Radio emisija 09.08.2000, govore: stanovnici Valjeva, Topole i Lazarevca.
Svetlana Lukić: Sve je u najboljem redu, jedino se ne zna šta će biti s nama, pored svih ovih opozicionih političara dijalektičara, koji su predvideli da će se zajednička kuća zapaliti, a onda su razlili benzin oko peći i kuća gori, i eto, njihova viđenja su se obistinila. Pošto su im većini ideologija i programi svedeni na skup bajalica, onda ne preostaje ništa drugo, pogotovo u predizbornoj kampanji, nego da vređaju jedni druge ili zdrav razum. Evo, Ivan Kovačević tvrdi da demokratska opozicija Srbije podatke o raspoloženju biračkog tela bazira na – rekla mi je jedna baba.
General Perišić već kuka kako demokratskoj opoziciji za izbore treba 4 miliona nemačkih maraka i to samo da bi platili kontrolore. Znači 200 DM po glavi kontrolora a pošto, kaže, jedan čovek ne može da se iznuruje ceo dan, onda moraju da ga smenjuju, valjda na šest sati, onako, kao antibiotik.
Optimistični Bakić tvrdi da će ovih dana na miting u Požarevac otići i opozicionari i Otpor – ne bi li oslobodili Bastilju. Originalni tvorac naziva Bastilja je još uvek na slobodnoj teritoriji Budve. A šta rade njihovi simpatizeri i članovi po Srbiji? Čućete Šumadince, pre svega ljude iz Valjeva, dakle čuvare Svetog grala ravnogorskog pokreta, ljude iz Topole, čuvare loze Karađorđevića, i Lazarevčane. Oni ništa ne čuvaju, za sada, osim površinskog kopa Kolubare. Najpre Valjevci.
Valjevac 1: Ono što meni strašno smeta je što mnogi ljudi, onog trenutka kada postanu članovi neke stranke, zaborave da su građani, i često kao članovi tih stranaka donose odluke koje su u suprotnosti sa onim odlukama koje bi donosili kao građani. Ja bih lično voleo da najzad neko posle 10 godina kaže neposredno pred izbore ko će snositi odgovornost za to što recimo Vojislav Mihailović dobije 250.000 glasova, a Slobodan Milošević prođe u prvom krugu. Ili obrnuto, ako Vojislav Kostunica dobije 250.000 glasova, a Vojislav Mihajlović dobije milion, ko će snositi odgovornost, i kakva će to biti definitivna odgovornost i šta ćemo mi kao građani, pa tek onda kao članovi stranaka, imati od toga. Onaj za koga se smatra ili ko sebe smatra najjačim i najvećim ne bi trebalo da bude po strani opozicionih razgovora dva meseca. Znači, da jednostavno prepusti stvari da teku nekim drugim tokom, bez obzira na to koliko je to teško.
Mislim da je velika greška što je SPO bio po strani i mislim da je sada velika greška što izlazi sa tim kandidatom. Ja lično mislim da bilo koji kandidat i bilo ko da ga predlaže mora biti izabran na osnovu toga što može da pobedi. Nama je potreban čovek koji može da pobedi. Zbog toga kada se kaže uvažavamo snagu SPO-a, ja sam za to da se uvažava snaga SPO-a. Neko može da voli SPO ili da ne voli, ali je činjenica da SPO u mnogim lokalnim sredinama ima najjaču infrastrukturu. Tu nema spora. Ali činjenica je da to ne može biti stvar ucene da se sada mi pojavimo i kažemo – mi hoćemo tako i tako, ako nećete, neće biti ništa. I ko snosi, po mom mišljenju, odgovornost. Snosi onaj koji je najveći. Postoje stranke koje objektivno sve čine da ne bude situacija – mi i oni.
Valjevac 2: Očigledno je da je najveću buru izazvala kandidatura Voje Mihajlovića. I sad ovde od kolege čujem da se ide i na to da se ucenjuje. Mislim da je ucena bila sa druge strane. Kakvo je ultimativno pismo poslato u Budvu gospodinu Draškoviću.
