Radio emisija 15.11.2003, govore: Olga Popović-Obradović, Srđa Popović, Olivera Milosavljević, Slobodan G. Marković i Mirko Đorđević.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Znam da je predizborna tišina, ali moram nešto da pričam – tako zarađujem hleb, a i koristim skoro jedinu prednost koju ja, kao uostalom i sva ljudska bića, imam nad majmunima. Etiopljani čak veruju da majmuni, čak, znaju da govore, samo neće, da ih ne bi terali da rade. Dakle, ne smem da pominjem predsedničke kandidate i samo zato ću pomenuti Vojislava Koštunicu, inače ne bih. Jedan od zanimljivijih argumenata zašto treba bojkotovati sutrašnje izbore jeste – ako sutra popunimo predsedničku stolicu, kud ćemo sa Koštunicom. Predsednik vlade ne može biti – mora mnogo da se odlučuje, sve ostalo mu je ispod nivoa, sem mesta partijarha, ali tu ima nekih nepremostivih prepreka. Koštunica je čovek čiji je omiljeni sport izazovno istrčavanje na teren, a onda brzometno povlačenje. Kako se ono nekada govorilo za stil igre naših fudbalera – umiru u lepoti i primaju golove. Argumente za izlazak na sutrašnje izbore čuli ste, jedan argument je i treniranje demokratije. Taj sport, kao i svi individualni sportovi, ne ide nam od ruke. Može da se desi da čuveno Sretenje dočekamo i bez Ustava, i bez predsednika, i bez parlamenta. To bi bio samo nama svojstven način da proslavimo Prvi srpski ustanak, Sretenjski ustav, koji, u stvari, nikada nije primenjen i, kako kažu pa slažu, 200-tu godišnjicu turske države. Turci su ostali još pola veka posle 1804. godine. Naši vekovni gospodari – Turci, ove godine slave 80 godina od postojanja moderne države, koju im je stvorio Kemal-paša Ataturk. Ataturk je još tada zabranio nošenje feredže i fesova u državnim institucijama. Njegov sledbenik, sadašnji turski predsednik, na proslavu neće pozvati narodne poslanice a ni supruge poslanika vladajuće Erduganove proislamističke partije koje nose feredže. Taj mu se način borbe protiv islamista očigledno nije pokazao uspešnim. Danas su to platili Jevreji. Čuli ste u vestima da su u jutrošnjim bombaškim napadima na dve sinagoge u centru Istanbula poginule 24 osobe. Mi smo sa bombama, za sada, završili. Čuje se samo, kao pre neki dan na Trgu Republike, na onom mitingu radikala, pesma “Sprem’te se, sprem’te, četnici”. Čulo se ovih dana i urlanje šovinista na Pravnom fakultetu. Tamo je na tribini posvećenoj rešavanju kosovskog pitanja govorio senator Republike Srpske i akademik Republike Srbije Kosta Čavoški, a probala je da u razgovoru učestvuje i Biljana Kovačević-Vučo, dok je vrle patriote nisu naterale da ode. Umesto na Pravni fakultet, mi smo toga dana otišli na drugi skup sa istom temom – Kosovo. Sonja Biserko je na tom skupu podsetila da je Holbruk nedavno u Beogradu rekao, otprilike sledeće – vi ste sada, gospodo, pred izborom – Kosovo ili Evropa; ako se opredelite za Kosovo, izgubićete i jedno i drugo. Holbruku je, na to, Čović, navodno, odbrusio da nama ne treba ni Evropa, ako izgubimo Kosovo.
Sada ćete čuti šta je na toj javnoj debati o Kosovu rekla profesorka Pravnog fakulteta Olga Popović-Obradović.
Olga Popović-Obradović: Ne bih govorila o Kosovu kao o posebnom i krajnjem cilju srpskog nacionalnog političkog programa, nego o Kosovu kao sredstvu tog nacionalnog političkog programa. Citiraću jednog veoma uglednog i uticajnog radikala Srbije pre 1914. godine: “Zadatak je učitelja u Srbiji uvek bio da vaspitavaju podmladak kako će kao budući građani pokajati Kosovo i stvoriti Veliku Srbiju. Vekovima je srpski narod robovao i borio se samo da osveti Kosovo. Mi ne smemo stajati skrštenih ruku kada nam se čupa iz nedara srce srpskog naroda, Bosne, stare srpske kraljevine i Hercegovine, Vojvodine, svetoga Save.”
Ovo što je prota Milan Đurić govorio i nazivao osvetom Kosova, izrečeno je u vreme Aneksione krize, a povodom srpskih pretenzija na Bosnu i Hercegovinu. Na ovaj način, Srbija je posle nekoliko ratova, neprekidno se inspirišući kosovskim mitom, ali i eksploatišući ga, kao i krilaticu – osveta Kosova, napokon, 1. decembra 1918. godine stigla do jugoslovenske države.
Poslednje veliko rekomponovanje bivšeg jugoslovenskog prostora započelo je nakon Osme sednice, kada je stavljeno na dnevni red kosovsko pitanje i kada je Srbija postavila zahtev da se Kosovo reintegriše u ustavni sastav Srbije.
Kada je jednom Srbija pokrenula to ustavno pitanje, ona je odmah dobila saglasnost ostalih članica jugoslovenske federacije da izvrši ustavnu reformu i vrlo brzo se pokazalo da Srbija nije imala kao krajnji cilj isključivo recentralizaciju Srbije nego i recentralizaciju čitave Jugoslavije. Tada su ideolozi centralističke Jugoslavije, koji su u to vreme postali sveprisutni u javnosti, objašnjavali da konferederacija, dakle sporazumni princip jugoslovenske države, pretpostavlja rat za promenu granica od Mađarske do Jadranskog mora, rat koji može koštati više od milion žrtava.
Ovo što sam sada parafrazirala, reči su poznatog jugoslovenskog istoričara tog vremena Milorada Ekmečića. Ta jeziva pretnja srpskih intelektualaca vrlo brzo se pretvorila u jugoslovensku realnost i ta famozna osveta Kosova završila se, zapravo, srpskom osvetom Jugoslaviji.
