Radio emisija 27.09.2003, govore: Dragan Kremer, oružari iz Kragujevca, Desimir Tošić i Mlađan Dinkić.
Svetlana Lukić: Najpre da se izvinimo, kao što je red kada nekog slažete. Obećale smo vam da ćemo 28. juna leta gospodnjeg 2003. završiti s Peščanikom. Bile smo sigurne da ćemo od rukovodstva naše kuće B92 izdejstvovati bolji i duži termin da se ne mučite subotom posle podne sa ovom našom mučnom emisijom, ali, eto, ispale smo glupe u društvu i posramljene se vraćamo.
Možda smo i mi kao oni patuljci iz jednog eseja Bele Hamaša. Ti patuljci su već sasušeni, pomalo liče na mumije, mračni su i mučni, i već žive životom nekih bednih utvara, i da su pravi ljudi a ne patuljci, rekli bi velikodušno: “Izvolite, ja sada izlazim iz reda.”
Oni u stvari ne umeju da umru, ne znamo ni mi izgleda da odemo kada je vreme. Zato ćemo malo da se igramo fundamentalističke frakcije B92 A.D. Ovo A.D. nije obogaćeno mleko, to je akcionarsko društvo.
A Peščanik ne bi bio ono što jeste da ne počinje sa Koštunicom. Ta neverovatna skupina ljudi po imenu DSS pobunila se protiv večerašnjeg koncerta grupe Residents na Kolarcu. Ti đavolji Amerikanci ne samo da skrnave mesto gde je njihov šef besedio o Milanu Grolu na dan pobune Crvenih beretki, nego je danas još i Krstovdan. Da su se deesesovci malo raspitali kod svog prijatelja Kusturice, on bi im objasnio da su Residents svakako antiglobalisti i verovatno bi pohitali na ”Kolarac”. Ovako ima više karata za nas.
Slušate rok kritičara Dragana Kremera.
Dragan Kremer: Residents od samog svog početka, već 30 godina, ruše sve principe popularne i masovne kulture, u kojoj je jedan od glavnih ciljeva da postaneš poznat – pošto oni skrivaju svoj identitet, ali ne kao članovi grupe Kiss koji se samo malo žešće našminkaju. Residents su ostali do danas potpuno nepoznati, ali je poenta da oni uspevaju da rade sa potpunom kreativnom slobodom i kroz jedan sistem nezavisne diskografske kuće koju su sami sebi osnovali i koja je jedan od pionira te vrste poslovanja protiv velike industrije, ili, da kažemo, globalizacije. Obezbedili su sebi savršenu poziciju, da niko ne zna ko su oni i da mogu da rade šta god hoće. I svaki album i svaka turneja kao da su plod kreativnog, vrlo pametnog i duhovitog rada potpuno drugih ljudi, tako da u stvari čak i šačica ljudi koja je čula ovaj novi album nema najblažu predstavu šta da očekuje. Oni ukidaju svoju biografiju.
Pošto se tek završio Bitef, ja sam ubeđen da to ima mnogo više veze sa Bitefom nego sa rokenrolom, da se ne zavaravamo. Ovo je milioniti i nepotrebni dokaz da u ovoj zemlji ništa nije spaseno, ni od gluposti ni od politike. Taj napad ne zaslužuje ništa drugo do potpuno ismevanje, majmunisanje. Meni je utoliko žao, to čak mogu da zamerim vašoj kući, žao mi je što se moj kolega Dragan Ambrozić upecao na to da se ozbiljno brani – to ne zaslužuje uopšte ozbiljan komentar, ovo zaslužuje raspravu na nivou da li će DSS, koji je, ako se ne varam, sada već u svojoj dvanaestoj godini postojanja, najzad organizovati demonstracije, jedan mirni i dostojanstveni kordon ispred ”Kolarca”. Ako toga bude, ja ću, a preporučujem i ostalim posetiocima, večeras doći sa dignuta tri prsta, koja nikada ni na kojim demonstracijama nisam digao, i vikaću: ”Braćo i sestre, tri decenije, tri decenije karijere Residents” – pa će da me propuste valjda.
Da li će Residents možda, iz dobro obaveštenih izbora saznajem, na kraju koncerta, prvi put posle 30 godina, u prestonici Srbije da skinu maske i da se obznane svetu i da se u stvari vidi da su to sve vreme Bora Đorđević i Riblja čorba, i onda DSS-ov kordon usklikne s radošću i uhvati sa njima i oplete kolce pored komiteta SPS-a, pa zalomi tamo kod Mirinog nekadašnjeg kabineta itd. Da li će večeras, možda je to stvarni razlog cele frke, a to nije nerealno, jedan od njihovih članova, posle koncerta da ostane u Srbiji da živi i da se kandiduje na izborima za predsednika Srbije, jer je stvarno idealan kandidat – nema ime, nema lik, nema biografiju, svako može da učita sve u njega, izbori će uspeti jer će mnogo ljudi rešiti da nam je to očigledno savršen predsednik. On se posle neće mešati u svoj posao i neće biti obaveštavan u najboljolj tradiciji srpskih predsednika i imaćemo predsednika koga niko ne zna. To je odlično.