Valjevac 1: Tačka 8 vašeg saopštenja kaže: Mi zahtevamo od udružene opozicije da prihvati kandidata Vojislava Mihajlovića. Posle toga ide to pismo. Nije bilo prvo pismo, pa posle toga saopštenje SPO-a.
Valjevac 2: A vi onda na ultimatum odgovorite ultimatumom. Je li tako?
Valjevac 1: Ti i ja nismo na vi, ti i ja smo na ti.
Valjevac 2: Ne, ne. Govorim uslovno rečeno o udruženoj opoziciji Srbije. Znači način je da se na ultimatum odgovori ultimatumom. Ko će sada biti kriv ako vi ne idete sa nama na lokalne izbore? Znači bićemo opet mi krivi zato što smo mi dali svog kandidata, a pretpostavljam da se vi slažete sa mnom da najveća opoziciona partija ima pravo na svog kandidata.
Valjevac 1: Ja se ne slažem. Ja sam ti rekao u startu. Ja se slažem da opozicija treba da ima pravo na kandidata koji može da dobije.
Valjevac 2: Na osnovu čega sad to mi znamo ko će to sigurno da pobedi? Na osnovu čega mi znamo da taj kandidat ne bi bio Matija Bećković koji bi pobedio?
Valjevac 1: Plašim se da mi mnogo više gledamo odluku centrale nego što bi smeli. Jer centrala ima manevarski prostor. Ona može da kaže – mi gubimo Valjevo, ali ćemo dobiti Kruševac. Ili gubimo Kruševac, dobićemo Kraljevo. Mi ovde nemamo taj prostor. Mi ovde imamo jedno Valjevo i tu smo. Možemo da ga dobijemo ili da ga izgubimo.
Valjevac 2: Ja lično ne smem da pomislim da će do toga doći. Da nećemo biti na jednoj zajedničkoj listi. Govorim o lokalnim izborima. Apsolutno stoji da vrlo male šanse imamo na lokalnim izborima ako izađemo razdeljeni. Ko je krivac?
Valjevac 3: Da li nesrećni narod ili tzv. vođe opozicije. Sujete vođa opozicije?
Valjevac 2: Na prvom mestu sujete vođa opozicije.
Valjevac 3: Pa šta treba da učinimo? Da budemo njihove žrtve, deset godina mi trpimo njihov teror. Gospodo, da nije bilo Srpskog pokreta obnove, da nije bilo Vuka Draškovića ne bi bilo višepartijskog sistema u poslednjih deset godina. Svaka njemu čast. Ja sam čak smatrao da on sa tri čoveka na ovoj planeti treba da ponese živ oreol sveca u rasturanju komunizma: Gorbačev, Jeljcin i Vuk Drašković. Ali šta se sada događa? Da li taj Vuk Drašković smatra, a vidi da sam ne može, da time što ga sada jedan deo opozicije ne podržava u onom smislu što hoće da nametne neka svoja rešenja, možda su ona i kvalitetna, treba da sad sav ostali narod kome je stalo do promena izneveri? Izgubimo li ove izbore, nama ne treba više ni Vuk Drašković, ni Srpski pokret obnove, ni udružena opozicija, ne treba nam ni jedna politička stranka. Biće ono kako je to crveni komunistički saradnik Vojislav Šešelj rekao – da u tom slučaju će ostati na političkoj sceni Srbije praktično njihova udružena komunistička partija.
Šta to znači? Vuk Drašković, u interesu srpskog naroda, u interesu preporoda Srbije, u interesu ostvarenja njegovog programa, za koji se on zalaže evo deset godina – svaka čast, mora biti svestan da sam ne može pobediti i da mora u ovom trenutku učiniti ogromne ustupke. Šta to znači – mi smo najjača politička partija, pa ćemo stavljati svojih 50 kandidata? Nemamo mi ništa protiv. Neka Srpski pokret obnove u svim gradovima Srbije, u svakom selu da svoje kandidate koji će pobediti, svi ćemo glasati. Mi smo terali ovu vlast da raspiše izbore. Oni prihvataju i raspisuju izbore a mi – razjedinjeni. Ja lično mislim da se ne sme nijednog trenutka bilo ko ucenjivati. Jedan čovek, ako predstavlja stranku u ovoj zemlji, a nalazi se na onom opozicionom bloku, ima potpuno jednaka prava kao i onaj koji je najmoćniji. Jeste Srpski pokret obnove moćan, ali ne toliko da može mnogo moćnije – to smo do sada nekoliko puta isprobali – pobediti. On je morao ovog trenutka nadvisiti sebe, vratiti sebe sebi, istini. A istina je samo jedna. Da možemo pobediti samo ako smo svi udruženi. Ne ulazeći u to ko kome ovog trenutka pripada.
