Radio emisija 22.11.2003, govore: Mihal Ramač, Miljenko Dereta, Jelena Milić i Vladimir Ilić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Počeli smo emisiju ovom špicom, tek da se podsetimo neprijatne činjenice da nismo sami u svetu, da se podsetimo 11. septembra, za kada je, kako se stvari razvijaju, zakazan randevu sa planetarnom katastrofom. Muslimanske kamikaze, odnosno bombaši samoubice, zapadni svet, a sada i Tursku, doveli su u stadijum panike.
Naravno, Buš i dalje ne menja svoj tupavi tekst o Americi koja širi slobodu gde god kroči njihov vojnik. I dalje, Iračane koji već na magarcima nose kaćuše i gađaju centar grada, nazivaju malobrojnim Sadamovim banditima. Tako je bilo i u Vijetnamu. Vijetkongovci su na rukama prenosili oružje koje je 50.000 američkih mladića kući vratilo u mrtvačkim kovčezima. I oni su bili šačica komunističkih bandita. I tek tokom rata u Jugoslaviji Ričard Holbruk nazvao je Vijetkongovce prosvećenim ideolozima, doduše, u poređenju sa Srbima, koji su, rekao je tada Holbruk, obični zločinci i dupeglavci. Kaligula je jednom poželeo da svi Rimljani imaju jedan vrat kako bi im jednim potezom odrubio glavu. Buš i ekipa zamišljaju takav vrat na kome stoji milijardu muslimanskih glava. Nije uspeo Kaligula, neće ni Buš. Ta priča nikad ne uspeva. Muslimani ne veruju u prvobitni greh. Oni, za razliku od nas, ni za šta nisu krivi svojim rođenjem. Adamov greh ne pada na njihovo potomstvo. Međutim, dve trećine Srba sebe smatra vernicima, znači sebe smatraju automatski krivima, tako da otpada, kao lažno, pitanje – ko je kriv za ratne zločine ili za pobedu radikala na izborima od prošle nedelje, narod ili elita. Krivi smo, svakako, svi, i – idemo dalje. A danas je Aranđelovdan. Ali, neki, bogme, neće jesti sarme i pečenje. Tući će se za mesta na izbornim listama. Izgleda da su demokrate prelomile – nosilac liste im je, ipak, Boris Tadić. G17 plus je prvi predao listu na kojoj se ističu plesačica Lokica Stefanović i portparolka Ksenija Milivojević, gvozdena lejdi. U poređenju sa njom, čak je i Dinkić renesansni čovek. Najviše vanstranačkih kandidata očekuje nas na listi DSS-a. Nezavisni Slobodan Samardžić, potpuno nezavisni Danijel Cvijetičanin i delimično nezavisni Slobodan Antonić. Neki će, opet, biti žrtve unutar partijskih čistki. Pade mi na pamet Čeda Jovanović. Šta će da rade ljudi koji ne dospeju na liste? Mogu da se ubiju ili da se zaposle u jednoj od mnogobrojnih Lutri Dušana Mihajlovića. A na vidiku su i dve nove stranke – NJKV i SPC. Njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandar već nam je ponudio svoje skromne usluge šefa Države. Ime liste SPC-a se podrazumeva – čovek koji je na magarcu ušao u Jerusalim, a nosilac liste biće ničim ukaljani vladika Filaret. Čuli ste u vestima da je Otpor danas u Domu sindikata održao programsku konvenciju. Čim su postali politička partija, postali su, naravno, i dosadni. Nosilac njihove liste, Čeda Čupić, nije ni pomenuo rušenje zgrade Pinka. Dakle, slušate Čedu Čupića i Ivana Marovića.
Ivan Marović: Dragi prijatelji, Otpor je u sredu 19. novembra 2003. godine postao politička stranka. Bili smo u pravu kada smo one 2000. godine rekli – ovo je ta godina. I bila je ta godina. I kada smo rekli – gotov je. I bio je gotov. I kada smo, konačno, posle 5. oktobra, ponovo ustali i rekli – mnogo ste isti. Postoje dve mogućnosti. Jedna je da odustanemo, da kažemo ne, promene su ovde nemoguće. Da dignemo ruke i od sebe i od svoje zemlje i da se pridružimo ovoj velikoj armiji beznadežnih. Ne moram ja sad vas ovde posebno da pitam da li ste za ovu mogućnost. Mi znamo šta treba da radimo! Mi znamo šta nam je činiti! Mi nismo Otpor bez razloga! Od danas, naš tim igra samo za jedan rezultat, da 28. decembra 2003. godine izbor bude jednostavan – Otpor.
Glas sa zvučnika: Pobeda će sigurno doći i njeno prvo jutro biće nagrada za sve.
Čedomir Čupić: Tri su principa, odnosno vrednosti, na kojima će se zasnivati političko delovanje i ponašanje Otpora: sloboda, solidarnost i pravda. Ovde je pravda užasno postradala. Bez namirenja pravde, nema oporavka, jer nepravda ubija nadu i veru, prva i poslednja uporišta života.
Dobar lični primer u političkom životu postaje mera, princip i obaveza za delovanje i ponašanje svih. Ko ide protiv toga, lako će se prepoznavati i obeležavati, a uskoro će ga stići i zaslužena kazna. To će naši građani prepoznavati i na izborima kažnjavati. Članovi i predstavnici Otpora će ličnim dobrim primerima trasirati put za novo i bolje delovanje i ponašanje u politici. Insistiraćemo na političkoj odgovornosti i oporavku i funkcionisanju dva važna politička sredstva: ostavci i smeni. I na kraju, moja lična poruka: nema tog partijskog razloga i naloga zbog kojeg ćemo principe i obećanja dovoditi u pitanje, niti naše lično dostojanstvo i moralno zdravlje narušavati.