Zašto mislim da danas ima smisla govoriti o ulozi Kosova u srpskom nacionalnom programu, o Kosovu ne kao cilju, nego kao o sredstvu nacionalnog projekta? Zato što je danas ponovo ta uloga postala aktuelna.
Dve godine nakon pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je ponovo otvorila pitanje državnih granica na Balkanu. Ponovo je to uradila preko Kosova, zapretivši da će zatražiti novi Dejton i sveukupno redefinisanje granica na Balkanu, ukoliko Kosovo nastavi da insistira na nezavisnosti.
A potpredsednik Vlade Nebojša Čović pojasnio je stav Vlade o Kosovu sledećim rečima: “Ako su oni” to jest Albanci, “za nezavisnost, onda smo mi” to jest Srbi “za podelu Kosmeta”. Time je on, po ko zna koji put, ponovio staru ideju, koja je definisana u krugu nacionalističke inteligencije oko Dobrice Ćosića u drugoj polovini šezdesetih godina, ideju o podeli Kosova kao optimalnom rešenju pitanja Kosova, sa tačke gledišta srpskog nacionalnog interesa.
Dakle ovoga puta je Srbija, sada 2003. godine, spremno dočekala zahteve Kosova da postane nezavisno i odmah je odgovorila sopstvenom listom teritorijalnih aspiracija, a na toj listi uvek je imala, i do danas je zadržala, glavno mesto Bosna i Hercegovina. Zato se pominje Dejton.
Reč je, dakle, o pokušaju Srbije da trguje teritorijama; Kosova, odnosno jedan njegov deo se razmenjuje za deo Bosne i Hercegovine, to jest za Republiku Srpsku. I srpski nacionalisti danas već prilično teško, ako uopšte i pokušavaju da sakriju činjenicu da su uvek, u stvari, imali u vidu i tradicionalne pretenzije Srbije da prostor Makedonije, takođe, smatra sopstvenim državnim prostorom. I ako se, na kraju, tome doda i Crna Gora, kao druga srpska država, kako se ona redovno kvalifikuje u nacionalističkim krugovima, onda je jasno da Srbija danas, 2003. godine, ne smatra pitanje granica na Balkanu okončanim i da, u stvari, računa na novi krug iscrtavanja etničkih granica.
Svetlana Lukić: A čovek čije vreme ponovo dolazi, profesor Slobodan Samardžić, u poslednjem broju Prizme, časopisa Centra za liberalno-demokratske studije, napisao je tekst pod naslovom “Beč – dobroćudni Rambuje”. Koštuničin savetnik tvrdi da, što se Kosova tiče, vreme više ne radi za Albance, nego za Srbe.
“Čak i oni u međunarodnoj zajednici koji su spremni da i dalje podržavaju albansku strategiju nezavisnosti”, kaže Samardžić, “počinju da strepe ne od velike Albanije nego od velike kriminalne države na Balkanu. Jasno je”, zaključuje Slobodan Samardžić, “da bi Srbija u pregovorima morala da insistira na teritorijalnoj redefiniciji Kosova i Metohije u pravcu stvaranja dva entiteta pod međunarodnim nadzorom. UNMIK bi trebalo da privoli ta dva entiteta na vršenje zajedničkih funkcija. Ukoliko u tome ne bi uspeli, međunarodnoj zajednici ostaju dve mogućnosti: da ostane na neodređeno vreme na Kosovu ili da se povuče, dopuštajući entitetima pravo na samoopredeljenje.” Slušate advokata Srđu Popovića.
Srđa Popović: Postojala je u režimu Slobodana Miloševića čvrsta želja da vrlo komplikovane, teške, dugoročne probleme Kosova rešava silom. To je bilo očigledno već onda kada je hapsio Azema Vlasija, to je bilo očigledno kada je tokom mirnih demonstracija bilo pobijeno 27 Albanaca u Prištini, ranjeno vatrenim oružjem preko stotinu. Miloševiću nije valjao Azem Vlasi, dobio je Rugovu. Nije mu valjao Rugova, dobio je Tačija. Nije mu valjao Tači, dobio je NATO.
Jasno je bilo već tada da ta politika ne može da vodi ničemu dobrom. Ja ću još samo na kraju da vam skrenem pažnju na ono što smo mi tada, pre 13 godina, govorili na tu temu. “Stiče se utisak”, to je jedan od tih zaključaka “da je jedna pogrešna politika na Kosovu rešena da u njoj ide do svog potpunog poraza. Ona, raspolažući silom, ne vidi šta bi dijalogom mogla dobiti”. I onda, govoreći o oduzimanju autonomije Kosovu, skrenuli smo pažnju da to ne može biti konačno rešenje kosovskog pitanja: “Uspostavljena dominacija takozvane srpske strane, ovog puta ne može biti ni stabilna ni dugovečna. Cena kojom je plaćena, bila je preskupa. Na strani dominiranog, ostale su značajne političke prednosti koje će on iskoristiti: a) albanska strana je uspešno i opravdano postavila i internacionalizovala pitanje povrede ljudskih prava na Kosovu; b) ona je uspela da obori sukob kao sukob između istorijski prevaziđene komunističke vlasti koja se služi šovinističkom retorikom i demokratskih snaga koje se služe liberalnom retorikom, a na taj način ostvarene su i sledeće dve prednosti: 1) zaleđuju se demokratski procesi u Srbiji, jer bi oni narušili slogu i jedinstvo a zahtevi za demokratizacijom postaju nepatriotski, i 2) prinuđuje se srpska strana na međunarodnu izolaciju i izolacionizam”.
I meni se sada čini, kada se vratim na sve ovo, da smo obišli pun krug, i da je ta politika sile dovela do potpunog poraza. I mogu da se usudim i to da kažem, znam da to nije popularno, nikada više Kosovo neće biti u sastavu Srbije, sem u slučaju nekog trećeg svetskog rata.
Svetlana Lukić: Slušaćete delove javne debate o Kosovu koja je vođena pre neki dan u Medija centru, a sada govori istoričarka Olivera Milosavljević.