Svetlana Lukić: Evo, namakli smo još jednog kandidata za predsednika pored Mićunovića i Tome Nikolića za sada. Nemamo predsednika, ali zato imamo premijera, i to kakvog. Njemu je sve prosto i rešivo. On napravi spisak i onda štiklira obavljeno. Na primer, uvesti demokratiju u Srbiju – obavljeno; sto komada mladih eksperata – nabavljeno; srećno detinjstvo deci iz Goraždevca, plus mobilni telefoni i svakom iste patike – štiklirano; ulazak u Evropsku uniju – svršena stvar; nacepati mami drva u subotu – obavljeno.
Pokupiti najbogatije Srbe, Kostić – šećer, Tomić – Simpo, Delta – Mišković, ne zaboraviti Bogoljuba – obavljeno.
Rešiti problem vojne industrije i celog metalskog kompleksa, e tu ćemo malo da stanemo, jer Živkovićev spisak nema kraja. Mi smo ovih dana bili u Kragujevcu, i to u stvari onog dana kada su oružari zauzeli upravnu zgradu pre nego što su napravili sačekušu Živkoviću u Milanovcu i ovaj im, pogađate, ispunio sve želje. Oni su takvi, ti oružari, da se ni ja s njima ne bih šalila. To su prgavi ljudi, vrlo dobro organizovani, skoro kao vojska, i ponosni na svoje proizvode. Njima se jedino da verovati da su spremni na radikalnije načine borbe.
Slušamo oružare iz Namenske:
– Znam da je u tranziciji u Bugarskoj od 29.000 ostalo 1.200. I ako treba da se smanji broj, mi nemamo ništa protiv toga, i zbog tržišta i zbog svega i zbog globalne politike. Ja sam bravar, ne mogu baš sve da ti objasnim…
Svetlana Lukić: Niko vam nije objasnio?
– Ma objasnio je nama Čeda dovoljno kada je bio ovde, i kada je pre neki dan bio u Kragujevcu i rekao da Kragujevac nema šta da proda. Prodaćemo mi njegovu političku karijeru. Nama, gospođo, niko ne da da radimo, jer je to prosta sitnica – sve što radi košta deset, sve što ne radi košta jedan. Sve su pozatvarali da bi privatizovali i da bi oni nabili sebi neki deo u džep. Ja mislim da će u toku oktobra bez onog predsednika sindikata Smiljanića – za koga mi mislimo da je njihov čovek – naš predsednik sindikata metalaca da organizuje da se svi metalski radnici nađu u Beogradu, i dok ne omlatimo te neodgovorne ljude iz vlade, mi nećemo da se vraćamo iz Beograda. Glavni problem je u tome što nećemo da dozvolimo da vlada sprovodi ovako brzu privatizaciju na štetu radnika. Zbog čega Kori Udovički nema 20.000 platu? Šta je ona? Ona je bolja od tebe i od mene da ima 175.000? Znači, vidimo njihov cilj, hoće sve da opljačkaju i da se obogate. Ne može Kostić švaler da kupi šećeranu za tri evra i da plati dug 13, a da ona košta 30. Ko stavlja razliku u džep? Komunisti. Mi znamo da je Sloba pokrao i 500 miliona maraka od Telekoma, ali komunisti i onaj zemunski klan su za ove u vladi mala deca.
Svetlana Lukić: Preksinoć je Mićunović rekao da idemo na izbore.
– Oni su stavili čoveka kome su sve biološke vrednosti prestale. Kako da nas predstavlja čovek od 75 godina? Molim vas, imamo mladih ljudi, sposobnih, ‘ajde, pa ćemo Mićunovića koji ima 75 godina da biramo da nam bude predsednik države! Pa ko će da izađe na izbore? Neće 20% da izađe. Pa narod zna za štos. Mi smo se pet-šest godina bunili kad su komunisti bili na vlasti, pa smo ih omlatili. Omlatićemo i ove.
– Prva fabrika koja je uopšte ikad otvorena u Srbiji, to je Namenska, 150 godina slavimo 27. oktobra.
– Ja sam radila tek šest meseci u Namenskoj, radim projekte, programe, kao i svaki građanin Srbije. Znate, oružje nije samo za napad, oružje je nekad i za odbranu.
– Pa ne damo mi to tako lako, sad ćemo da vidimo, borićemo se dokle možemo. Dok ne pukne, dok ne uzmemo oružje u ruke, ne vredi više, dogorelo do nokata, ne može više da se izdrži ovako.
– Ja samo znam da kad god namenska industrija nije funkcionisala u ovoj zemlji, platio je narod glavama nedostatak oružja koje je bilo potrebno u takvim trenucima u istoriji.
Svetlana Lukić: Da li vaši radnici znaju da proizvedu kalašnjikov?
– Naši radnici ne samo da znaju da proizvedu kalašnjikov nego čitavu paletu proizvoda baziranih na kalašnjikov-sistemu takozvanom, i model koji sada nudimo M21, to stvarno je hit. Zašto bismo kupovali M16 američki ili tamo neke heklere, kad je ova puška bolja od njihove, to je činjenica. To je ozbiljan proizvod. Pa naravno, ubija, vrlo precizno i dobro.
