Radio emisija 02.11.2002, govore: Nikola Barović, Srđa Popović, Svetlana Slapšak, Milan Nikolić, dečak Vasa i Drago Pilsel.

Svetlana Lukić: Da li osećate da smo obezglavljeni? Naši državnici i političari su se povukli u ilegalu, neko u šumu, kao DOS-ovci koji u nekom lovištu kraj sela Marovići većaju šta da se radi. Pitanje je da li premijer priziva duh Josipa Broza koji je tu nekada lovio da ga pita – Kako ti je uspevalo, stari, da vladaš pa još da te vole?

A predsednik? To je pravo nagradno pitanje – gde nam je predsednik?

Poslednje što sam čula od njega je da se preko kobajagi izvoza oružja Iraku vodi kampanja protiv njega lično i njegove stranke. Rekao je da su ti migovi 21 ionako zarđali. Sad je pitanje da li se posle bruke i priznanja da smo kršili embargo krije negde i samokažnjavaudarajući se po leđima Rezolucijom Ujedinjenih nacija i možda lično šmirgla zarđale delove miga, ne zna se, ali će maca izaći na vratanca kad mu dođe besni Džek Strou, britanski ministar spoljnih poslova, čiju radnu posetu Beogradu najavljuje londonski Tajms.

Englezi možda i jesu samo američki poručnik za Evropu ali poručnici su sasvim jasni. Pedi Ešdaun, protektor Bosne i Hercegovine, nedavno je rekao: Vrata Evrope vam neće biti zauvek ovako širom otvorena. Ne računajte na to da bi molbe i apeli za milost mogli da budu vaša ulaznica za Evropu.

A pre neki dan je dodao: Birajte, put za Bagdad ili put za Brisel.

A svi su, kao, izabrali. Šešelj je bio kod Sadama i poklonio mu sabljicu dimiskijicu da odseče glavu Amerikancima, Đinđić je izabrao Brisel ali ne sva osnovna demokratska pravila koja važe na tom putu, a Koštunica misli da je najbolje da se ulogorimo na sredini. Tog čoveka bi neko morao da obavesti da sredina više ne postoji.

Zastrašujuć je taj voluntarizam na našoj političkoj sceni. Đinđić, na primer, sam proglašava probleme, imenuje ih, reši ih ili ih skida sa dnevnog reda kada mu se prohte. Na poslednjoj konferenciji za novinare, eto, rekao nam je da ga više ne nerviramo pitanjima o saradnji sa Hagom, on je svoje uradio i sada dosta.

Pitanje je šta ćemo mi da radimo. Ima mnogo konstruktivnih predloga, neke ćete čuti od naših današnjih sagovornika. Meni je samo u glavi ona majica koju je Željko Mitrović nosio na proslavi rođendana svoje “Pink” imperije. Na majici je pisalo “Ekstraprofiteri svih zemalja ujedinite se”. Čitaj – možete svi da mi pljunete pod prozor i da se klizate.

A sada slušate advokata Nikolu Barovića.

Nikola Barović: To je prva grupa kriminalaca, da ja bar znam, koja je imala političke ambicije da promene ako ne sistem a ono kadrovsku listu političara koji vladaju.

Ako su kriminalci došli na pomisao da mogu da menjaju kadrovsku listu, ko je ko u državi, to je najteža optužba koju sam ja ikada čuo u stvari o bilo kojoj zemlji – da kriminalci smatraju da su ravnopravni sa državom. To liči na Papadoka na Haitiju ili nešto slično. Ta stvar je davno počela. Počela je još sa Dolancom. Tada su prvi put kriminalci uvedeni u službu, ne da služba iskoristi neku njihovu “uslugu”, da ih za nešto upotrebi, nego da budu deo sistema i u toku ovih deset godina fašizacije, rata, oni su postali deo sistema koji je postao sijamski blizanac sa sistemom. E sad, jedan sijamski blizanac je stigao u Hag a drugi je ostao ovde i zapravo je shvatio da neće biti odstranjen. U stvari ova akcija je neka vrsta početka lustracije, bar u kriminalnim grupama. Za većinu njih, čak i za mnoge, i nema dosijea, ja se i ne čudim jer ga neće ni biti, neka druga služba njihov dosije uklanja, zato ga nema, ali to pokazuje da oni jesu deo sistema i nakon 5. oktobra su zapravo imenom Đinđić i imenom Koštunica krivi zbog toga što je došlo da u delu sistema ostanu kriminalne grupe jer su oni u međusobnoj političkoj surevnjivosti i borbi za nasleđe, za Miloševićevo nasleđe, zapravo od ljudi koji su u Miloševićevo vreme njemu bili na dispoziciji, napravili sebi hteli-ne hteli partnere. Krivica je direktno samo Koštuničina i Đinđićeva.