Olivera Milosavljević: Pitanje o Kosovu je, verovatno, najteže pitanje, ali samo iz jednog razloga – zato što se postavlja više od sto godina i zato što su odgovori do sada, uglavnom, bili naopaki. A bili su naopaki zato što su uvek u osnovi imali netoleranciju, imaginarna kolektivistička ekskluzivna prava koja su ostvarivana isključivo pukom silom. I sada, posle više od sto godina korišćenja puke sile, kao što to obično u istoriji i biva, stvari su se preokrenule i ovo pitanje se ponovo postavlja.
Isto pitanje postavio je sebi i drugima jedan Srbin iz Prizrena pre punih 110 godina i još tada je dao odgovor koji niko nije hteo da čuje. On je pisao: “Mi hoćemo da se gložimo sa celim svetom, iako je sasvim blizu pameti da kada se već naiđe na gloženje da je celom svetu svakako lakše i prirodnije da nas same saglođe nego da mi sami sve njih saglođemo. A mi onda, kao ona mala deca, bacakamo se i nogama i rukama, vrištimo da uši zaglunu kako je ceo svet dušmanski raspoložen prema nama, kako nam ne da ni da živimo a kamoli da se razvijamo i jačamo, kao da je neko lud kada mu neprestano pružamo pesnicu da drži da je to limun ili narandža.
Od jednog pitanja narodne ili čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili, na našu štetu, evropsko pitanje. To je bio prvi gorki plod novovremene vajne srpske državničke mudrosti i sokačkog patriotizma.
Ako se iskreno želi pomoći srpskom narodu, onda se treba okaniti sviju dosadanjih fanfaronada, jer je upravo samoubistvo pretiti celom svetu i izazivati ceo svet, da valja jednom pojmiti da Evropa nije naša poturica, njene odluke nisu odluke našeg seoskog zbora koje se mogu prevrnuti našom dževom i, u prvom redu, da se valja okaniti apelovanja na silu, već da se valja pozivati na svoje pravo i respektovati tuđe pravo.
A naučilo se da se praska i da se diže pleva na vetar, i onda, razume se, nije moglo da izađe drugo do ono što se zadimilo iz vašarske dževe po pivnicama i kafanama u Beogradu. A kada se politički probančilo, konta se podnela na isplatu onom jadnom narodu koji danas, kao i uvek, treba da se moli milostivom Bogu – “sačuvaj me Bože od namet prijatelja, od neprijatelja sam ću se čuvati”.
Onaj narod tamo ne može se činiti odgovornim za politička smetenještva nekolicine krakelera po pivnicama i kafanama u Beogradu. Sve što oni rade, rade na svoj račun i njihova je odgovornost.” Ovo je kraj citata. Ako se na obe strane izabere nacionalizam kao kolektivistička priča, onda niko nema prava da se poziva na individualna iskustva, individualnu sudbinu, niti da traži individualna prava, jer nacionalizam, i na balkanski način shvaćena nacionalna država, ne priznaju postojanje individue.
Pitanje je ima li izlaza iz ovih kolektivnih i u čvor uvezanih nacionalističkih priča. Ako se iz njih ne želi izlaz, onda izlaza nema. Ostaće u čvor zavezane kolektivne priče kojima će se i sledećih sto ili dvesta godina podređivati individualni životi, za koje nacionalizam ne mari. I ne samo da ne mari za žive, ne mari ni za mrtve, ni tuđe ni svoje. Oni su mu potrebni samo kao dokaz.
Kako drugačije objasniti zašto i danas, kada se desi ubistvo, ne pogleda se prvo sa tugom i saosećanjem ubijena žrtva, prvo se pogleda lična karta i, u zavisnosti od toga šta tamo piše, odlučuje se da li će biti tuge i saosećanja.
Ali, čak i kada je u ličnoj karti zapisano ono što se traži, nema stvarne tuge i saosećanja. Ima samo dokaza da sila mora opet u akciju i u novo žrtvovanje potpuno nebitnih individua.
Na početku citirani autor, pre 110 godina, odgovor na pitanje koje se i danas postavlja video je isključivo u, kako je govorio, zajedničkoj otadžbini i u međusobnom dogovoru, toleranciji i jednakim pravima. Ali, njegovu i slične knjige niko nije čitao. Sto godina čitale su se neke druge knjige koje su davale zapaljiva i lažna rešenja. Da su bila zapaljiva, potvrđuju mnogo puta ponovljeno paljenje kuća. Da su bila lažna, potvrđuju ljudske sudbine koje su upoznale sve osim normalnog života. A na knjigu ovog autora, i drugih koji su mislili kao on, za to vreme, u bibliotekama padala je prašina. Najopasnije će biti ako nastavi da pada i narednih 110 godina.
Svetlana Lukić: Autor koga je citirala Olivera Milosavljević jeste Manojlo Đorđević Prizrenac. A Oliveru smo zamolile da samo za našu dušu uporedi dve verzije drame “Boj na Kosovu”. Možda ne znate, ali Ljubomir Simović je ovih dana preradio tekst po kome je, sećate se, Zdravko Šotra snimio film u doba nezaboravnog Gazimestana.
Olivera Milosavljević: Treba imati na umu da legende, primarno, ne govore o vremenu na koje se odnose nego o vremenu u kojem one same nastaju. U tom smislu, zanimljivo je da danas imamo prilike da vidimo šta je to bilo potrebno 1988. godine, kada je nastala prva verzija Simovićeve knjige “Boj na Kosovu”, u poređenju sa ovom novom, drugom verzijom, koja je nastala 2002.
Ne bi uopšte bilo zanimljivo, meni bar, kao istoričaru, da o tome govorim, da sam autor u drugom izdanju, odnosno u pogovoru drugoj verziji, koja je upravo izašla, ne kaže da je, kada je pisao prvu verziju, 1988. godine, bio opterećen što tema, kako je rekao, pripada čitavoj naciji, pa je imao utisak da mu čitav narod stoji iza leđa i preko ramena gleda šta on piše.
Sada, dakle 2003., on više nema iza leđa narod, već može da piše ono što misli, kako kaže, oslobodio se tog posmatrača sa strane. Mene je zaintrigiralo šta je to narod hteo da nađe u “Boju na Kosovu” 1988. godine, a šta to narod 2003. ne traži. 1988. postojao je i narod kao lik, njega više nema, znači – narod više ne igra takvu ulogu i nema takvu funkciju kakvu je imao 1988.