Valjevac 4: Ipak ja mislim da smo mi zalutali u svemu ovome. Svi mi znamo u sebi kakav smo mi to narod. Da smo mi narod koji ne zna ni šta je pobeda ni šta je poraz, ni šta je bruka ni šta je sramota, ni šta je mudro ni šta nije mudro i sada mi očekujemo da se neko udruži i da taj ko se udruži da recimo pobedi. Apsolutno nemoguće. Nema te podrške na koju se mi non-stop pozivamo – narod hoće promene. Koji narod hoće promene? Još jednu stvar. Mi pravimo tu plan za izbore kako će ko proći. Ja lično mislim da se već sada zna i koliko ko ima i koliko šta ima i kako će ko proći. Šta vi mislite, da su raspisani izbori zbog toga što je neko od njih procenio da će da izgubi na tim izborima? Ja lično mislim da od toga nema ništa.
Valjevac 2: Inače mi i sada tvrdimo da je najbolje rešenje bojkot izbora.
Valjevac 1: To i sada pričate i idete na te izbore? Ne čini li ti se da je malo nelogično igrati utakmicu samo zbog nekog drugog ako uopšte…
Valjevac 2: Ne, nego zbog naroda. Mi utakmicu igramo zbog naroda. Da ne bismo ostali usamljeni, da imate još više razloga da kažete, eto, kako smo izdali srpski narod. Ti tražiš žrtvu gospodina Draškovića. Ako je jedan čovek žrtva u ovoj državi to je gospodin Vuk Drašković. Čovek kome je oduzeto pravo na život. Čovek koji i dan i noć živi sa milicijom u kući, sa obezbeđenjem. Čovek koji ne može zadnjih meseci i godina da poljubi svoju ženu, a da to neko ne gleda. I vi tražite od njega još jednu žrtvu. Znači, on je svaki dan žrtva. Vi sada tražite od njega žrtvu da ugasi i svoju stranku?
Valjevac 3: Najjača opoziciona stranka mora da bude u jednom trenutku – ako je ovo taj trenutak – žrtva.
Valjevac 2: To treba da uvažite – da su najjača opoziciona stranka.
Valjevac 3: Pa čekajte. Najjača opoziciona stranka koja ne znači ništa ako ne može da pobedi protivnika. Ja mogu da imam najjači fudbalski klub koji je poslednji na tabeli i ne može da pobedi nikoga.
Valjevac 2: Vi to uvažavate tako što kažete: evo, vi jeste najjača opoziciona stranka i zato što ste najjači treba da se žrtvujete.
Valjevac 3: Da, da. Ovog trenutka.
Valjevac 2: A zašto to ne urade oni koji su manji?
Valjevac 3: Ali ako manji neće ovog trenutka, pa dobro neće, pa sta ćemo sada, da stavimo dva ovna na brvno, pa da oni neće, a da narod pogine, je li?
Valjevac 2: Pa obično pobedi ko je jači.
Valjevac 3: Pobedi je li? Pa pobedite vi ako ste jači. Vi sami procenjujete da ne možete sami da pobedite i to se pokazalo za deset godina. Ne može ni udružena opozicija bez vas da pobedi. To se pokazalo takođe za deset godina. Išli su ovako i onako.
Valjevac 2: Pa koji je predlog?