– Nemoguće da ništa u metalskoj industriji ne radi. Nemoguće da u Leskovcu ne radi 28.000 ljudi, a ovde 40.000 a da naš predsednik opštine priča kako ljudi putuju. Pa ko putuje? Ja nisam bio deset godina na moru. Ne može vlada uspešno da ubira rezultate privatizacije a da niko ne radi. Odakle pare za nadgradnju. Zemlja u kojoj žandar ima 20.000 platu a inženjer 12.000, u kojoj sudija ima 30.000 a pravnij u fabrici ima 12.000, ne može da ide napred. Znamo mi sve. Ne može baš svako da radi, ali za one ljude koji rade treba da se obezbedi posao, a za one što ne rade treba odgovarajuća socijalna politika. Neka oni nađu rešenje za radnike iz namenske i za ostale iz namenskog kompleksa …
Svetlana Lukić: Dokle ste spremni da idete?
– Do kraja, dok ih ne omlatimo. Mesec dana im je rok da budu u vladi. Dovešćemo bolju i pametniju vladu koja će da pruži nešto ovom radniku, a ne da budu samo štrajkovi. I da se ne zaboravi, mi smo njih i doveli 5. oktobra. Zna se kako je… Svi oni ljudi koji su bili 5. oktobra u Beogradu, retko ko je bio Beograđanin. Oni su pre bili anonimni. Ko je čuo za Natašu Mićić i za onu Gordanu Čomić? Ja nisam pojma imao. A engleska enciklopedija zna za radnike namenske industrije. Ko je znao za njih? Ali možemo da se dogovorimo. Čeda je bio tu u Kragujevcu i rekao je da je spreman za razgovor, ali on ne dolazi, ide u Valjevo. Naš sindikat nikad neće da potpiše da radnici idu na ulicu sa 100 evra po godini dana radnog staža. Nama država duguje 59, deo tog duga treba da nam da, da se time razdužimo pošteno. Ja sam razgovarao sa ljudima u fabrici koji imaju 30 godina radnog staža i sa sela su. Sa 300-400 evra – što je normalno, jer to su dobili civili u ministarstvu za otpremninu, znači mi ne tražimo ništa što neko drugi nije dobio – s tim bismo rešili mnogo veliki problem ako bi bio, recimo, bio neki iznos od 400 evra po godini. O 100 nećemo da razgovaramo ni sa kim.
Svetlana Lukić: Bili su ovo oružari iz Kragujevca, a do kraja emisije ćemo malo o izborima i o partijama. Slušaćete najstarijeg i najmlađeg, ako ne računamo Čedu, političara u Srbiji – Desimira Tošića, potpredsednika Demokratskog centra, i drugog čoveka G17 plus Mlađana Dinkića. Gospodin Tošić, kao i njegov šef Dragoljub, preziru G17 a Dinkić Demokratski centar smatra samo jednim od bednijih satelita korumpiranog DOS-a. Najpre gospodin Tošić.
Desimir Tošić: Malo ste mi čudni s tim pitanjem.
Svetlana Lukić: Što?
Desimir Tošić: Pa slušajte, svi kukaju o nekim izborima. Evo sad jednih, e sad nećemo te nego hoćemo druge. Ja verujem čak da su zakazali parlamentarne. A zašto parlamentarne? Nije to potrebno sada. Izbor predsednika republike je logičan i možete da kažete da ima još mnogo stvari, to je tačno. Recimo, parlamentarni izbori su sigurno značajni koliko i predsednički, tako da mi imamo jednu vrlo neprijatnu situaciju. S jedne strane, napravili smo promenu, kažu da ima metoda koje su iste. To je sasvim verovatno pošto srpski narod ne može da se promeni, nije reč samo o vladi nego je reč i o građanima. Građani ne uviđaju u dovoljnoj meri koliko je teško promeniti metode pošto metode nisu samo metode članova vlade, i građani imaju iste metode. Mora da prođe izvesno vreme i moraju da budu nova iskušenja, i bolna. Da se vratimo na predsedničke izbore. Ja smatram da je izbor Mićunovića dvostruko značajan. Prvo, da se DOS pojavio u svoj svojoj lepoti i snazi, ne baš kompletan, ali nećemo da plačemo za onima koji su pobegli i možda je trebalo da pobegnu. Mislim da bi bila bolja situacija da su građani bili jasniji, mi smo mogli 5. oktobar napraviti samo sa progresivnim snagama, a mi smo, naravno, uključili sve moguće snage koje su protiv Miloševića, koje su u stvari bile miloševićevske, idejno, podsvesno, kako god hoćete. Dakle, mi sada pokazujemo da taj DOS nije nestao. Ja DOS smatram velikim, biće vam možda smešno pošto ja to gledam iz jedne istorijske perspektive, i možda sam grešan u tom pogledu pošto je narod, čini mi se, izgubio tu istorijsku perspektivu, tu je ipak neka zajednica, mi smo majstori za rasturanje. Kada vidite dve, tri, četiri, pet, deset stranaka da su zajedno, treba da se zaradujete ako ste Srbin. Drugo, kandidat Mićunović je najbolji naš slučaj. Prvo, on je čovek koji nije pao sa grane pa postao predsednik stranke, a, s druge strane, to je u stvari jedan prosečan pozitivan slučaj. Dakle, nenametljiv, ozbiljno radi posao, ali, u svakom slučaju, mi smo sada u susretu s jednim čovekom s kojim živimo zajedno, ja 13 godina, pored svih iskušenja koja su bila i pored svih kritika koje imam za njega i koje nikad nisam krio, imamo čoveka koji je predstavnik politike. Izbor Mićunovića za kandidata DOS-a je pobeda politike posle naših cirkuzanstava, ostrašćenosti, mržnje. Samo da pokažem kako smo mi kontradiktorni; svi, svi, svi, pa kad dođe da budemo svi, taj koji je vikao svi, svi, svi – deset godina pobegao. Ovde Mićunović nikad nikome nije ništa obećavao. Svi, svi, svi – nije obećavao da će ujediniti srpski narod, ali čovek radi ozbiljan posao. Recimo ono što je uradio u parlamentu prvo republike, a posle u saveznom parlamentu kao predsednik parlamenta SiCG – meni je žao što on odlazi sa tog položaja jer je bio izvanredna ličnost za to da stalno održava neki konsenzus, što je vrlo teško među Srbijancima, a da ne govorim među Srbijancima i Crnogorcima.