Na primer, postoji mesto na kojem jedan od likova u “Boju na Kosovu” kaže da će osvanuti u Srbiji crnje od ovog današnjeg kroz mnogo stotina godina. Dakle, 1988. narod želi da čuje da je to crno vreme došlo baš tada, 1988. Postoji još jedan zanimljiv deo koji je, takođe, izbačen iz nove verzije, to su reči koje izgovara Murat: “Ako hoćete da raskomadate Srbiju, oslanjajte se isključivo na Srbe, to će Srbi učiniti bolje od vas.” To govori Murat Turcima.
To je priča o izdajnicima, koja je 1988. bila veoma popularna. Međutim, najsimptomatičniji deo, koji je takođe isključen iz nove verzije, jesu reči koje izgovara Milica, ona govori da li je to Srbija koja se ne brani dok je seku, koja žmuri i ćuti dok je pale, koju drugi po svojim merama kroje, kojoj drugi kažu šta da seje i žanje, i tako dalje. A onda, ona govori Vuku Brankoviću – oni koje smo nahranili i napili, čije smo konje napojili, žedne su nas preveli preko vode, ne jedanput. Dakle, takvi su nas žedne preveli preko vode.
Ovo su tipične reči iz 1988, nikako iz 1389. Setićemo se 1988, u vreme antibirokratske revolucije, koliko je bilo priča o tome koliko su Srbiju svi izrabljivali, kako je Srbija sve druge hranila a oni joj vraćaju zabijanjem noža u leđa i tako dalje.
Svetlana Vuković: Da li je nešto dodato u novoj verziji?
Olivera Milosavljević: Ne, nova verzija je pisana za pozorište. Prva verzija je pisana za narod, a nova verzija je pisana za pozorište. To autor eksplicitno i kaže, i to se i vidi.
Svetlana Vuković: On pominje u tom pogovoru osam stihova…
Olivera Milosavljević: Da, koje izgovara Stefan.
Svetlana Vuković: Koje izgovara Stefan. Koji su to neki strašni? Vidim da to njega peče – kud to napisah.
Olivera Milosavljević: Ima. To ide pred samu bitku. Zaista su patetični i potpuno je jasno zašto ih je izbacio. Evo, da, da. Pogledajte.
Svetlana Vuković: To je njegova molitva?
Olivera Milosavljević: Da.
Svetlana Vuković: “Pomozi, Gospode, da oborena u prah, iz praha ustane, da se rasuta sabere, da u slepilu progleda, da ubijena, mučena i spaljena, da zaklana, zgažena, obešena i raspeta u znane i neznane grobove sahranjena i iz svih grobova i muka vaskrsla, cela Srbija stane pod jedan venac”.
Olivera Milosavljević: Da, da.
Svetlana Vuković: Pa da. Ovo je u stvari kao dajđest izdanje Trojeručice njegove, deset molitvi. Jer to je to.
Olivera Milosavljević: Da, da. Simović govori stihove “Molitve”: “Gole, mlaćene motkama, sekirama, oborene pod noge i dotučene, u podnožju brda uz koje smo se peli, trećom nas rukom Trojeručice isceli.” Delovi pogovora drugom izdanju “Boja na Kosovu”: “Verovatno sam, dok sam tu dramu pisao, bio impresioniran samom temom. Verovatno me opterećivalo i to što ta tema pripada celoj naciji. Kasnije sam u šali pričao da sam imao utisak da mi svi Srbi stoje iza leđa i preko ramena gledaju šta pišem.
Opterećivalo me je ono što se od pisca koji se tim materijalom koristi očekuje. I ta sam očekivanja prvo počeo da uzimam u obzir, a potom, a da to čestito nisam ni primetio, i da ih ispunjavam. Najvažnije mi je bilo da se oslobodim onog osećanja da neko preko ramena gleda u ono što pišem.
Od postojeće 21 scene, izbacio sam deset. Posle toga se već disalo mnogo lakše. Ono što, ipak, osećam potrebu na kraju da kažem, možda čak i po cenu mnogih nesporazuma, to je da otkad pišem za pozorište želim da stvorim mogućnosti za pozorišnu igru. Od nje zavisi sve, čak i ono što je od nje važnije. Ako nema nje, na sceni ne može biti ničega drugog.” Decembar 2002. Ljubomir Simović
Svetlana Lukić: Ovo zvuči kao izvinjenje Ljubomira Simovića. Ali, on se ovde, izgleda, ne izvinjava srpskom narodu, nego svojim prijateljima akademicima, piscima Memoranduma – Izvinite što mi je poezija postala preča od Kosova.
Ono što Simović, u stvari, ne sme da kaže, davno nam je rekao u svom ateljeu u Akademiji pokojni Mića Popović: “Deco, ja sam se prevario, mislio sam da nacija ide pre demokratije. A pre demokratije ne treba da postoji ništa.” Ovo je odlična rečenica za početak revidiranog memoranduma.
Sada ćete slušati Slobodana Markovića. On je entuzijasta koji je osnovao Centar za razvoj Srbije, napisao bukvar demokratije. Slobodan Marković je, inače, istoričar i govori vam o imidžu koji Srbija ima u anglosaksonskom svetu.
Slobodan Marković: Od 5. oktobra prošlo se kroz nekoliko faza. Prvo je postojala faza u kojoj je došlo do potpunog preoblikovanja imidža, koja je kratko trajala, i tu je istorijsku šansu imala jedna osoba – Vojislav Koštunica. On je imao izvanredan imidž, slikali su ga sa federalističkim spisima u rukama, nasuprot Miloševiću, koga su slikali kao čoveka koji seče jednu šniclu u obliku Jugoslavije, kasapi je. Znači potpuno su dali drugačiji imidž. Šta može da bude jednom Amerikancu bliže nego da su u nekoj zemlji izabrali predsednika koji se bavi njihovim ocima nacije, kako to oni zovu.
Nije potrajalo mnogo, da se taj imidž radikalno pokvari. Već negde najkasnije od aprila 2001, tokom 2001. godine, ono što se dešava na planu imidža Srbije u anglosaksonskom svetu, na neki način, jeste slika onoga što se dešava u Srbiji.