Svetlana Lukić: Nedavno sprovedena istraživanja pokazuju da Japanci najviše veruju meteorolozima, prorocima, policajcima, pa tek na kraju političarima. Srbi, kažu istraživači, sve manje veruju u vojsku. Istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović juče nam je otkrio novu instituciju kojoj Srbi poklanjaju najviše poverenja. To je prodavnica prehrambene robe.
Noćna mora svih istraživača javnog mnjenja jeste kako detektovati glasače Srpske radikalne stranke koji se kriju, a onda izađe njih milion i dvesta hiljada i glasa za Tomu Nikolića. Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva ima neke ideje, ali najpre ćemo čuti gospođu Jelenu Milić iz Foruma za međunarodne odnose, koja govori o udelu onih koji su izbore bojkotovali.
Jelena Milić: Bojkot predsedničkih izbora je destabilizovao rad Vrhovnog saveta odbrane, koji je, ipak, činio neke korake ka stavljanju oružanih snaga pod kontrolu. To je stvar koja će se upravo G17 i DSS-u, koji se sada po medijima hvale ovim bojkotom, jednostavno jedni drugima otimaju deo populacije koji nije izašao na izbore, i koji već prave raspodele, premijerska mesta i raspodelu ministarskih mesta u novoj vlasti, da će se to upravo njima obiti o glavu.
Mislim da je nužno da oni shvate da je međunarodna pomoć uslovljena. Bez obzira šta neko proglašava svojim nacionalnim ili partijskim programom, svi ti programi su, u stvari, definisani okvirom uslova, od najnovijih, za izradu izvodljivosti za pridruženje Evropskoj uniji, pa do ulaska u Partnerstvo za mir i tako dalje.
Na svu sreću, bar nas je gospodin Mićunović ugurao u Savet Evrope, što su DSS i G17 elegantno zaboravili i diskvalifikovali. To je velika vrednost i, u stvari, jedini međunarodni politički uspeh koji smo mi imali do sada. Mi smo trenutno jedna mala marginalna tačka na geografskoj karti svetskih zbivanja.
U međuvremenu, međunarodna politika se promenila, čak se i od koncepta humanitarnih intervencija prešlo na koncept preventivnih intervencija. Postali smo relativno irelevantni i to se mora imati u vidu.
Havijer Solana je u ponedeljak na pitanje novinara da li je zabrinut zbog neuspeha predsedničkih izbora uzvratio da on od srpskih lidera očekuje da se pobrinu da se stanje stvari u zemlji popravi. Zvaničnik Stejt departmenta Ričard Baučer saopštio je da, uprkos neuspelim predsedničkim izborima, demokratija u Srbiji funkcioniše. Ja nisam sigurna.
Slabo učešće glasača na izborima preuveličalo je rezultate Srpske radikalne stranke, po oceni Stejt departmenta. Ovo nije tačno, ali tu izjavu Stejt departmenta mogu da razumem jer oni, naravno, nisu ludi da priznaju deo, možda, svoje odgovornosti za novonastalu situaciju, zato što su favorizovali one snage koje još uvek smatraju demokratskim i reformskim a koje su uspele da pozovu na bojkot izbora koji su ojačali nekontrolisane oružane snage.
Ja se ne slažem ni sa ocenom da je preuveličavan rezultat Srpske radikalne stranke. Ako imate u vidu da je Šešelj u toku prošle godine otišao u Haški tribunal i da je DOS u poslednje tri godine mogao solidno da diskredituje Srpsku radikalnu stranku aferama, što se skoro uopšte nije desilo, ja bih rekla da je ovo njihova pobeda i to jača nego na prethodnim izborima.
Sve u svemu, poziv G17 i DSS-a na bojkot pomogao je nekontrolisanim oružanim snagama da nastave put koji je započet 12. marta ubistvom premijera Đinđića. Moja sugestija svima jeste da se mora reagovati što pre i da se pitamo kako to da samo optužnice destabilizuju zemlju a da masovne grobnice u zemlji to ne čine.
Vladimir Ilić: Ali, radikali nam izmiču. Radikali imaju svoju anketu na izborima i na svakim izborima rezultati ankete radikalskih birača korenito su drugačiji, nekada gotovo i oprečni prognozama različitih istraživačkih instituta i agencija.
Šta bi se, možda, moglo uraditi? Da se razbije ta veza između istraživača javnog mnjenja, medijske upotrebe njihovih nalaza i potreba naručilaca. Naši mediji, naše agencije i instituti, naši politički činioci, značajno odstupaju u svojim pričama od opredeljenja ogromnih grupacija tranzicijskih gubitnika.
Radikalski birači koji kriju da su radikalski birači ne greše kada u istraživanjima prepoznaju delatnost onih koji su tranzicijski dobitnici, onih koji su nosioci reforme.
Kako probiti taj zid ćutanja i neistine? Ja ću sugerisati nekoliko momenata. Politička teorija pruža jedan vrlo upotrebljiv analitički pojam u proučavanju biračkog ponašanja. To je pojam javnog neprijatelja. Navešću poznat primer da je Srpska radikalna stranka za svoje glavne neprijatelje uvek isticala loše Srbe, odnarođene Srbe, Srbe kosmopolite, Srbe mondijaliste, a tek potom, etničke rivale.