Moram da kažem da iako u grupi G17 imam neke svoje lične prijatelje, nju smatram jednom od najneozbiljnijih pojava u političkom životu Srbije.
Svetlana Lukić: Zašto?
Desimir Tošić: Vi uđete u salu na zabavu u ženskom odelu i odjedanput skinete žensko odelo i pojavite se u muškom, to je to. Prodajete tri godine da ste ekspert, a onda kažete ”a, pardon, mi smo šefovi opozicije i hoćemo da ostanemo na mestu guvernera Narodne banke”. Dakle, taj fenomen ne postoji do danas. Ja ne znam. Ako ljudi iz G17 znaju za takav slučaj, neka jave. To je podvala. To je prvo. A drugo je nešto strašno nemoralno, vi sedite sa tom vlašću tri godine i ne kažete šta se dešava u pozadini, a onda izađete napolje jer vas otpuste i onda kažete ”to su sve sami korupcionaši”. Zašto vi za te stvari niste javili ranije nego tek kad odete s funkcije. To je bedno, moram da vam kažem. DSS je nešto sasvim drugo. DSS ideološki ne pripada idejama promena koje imamo mi. Oni zamišljaju promene u odnosu na komunizam i Miloševića, a u stvari žele da naprave kontinuitet tradicionalističke srpske, da ne kažem velikosrpske politike koja na neki način produžava da ratuje sa Evropom. Dali smo mi više Evropi nego što je Evropa nama dala. Voleo bih da znam da mi neko navede šta smo mi to dali Evropi. To je ono što se mora priznati. Nasuprot G17, koji nema nikakvu ideološku orijentaciju nego je napredan, ali i nije napredan, udružio bi se sa svakim da bi se ova vlada oborila, DSS i Vojislav Koštunica imaju jednu liniju i to se mora poštovati. Pitanje je da li će građani izaći iz ove izolacije, svoje sopstvene. Mi smo se sami izolirali u svom nezadovoljstvu, frustracijama i specijalno da se izvučemo iz mrzovoljnosti. Odjedanput vi srećete ljude koji kažu – šta će nam predsednik!?! Pa to je institucija koja je propisana u svakoj zemlji, i kod nas je propisana, a mi ga nemamo, iako sam lično za Natašu Mićić, ali ne možemo da popustimo, moramo opet to da promenimo i da biramo muškarce. Doći će verovatno i to vreme.
Svetlana Lukić: A šta ako ne uspe? Ima velikih izgleda da izbori neće uspeti.
Desimir Tošić: Nije važno da li će izbori uspeti ili neće, važno je ovo – ja ne znam koliko mi to osećamo sada, plašim se da još mnogo više promena ima u Srbiji od strane vlasti nego što ima promena društvene svesti. Mi igramo na bini evropskog zbivanja. Ako mi doživimo da imamo još manje učesnika, mi ćemo se obrukati, ne prvi put, i onda nemamo pravo da se bunimo što nas ljudi maltretiraju, satanizuju, odbacuju. Mi pokazujemo u tom slučaju, ako se to dogodi, da smo nesposobni da sami sobom vladamo pošto nećemo da izaberemo svoje predstavnike. Mi smo neka gunđala postala, pošto nas je Milošević u stvari zaveo i mi se još nismo oslobodili njegove zavodljivosti, to vidite po rezultatima lokalnih izbora. Pazite, na svim lokalnim izborima opozicija dobija a vlada gubi. To je jedan uzus koji postoji u svim zemljama ali kod nas nije običan slučaj vlada i opozicija, što dokazuje da je još veliki broj građana na strani jednog srpskog junaka koji se sam predao okupatoru i jednoga čoveka koji je uništio zemlju, svoju porodicu, i sebe lično. I dok ljudi glasaju i za njih dvojicu, to znači da mi imamo jedan veliki deo stanovništva, možda 10%, 20%, koji su potpuno lišeni političkog mozga.
Svetlana Lukić: DOS ima tu većinu kakvu ima, o njoj se da raspravljati. Imate dve velike stranke koje su van …..
Desimir Tošić: Koje su to dve velike stranke?
Svetlana Lukić: Mislim na DSS i mislim na G17.