Sve te grupacije su pravljene u vreme Miloševića, sve su stasale i sazrele u vreme rata za uništenje Jugoslavije, sve su stasale u jednom fašističkom okruženju i one su bile mehanizmi fašizma, zločina, kriminala. I sa tim mehanizmom se ne može ništa uraditi. On je morao 6. oktobra da bude otpušten iz službe, da upotrebim taj izraz. Oni su njih preuzeli kao mehanizam, kao da se radilo o nekoj zdravoj državi, kao da se radilo o promeni na izborima a ne zapravo o revoluciji koja je izvedena. I tu se vidi da su i premijer i predsednik zapravo jednim delom apolitični u onom smislu u kojem je Milošević bio apolitičan, da ne shvataju šta se događa u spoljnem svetu pa da u odnosu na spoljni svet postoji i unutrašnji.

Beograd je autističan za bilo šta na celoj ovoj zemaljskoj kugli, tako su i ova dvojica ljudi autistična. Oni su jednostavno nepodobni i kriminalizovani u najbukvalnijem smislu reči. Ne znam da li neko može da zamisli Josipa Broza i da kaže da Vuković i Kosmajac, šefovi policije pod okupacijom, moraju ostati jer oni znaju taj posao da rade pa nema ko drugi. Naravno, Broz nije bio toliko apolitičan, to se vidi i po tome kako je znao da plovi i unutar zemlje i po svetu. Njih dvojica su očigledno u tom smislu apolitični i zapravo su ljudi koji sami sebe optužuju da imaju simpatije prema tome, simpatije iz svojih pragmatičnih razloga da bi imali bolje pozicije u međusobnom nadgornjavanju ko će biti značajniji ili ko će voditi Srbiju.

Pominjani Koštunica i Đinđić znaju odgovor i ko su ubice Ćuruvije, i ko su ljudi koji su uhapsili Ivana Stambolića i znaju zapravo i šta je sudbina Ivana Stambolića, ali iz ovog razloga što nisu iz državnog mehanizma udaljili ove ljude, oni dođu do situacije da im takve grupe imaju političke ambicije i da one na ovaj način moraju da počnu da vrše lustraciju. Njihov razlog, tada proklamovani, javni, politički, bio je da bi nagli zahvati u vojsci, odnosno u policiji, što treba čitati u KOS-u, Generalštabu i SDB-u, bili opasni za bezbednost države, a zapravo jedino što je i najopasnije za bezbednost države bilo je ostanak tih ljudi. To je ta zavera ćutanja na koju nailazi Mihajlović. Zato ona postoji. Naravno da su onda ovakve grupe shvatile da one imaju ogroman manevarski prostor koji nisu imale nikada ni u jednom sistemu, ni u eks-Jugoslaviji ni u ovoj pre toga, niti imaju bilo gde u svetu.

Premijer je juče rekao da pravosuđe nije spremno za sukob s kriminalom. Ne znam zašto premijer misli da bi pravosuđe bilo više spremno za sukob s kriminalom kada ni on ni Koštunica nisu bili spremni za sukob s tim kriminalom posle 5. oktobra nego su ušli u jagmu za kriminalnu zaostavštinu iza Miloševića. I kada su se oni pokazali kao curice pred Crvenim beretkama ili pred Pavkovićem, a onda se ispostavilo da su ti mehanizmi koji su ostali iza Miloševića ili sa posledicom poput masakra u Srebrenici ili su poput španske serije, poput Pavkovića koji se više nije mogao zaustaviti kada je nađen lično pogođen za svoju karijeru.

Mora pre svega biti spreman premijer i predsednik da se sukobi sa kriminalom, ne može ga pravosuđe rešiti. Najspremnija za sukob sa kriminalom je predsednica Vrhovnog suda, ali to ona sama ne može uraditi. Tu osoba kao Leposava Karamarković sama po sebi ne može izmeniti celu ovu situaciju, bez obzira na njen integritet, snagu, odlučnost i mnogo veću ozbiljnost nego što je imaju svi ovi s titulama premijera, ministra – iako je ona najozbiljnija figura u političkom establišmentu, ona ne može sama. Ona može biti samo dovedena u situaciju kao Vjekoslav Vidović, predsednik Vrhovnog suda Hrvatske, koji je i u Titovo vreme jedanput dao ostavku na mesto predsednika Vrhovnog suda jer nije mogao da zaustavi one stvari koje nisu ni blizu ovoga ili identične ovome, stvari u vreme Tuđmana.