Primenom ovakvih analitičkih kategorija postiže se pouzdano i precizno diferenciranje ekstremne desnice od izrazite desnice, pa od umerene desnice, pa od desnog centra. Ovo se u praksi gotovo ne sreće. Još nešto, može se ići na indirektne strategije. Kada bi se birači pitali da li bi bili voljni da izdrže nekoliko godina sankcija a da se odupiremo zahtevima Haškog tribunala, tu se jasno uočava razlika između odgovora pristalica radikalne desnice i onih koji pripadaju umerenijoj desnici.
Još nešto, naš radikalizam je sindrom, i to sindrom sa čvrsto spletenim sastavnicama. Te sastavnice su ksenofobija, etnonacionalizam, egalitarizam. Poslednjih meseci, etnonacionalizam stagnira, ali egalitarizam raste.
Kada pitamo građane koji im se oblik privatizacije čini najprihvatljivijim, vrlo često se vidi da se oni opredeljuju pre svega za društvenu svojinu. Kada ih pitamo koji je poželjan raspon primanja u Srbiji, vrlo često zagovaraju komunistička rešenja.
Egalitarizam je, trenutno, mada je nekada predstavljao idejni monopol levice, najjače idejno oružje desnice, a radikalna desnica ga praktično vešto kombinuje sa ksenofobijom i sa etnonacionalizmom.
Diferenciranjem ovih dimenzija mogu se identifikovati radikalski birači u odnosu na birače drugih stranaka, kao što su DSS, DS, G17 i slične stranke. Usput, između te tri pomenute velike stranke ja ne vidim iole značajniju programsku razliku i ne mogu da ih gledam drugačije nego kao pretežno interesne koterije koje se takmiče u jagmi oko postmiloševićevskog plena.
Anketa: – Očekujemo da radikali pobede, red je jednom, jer ovi su kriminalci glave došli. Trebalo bi da traže da se vrate svi iz Haga i da završe, nema tu ništa. Moguće je zarobiti sve njihove u Beogradu i onda tražiti da se vrate u roku od 48 sati, i završeno. Nema tu šta.
Vladimir Ilić: Razlika između radikalizma i patriotizma ima jedan smisao u Zapadnoj Evropi a drugi na Balkanu. Radikalni etnonacionalizam u Zapadnoj Evropi znači premlaćivanje gastarbajtera, a na Balkanu znači višegodišnji rat međusobno vrlo srodnih etničkih grupa. NATO bombardovanje je usmerilo stanovništvo ka radikalnoj opciji i to je posledica.
NATO bombardovanje je na jednoj ravni kolektivne svesti zaboravljeno, na jednoj ravni, ali je NATO bombardovanje otkrilo, kao uostalom i pad Republike Srpske Krajine, nešto drugo, da nema etničke solidarnosti. U vreme kada je litar nafte koštao za Srbijance marku i po, mi smo naftu u Srbiji naplaćivali našim sunarodnicima sa Kosova i Metohije po dve i po marke.
To nije presedan. Podsećam vas, kada je avgusta 1995. godine pala Republika Srpska Krajina, našlo se jedva 200 nacionalista koji su u Beogradu demonstrirali protiv pada jedne srpske države ili kvazidržave. Etničke solidarnosti nema. I nešto u vezi s tim treba; razrušiti jedan mit. Čak ni novi egzodus srpskog stanovništva sa Kosova ne bi bitno uticao na biračko opredeljenje stanovništva u Srbiji.
Radikalizam se danas hrani socijalnim problemima i to nije prvi slučaj da se krajnja desnica hrani socijalnom panikom tranzicijskih gubitnika. Ali hoću da naglasim, tničke solidarnosti već odavno na ovim prostorima nema.
Treće pitanje; neuspeli predsednički izbori i mogućnost pobede neke nedemokratske opcije na skupštinskim izborima. Ne verujem u ovu drugu mogućnost, ali ne želim sada, 19. novembra, tri dana posle predsedničkih izbora, kada je radikalski kandidat pobedio, dobivši većinu glasova aktivnih birača, većinu narodnih glasova, ne želim da mislim o skupštinskim izborima.
Mene ne zanima kako će koterije iz DS-a, DSS-a i G17 plus da dele resurse. Mene zanima ulazak Srbije u Evropu. Ne smeju se zaboraviti ovi predsednički izbori. Ne svodi se politika na jagmu oko plena između partijskih koterija i s njima povezanih medijskih, istraživačkih i parapartijskih krugova.
Svetlana Lukić: Slušate kolumnistu lista Danas i člana Foruma za međunarodne odnose, gospodina Mihala Ramača:
Mihal Ramač: Ja nisam glasao, što znači da sam se nadao da će izbori propasti. Nadao sam se da će propasti zato što sam znao da kandidat za koga bih ja glasao ne može da pobedi. Nisam želeo da doprinesem pobedi onog drugog. Istraživači kažu da prognoze nisu bile takve. Međutim, broj glasova koji su radikali dobijali, recimo u Novom Sadu ili Sremu, jeste tu negde oko njihovih boljih rezultata.
