine, to mi je strašno zvučalo poznato. Kaže da je neki gospodin potpuno zaboravio Tita, njemu je najvažnije da spreči gospodina Mitrofanovića da on bude ministar u izbegličkoj vladi. Te beskrajne sujete, ta pompeznost ljudi koji nisu mnogo obrazovani, to uverenje da se narodu ugađa tim nekim romantičkim floskulama, preterana uloga umetnika u svemu tome. E, drugo, većina opozicionih vođa, ne stranaka, su gubitnici deset godina. Borba je nefer, to je sve nepravedno, međutim, politika je nemilosrdna isto kao žene. Znate, kad vas žena izgustira posle izvesnog vremena ne vredi što joj kažete – ja sam doktor, ja sam akademik, ja sam strašno pametan, ona kaže – sjajno, sjajno, ali ja tebe više ne volim.
Tako da imam utisak, vidite kakva je popularnost političara. Očigledno je neka vrsta parazitiranja uz vlast postala ljudima druga priroda. Ima ljudi koji uz ovakvu vlast sasvim dobro žive, bivajući i protiv nje, i neka vrsta uslovno rečeno opozicione vlasti kvari, a svaka vlast kvari. Tako da ja lično mislim da bi bilo vrlo važno pokazati da se stranke mogu voditi bez tih velikih individua, da se mogu pojaviti mlađi ljudi. Ja nisam nikakav laskavac prema mladosti, ali znate, kad ste mlad čovek manje putera imate na glavi, manje prilika je bilo da se izbrukate, da izgrešite. Pošto o tim najružnijim osobinama opozicionih vođa i kadrova najviše pišu režimski mediji, a nezavisni mediji ih malo štede, možda je to dobro, jer ipak se režimskim medijima ne veruje, pa izgleda da oni to preteruju.
Čega se ja kao čovek sa nekim strahom da mi stvari ne postanu odvratne, plašim, ja se plašim Višija, otkrićemo, mnogo ljudi je bilo umešano, a onda ćemo, kao što već počinjemo, da čujemo od nekih ljudi koji su sedeli u mišjoj rupi da su se oni najviše borili, da su oni najhrabriji. Već počinje, naravno, kako bih rekao, pristojniji ljudi praštaju, ali već primećujete likove koji neometano objavljuju i u Politici i u Vremenu i u NIN-u, obrnuto nije moguće, znači da se sprema nešto, šta smo bili – bili smo, hajde da se pomirimo i tako dalje. Opet ćemo se pomiriti, nažalost, sa najgorima, što će nam otežati pomirenje sa drugima, a to je posebna jedna priča.
Mi, ako se pomirimo sa svim mogućima u samoj Srbiji, mi se nikada nećemo pomiriti sa muslimanima, nikad se nećemo pomiriti sa Albancima, nikad se nećemo pomiriti, pa i sa Slovencima, i njih još uvek neki mrze.
Šveđani obučavaju južnoafričku policiju ljudskim pravima i oni su zaključili da sam ja dobar predavač pošto znam totalitarnu prošlost i tako dalje. Naravno, u Južnoj Africi su oni mrzeli ljudska prava, jer su mislili da je to komunistička stvar i mi uvek mislimo da su crnci krupniji i jači ljudi od belaca. Međutim, ti burski južnoafrički policajci, to su ogromni ljudi, kad onog crnca ošamare on leti pet metara. Međutim, sada su dobili naređenje da su za ljudska prava i rekao je Mandela, a pošto je rekao Mandela onda to slušaju i beli generali policijski i novoregrutovani crnci i Indijci, tamo ima raznih i sluša on pažljivo, on pojma nema, ali je spreman da to čuje. Počev od toga što on kaže – a zašto nemamo na početku službu božiju, a ja kažem a čiju službu božiju, pa kaže – holandske reformske crkve. A šta ćemo, rekoh, sa muslimanima, a kaže, jeste, tako je, u redu. Ja sam to dao kao primer, ako se da signal odozgo onda, brate, ljudi nemaju teškoća sa ljudskim pravima. I sad sam pozvan, ne znam da li će to da se ostvari, u Vijetnamu počinjemo kurseve.