Valjevac 3: Moj je predlog da vođe, tzv. vođe, sujetne vođe opozicije, u koje sad na nesreću svrstavam i Vuka Draškovića, jer vidim da je i on oboleo od sujete, sednu i dogovore se. Nije interes njihov iznad interesa naroda. Mi hoćemo od njih da oni jedan sveti zadatak u ovom trenutku ispune. Nas ne interesuje ko će da bude žrtva, na kraju. Bio to Srpski pokret obnove, bila Demokratska stranka Srbije ili bilo ko. Ovde postoji samo jedan cilj. Pobeda dobra nad zlom.
Valjevac 2: Ja sam član predsedništva Srpskog pokreta obnove. Jedan sam od osnivača Srpskog pokreta obnove i ja sam normalno i vojnik svoje stranke. Znači ono što odlučuje Predsedništvo moje stranke i Glavni odbor ja sam dužan da ispoštujem i da odradim.
Svetlana Lukić: Da li je to dovoljan razlog da u ovakvom času, čak iako se ne slazete sa odlukom, osećate toliku lojalnost prema Vuku i prema SPO-u i prema činjenici da ste vojnik svoje partije i da i u ovom času radite mimo svoje volje? Da kažete – možda bi trebalo popustiti, ali zbog lojalnosti prema Vuku Draskoviću i SPO-u, ja to ne mogu da učinim?
Valjevac 2: Konkretno, da. Za mene konkretno, da.
Valjevac 2: Ma nemaš ti šta da žrtvuješ. Ti nisi imao čoveče 80%. Zašto vi neprekidno tražite neku žrtvu? Šta ti imaš da žrtvuješ, kada mi već na dva zadnja izbora u Valjevu 96. i 97. apsolutno kao stranka pobeđujemo? Šta vi imate da žrtvujete? Jel’ pravimo zajedničku listu? Pa onda šta ti imaš tu da žrtvuješ? Kakav ti ustupak praviš nama?
Valjevac 1: Ja imam dve opcije. Jedna opcija je da izađem sam na izbore i da te izbore izgubim. I druga opcija – da napravim kompromisno rešenje sa svima ostalima i da tu, s obzirom da ta zajednička lista, bez obzira na to ko je kandidat, sigurno dobija, ostvarim pobedu. Ako ne izađem na tu zajedničku listu znači, ja žrtvujem. Šta ti žrtvuješ?
Valjevac 3: A šta je kompromisno rešenje? Da uzmeš od mene. To je po tebi kompromisno rešenje. Da ti uzmeš od mene nešto.
Valjevac 3: Mi hoćemo da uspostavimo demokratiju. Ja sam za to da sve budu kandidati SPO-a, neka budu. Ali otkud stalno potenciranje procenta? Da li vi znate da niko iz moje kuće – pet nas – niko nije član SPO-a? A svi smo glasali uvek.
Valjevac 2: Znači, mi smo vas animirali da glasate.
Valjevac 3: Ama, ne.
Valjevac 2: IOd 90. godine uzmite koji hoćete procenat – mi ga prihvatamo. Pa ne dam ja da ti moju kuću rušiš, čoveče, razumeš.
Valjevac 3: Srpski pokret obnove nema kuću. U ovoj državi kuću ima partija Slobodana Milosevića sastavljena od tri partije. Oni imaju kuću. Mi imamo štalu.
Valjevac 2: Pa neka je štala. Nemoj da mi rušiš ni štalu da bi svoju sazidao.
Valjevac 2: Mi hoćemo i da vam popustimo, daleko od toga da nećemo. Mi hoćemo da se žrtvujemo. Da mi odsečeš jednu nogu, ja hoću da se žrtvujem, ali da mi odsečes i noge i ruke – neću.
Valjevac 1: Ti niti se žrtvuješ zbog mene, niti ću se ja žrtvovati zbog tebe. Svako od nas ima sopstvenu odgovornost. Za razliku od tebe koji si vojnik partije, ja imam sopstvenu odgovornost i ja ću reagovati na drugi način u slučaju da procenim da moje drukčije ponašanje može da…
Valjevac 2: Izvini, ti si u predsedništvu Demokratske stranke, je li?
Valjevac 1: Jesam. Zato sam ti i rekao koja je razlika između tebe i mene. Što ti ako budeš procenio da moraš da poštuješ stranačku disciplinu, čak iako to ne vodi pobedi, ti ćeš to ispoštovati, ja to neću uraditi.