Desimir Tošić: G17 je tek u začetku, ne vidim ja da je to velika stranka, mislim da se tu dešava propaganda naših medija. MžPazite, mediji nisu bez repa u ovoj zemlji, naši su mediji katastrofa. Nemojte da gledate samo dva prva lista da vidite koliko mi imamo listova žute štampe i sa kakvim uspehom. Ja sam juče jedan list otvorio, prosto sam se oznojio dok sam čitao. Po čemu je to G17? Sad su bili izbori u Priboju, nisu dobili 10 ili 20 glasova. Nije to tačno, znate. Naši su brojevi svi sumnjivi, jer kad dobijete broj od nekoga Srbina, čak i eksperta, molim vas kontrolišite!
Nikako mi nije jasno, ljudi u politici moraju da imaju dve šipke u vatri. Jedna je rasuđivanje, nije potrebno da imate doktorat društvenih nauka ali treba da imate političku glavu, a mi smo poslednjih deset godina pokazali da nam politička glava nije mnogo velika, iako smo genijalan narod. Drugi problem veoma važan u politici – morate da kažete koja je naša alternativa. Mi se borimo za jednu alternativu. Kad, recimo, DSS traži vanredne parlamentarne izbore, vi morate da znate da DSS ima alternativu, to je on. Da li ima i jednog analitičara ovde, ili političkog čoveka, ili deesesovca koji će reći mi ćemo na izborima dobiti 51%? Toga nema i toga neće biti, nijedna stranka neće dobiti 51%. Znači, vi morate da pravite koaliciju. Ili ćete se vratiti na koaliciju iz 2000. godine, znači sa Demokratskom strankom, ili ćete otići sa Miloševićem i Šešeljem. Mi još nemamo dovoljno političkog razvrstavanja da možete da kažete: “Sad je momenat za izbore”.
Mislim da moramo da pustimo vreme da prođe pitanje privatizacije, svađa, korupcije, skandala, koji su tu pred nama i koji su za mene dosta prirodni iz društva iz kog smo profesore izašli. Jer mi smo ubijali predsednike republike, sad nema nijednog predsednika republike sem Zorana, a Zorana nisu ubile vlasti nego protivnici vlasti. Ja lično ne vidim da će parlamentarni izbori, čak i kada dođe njihovo vreme, doneti neko rešenje, konačno i jasno.
Svetlana Lukić: Ali imaćemo makar Dinkića u parlamentu, a ne ovako spolja.
Desimir Tošić: Ne, ne, ja nisam siguran da će on … jedino ako otpeva još jednu pesmu pred pozorištem, možda će proći za poslanika, nisam siguran, ali bi morao i Labus da peva, da budu tako u duetu. Meni je žao Labusa pošto sam ja bio malo slab prema njemu. Međutim, odavno sam počeo tu slabost da gubim i posle ovo poslednje što se radi, ž potpuno sam je izgubio. Nemojte da zaboravite da je on bio predsedavajući upravnog odbora kada su Mićunović i profesor Simonović ”bačeni kroz prozor”. Sve smo to zaboravili a ja sam ga slušao na proslavi Demokratske stranke kada je on rekao ‘ja sam vaš član, i ja ostajem sa vama’. A posle šest meseci je to promenio. Kada neki građanin kao golub prevrtač izađe iz jedne stranke u drugu, ili neki poslanik podvali u parlamentu, vi možete da se smejete, a možete da se ljutite, ali znate kod čoveka koji ima velike pretenzije i koji je inače sposoban za izvesne poslove, ja to ne sporim, samo morate da imate rasuđivanje za politiku, ne vredi vam ekspertiza.
To znači, ako ne izađete na glasanje, vi ne dajete dve pare za ono što se dešava u zemlji. A vi ćete mi odgovoriti “pa mi smo glasali jedanput ali smo se razočarali”. Razočarali ste se pošto niste znali s kim izlazite. Mi u ovoj zemlji ljudskog, političkog materijala imamo malo, prema tome vlada takva kakva je sa svim svojim minusima jeste vlada naroda u kojem nema dovoljno ljudskog političkog materijala. Ima da čekamo ili da guramo, da organizujemo da mlađa generacija dolazi što brže i da preuzima poslove. Prema tome, ne treba da bude nikakve nervoze i ne sme da bude te mrzovoljnosti “pošto ja ne mogu da rešim glasanjem sve probleme”, a ni u jednoj zemlji se problemi ne rešavaju jednim glasanjem nego se stvaraju nove situacije u koje ulaze novi ljudi, nove vlade, novi ministri i stalno se ide dalje. A ne možete vi da se okamenite u vašoj veličini i kažete ”ja neću ni za koga da glasam jer nema nikog tako dobrog kao što sam ja”, jer to je to’. To je jedna gadna egocentrija našeg stanovnika koji je preživeo teške dane od ’41. godine, ali ne samo od ’45. Prema tome, mi moramo jedanput da se uživimo da moramo da učestvujemo, a učestvujemo ako na svako glasanje izađemo, a ne da se pravimo važni kao da smo mi centar sveta. Ceo svet je protiv nas samo smo mi krasni, a mi ne možemo da izađemo na izbore, molim vas. Ne traži se od nas da idemo na Kosovo, da vodimo bitku, nego se traži od nas da glasamo.
Svetlana Lukić: Sada Dinkić, ali ne ovaj koga svi znamo u poslednje vreme, koga Cerović opisuje kao čoveka za koga je politika rat a politička borba krvna osveta. Bio je to jedan tih i skoro melanholičan čovek i, uopšte – vrlo prijatan susret sa Mlađanom Dinkićem.