S te strane, to nije iznenađenje, ali ja ga nisam očekivao, da se sad ne pravim važan. Desilo se to što se moralo desiti. S jedne strane – razočaranje u vlast, a sa druge strane – krajnje neubedljivi razlozi zašto su sad raspisali izbore. Zašto Mićunovića nisu predložili ranije, ako je tako dobar? Zašto su toliko odlagali izbore? Sve je to nateralo većinu birača, srećom, po meni, da ne izađu na izbore. U Novom Sadu postoji krug oko Banovine, kao u Beogradu “krug dvojke”. Većina političara je tu smeštena, tu su i sedišta političkih stranaka. Svi oni misle da svet počinje i da se završava sa njima. Oni se nešto dogovore, oni nešto kažu, i misle da je tako. Vrlo retko idu, što bi se reklo, među narod. Sede i zabavljaju se nekakvim svojim pričama, dođu i razbiju neku tablu na Televiziji i prave od toga herojski podvig. To su, manje-više, njihovi krajnji dometi, a veći deo biračkog tela, pre svega srpskog, vezan je za Beograd. Pre svega Srem, on apsolutno gravitira Beogradu.
Zbog svih ratnih zbivanja Srem je uvek bio blizak ovim radikalnim strankama, i radikalno i konkretno, uopšte ovim strankama sa jakim nacionalnim predznakom. Moguće da je i to deo tradicije graničara. Srem je, ipak, dugo bio granica.
Što se tiče ostalog dela Vojvodine, mađarsko biračko telo je, manje-više, homogeno, ostale manjine se uvek priklanjaju nekoj od građanskih varijanata. Recimo, manjine su 2000. bile presudne da pobedi Koštunica, manjine u Sandžaku i u Vojvodini, jer ostalo je bilo negde pola-pola, manjinski glasovi su odlučili.
Manjine su opet glasale masovno za Labusa. Danas sam baš gledao neke izveštaje po opštinama po Vojvodini. Tamo gde su manjine, po pravilu – pobeđuje Mićun, tamo gde su Srbi – pobeđuje Nikolić.
Svetlana Lukić: Kako je u Novom Sadu?
Mihal Ramač: U Novom Sadu je, čini mi se, za 500 glasova Mićunović pobedio, tesno znači …
Svetlana Lukić: Samo?
Mihal Ramač: Samo, za pola procenta ili tako nešto, a mislim da je u glasovima stvarno samo 500 ili 600. Pa znate šta, jedno je Novi Sad “krug dvojke”, odnosno gradsko jezgro, koje je bilo od ’91. za Ivana Đurića, pa kasnije za Milana Panića, pa za Vojislava Koštunicu. Kada se saberu i okolna naselja, onda je slika sasvim drugačija. Radikali imaju glasače pogotovo u prigradskim naseljima koja su nastala devedesetih godina, takozvana divlja naselja, koja više nisu divlja, ako tamo stanuje 50.000 ili 60.000 ili, možda, 100.000 ljudi, koji su došli ovamo tokom poslednje decenije.
Ti ljudi glasaju drugačije, glasaju upravo tako kako su i sada glasali. Ja razumem te ljude. S obzirom na to šta su preživljavali tih deset godina, oni ne mogu da razmišljaju onako kako se tradicionalno razmišljalo u Vojvodini – da život počinje od proizvodnje, od njive, od fabrike, od zarade.
Oni razmišljaju – ova država nam je poslednja nada, spremni su, ako treba, i na spartanska odricanja, na asketski život, samo da se sačuva ova i ovakva Srbija. I naravno, onda Čankove ili nečije priče o autonomiji Vojvodine, pa još podgrevane deset godina kampanjom da Čanak hoće da proda Mađarima Vojvodinu i tako dalje, kod tih ljudi je stvorilo čvrsto ubeđenje koje se ne menja i neće se menjati bar u toj generaciji. Te stranke koje imaju sedište samo u Vojvodini, sa izuzetkom mađarskih stranaka, stranaka mađarske manjine, to biračko telo je disciplinovano, izlazi i glasa onako kako se kaže.
Stranke kao Liga socijaldemokrata Nenada Čanka ili Reformisti Vojvodine Mileta Isakova, one su izuzetno retko izlazile samostalno na izbore. Obično su se šlepale uz nekog većeg, najčešće je to bila upravo Đinđićeva Demokratska stranka. Naravno da su oni sada u panici jer znaju da nemaju nikakvih šansi da uđu u parlament i sad im preostaje da se nude kome stignu. Zahvaljujući tome što podržavaju nekoga, došli su na vlast, na visoke položaje, izbegavajući čak da se puno kreću po Vojvodini, pogotovo po Sremu, nego su gledali da se malko dodvoravaju manjinama i jednom građanski orijentisanom sloju koji je, ipak, tanak. E sad, videće oni šta ih čeka na izborima.
Svetlana Lukić: Šta se desilo sa Nenadom Čankom? Ja sam, bez obzira na sve, bila iznenađena kada sam ga videla na onom protestu policajaca.
Mihal Ramač: Da, ali sećate se onog razbijanja table RTS-a, u pratnji pedesetak novinara. Ako već treba da se razbije tabla, trebalo je da se razbije 6. oktobra, ali trebalo je istog dana postaviti novu tablu. Na Televiziji ni danas nema nikakve table, što je najbolje merilo njegovog rada. Šta si uradio? Lako je razbijati. To je jedan efektan potez, kojim, naravno, niko ništa nije postigao, osim malo medijske pažnje. Mislim da je to veoma naškodilo njegovoj reputaciji.