Valjevac 2: Ja sam član predsedništva jedne stranke.
Valjevac 1: Slažem se. Ali nisam samoubica.
Valjevac 2: Ne, ne. Pa ja nisam izvadio pištolj pa ubio sebe. Ja ako sam se prihvatio da budem član predsedništva, ja sam onda dužan i da ispoštujem odluke svog glavnog odbora, svog predsedništva, svog presednika itd. Ne znam, možda nije u redu. Ali videćemo, nije daleko, videćemo ako vam ne budu dali da idete na lokalne izbore, videćemo da li ćete vi reći – evo mi nećemo ispoštovati odluke nego ćemo ići. Pa vama već ne daju. Vi znate da je to ubistvo za vas kao i mi. Vi ste od nas samosvesniji, vi ste građani koji žele dobitak, žele boljitak svojoj porodici i videćemo da li ćete u Valjevu izaći sa nama u koaliciji. Nama nije zabranjeno. Nama je dozvoljeno da izađemo sa vama u koaliciji. Ako izađete, onda ste apsolutno to što ste rekli i građanima, i želite žrtvu za svoju porodicu, i boljitak a mi smo, eto, obični vojnici koji će slušati.
Valjevac 2: Srbija nije Beograd, gospođo.
Svetlana Lukić: U pravu ste vi. Ali Valjevo je još manje Srbija. Imate tu čitavu istoriju za vama. Mihajlović je za mnoge unuk Draže Mihailovića, što je prednost u Valjevu, ali u velikom delu Srbije koja jeste bila i partizanska, nisam sigurna.
Valjevac 2: Mislite da nije prednost u Kragujevcu, u Čačku.
Valjevac 5: Pričali smo o dva kandidata: o Koštunici i o Voji Mihajloviću. Šta vi mislite, ko ima veće šanse? Kandidat iza koga stoji 700.000 simpatizera i članova ili kandidat iza koga stoji 20.000? Zamislite kada se ta mašinerija od 700.000 ljudi po Srbiji pokrene za svog kandidata.
Valjevac 2: Za lokalne izbore smo uvek tvrdili da idemo. Nikada nismo rekli da ne idemo.
Valjevac 3: Vi hoćete da idete na lokalne izbore da biste zadržali vlast uz pomoć svih nas tamo gde vam je do te vlasti stalo. To je katastrofa. Ponašanje Srpskog pokreta obnove u Beogradu je pokazatelj da se ništa ne bi promenilo u ovoj nesrećnoj zemlji kada biste vi kao jedna stranka pobedili. Potpuno bi bilo identično. Možda samo gore nego pod ovima koji su sada uzjahali ovaj narod.
Valjevac 2: Narod je glasao, on je tako izglasao.
Valjevac 3: Ama, narod glasa, ali vođe opozicije moraju ovog trenutka da nadvise sebe. Oni moraju da misle ovog trenutka glavom tvojom, mojom, njegovom.
Valjevac 2: I ja se slažem s tobom.
Valjevac 3: Treba da misle o našoj deci. Mi smo prošlost.
Valjevac 2: Slažem se. I zato treba da podrže Vojislava Mihajlovića. Nemojte vi da mislite da je Beograd Srbija. Beograd je jedan mali deo Srbije i to uspavani.
Svetlana Lukić: Koji ima 2 miliona ljudi.
Valjevac 2: Ima među tih 2 miliona i Muslimana i Šiptara. Nemojte. Znate šta je Srbija. Srbija je Klićevac. To je Srbija i to glasa. Neka Voja Koštunica ima više pristalica u Beogradu, ali koliko ih ima više Mihajlović u Srbiji? To ćete videti tek kada budu bili izbori.
Svetlana Lukić: Bili su ovo Valjevći. A sada Lazarevčani.