Ja imam problem sa matorom emigracijom. Ja vidim taj fenomen podržavanja Slobe, ovog režima, ja ne mogu da razumem da to radi naša emigracija recimo u Sjedinjenim američkim državama i u Švajcarskoj, pa i u Francuskoj, čiji su najstariji članovi pripadnici pokreta Draže Mihailovića, znači krajnji antikomunisti. Kako je ta generacija stala iza jednog partijskog aparatčika kome se vidi iz aviona da je partijski aparatčik, to mene nervira na jednoj, kako bih rekao, bazi normalnog rasuđivanja. Međutim, izgleda da kada u dijaspori, emigraciji, kada se stvori utisak da je nacija u opasnosti, onda se podržava svako ko vodi naciju i zaboravlja se na demokratiju. Vi kad odete među njih, oni odavde nikoga ne poznaju sem Matije Bećkovića, Mome Kapora, onda imaju neke svoje međunarodne veličine, kao što je Maglić onaj bio i tako.
A drugo, u svakoj dijaspori u prvoj generaciji postoji jedna latentna mržnja prema zemlji koja te je primila. Ja se sećam, ja sam bio u Londonu 91. godine, gde sam sreo predsednika crkvene opštine iz Birmingema, čoveka kome je još 46. godine dala Engleska azil, kako se raduje što će sad doći ruski bombarderi pa će da pokokaju Engleze na Jadranskom moru. U odnosu na tu emigraciju, ova najnovija emigracija odlazi sa mnogo jasnijim predstavama i recimo, za razliku od onih crkvenih, tamjanskih, emigrantskih novina koje izlaze na istočnoj obali, ako pogledate u Vankuveru i na najzapadnije srpske novine, to je sasvim nešto drukčije. Ako ovo predugo potraje i ti ljudi izgube nostalgiju da se vrate, onda ćemo loše proći, jer tamo su ipak najbolji kadrovi.
U klasičnim vremenima, priča se, bio neki kralj Mida, pa čega god se dotakne to postane zlato. E, ovaj režim čega god se dotakne, to postane blato, da ne kažem još nešto gore. Sveti Sava, Nemanjići, Miloš Obilić, Nikola Tesla, vožd Karađorđe, vojvoda Mišić, ma što god su oni uzeli i pomenuli, to je postalo ništavilo. To sve mora da se povrati i to bez tih ljudi koji su se nečem modernom naučili teško da će ići.
Ne može se jeftino čovek izvući iz nečega u čemu je, posebno u ovim godinama, na neki način učestvovao. Drugo, ne može se očekivati hrabrost od drugih ako sam nisi spreman da pokažeš hrabrost. Konačno, ima i to, znate, ljudi koji imaju neku međunarodnu reputaciju, oni stvarno bez fraze treba da je stave na raspolaganje svom narodu. Sad čujete od mene nešto što ja retko hoću da kažem. Znači, postoji nešto što se zove rodoljublje. Mene najviše nervira što su se bukači domogli toga, jer ja nažalost nisam primetio nijednog bučnog rodoljuba koga je to nešto koštalo, svi su lepo zaradili. Nisam video da je neko nastradao zbog toga. Pa, kad dođe Kosovo oni kidnu, ti koji su bili najveći, i to ne kidnu, nego imaju lepe kuće ovde spremne.
Tuđman je zapisivao sve što je govorio, sad se otvaraju tamo ti dosijei ili kako li se zove, snimci, iz jednog od njih se vidi, koji sam čitao, koliko su lepo zaradili hrvatski rodoljubi. Jedan ministar je dobio proviziju za prodaju Telekoma 52 miliona maraka. E, sad da vidimo koliko je neki rodoljub ovde dobio za prodaju Telekoma. Ivanković koji je bio u urednik Vjesnika imao je 100 000 maraka osnovnog honorara godišnje, bojim se da i ovde tako neko ima, samo što ovde izgleda da je režim pametniji, pa ne zapisuje sve to. Strašno je gledati da jedan narod za deset godina izgubi ono što je 150 godina pravljeno, to se nikad u istoriji nije desilo. Ja sam bio četiri puta ranije pozivan da ostanem u inostranstvu, pa sam se uvek vratio, jednom zbog mame, jednom zbog ne znam čega, da li sad treba da se kajem, izgleda da treba.
Svetlana Lukić: Toliko je uprljanih reči, praktično svaka, uvek osećam tu zadršku kad treba da izgovorim nešto.
Vojin Dimitrijević: Dobro, to je poznato, ti politički ekstremizmi pokvare reči. Recimo, Nemci su ostali bez reči drug, jer ako kažu kamerad zvuči na Hitlera, ako kažu genosse zvuči na komuniste. Kod nas je drugo, posle II svetskog rata niste znali šta da kažete, ako kažete otadžbina onda ste četnik, domovina onda ste partizan. Ima tako reči koje ćemo ispratiti.
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik Radija B292, tonom su se bavili Slobodan Lalić, Petar Savić i Nikola Drulović. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Emisija Peščanik, 03.05.2000.
Peščanik.net, 03.05.2000.