Nesporna je njegova uloga 90-ih godina, u vreme Miloševićevog režima, kada je mnogo puta govorio ono što većina nije smela. Međutim, otkako je došao na vlast i otkako se povezao sa određenim finansijskim krugovima u Novom Sadu, ljudi kažu da je to drugi čovek. Ja se slažem s takvim mišljenjem. Građanska Vojvodina postoji toliko koliko postoji i građanski Beograd. Jeste da je Vojvodina pripadala srednjoevropskom kulturnom i civilizacijskom krugu, međutim to je bilo veoma davno. Ipak je niklo nekoliko generacija u socijalističkoj ili komunističkoj Jugoslaviji, a i Milošević je ostavio duboke rane baš na vojvođanskom društvenom tkivu. Tako da je to danas jedna drugačija Vojvodina.
Lepo je čuti, pogotovo kada političari laskaju biračima, da je Vojvodina nešto drugo. Vojvodina jeste nešto drugačija, ali očigledno nije nešto toliko drugo. I lepo je bilo slušati Đinđića kada je govorio da je Vojvodina lokomotiva koja će da povuče. Međutim, ne zna se ni šta treba vući. Ja ne bih gajio takve iluzije kod birača da Vojvodina može. Čime? Propalom poljoprivredom? Sa propalim šećeranama? Ne znam čime trećim. Sa propalim hidrosistemom? Daj bože, bilo bi lepo, ali prazna priča.
Svetlana Lukić: Koliko se vi slažete sa tezom da je vojvođansko krilo DSS-a u većoj meri nacionalističko nego što je to njihova centrala. Bilo je u vojvođanskom parlamentu nekih nedopustivih ispada poslanika DSS-a.
Mihal Ramač: Bilo je, baš na račun mojih Rusinki. To je bilo nešto glede njihove fertilnosti. Oni jesu takvi zato što se nadmeću sa radikalima ko je veći Srbin, pošto se obraćaju istom biračkom telu. Baš ovo novosadsko krilo DSS-a, to su ljudi koji su bili vezani za SDS, kada je delovao u Vojvodini, to su ljudi koji su otvoreno ili povremeno vezani za pokret Svetozar Miletić i za razna karadžićevska udruženja i tako dalje. Mene uopšte ne čudi njihov radikalizam, a objašnjavam ga time što se obraćaju publici koja već ima svoje idole i oni hoće da budu bolji od tih idola.
Svetlana Lukić: A šta je sa G17 plus u Vojvodini, po vašem mišljenju?
Mihal Ramač: Ja znam da tu i tamo ima opštinske odbore, međutim, nisam čuo da je uspela da okupi neka imena od značaja i ugleda ni u Novom Sadu ni u ostalim gradovima. Ko je hteo da se bavi politikom, taj je već bio uključen u politiku kada se G17 pojavio. Naravno, njima je potrebna infrastruktura, a na političkom tržištu takvih slobodnih ljudi ima veoma malo. Plašim se da su oni primorani da skupljaju kadrovske ostatke.
Svetlana Lukić: Ko je predsednik novosadskog odbora G17 plus? Da li ga znate?
Mihal Ramač: Čuo sam ime. Poznajem nekoliko stotina ili hiljadu ljudi u Novom Sadu po imenu, prezimenu ili struci, ali to ime sam jednom ili dva puta čuo i, nažalost, ništa mi ne kazuje. Pitao sam ljude ko je taj, rekli su mi da je neki inženjer, bio je uz Panića. Stvarno, ime mi ne znači ništa, što je veoma loše za stranku. Znam imena predsednika većine gradskih odbora u Novom Sadu. To je nevolja stranke, kako da kažem, zakasnela pojava na političkom tržištu. O korišćenju Đinđićevog imena za listu Demokratske stranke na predstojećim izborima već sam rekao. “I posle Tita – Tito”, svodi se otprilike na to. Ja izuzetno poštujem i Đinđića i njegovo delo, ali njega ovde nema, njegovo delo se ne može nastaviti na način na koji bi ga on nastavio da je mogao. Može se na neki drugi način. Prema tome, zbilja nema potrebe. Što se tiče toga da idu sami na izbore, mislim da je to za demokrate bolje, to je stranka sa relativno dugom tradicijom, sa dobrom infrastrukturom, ima kadrove koje može da predloži. Ja mislim da se oni se oslobađaju balasta, i s te strane ih potpuno razumem.
Mnogima se to ne sviđa, kao – on bi glasao za njih da je s njima Svilanović, da je s njima Isakov, Čanak, Čović ili bilo ko. Međutim, ja mislim da je vreme je da se profilišu i da isprobaju kakvi su sami. Da su u Vojvodini krenuli, recimo, sa Mađarima, od strane ovih radikalnih stranaka bila bi osule paljbu – evo opet paktirate sa Mađarima. Razlog jeste pragmatičan, može se na njega gledati i ovako i onako, ali oni hoće da vide koliko sami mogu. Naravno da će neki biti žrtvovani, odnosno neki ljudi koji su za, recimo, varijantu sa Građanskim savezom Srbije, koja je meni jako bliska.