Mlađan Dinkić: Oni koji su slabi, a ja mislim da gospodin Živković spada u njih – mislim slabi kao ličnosti, ne veruju dovoljno u svoje sposobnosti – oni na ovakav način pokušavaju da se bore protiv konkurencije ideja, oni žele što kasnije da priznaju da zapravo vlada nema većinu i da što kasnije idu na izbore, i onda čak zloupotrebljavaju jednu demokratsku instituciju kao što je izbor predsednika države samo da bi produžili opstanak vlade. Nama je tu najstrašnije to što je neko ko se od 90-ih godina izborio za status rodonačelnika demokratskih ideja u Srbiji, kao što je Dragoljub Mićunović, sada u situaciji kada ima stranku koja ne može ni 0,2% da dobije samostalnim izlaskom na izbore, pristaje da zbog povećanja ličnog rejtinga učestvuje na izborima a da prethodno nije ukinut cenzus. Dakle, da je cenzus ukinut na tim izborima, kao što se dogodilo u Crnoj Gori, kao što je uostalom u većini evropskih zemaljama, sasvim sigurno da nijedna ozbiljna politička stranka ne bi mogla a da na tim izborima na ovaj ili onaj način učestvuje.
Svetlana Lukić: Taj rat koji se dešava poslednjih meseci među političkim strankama, pre svega između G17 i DOS-a, jeste takav da svojim temperamentom i načinom na koji Vi to radite doprinosi tome, da je pitanje da li će moći, recimo, da se napravi postizborna koalicija između Demokratske stranke i G17 ako je toliko mnogo strašnih i ogorčenih reči izgovoreno od strane jednih na račun drugih.
Mlađan Dinkić: Ja nikad nisam izgovarao reči na račun cele stranke nego samo na račun pojedinaca, i tako ću i nastaviti. Ja nemam stomak da u politici budem i da sedim u istoj vladi, znajući da pored mene sedi čovek koji bi trebalo da se nađe na optuženičkoj klupi. Ja sam više puta rekao – kada bi za G17 plus bio potreban samo jedan poslanik u skupštini, koga mi nemamo, da bi formirao vladu, i ako su to Liberali Srbije, a uslov je da Dušan Mihajlović sedi u vladi, ja u takvu vladu ne bih ušao. Dakle, postoji neka granica u politici do koje se mogu praviti kompromisi a od koje ne mogu. Kompromisi se ne mogu praviti na polju morala i na polju zakonitosti. Što se tiče DSS-a, mi zaista nemamo nikakvih moralnih dilema da oni mogu biti sutra nama partner u vladi, problem su različiti programi. Ali ako smo civilizovani ljudi i ukoliko imamo dobre namere, programske razlike se mogu prevazići. Što se tiče Demokratske stranke, u njoj postoji mnogo dobrih ljudi, međutim, svi oni su sada u drugom planu. Ljudi koji trenutno vode DS, a ne zna se zapravo ko ga vodi, da li je to Čeda Jovanović, da li je Živković, sigurno nije Tadić – tu je problem. Niti vladu vodi Zoran Živković, niti Demokratsku stranku vodi Živković, vodi Čeda Jovanović i jedno i drugo, a on ima poprilične veze sa ovim kriminogenim strukturama i to je nešto što sada kontaminira čitav politički prostor. Ja se slažem da ne treba nikada rušiti sve mostove ali moj princip je da mostove treba porušiti za onima koji su korumpirani ili koji mogu delovati negativno i na vaš lični položaj u vladi, jer znate šta, nikada ne možete građanima objasniti da ne važi ono: s kim si – takav si.
Svetlana Lukić: Meni se čini ponekad da rušeći nešto što i valja da se sruši, da prosto ima malo kolateralne štete, ne ostavljate više utisak čoveka koji je dovoljno tolerantan, dovoljno konstruktivan i da bi mogao da bude pravi demokrata.
Mlađan Dinkić: Znam. Mislim da znam o čemu govorite. Možda ću jednog dana shvatiti da ja nisam za politiku i možda ću izaći iz politike. Ne znam šta da vam kažem. Moguće je da političar treba da laže a ja ne znam da lažem. Ako vidim da sam zapravo ja izuzetak, a da je pravilo drugačije, povućiću se u jednom času. Nije meni nimalo lako da me s jedne strane Dušan Mihajlović stavlja u istu ravan sa sobom u pogledu nekakvog bogatstva, a ja živim u istom stanu, 73 kvadrata na Novom Beogradu, gde sam živeo i pre 5. oktobra, pre nego što sam bio guverner, a on ima 13 privatnih kompanija na svoje ime i tako dalje. Meni je problem kako da se snađem u toj političkoj borbi, ja priznajem da se ne snalazim možda najbolje…
Svetlana Lukić: Moram da vam kažem da sam se osećala strašno poraženo, kao da sam izgubila jednog od ljudi u koje sam mogla da imam puno poverenje, posle onog vašeg TV duela sa Đelićem. Ja ne znam da li ste vi čovek koji je u stanju da obuzda svoj temperament i da napravi razlika između žala za izdajstvom prijatelja i da se racionalno ponaša, jer Đelić je ministar finansija. Ne znam kada vi govorite posle onoga, da li je to zato što vam je on slomio srce ili zato što on stvarno loše radi svoj posao. Razumete li tu dilemu?