Znači imate dva medijska centra moći – jedan oko predsednika savezne države, drugi oko premijera, koji na razne manipulativne načine jedan drugog ocrnjuju, a rezultat svega toga je da su uspeli da ocrne jedan drugog. Čak i u zapadnim medijima, kako gde, rezultat je da je Srbija ponovo dobila problematičan imidž i to je tendencija koja se nastavila tokom 2002.
Onda je tokom operacije Sablja to sve zaustavljeno. A sada se Srbija mnogo ne pominje, a kada se pominje, uglavnom se pominje u kontekstu nestabilnosti.
Određenu medijsku pažnju izazvalo je pitanje slanja vojnika u Avganistan i tu pokazalo se da je cela ta strategija vlade Srbije da tako popravi imidž bila pogrešna, jer kao što je Bugarska svojevremeno ismejana kao država koja je najavila da će odigrati veoma krupnu ulogu u savezničkoj misiji u Iraku, tako su se sada, od Njujork tajmsa pa nadalje, svi mediji pitali šta ovo znači – zemlja koja je bila bombardovana, šalje vojnike kao saveznike s nama – šta sad to znači?
Znači nije uopšte postignut onaj efekat kakav se očekivao, da se kaže – a braćo Srbi, welcome back. Ne.
Naravno, ako predvidimo ono najgore, ako ti vojnici počnu da ginu tamo, onda se u američkom javnom mnjenju bude simpatije prema toj sili, jer to su, onda, vojnici koji su poginuli, u stvari, za Sjedinjene američke države.
To je ta nesreća koja prati ovaj narod, da je ratovao na raznim ratištima sa raznih strana. Imate onaj čuveni slučaj iz 1914. godine, kada Srbi ratuju sa obe strane Drine i onda jedan srpski poručnik kaže – braćo Srbi, predajte se nama iz Kraljevine Srbije. A ovi s druge strane kažu – Srbin se nikada ne predaje! I oni svi izginu. To je naša kob, koju smo imali u prošlom vremenu. Ako je jedini način na koji mi možemo da se uključimo u međunarodnu zajednicu, taj što ćemo ponovo da ginemo za nekoga – u redu, ali ako postoje neki drugi načini, treba onda u jednom racionalnom razgovoru videti koji su to načini. Karakteristično je da nas imidž Slobodana Miloševića i dalje prati, nema veze što je on u Hagu. Mi moramo da budemo svesni da je taj njegov negativni imidž postao gotovo globalan fenomen.
Kada su nedavno bile demonstracije u Zimbabveu, u Harareu, demonstranti su uzvikivali: “Dole, Bobodan”, misleći na njihovog diktatora Roberta Mugabea. Kao što smo mi ovde nekada vikali: “Slobo – Sadame”, tako neki ljudi sada koriste Slobodana Miloševića i viču: “Roberte – Slobodane”. Znači dotle je to stiglo. I bojim se da javnost nije toga svesna, ne vodi o tome računa, a kada bi vodila računa, onda bi se svaki potez vagao.
Ne bi moglo da se desi – bez obzira šta neko misli o Haškom tribunalu, da li ga voli ili ga ne voli – da država organizuje proteste protiv Haškog tribunala, znači da svima koji su izražavali nepoverenje prema toj državi da krunski dokaz da, ne da ta država ne želi da sarađuje, nego direktno ruši taj tribunal. Davati taj krunski dokaz, to je zapanjujuće. Da bilo ko o tome vodi računa, ne bi moglo… Naravno, vi ne možete da zabranite privatnim medijima da pišu šta god hoće, ali ovde je reč o državi koja je to uradila. Znači očigledno je da niko o tome ozbiljno ne vodi računa. Treba imati u vidu, kada govorite o jednoj maloj zemlji, da postoji određena granica propusne moći koliko vi imena možete da zapamtite. Teško da vi možete jedno ime da zapamtite, a kamoli više, iz Gane ili Liberije. Ne treba da mislimo da smo u važnijem položaju nego te zemlje.
Postoji prezasićenost. Imate četiri imena koja treba zapamtiti – neki Milošević, pa neki Karadžić, i to sve sa nekim afrikatima koje je teško izgovarati, i onda još kada dodate tome – Mladić i Arkan, tu se iscrpljuje. Na sve to, zapamtiti i Koštunicu, bilo je komplikovano, a sad još nekog dalje, zaista prevazilazi propusnu moć prosečnog čitaoca u anglosaksonskom svetu.
Kada je u pitanju ubistvo premijera Đinđića, ono je izazvalo veliku medijsku pažnju. Mislim da se nešto slično dogodilo kao 1903. godine, a pažnja je naročito bila privučena činjenicom da su njega ubili ljudi iz njegove sopstvene zemlje i to ljudi koji su imali legitimacije države, znači državne bezbednosti, koji su učestvovali, na neki način, u državnom aparatu. To je ono što je nezapamćeno.
Mogu samo da vas podsetim na jednu izjavu koja mislim da je vrlo karakteristična, naravno jednog stranca, bivšeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda, koji je odlazeći iz Jugoslavije rekao da u Srbiji postoje dva velika problema, jedan je problem da Srbija ima loš imidž u svetu a drugi je problem da toga ovde niko nije svestan. Prvo smo govorili kako smo mi srušili austrougarsko carstvo i nemačko carstvo. Vi nigde nećete pročitati koliko je, u stvari, procenata činila srpska vojska na Solunskom frontu. Trideset posto. Znači, nije ona jedina tamo ratovala i da nije bilo francuske vojske, ona bi zaista bila zgažena.
Od tada se gradi ta priča kako je srpski vojnik najveći vojnik na svetu i onda, kasnije, na to ide komunistički mit – mi smo se jedini suprotstavili Staljinu, mi smo vođe nesvrstanog sveta, od nas zavisi mir u svetu.