Izborni programi, osim programa Srpske radikalne stranke, koji sam video, nisu mi poznati, ali čini mi se da se neće puno ni menjati. Da li će biti prilagođeni i onom biračkom telu koje razmišlja malo više građanski, malo više evropski, ili će se većina tući za one glasove koji počinju od prošlosti, koji počinju uvek priču od Kosova, od Republike Srpske, od haške nepravde i tako dalje …
Ako svi krenu da se grupišu oko toga, onda nam nema pomoći, ko god pobedio. Ljudi moji, sad sam čitao u novinama da je 30 godina otkako je počela kiparska kriza, na Kipru i dalje sede Ujedinjene nacije, plavi šlemovi. Prema tome, nemojmo se zavaravati, moje pokolenje, pokolenje Tome Nikolića i Živkovića neće biti na političkoj sceni kada se bude rešavalo pitanje Kosova. Svi koji pričaju da će ga rešiti za pet ili deset godina, neće. To će se rešiti kroz dvadeset, trideset ili, ne znam koliko godina, ali ne treba zamajavati ljude, ni one koji tamo žive, ni one koji su izbegli, ni sve ostale u Srbiji, da će ova ili ona vlada uticati na rešenje kosovskog pitanja. Značajan događaj i za mene i za nacionalnu zajednicu kojoj pripadam bilo je osnivanje egzarhata za grkokatolike u Srbiji i Crnoj Gori. To se desilo 2. novembra, imenovan je egzarh. Egzarh je, faktički, vladika. Osnovana je posebna crkvena zajednica za Rusine, Ukrajince i nekoliko stotina Rumuna koji su dosad bili vezani za križevačku eparhiju u Hrvatskoj. Naravno, Hrvatska je druga država. Na crkvene veze se u poslednjih deset godina gledalo dosta sumnjičavo. Otkud sedište vaše crkve u drugoj državi? Da je ta druga država Rusija ili Rumunija, hajde de. Ali, zašto baš Hrvatska? Pa su vas onda povezivali, niste ustaše, ali ste povezani sa ustašama i ne znam šta.
Zbog toga je za ovu nacionalnu zajednicu značajno, koliko u crkvenom pogledu, da je stvorena posebna crkvena organizacija direktno podređena Vatikanu, toliko je značajno i u nacionalnom smislu, radi očuvanja homogenosti. Ovo je jedna od najmanjih zajednica, 15.000 ljudi, koji su opstali u Vojvodini već 260 godina. Verovatno će osnivanje egzarhata da produži trajanje ove zajednice bar još za dve-tri generacije, jer takve zajednice imaju budućnost kao i sve malecke dijaspore.
U svakom slučaju, izuzetno je važno što je trajanje te zajednice ipak ostavilo nekakvog traga u vojvođanskom tkivu, od seoske i crkvene arhitekture pa do umetnost, stvorilo svoj korpus 400-450 knjiga na rusinskom jeziku. Zbog svega toga, eto jedan lep događaj, koji je pozdravila i naša država, odnosno vlasti Srbije, i što je izuzetno važno, i Srpska pravoslavna crkva, odnosno episkop bački Jirinej, koji je o tome pohvalno govorio, odbacivši tvrdnje da se radi o unijaćenju Srba.
Naravno da se pitamo kako bi 15.000 Rusina moglo da prevede na katoličanstvo nekoliko miliona Srba. Zbog toga mi je drago što se vladika Jirinej i javno oglasio i rekao da nema apsolutno nikakvog straha od takve zajednice i da Srpska pravoslavna crkva sa grkokatoličkom crkvom, odnosno crkvom katolicizma vizantijskog obreda, održava bratske odnose kakvi dolikuju hrišćanima.
Svetlana Lukić: Bio je ovo kolumnista lista Danas, Novosađanin Mihal Ramač, a sada slušate kako je Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa doživeo rezultate predsedničkih izbora.
Miljenko Dereta: Zastrašujuće je, moram da kažem, deprimirajuće. Podsetili me na ono što, naravno, nisam dožive, o čemu sam čitao a to je Nemačku 30-ih godina, gde isto tako … Ali Nemci su bili jedan fin narod, kulturan, vole pesme, opere, Vagnera, to će sve proći.
Ali me je čak možda i više od samih rezultata, deprimiralo što politički faktori nisu napravili pravu analizu tih rezultata. Oni koji su bojkotovali izbore nisu se ni osvrnuli na te rezultate i nisu se osvrnuli na svoju odgovornost za to što se dogodilo. Čuveni legitimisti, legalisti, već ne znam ni ja kako se sve zovu, liberali i ovo-ono, eksperti, nisu umeli da procene koje će biti posledice njihovog bojkota. Nisu smatrali za potrebno čak da, u situaciji kada se ne zna koliko bi taj mandat trajao, podrže jednog kandidata kakav je Mićunović. S obzirom na funkciju koju obavlja i s obzirom na ingerencije koje ima, to je više protokolarna funkcija i ja ne vidim ko bi to bolje radio od Mićunovića. Ništa neukusnije od izjave – ostanite kod kuće sa svojim porodicama, nemojte izlaziti na glasanje – nisam čuo od nekoga ko se, navodno, zalaže za demokratske institucije, ma kakve da su one danas.
Mi živimo u državi koja nema nijednu instituciju, u kojoj čak ni institucija izbora ne može da prođe. Ja bih čak uveo i obavezu izbora, kao što to neke zemlje imaju. Da građani moraju da izađu da glasaju. Sada bar imaju različite kandidate.