Lazarevčanin: Ta naša stranka SPO u kojoj smo mi već dugo, mislim da me Vuk tu razočarao mnogo i onda smo Smiljka i ja pričali o tome. Čim je on otišao zajedno sa Šešeljem kod Miloševića, to su njegova glavna krila, da ih nazovemo levo i desno krilo. I odjednom sada, evo kada počinje nešto da se stvarno dešava, odjednom sve pada dole. Znači, on je taj koji smiruje, nešto radi u tom smislu da Milošević ima vremena da radi dalje. Kada malo bolje razmislimo, kaže atentat na Ibarskoj magistrali – poginuo mu šurak. Ne daj bože ja da sam u toj situaciji pa mi nekog najbližeg tako skine, ja ne znam da li bih to tako radio ponovo. Jedino ako ga ovaj ima u šaci pa sa njim pokušava i radi ono što on hoće. Ovo u Budvi. Pa, čekajte, ako neko hoće da izvrši atentat na njega, zašto Željka nije promašio? Zašto nije promašio nekoga drugog? Nego u uvo itd. Ne verujem u to uopšte. I ne može niko da me ubedi u to da je to tačno. Jer evo ga šta radi. Razbija.
Cilj je jedan – skinuti ovu vlast. Znači mi hoćemo to, ali gospodin Vuk Drašković to neće. Jer on ako skine Miloševića ko zna šta će biti. Izgubiće Beograd, izgubiće sve. Znači, on se jednostavno i za malo prodaje. I rekao sam aut. Više nema.
Lazarevčanka: Kada je on otišao iz Beograda? U junu mesecu. I je li se vratio? Nije. Gde je? Politički azil u Crnoj Gori. Pa evo šta se događa kod nas i sa novinarima i sa svim onim mislećim ljudima koji naglas pričaju ono što razmišljaju. E, sada mi ne treba da se plašimo za svoje živote i za živote svoje dece, a on treba da se plaši, je li da?
Lazarevčanin: Uvek nastradaju drugi, a on nikako.
Lazarevčanka: Meni je 24. septembra rođendan. I ja užasno verujem i niko ne može da me pokoleba da ćemo mi da pobedimo. Deca kažu 4 miliona glasača će onaj jedan, a taj jedan će se naći ko će biti i onda ćemo da slavimo. Vuk bi se obrukao.
Lazarevčanin: Ja govorim u svoje ime i mislim da se Vuk iskompromitovao toliko da više njemu niko ne veruje. U početku kada je imao simpatije, kada su ga ljudi cenili, kada su ljudi govorili – jao, dobio batine i slično, onda je išla masa oko njega i verovala mu, i svi išli na Ravnu goru i stvarno sam mu verovao slepo. Toliko sam verovao – slepo. Mislim da je veliki glumac. Jedan čovek koji je uradio to i nema više kud. Došao je do plafona i on više ne može da laže ovaj narod. Znam da ovde isto i na odboru kažu – kako kažu ovi iz vrha. Pa čekaj, bre, čoveče. U redu je da ga ja i poštujem i da prihvatam nešto, ali imam i ja mozak. Imam ja svoju glavu. Ja sam SPO, ali ne mogu više njemu da verujem. Mi smo zasićeni s njegovom tom pričom koja uopšte nema ploda.
Lazarevčanka: Kaže pao Studio B. Zamisli onu noć kada je pao, ja sam bila u šoku, braniće se Studio B. Mi ga odbranili tako fenomenalno da nemamo koji program da gledamo, niti da slušamo, niti da se informišemo.
Lazarevčanin: On radi isto kao socijalisti. Isto radi. Vuk radi isto kao i Milošević. U tom smislu što su zadrti. Što kaže on – Mi smo najmasovnija stranka i mora iz naše stranke da bude neko kandidat. Pa čekaj, bre, čoveče. Stekni ti poverenje, pa izvoli. A nemoj tako – ako sam ja najmasovniji i imam najviše članova moram ja da budem to. SPO u tom smislu radi isto kao i SPS.
Svetlana Lukić: U Topoli smo najpre razgovarali sa čovekom koji je potomak, tačnije praunuk čoveka koji je ušao u istoriju Srbije kao čudo. On je naime tužio kralja Petra I, jer je njegova stoka prelazila preko njive tog seljaka, tužio je dakle kralja Petra I i dobio na sudu. Šta kaže njegov praunuk.