Mlađan Dinkić: Da li to znači da ja treba da svoje neslaganje sa načinom rada Ministarstva finansija večito krijem? Ja sam ga imao i ranije samo sam ranije to pokušavao da rešim u direktnim kontaktima sa ministrom. Iako je Đelić verovatno jedan od dva-tri najbolja ministra u ovoj vladi, za drugu fazu tranzicije potreban nam je još bolji ministar jer ja mislim da je Đelić i stručan i pošten. Problem je kod njega u organizaciji jer je veliki problem to što su nam poreske službe neorganizovane. Činjenica da je i dalje 45% društvenog proizvoda u sivoj ekonomiji jeste isključiva krivica onoga ko nije organizovao poresku službu.
Uvek sam strahovao od loše ekonomske politike koja, ne u tekućem periodu nego u nekoj budućnosti, može da sruši ono što je dobro napravljeno u Narodnoj banci – ne zbog sebe nego zbog zemlje. Ja danas kada čitam novine zapažam da niko više, što mene čini srećnim, ne govori o kursu kao krivcu za loš izvoz. Ja nisam mogao dok sam bio guverner da otvorim novine a da neko o tome ne govori i da ne priziva devalvaciju. Niko danas ne govori, na primer, o tome zašto je prestala isplata štedišama Jugoskandika i Dafiment banke, a mene bi verovatno za to obesili na Terazijama za vreme mog mandata. Ja sam shvatio da zapravo nije kurs bio problem za naš izvoz nego je moja pozicija kao guvernera bila problem vladi zbog toga što sam napravio određeni politički rejting i popularnost među građanima zbog rezultata koji sam ostvario.
Politika se toliko bila uplela u ekonomiju, ja sam to shvatio posle godinu i po dana, i to je bio moj motiv da formiramo G17 plus. Shvatio sam, zapravo, da možete imati ne znam kakve ideje, ne znam kakve stručne ljude, ako nemate podršku u parlamentu – to sve može pasti u vodu, čak vas mogu ismejati oni koji ne znaju ništa ali imaju poslanike. Tako da se i ja sam, moram priznati, nalazim u jednoj maloj ličnoj konfuziji između toga što želim da nastavim da napravimo nešto dobro, da završimo posao koji nije ni iz daleka završen, jer spadam u grupu ljudi koje privlači samo nešto što je teško i to je razlog što recimo uopšte ne razmišljam da se vratim u Narodnu banku, s obzirom da tamo jedan zaista lavovski deo posla odrađen. Vodite računa da se to što je stvoreno ne poruši, to je osnovni zadatak budućeg guvernera. Zašto kažem budućeg? Zato što mislim da je moralno neprihvatljiv način na koji je Kori Udovički izabrana. Zbog toga će biti, pretpostavljam, posle izbora biran novi guverner a ja neću biti taj zato što mislim da ima mnogo težih poslova koje treba voditi, a oni se nalaze u vladi.
Kartice su zloupotrebljene i u glasanju za Zakon o lustraciji, Zakon o radio-difuznom savetu i ko zna koliko puta. I da nije bio Nenada Čanka koji se hvalio stranim diplomatama kako njegovi poslanici nisu zapravo glasali jer nisu dobili mesto viceguvernera, pa da su zbog toga, zbog nedostatka kvoruma neki drugi morali da manipulišu tuđim karticama, mi ne bismo nikada ni krenuli da to ispitujemo. Neda Arnerić se slučajno u tome našla, ja mislim da je vrlo loše da je građani po ovome pamte umesto po njenim ulogama. Da sam ja na njenom mestu, rekao bih punu istinu. Trebalo je to da kaže odmah i da prekine povlačenje svog imena po novinama.
Međutim, ovo je nama veoma važno kao princip jer zbog mira u kući možemo ovako da razmišljamo: mnogi ljudi koji su krali u prethodnom režimu nisu u zatvoru. Krađa novca, možemo se složiti, mnogo je gora od krađe glasova, međutim, zbog krađe glasova stotine hiljada ljudi su protestovale ’97. godine i sada isti oni koji su predvodili te proteste, jer DS je predvodio te proteste, oni su sad organizovali krađu glasova u ovom slučaju falsifikujući kvorum. Mislim da ukoliko se to ne raščisti, kao i ako se ne raščisti sa zloupotrebama u privredi, zemlja nikada neće postati u ovom slučaju demokratska, a u ovom drugom slučaju pravna država. Znači, mi moramo da imamo sankcije za one ljude koji prekrše zakon. U uslovima kada nema pravne države i kada nema prave demokratije jedini način su moralne sankcije. Marija Rašeta, Kolesar, Janjušević, nažalost, trpe samo moralne sankcije jer imamo isto pravilo kao u prethodnom periodu. Čak oni nekada i odu, ali im pare ostaju. Pa videli ste ljude kojima je čak i pronađen novac u inostranstvu poput Dragana Tomića iz Simpa – evo ga sedi sada za istim stolom sa premijerom Srbije. Pa kada pogledate šta je bilo s tim novcem, taj novac mu je vraćen. Vraćen mu je zato što je tužilaštvo tako odlučilo da dojavi švajcarskim vlastima, da se protiv njega ne vodi nikakav postupak i da je to potpuno čisto zarađen novac – i njemu je novac vraćen. Nećemo imati demokratiju sve dotle dok su ovakve stvari moguće bez ikakvih sankcija.