To nepisano pravilo je važilo do ’90., pa i posle toga jedno vreme, kada su se ljudi bojali da li će njihovo ime zaokruženo na spisku pokazati da su pokazali vernost režimu ili nisu pokazali vernost režimu. Sada bi ih ja naterao da ponovo izlaze da vežbaju demokratiju, da vežbaju posledice svog glasa.
Ja sam se malo i uplašio ovih rezultata, zato što su tu mogući razni aranžmani, zvanični ili nezvanični, koji bi obezbedili učešće desnice u vlasti. Odsustvo reakcije, čak i u verbalnom smislu… Da su ovi koji nisu učestvovali na izborima rekli – čekajte, ovi rezultati nas obavezuju na neke stvari. Prva stvar na koju nas obavezuju jeste da se svi dogovorimo – niko ne ide u koaliciju sa radikalima. To je onaj minimum o kojem bi političari danas u Srbiji morali da se dogovore. Znači niko ne ide u koaliciju sa radikalima, bez obzira na sve.
Meni je veoma drago da Evropa kaže da neće biti zaustavljanja reformi i tako dalje, ali kada slušate šta vam govori radikalski kandidat, onda vi vidite da će on vrlo rado zaustaviti sve, imati narodni hleb po tri dinara i obračunavati se sa onima koji imaju kompjutere i koji hoće u Evropu.
Ja se osećam kao na početku devedesetih godina, kao velika manjina, potpuno isključena iz onoga što je očigledno neki glavni tok političkog opredeljenja u Srbiji. Jer, nisu tu samo radikali, tu je i osam-devet posto Velje Ilića, to je jedna veoma opasna politika jer predstavlja nastavak onoga što je Milošević počeo i, kako oni misle, nije uspešno priveo kraju.
Mene to plaši, ta demagogija najgore vrste, koja kod nas ima najviše glasova. Zar zaista neko veruje u priču o hlebu za tri dinara, da li zaista neko veruje u pravdu i zaštitu za Mladića, Karadžića, Miloševića, Šešelja naravno, koga pominje gospodin Nikolić? Teško mi je da kažem – gospodin Nikolić. To govori o slici našeg društva koju ja lično ne želim da vidim a pretpostavljam, ni drugi članovi te manjine.
Svetlana Lukić: Vratili smo se starim ljubavima. Na kraju će ispasti, ono što je zastrašujuće reći, da je bombardovanje učinilo da se neki ljudi uplaše pa da glasaju za opoziciju. Sada, kad se više ne plašimo, možemo da se vratimo starim simpatijama …
Miljenko Dereta: Ali, isključenje iz evropskih integracija gore je od bombi. Mi ćemo biti kao Albanija nekada. Znate, vi govorite o staroj ljubavi. Izvinjavam se, ali u ove tri godine pravo glasa steklo je preko 300.000 mladih ljudi. Nemojte mi reći da je to njihova stara ljubav. Oni nisu imali ljubav u tom trenutku, nikakvu. Proces stvaranja nove političke elite dugotrajan je. On je i težak, utoliko što zahteva eliminaciju postojeće samozvane političke elite. Ali, ja mislim moramo ipak nešto da radimo, ne možemo tek tako da sedimo po kućama i da zakukavamo. Ja sam za postojanje većeg broja partija. Mislim da one moraju da postoje. I one bi, najzad, trebalo da počnu da se profilišu po programskim načelima a ne po dogovorima o broju mesta. Kad ovi iz G17 kažu – nismo nikada nikome platili ni za šta i ko bi došao i tražio od nas pare, taj kleveće i laže i ne bismo s njim razgovarali – a istovremeno su se dogovorili sa SDP-om da obori vladu i da će dobiti pet mesta. Koalicija između SDP-a, socijaldemokratske partije i G17 plus, fundamentalnih liberala, u političko-programskom smislu, bruka je i sramota za obe strane. U tom smislu, pročišćavanje političke scene treba da se dogodi.
U vreme Đinđića, Demokratska stranka je pokazala tendenciju ka levom centru i to je bio, možda, dobar okvir u koji su se mogle, uslovno rečeno, utopiti druge manje socijaldemokratske partije. Ali, budući da je Demokratska stranka stala u tom procesu i opet pokušava da leva polovina sedi u levom centru, a desna polovina da sedi u desnom centru, dok oni to unutra ne raščiste, mislim da ta koalicija ne bi bila dobra.
Ali, stranke koje se zalažu za prava manjina trebalo bi da se udruže sa tim manjinskim strankama i da zajedno pokušaju da pređu cenzus. I kada pominjem cenzus, ono što je takođe ogroman greh vladajuće koalicije, jeste da taj cenzus nije smanjen.
Dakle meni je žao, s jedne strane, što Demokratska stranka neće u koaliciju, iako mislim da oni mogu da promene taj svoj stav, nije to još definitivno, a s druge strane, razumem njihove razloge, politički razumem. Ono što je, možda, opasno po njih, jeste to što oni veruju u ona istraživanja koja daju vrlo povoljnu sliku o njima.
Kada bi se Demokratska stranka oslobodila pet do deset imena iz te sive zone onih koji nesumnjivo izazivaju gnev građana, ja mislim da bi oni bi dobili poene u javnosti. Jer, ne možeš se inatiti protiv slike u javnosti i protiv onoga što je mišljenje građana. Možeš, ali to ima svoje posledice.
Imaćemo vrlo interesantnu situaciju; da će liste nositi imena dvojice koji su u zatvora i jednog koji više nije živ. To je politička koještarija, to se bazira na pogrešnom uverenju, moram da kažem, da je Đinđić bio popularan u javnosti.