Topolčanin: On ga sačeka iza smokve. Pošto je to put pored nas, gde se kralj šeta, onda izađe pred njega i kaže – Vaše visočanstvo, vi znate da je moj otac vas dobio na sudu, a vi ste njega zatvorili. U tom smislu on je njemu rekao – Ja iz te njive prelivam kolač. To je moj vinograd iz kojeg ja prelivam kolač. Nemoj da mi diraš to. I stvarno je ispoštovao to, za dva sata su došli i očistili sve što je napravljeno. Nikada više nikakvih problema nije imao i ta zemlja je ostala naša. Pradeda je streljan 1942, taj koji je dobio na sudu, streljali su ga Nemci zbog njegovog jezika, streljali ga u Kragujevcu. Deda je posle radio tu zemlju. Došla je 1947. godina. Došla nova vlast i jednostavno ga očistila iz te parcele, bukvalno ga najurila i gotovo. Pradeda je bio Dušan, deda Tihomir.
Ja imam nezgodno ime. Ja sam hteo pre godinu dana da se prekrstim. Nemam više kumovsku porodicu i onda mi je ostalo ime koje je i bilo. Hteo sam da se zovem Uglješa. A zovem se Slobodan. Cela moja generacija je bila tada za Vuka. Ono što je iole vredelo bilo je za njega. Ono što je bilo škart, bilo je za Slobu.
Svetlana Lukić: I šta je sada?
Topolčanin: Sada je užasan. Uloga koja mu je poverena je odigrana fantastično. Pokazao je Slobinoj policiji, tačno im je identifikovao – ovo vam je opozicija. Naterao je opoziciju da se javno pojavi. Onda ju je jednostavno predao. Predao ih je ne jednom, nego kad god je mogao. I sad je predaje ponovo.
Topolčanka: Pa, čekajte molim vas, koliko treba Dani da se vrati taj njen lokal fotografski. Koliko treba lokala u Beogradu od 150 ili 200-300 kvadrata da se nadoknadi taj njen lokal koji je izgubila u Bijelom Polju ili gde već, ne znam gde, u nekakvoj nedođiji. Svaka čast. Svako je izgubio nešto u ovom komunizmu, ali kada će postojati ta ravnoteža koja će nadoknaditi Danin fotografski lokal i njenog oca u Bijelom Polju. Pola Beograda treba da otmemo da bismo nadoknadili Bijelo Polje, tu prćiju, taj lokal. Radi se znači o poštenju i nepoštenju. Videli smo znači kakvi su. O Šešelju da ne govorimo kao o političaru. To je jedan lažov, ništarija, vagabund.
Ovaj narod je narod jadan, vredan, radan, hoće da radi. Vojovođanin još više hoće da radi, da stvara, a on je na tu govornu veštinu dobijao mnogo. Umeju lepo da lažu, da zavijaju u celofan, a u stvari ništa. Šta su učinili? Koliko su naroda u crno zavili. Ne samo Šešelj, nego i Vuk. To što su Giška i Beli poginuli, to je samo jedan deo naroda. Gde su drugi po Srbiji koji su poginuli. Gde su oni koji su ostali bez posla, gde smo mi koji smo izopšteni iz ove sredine, shvatate, mi smo sada izopšteni. Mi nemamo prijatelje u sredini svojoj zahvaljujući gospodinu Vuku Draškoviću, koji nas je ovde izjebao kao majmune da mi ostanemo bez prijatelja u svom sopstvenom mestu. On nas je zavodio i lagao, nas lagao i dok nas nije doveo dovde, zamisli koja perfidnost da ističe Vojislava Mihajlovića protiv Koštunice.
Znači, sada jedan isti čovek mora da se raspoluti. Nema tu sada ni levih ni desnih. Ta sredina srbijanska mora da se raspoluti. Hoću li za Dražinog unuka da glasam ili ću da glasam za Koštunicu koji je pošten i neukaljan? Ali jedan čovek mora da bude podeljen na pola. Vagaj noću, vagaj danju za koga ćes da glasaš. Nije mi jasno za koga ću da glasam. Mislim da svi Srbijanci treba da pošalju apel Vojislavu Mihajloviću da odustane jednostavno u cilju neke dobrobiti Srbije, da izađemo iz ovog košmara. Neka ide Voja Koštunica napred.