I onda, na tu megalomaniju se nadovezuje srpski nacionalistički narcizam 1980. godine. Kada su se ta dva elementa spojila, onda smo dobili ideju koju je propagirao Slobodan Milošević, koja se, na kraju, završila na tome da maltene on brani istinu i pravdu od celog sveta. E sad znate, to više ne može da se prodaje, ali sada se krenulo sa drugom pričom – Srbija je lider na Balkanu. To je priča koja već izaziva podsmeh prema Srbiji u Evropi. Vi imate situaciju da, recimo, Grčka ima šest puta veći bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika od Srbije.
Pre neki dan je premijer Živković, obrazlažući zašto vlada treba da opstane, izjavio da mi jesmo lideri na Balkanu, neka neko pokaže ako ima nekog drugog. Pa evo da pokažemo – postoji Grčka, postoji Hrvatska, postoji Slovenija.
Nakon toga je on izjavio, to jest, priznao, naravno u retoričkom smislu, da on jeste grobar srpske privrede, ali da ju je neko drugi ubio, to jest prethodni režim, socijalistički i radikalski. Sad se postavlja pitanje, ako mi živimo u zemlji u kojoj je ubijena privreda a mi smo lideri na Balkanu, kakve li su onda tek ostale zemlje?
Jedan poznati britanski ekonomski istoričar nedavno je napisao knjigu “Balkanska ekonomija” i uveo je novi termin – “posrbljavanje ekonomije”. Uveo je taj termin da bi objasnio kako propadaju balkanske ekonomije. Niko ovde nije reagovao. Nismo videli neku studiju da je neko rekao – pa čekajte, da li je to tako? Znači bilo šta što se napiše na Zapadu, ovde ne izaziva odgovarajuću reakciju i normalno je onda da priče kao što je ova, da je Srbija lider na Balkanu, bez problema mogu da opstanu a da ih niko, osim dva-tri teksta u Danasu, ne ospori. Kod nas postoji opsesija ustavima. Uvek se navodi primer da je Srbija imala srpske građanske zakone 1844, prva na Balkanu, treći građanski zakonik u svetu, ali se ne kaže da je polovina sudija bila nepismena, što imate kod Slobodana Jovanovića vrlo lepo opisano u knjizi o ustavobraniteljima.
Kada je reč o samom Ustavu, prvi Ustav koji je stupio na snagu, ne prvi koji je donet, Sretenjski, nego prvi koji je stupio na snagu, je takozvani Turski ustav, donet 1838., nigde nećete naći da je njega doneo sultan, odnosno sultan ga je proglasio. Evo šta on piše o tom ustavu: “Ustav knjaževstva Serbije to jest. sultanski hatišerif. Istekši okolo polovine ševala 1254. godine po hidžri sadržavajući Ustav darovani njegovim visočestvom”, misli se na na sultana Mahmuda II, sultana turskog, “žiteljima njegove provincije Serbije”. Nigde ni u jednom udžbeniku nećete naći da taj Ustav proglašava Mahmud II, i da je proglašen te i te godine po hidžri, nego da je Rusija u njegovom donošenju imala najvažniju ulogu.
Faktički, ustavnost u Srbiji kao stvar o kojoj se brinu sami Srbi, počinje tek od donošenja Ustava iz 1869., odnosno ne postoji dvesta godina ustavnosti a, da budemo iskreni, ne postoji ni dvesta godina državnosti, jer država Srbija postala je nezavisna, de facto, 1867, ali de jure, a to je jedino što je važno, na Berlinskog kongresu 1878.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste Sretenjski ustav.
Slobodan Marković: Taj ustav nikada nije stupio na snagu. Napisali su ga, zaista, Srbi, ali on, zbog protivljenja velikih sila, nikada nije stupio na snagu. To jeste značajan datum, ali to je primer nečega što nije uspelo, a ne primer nečega što je uspelo.
Svetlana Vuković: Možda to Batić, u stvari, i hoće da nam kaže. Sad ćemo na Sretenje da napravimo isti takav ustav?
Slobodan Marković: Verovatno. Moguće. Ne znam, on jedini zna šta je time hteo da kaže.
Mi smo 1871. godine potpisali tajnu konvenciju sa Austrougarskom, kojom smo se odrekli suverenosti u pogledu spoljne politike. Za svaku spoljnopolitičku odluku, zvanični Beograd morao je da konsultuje zvanični Beč.
Naravno da je to imalo i određenih pozitivnih efekata, kao što uvek takve odluke imaju, jer smo dobili moćnog zaštitnika, ali u pogledu spoljne politike to je jednostavno značilo – gospodo iz Srbije, Bosna više nije stvar u koju ćete vi da se mešate, to vas se ne tiče, možete da vršite malu propagandu u takozvanoj južnoj Srbiji, staroj Srbiji, ali za sve morate da se konsultujete s nama. I to je konvencija koju smo mi potpisali.
Svetlana Vuković: Građani za nju nisu znali?
Slobodan Marković: Ne. Tek nakon pada dinastije Obrenovića. Nisu znali. Ne samo da nisu znali građani, nije čak znao ni predsednik vlade. Ministar spoljnih poslova je to potpisao, u saradnji sa vladarom, sa knezom Milanom.
Tek nakon tajne konvencije iz 1871, kada je zabranjeno širenje na Bosnu, onda Kosovo dolazi u žižu. Čitajte Načrtanije Ilije Garašanina, koje neki nazivaju velikosrpskim programom, što nije tačno, ali tamo ćete videti da se Kosovo naziva Severna Albanija. Tamo je jasno je šta misli pisac Načrtanija gde to etnički pripada. Tek od 1871. jednostavno mora da se menja spoljnopolitički pravac. Ceo spoljnopolitički pravac dotle je usmeren prema Bosni. Spomenik knezu Mihajlu pokazuje onom rukom prema Bosni. Kada je u pitanju zlatno doba, u pravu su i oni koji tvrde da je tu bilo mnogo manipulacija, naročito u prve tri godine. Tu su ljudi čak i ubijani. Ne mnogo, poneki, ali bilo je raznih progona i vojska se direktno mešala u pitanja države. To nije bila, ni u kom slučaju, nikakva zlatna demokratija.
Svetlana Lukić: Govorite o 1903?