On je, nažalost, postao popularan onog trenutka kada je postao žrtva i to je trajalo relativno kratko vreme. I njegova lična popularnost se ni u jednom trenutku nije prenela na Demokratsku stranku, ona se prenela na DOS, a ne na Demokratsku stranku. Korišćenje tog imena neprimereno je, nije dobro, nije lepo. Zašto uopšte mora da ima ime, zašto ne može da bude Demokratska stranka, a neka ideja bude moto te liste. Ali, videćemo da li će pobediti Milošević, Šešelj ili pokojni Đinđić. Zar zaista našoj državi ne trebaju predstavnici albanske manjine u parlamentu? Zašto bi na Kosovu onda uopšte bili potrebni predstavnici srpskog naroda? Šta da rade ti glasači u Preševu, Albanci? Zašto da izlaze? Za koga da glasaju? Za koga? Za Voju? Za bilo kog Voju? Za Dinkića i Labusa? Šta su oni učinili za njih? Ništa. Ne znam da li su bili ikada dole.
Ako naše demokratska opozicija nije shvatila neophodnost promene izbornog zakona, onda to govori da je to pitanje srpske nacionalne politike, srpskog nacionalnog interesa i da postoji oko toga mnogo veći konsenzus nego što mi mislimo. Ako je išta trebalo da zabrine ovu javnost, onda je to trebalo da bude taj događaj na Pravnom fakultetu. Da li je to je pitanje depolitizacije Univerziteta? Da li je to pitanje autonomije Univeziteta? Ta vrsta divljanja, nacionalističke euforije…
Naravno, dovoljno je 250 ljudi da napuni taj amfiteatar i to stvara zastrašujuću sluku. Gospodin Čavoški, čuveni crtač mapa, zaštitnik Karadžića i tako dalje, još uvek predaje našim studentima. Kako je to moguće, ne znam. Na državnom fakultetu predaje čovek čiji su politički stavovi direktno pogubni za ovu državu. Mislim da on tamo više uopšte ne predaje pravo, nego svoj politički program. Dok mu bude dozvoljeno da na taj način, koristeći autoritet profesora i položaj na fakultetu, koristi fakultet za promociju svog političkog programa, mi imamo ozbiljan problem.
Slobodu govora treba poštovati, ali pitanje je gde se šta govori i ko u tome učestvuje. Vrlo je pogrešno političko uverenje da vi možete držati jednu maltene neutralnu sredinu. Ako vi ne pristanete na ekstremizam sa jedne strane, bićete prinuđeni da se jasno izrazite o tome s druge strane. Kliznućete u desni ekstremizam. Ja tako to vidim i, ako ništa drugo, onda jedan stručni potencijal koji postoji u GSS-u i još u nekim strankama, morao bi da bude dovoljan motiv i dovoljan razlog da se sa tim strankama drugačije razgovara.
Ali, upravni odbori, fotelje, plaćene i neplaćene, ovakve, onakve… Šta briga Socijaldemokratsku partiju i gospodina Orlića za bilo šta, kada je on sebi i još četvorici ljudi obezbedio mesto u parlamentu, a to u Srbiji znači vlast, moć, uticaj, nedodirljivost u određenom smislu, bar je oni tako doživljavaju. Civilni sektor će se potruditi da tako ne bude. Ja Tomu Nikolića vidim kao srpskog Pola Pota koji će nas sve odvesti na selo, na izvor, u poljoprivredu, kao primarno zaposlenje za sve Srbe, i oduzeće nam kompjutere naravno, jer to je bauk koji kvari Srbiju.
Strašne stvari se ponovo događaju, strašno je što one dolaze posle jednog talasa za koji smo verovali da će doneti promene. Stiglo nas je ono – imaš nade u jednom trenutku, pa je posle nemaš. Imati – pa nemati. I jako je teško mobilisati se u ovom trenutku protiv svega ovoga.
Možda treba da se napravi lista nekompromitovanih. Koalicija nekompromitovanih. Oni, možda, treba da kažu – evo, mi nećemo sa Demokratskom strankom jer se ona nije odrekla onih koji su se kompromitovali, pa da vidimo. Možda će građani ceniti nečije poštenje. Pet posto ljudi u Srbiji, valjda, veruje u poštenje. Ako si pošten i ako si nekompromitovan – glasaj za nas.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Govorili su otporaši, Jelena Milić, profesor Vladimir Ilić, Mihal Ramač i Miljenko Dereta. Za dva-tri minuta počinje naš dnevnik. Biće reči o Gruziji. Gruzijci danas imaju svoj 5. oktobar. Njih 30.000 je zauzelo skupštinu, Ševernadze je u bekstvu, međutim ko zna možda se još i vrati. Mi smo svoj 5. oktobar potrošili, videćemo šta će oni da urade, a Hrvati imaju tu sreću što Tuđman ne može da im se vrati iz opravdanih razloga ali sutra oni idu na izbore. Biraće između Tuđmanovog HDZ-a i Račanovog SDP-a. HDZ ima velike šanse. Mi ćemo svoju šansu potražiti 28. decembra a danas svi, svi, svi na sarmu i na torte. Među njima će biti i naš realizator Marko Perunović, montažer Ratko Ristić a pogotovu Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno
Emisija Peščanik, 22.11.2003.
Peščanik.net, 22.11.2003.