Ja sam odlučio da žrtvujem svoj sopstveni rejting, a da stranka što bolje prođe na ovim izborima. Potpuno sam ubeđen da će sutra ako dobijem priliku da dobijem neki drugi javni posao taj lični rejting vratiti. Kada idem u sve ovo, ne razmišljam više o ličnom rejtingu i spreman sam da ga žrtvujem a da stranka time dobije, što se i dogodilo. Zapravo i rejting gospodina Labusa i moj, iako je još uvek na relativno pristojnom nivou, niži je nego što smo imali dok smo obavljali poslove u vladi jer smo sada izloženi i raznim lažima, napadima, i to je nešto što je normalno, međutim, rejting stranke je naglo skočio, sa 7% došli smo na oko 15% podrške ukupnog biračkog tela, što znači da bi to moglo biti i više u osnovnim mandatima. Nama je sada cilj da pojačamo rejting stranke što je moguće više. Moguće je da će to biti nešto drugačiji profil glasača nego što smo ga imali u samom početku kada je G17 plus nastajao, ali je činjenica da kada pređete 5% podrške, profil građana koji podržava jednu takvu stranku jeste najrazličitiji.
Što se tiče naše stranke, nama bi odgovaralo da izbori budu što kasnije zato što smo mi mlada strnaka i imamo verovatno najslabiju infrastrukturu u poređenju sa ostalim strankama. S druge strane, za Srbiju ne bi valjalo da se izbori dogode tako kasno. I eto, mi na prvi pogled činimo neke poteze koji su čudni za političke analitičare, jer ja žrtvujem svoj rejting, što jeste tačno, ali ja mislim da to radim u korist stranke. S druge strane tražimo vanredne izbore – iako sad nismo spremni za njih u potpunosti – zato što je to dobro za zemlju. To možda nije jasno ljudima koji su se do sada bavili politikom, ali možda smo mi skup dobronamernih amatera, pokazaće vreme.
Ako uspemo da takvim načinom rada privučemo jedno određeno biračko telo, mi ćemo biti veoma zadovoljni jer će to značiti početak promene razmišljanja u zemlji, da ne morate politički da kalkulišete jer politički kalkulisati danas značilo bi ćutati kada otkrijete da su neki ljudi u vladi činili zloupotrebe zarad mira u kući – zapravo ne raditi ništa. To je zapravo način na koji Demokratska stranka Srbije stalno održava i diže rejting. Ako ništa ne radite, ne možete da pogrešite. Mi se nismo opredelili za takav način rada, pa ćemo videti šta će nam to doneti. Ne možemo da budemo drugačiji nego što jesmo, jer, moram da priznam, za mene lično kada posmatram politiku kao takvu – ona je dosadna, zatupljuje čoveka.
Svetlana Lukić: Slušala sam juče kako analizirate probleme u srpskoj tranziciji. Govorite o viziji kako treba Srbija da se razvija. Vi morate naći u stranci nekog drugog ko će izaći prekosutra sa papirima i na neki način se ponašati kao interna DB služba G17. Te dve uloge su nespojive.
Mlađan Dinkić: Slažem se, i to je nešto što smo mi zapazili i što ćemo u budućnosti promeniti. Videli ste i sami da je dobar deo tereta pres-konferencije preuzela Ksenija Milivojević, naš portparol, za koju smatram da je izuzetan čovek…
Svetlana Lukić: Jedno malo pitanje, u času kada vi dižete papire, da li vi znate da u stvari to što vam se dopunjuje od 5% ka 15%, i da li ste svesni ste toga, da su to radikali?
Mlađan Dinkić: Ne, ne razmišljam o tome…
Svetlana Lukić: Ne razmišljate na taj način…
Mlađan Dinkić: Ne, ne razmišljam.
Svetlana Lukić: Zanima me, kao birača, da li ćemo ubuduće moći više da računamo na vas mi ili neko ko je, recimo, ideološki na drugoj strani, kao što je recimo DSS?
Mlađen Dinkić: Ja mislim da su sve te opcije, i DS, i DSS, i Građanski savez proevropski orijentisane. Ja tu razlikujem ljude po tome da li su stručni ili nestručni, i da li su pošteni ili nepošteni. Ne slažem se da postoji velika razlika između ideološke orijentacije, na primer DS-a i DSS-a. To je sve isto, samo je bitno koji su ljudi koje oni delegiraju u tu vladu, tako da obe stranke mogu da delegiraju dobre ljude ako hoće. Međutim, problem je što sada u DS-u postoji jedna brana za kandidovanje dobrih ljudi. Loši ljudi su u DS-u isplivali. Slično je u Građanskom savezu Srbije. Građanski savez Srbije je moje najveće razočaranje u ovoj godini, posebno zato što sam shvatio da oni više ne postoje kao stranka, to je jedna stvar, a druga stvar je da oni koji su nekada stvorili Građanski savez ne igraju više ama baš nikakvu ulogu tamo i to je zapravo postala jedna mala interesna grupa koju drži Čeda Jovanović.
Emisija Peščanik, 27.09.2003.
Peščanik.net, 27.09.2003.