Slobodan Marković: 1903–1906. To je bilo tek u povoju. Onda, u drugom periodu, bilo je mnogo bolje. Međutim, od 1927. faktički nema slobodnih izbora, do 2000. Znači od 1927. do 2000. nema slobodnih izbora. Koliko je to godina? Izračunajte. Može se izračunati da slobodnih izbora nije bilo, otprilike, 73 godine. To je poražavajući skor za demokratiju ovde. Sve balkanske zemlje imaju svoje mitove, imaju mit o svojoj velikoj zemlji u srednjem veku, imaju svog velikog vladara, bez obzira na to da li je on zaista bio njihov ili nije, a ako nije bio njihov, onda uzmu nekog tuđeg vladara.
Kod Bugara vam je to car Simeon, oni se stalno pozivaju na tu državu, kod Mađara su to zemlje svetog Stefana, kod Makedonaca, gde nemate konkretnu istorijsku figuru, onda se oni pozovu na Aleksandra Makedonskog. Možete da uzmete knjigu “Ko je ko u Makedoniji”. Očekivali biste da to budu žive ličnosti, kao u svakoj normalnoj zemlji, a vi tamo imate Aleksandra Makedonskog u knjizi “Ko je ko u Makedoniji”.
Svetlana Lukić: Kad smo kod Makedonaca, tu smo i kod pravoslavne crkve. Naša i makedonska crkva opet su se zavadile toliko da u naš Prohor Pčinjski više neće kročiti, pa su Makedonci odlučili da iduće godine naprave svoj Prohor Pčinjski, sa svoje strane granice. Vladiku Jovana, koji se prošle godine odmetnuo iz Makedonije i došao kod nas, Srpska pravoslavna crkva je proglasila duhovnim vođom pravoslavnih Makedonaca, a Makedonci su ga osudili na godinu dana robije.
Kad god je predizborna tišina, mi imamo više vremena da pričamo o crkvi, a i nakupilo se. O prilikama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi govori Mirko Đorđević i to najpre o tome šta bi sa idejom da se proglasi Sveta Gora Fruška.
Mirko Đorđević: Inicijativa je potekla od bratstva poštovalaca Svete Gore Atoske. Postoje takva bratstva, postoji jedan ogranak i ovde, opštegrčka struja je vrlo aktivna. Inicijativa je potekla od njih negde u septembru. Već početkom oktobra, sremski vladika je prihvatio tu inicijativu i na sva zvona objavio 24. avgusta da će Fruška gora biti proglašena Svetom Srpskom Gorom na nivou Svete Gore Atoske, pa čak i Svete Gore Sinajske kako bi se, tvrdilo se, stvorio neki duhovni lanac koji će povezivati Srbe. Koliko sad Srba ima u Jerusalimu, nisam nešto siguran, ali to je bila ideja.
I srećom, kada je već bilo zakazano osvećenje i najavljen dolazak patrijarha, patrijarh se 8. oktobra oglasio pismom u kome energično traži da se sa tim prestane. Proglasiti Frušku goru danas, na prolaznom evropskom delu Srbije, zatvorenom nekom monaškom republikom, to je, u principu, nemoguće.
Ako je tačna teza, a tačna je, da je srpska kultura u XII veku započela jednim istorijskim bekstvom u manastir – sveti Sava beži u manastir, onda je isto tako tačno da je moderna srpska kultura, evropska srpska kultura, naš romantizam, Vuk, Dositej, sve što imamo od moderne evropske kulture u XVII veku, započela na Fruškoj gori jednim bekstvom iz manastira – Dositej je pobegao iz manastira Hopovo u Evropu.
Da nevolja bude veća, ja sam namerno podsetio da se nedaleko od manastira nalazi i grob Ivana Stambolića, koji je takođe mučki ubijen i koji spada u novomučenike. Davno je utvrđeno da postoji svetost i van crkve. Srećom, stvar se malo primirila.
Svetlana Lukić: Da li je tačno da je skup u Kraljevu na kome su govorili, između ostalih i akademik Kosta Čavoški, i gde su branili generala Lazarevića, odnosno generale koji su optuženi u Hagu, blagoslovio patrijarh Pavle?
Mirko Đorđević: To se pominjalo. Partijarh Pavle nije bio prisutan na tom skupu. A koliko ja znam, pominjalo se. On takav blagoslov lično ne bi poslao, mada sveštenici naše crkve javno blagosiljaju takve skupove, što je pogrešna politika episkopata, jer su takvi skupovi koje ste pomenuli, a ja sam prisustvovao nekima, nešto neviđeno.
Nigde, ni u jednoj zemlji sveta, pa ni na Balkanu, vi nemate da ljudi za koje su objavljene optužnice, koje gone sudovi, organizuju političke mitinge. To je samo naše. Ogroman deo laičke javnosti pomaže da ti skupovi budu brojni, bučni, i da se na njima izlaže jedan opak, ja bih čak rekao, antinacionalni program, lišen svakog smisla.
Pomenuli ste mog uvaženog prijatelja senatora Čavoškog. Ono što je on govorio na tom skupu, ako imate taj tekst, prosto je neverovatno – Kosovo smo, to je ponovio i u Beogradu – izgubili silom, silom ćemo ga povratiti.
Elementarne su istine, ne iz daleke istorije, da je Milošević svojom politikom izgubio Kosovo. Godinama je on dole vršio nasilje umesto da razgovara, ubio je nekoliko stotina ljudi i mi danas od Kosova imamo samo zid plača. Niko nema hrabrosti da kaže da je to svršena činjenica, tužna, bolna, ali šta da radimo.
De Gol je opominjao neke svoje diplomate – pazite, gospodo, lepo je slušati to što vi govorite, ali ne zaboravite, u Kini žive Kinezi. On je voleo te paradokse.
Ako na Kosovu živi dva miliona nekog naroda, mahati nekakvim oružjem koje mi nemamo, zaista je nerazumno. A takvi su mitinzi … Najpotresnije je bilo nedavno na Pravnom fakultetu u Beogradu u velikom amfiteatru, gde su neki ljudi pokušali da govore i razumnije, pa su morali da napuste skup. Skup se pretvorio u miting stotina i stotina ljudi koji prete svakome ko drugačije misli.