Tu svu energiju koju nam je Vuk iscrpeo, iscedio iz nas, kakva je bila pobeda u Beogradu. Kako je bila veličanstvena zaista. Još to veče on se kao mlada nešto nećkao, pa mu nešto falilo, zaboga. Stalno se nešto nećka kao uvređena mlada, taj isti Vuk Drašković. Nešto stalno njemu fali. Svi su njega očepili, svi su ga nagazili. Sve su neke zavere. I zavere u opoziciji znači. Svi imaju paranoju. Jedni imaju paranoju od spolja, ovi drugi prave paranoju iznutra. Vuk pravi paranoju iznutra. Svi su ga nagazili, svi su njemu nešto oteli, svi su njemu nešto podmetnuli. Pa dobro, vidi jesi li i ti nekada negde pogrešio. Jednostavno, naredio Vuk da izađemo i mi ćemo da izađemo. Posle pola sata će da kaže – e nećemo da izađemo, mi nećemo da izađemo. Pa opet posle pola sata – izaći ćemo. A ne znamo što izlazimo, a što ne izlazimo. Ljudi ne znaju sami da misle. Neće da se potrude da sami misle. Pa zar meni treba posle par stvari koje sam ja videla da je uradio Vuk Drašković neko nešto da priča.
Vodimo se i dalje kao neki SPO-ovci. Mi nismo SPO-ovci. Ja od devedeset i neke ne želim više da budem SPO-ovac. Čak nas zovu lisičići dugo već. Čas smo uz vlast, čas nismo uz vlast i oni nas prozvali lisičići. I to nije baš prijatno da čoveka poštenog neko zove lisičić.
Devedeset i neke, kada smo konstituisali skupštinu, tada mi je delovalo zaista da je sreća što je on vođa SPO-a, delovalo mi je zaista da je on deo nas. Krvavo smo se borili da tada zauzmemo vlast zaista, a pušteni smo niz vodu. Jednostavno možemo da se ne bavimo politikom, ali ne da žrtvujemo narod radi svojih malih nekakvih interesa. Šta njemu još treba? On je 91. mogao da živi ko zna koliko, dva veka da živi od svojih knjiga. Kao i ovaj čiča Ćosić. To je izdaja naroda. Izdaja svoje stranke. On je nas ogoleo ovde i uperio prst. U ove pucajte – samo što nije rekao. Odavno nas je ogoleo. Oni mogu kad hoće da nas upucaju ili da nas prikolju ili, šta ja znam, šta hoće mogu da nam rade. Nas je ogoleo sve po Srbiji isti taj Vuk. Mi smo mogli da budemo pritajeni sve do 95, jesmo li ili nismo za komunizam. Ali on nas je lepo ogoleo, pokazali smo se lepo i sada, bato moj, ja se šetkam po Budvi, a ti radi tamo šta hoćeš s njima.
Oni svi zamišljaju da su još disidenti. Disident sam pa ću malo da buškam, pa ću malo da skrenem pažnju na sebe, a vođa stranke – to znači vodi ljude iza sebe. Odgovarati za njih. To je još kraljica Natalija Obrenović uvidela i rekla da u Srbinu ne postoje nikakvi ideali za koje će on da se bori da sve učini da dođe do tog ideala. Prvo postoji on, njegovi mali sitni interesi ili njegove porodice, pa onda tek tamo neki viši interesi. Pa neka je na nekom visokom mestu, a tek običan čovek. Srbina svako može da kupi. Nekoga za 5 maraka, nekoga za 50. Vuka Draškovića ćeš možda kupiti za više. Kada naiđes na Srbina koga ne možes kupiti ti ćes se stvarno začuditi. Videćeš da je sve to sirotinja, gmiže polako, i živucka. Srbi se tako lako kupe. Pogledaj.
Emisija Peščanik, 09.08.2000.
Peščanik.net, 09.08.2000.