Ja tu konzervativnu misao i način mišljenja poznajem i u Rusiji i u Francuskoj, i to detaljno. Ona je, konceptualno gledano, slična onome što propovedaju gospoda Čavoški i drugi, ali ni u Rusiji ni u Francuskoj ta konzervativna desnica, kako je popularno zovu, nije tako agresivna, nema je, decidirano je nema. Zašto? To su razvijenija društva sa višim stepenom političke kulture. I da nevolja bude veća, gospodina Čavoškog i njegove sledbenike ova javnost nagrađuje. Nedavno je on izabran za člana Akademije nauka, ni manje ni više. Preosvećeni Irinej Bački, po svemu što znamo, ne bi spadao u liberalniju struju, to je sigurno. Međutim, neočekivano, on je na proslavi u beogradskoj nadbiskupiji, povodom 25-godišnjice pontifikata sadašnjeg pape Pavla II, izgovorio tolike pohvale papi kakve se odavno ni u Rimu na papin račun nisu čule. Čak je, u jednom momentu, rekao da ako jednoga dana hrišćanska Evropa, vaseljena u celini, ekumena, bude ujedinjena, u njoj će papa biti prvi poglavar. Zapravo, on je izrazio opšti stav crkve Istoka i Zapada o primatu rimskog pape, po istorijskom pravu i po smislu, jer on sedi na prestolu svetoga Petra u Rimu.
To je neuobičajeno za naše prilike. I justinovci i nikolajevci su sigurno pali na teme jer, do skora, kod nas je gromoglasno, ja sam to u više navrata citirao, citiraću i ovde, važio princip – mi rimskog papu nećemo, čak i da pređe u pravoslavlje.
Došlo je do velikog otpora u jednom manastiru na planini Jelici. Otpor je bio tako veliki da se grupa monahinja, a toga ima i u drugim manastirima, pobunila i objavila deklaraciju u kojoj piše da one smatraju da je to izdaja, i da nikakvog razgovora ni opštenja s katolicima ne sme biti. One su odbile poslušnost, osnovno načelo. Reagovao je brzo Duhovni sud žičke eparhije, koji je brzim postupkom doneo i ispitao stvari i izvršio presudu tako što ih je izbacio, bukvalno, fizički, iz manastira, provele su noć pod vedrim nebom.
Sve u svemu, to je ipak dobar znak da s naših prostora potekne i neko otrežnjenje i neko sagledavanje, prozrenje, kako hoćete, pa ako već govorimo o čudima neka tako i bude, neka to bude doživljeno kao čudo. U Bibliji, kao što znate, Bog kada hoće da čini čuda, on progovara i kroz Varlamovu magaricu, zašto ne bi i kroz mene i kroz vas, pa i kroz preosvećenog progovorio.
Svetlana Lukić: Država je nedavno pomogla crkvi sa nekoliko desetine miliona dinara.
Mirko Đorđević: Država konstantno pomaže crkvi. Sume koje se pominju mnogo su veće. Problem je u tome što u crkvi, gde se formira budžet, on se, izgleda, ne raspoređuje valjano, pa je budžet – iako nije mali, jer naša crkva sad prvi put u istoriji nije siromašna crkva – brzo istrošen. Primera radi, trenutno se na terenu na teritoriji šumadijske eparhije gradi ili završava 200 crkava. Niko nema hrabrosti da pita šta će nam tolike crkve. To je mnogo. Kao što je u svoje vreme, ne sećam se koji vladika naš, imao hrabrosti da pita –zaboga, šta mi ovo radimo sa Hramom svetog Save, kada nam i Crkva svetoga Marka, koja je monumentalna katedrala, stoji prazna.
Mnogo bi bolje, ne bojim se to da kažem, bilo kada bi crkvene finansije bile javne. Zašto ne bi bile javne na godišnjim skupštinama, zašto Sabor ne bi objavljivao? Onda bi bilo jasno i ono pitanje koje narod voli – kuda idu pare?
Ali ja hoću da naglasim, hvala bogu, prvi put u istoriji naša crkva nije siromašna crkva. To se zaista ne može reći. Ona dobija ogromnu pomoć od sestrinskih crkava. Primera radi, ona dobija ogromnu pomoć od protestantskih crkava Nemačke. Njihovo je delo Bogoslovski fakultet na Karaburmi, ogromne investicije.
Svetlana Vuković: Naš problem sa Srebrenicom… Bez obzira, koliko sam shvatila, što su vlasti Federacije obustavile gradnju hrama Svetog Sisoja u Potočarima, vladika zahumsko-hercegovački vladika je održao je liturgiju na tom mestu pre nekoliko dana. Koji je to motiv, da li je to antipokajnica? Da li je to pokrivanje tragova? I onda, vrhunac svega, baš posvetiš crkvu svecu koji je zaštitnik dece!
Mirko Đorđević: Ima nečeg nastranog u tome, perverznog, strašnog. Ali, to nije jedini slučaj. Mi imamo Batajnicu pod našim prozorima, gde leže hiljade leševa ljudskih. Nemojtee mi govorit – pa to su Albanci. Pa, neka su, i Albanci su ljudi.
Srebrenica je zločin, to nije moja ocena, koji je obeležio kraj XX veka. Vi na tuđim žrtvama, na tuđim kostima, dižete crkvu. Ta crkva, otvoreno kažem, nikakvoga smisla nema i ostaće deo sramote u istoriji našeg kolektivnog pamćenja.
Primera radi, sve su džamije srušene, srušili smo Ferhadiju. Ono što je nama Studenica, tom narodu je Ferhadija. Pravi korak bi bio da se patrijarh srpski, sa svim vladikama i sveštenstvom, uz zvonjavu zvona, uputi peške prema Bosni, prema Srebrenici, da tamo klekne, da se pokaje i pomoli za te ljude. To bi opravdalo i narod naš i našu crkvu. Zašto je sramota što papa rimski, gde god dođe, prvo klekne. Nema crkve, ako u njoj nema pokajanja i praštanja. Ostaje jedna ljuštura, istorijska, jedna institucija kojom mogu manipulisati, juče Milošević, posle Karadžić, sutra ne znam ko. Onda crkve nema.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, a vama srećni izbori, junaci.
Emisija Peščanik, 15.11.2003.
Peščanik.net, 15.11.2003.