Ja znam da oko Ivana Stambolića ni ja nisam siguran kome smem da predočim podatke do kojih sam došao i da taj podatak ne bude direktno uručen onima koji su uhapsili Stambolića i koji su odgovorni za njegovu sudbinu, i to je ta situacija. Naravno, tu postoji i ova mana, da ovi koji su lustrirani sada, taj deo bivšeg sistema, da su oni izloženi fizičkoj torturi što je bezrazložno. Čim primetite da policajac upotrebljava fizičku silu ili da je neko povređen u istrazi, to znači da taj ne zna da radi svoj posao i da nije pribavio sve dokaze pa se onda bavi nasiljem. To je prvi znak da nešto nije u redu i da zapravo postoji bojazan kod tih koji biju da ovo nije strateška stvar nego da je ovo ad hoc situacija. Naravno, Đinđiću ovo može doneti i malo romantične patine, čovek koji je na nišanu, ali mislim da je bolje da tu bude pragmatičan.

Koliko je bilo pragmatično sa monetarnim sistemom, sa bankarskim sistemom, moralo se mnogo brže i efikasnije biti pragmatičan i sa državnim sistemom, pre svega policijskim, vojnim i sudskim. To iz ovih razloga njihove surevnjivosti nije urađeno i naravno teško da može da opstane i bankarski ili bilo koji drugi sistem.

Bez nekog Đelića u policiji, bez volje da se Leposavi Karamarković daju i zakonske mogućnosti da uradi nešto u sudstvu, ja se plašim da će ona stvarno doći u situaciju kao i Vjekoslav Vidović da može samo da podnese ostavku jer zapravo Koštunica i Đinđić to sprečavaju.

Svetlana Lukić: I Nikola Barović i advokat Srđa Popović su pre nekoliko meseci predlagali da se kod nas uvede institucija specijalnog tužioca jer su smatrali da naši javni tužioci ne rade dobro svoj posao a i pod velikim su uticajem političara. Naravno, ništa od specijalnog tužioca u Srbiji za sada. A sinoć je Srđa Popović gostovao na tribini u Somboru. Danas ćemo čuti samo ono što je odgovorio jednom čoveku iz publike koji ga je pitao kako komentariše Đinđićevu izjavu da naše pravosuđe nije pripremljeno da se obračuna sa kriminalom.

Srđa Popović: Mislim da je ta izjava strašna, a mogu da vam samo kažem da sam pre izvesnog vremena čuo izjavu ministra unutrašnjih poslova koji kaže da on nije hapsio Ratka Mladića zato što Ratko Mladić ima suviše jako obezbeđenje.

Ta cela vlada je kao neka gerila u ovoj zemlji pa se iz neke ilegale bori a legalan je neko drugi očigledno, ako su oni tako nemoćni. Nemaju pravosuđe, nemaju policiju, gde je vlast? To je ono što je zabrinjavajuće, u ovoj zemlji ne znate gde je vlast. Ako nije u institucijama, gde je?

Postoji iluzija i kod Đinđića i kod Koštunice da se može tranzicija iz jednog sistema koji je apsolutno bio institucionalizovani gangsterizam, da se može preći u nešto drugo bez potresa. Samo da ne pravimo neki potres, pa ćemo mi iz one mafijaške države da pređemo sad u evropsku, demokratsku državu. Pa to bi bilo najbolje kad bi moglo, ali tu se radi o dva takva kvaliteta između kojih uopšte nema nikakvih dodirnih tačaka. I tu jeste stvarno potrebna neka plišana revolucija koja se nije dogodila. Ovako to terati kao “business as usual” – to neće nikuda odvesti.

Većinu tih ljudi koji su na vlasti znam kada su bili studenti pa meni ovo jako liči na decu na vlasti. To se dogodilo i 1945. godine. Ljudi su sa dvadeset i nekom godinom bili generali, ministri, harali, ali je bila i stvar koju ljudi zaboravljaju: Tito je bio od svih njih stariji po 30 godina. On je imao 50 godina kada se našao među tom balavurdijom i oni su njega slušali. Ovde čak ni to ne postoji nego se ta deca stalno svađaju, piške u gaće i rade sve te stvari koje rade. Nikog nema da im kaže – čekajte polako, uozbiljite se.

To mi je pričao jedan kolega koji je bio u Vrhovnom vojnom sudu neposredno posle oslobođenja, to je bio kraj oktobra, novembar, kao što je sada, svi su se oni skupljali u Belom dvoru, dođu tamo kod Tita, da su blizu njega, pa se tu pije, sede, puše, pričaju, prave spiskove koga da apse. To je tako izgledalo dok jednog dana Tito nije kazao – šta radite vi ovde, ajde svi na svoja mesta. Šta si ti? Ti si ministar. Marš u svoje ministarstvo, ne možete da se skupljate ovde! Šta hoćete? Šta ćete vi ovde? I rasterao je tu bulumentu. Te revolucije se teško institucionalizuju.

Oni su svi odrasli zajedno, zajedno su bili disidenti, zajedno su bili po tim demonstracijama, sedeli po nekim stanovima, ogovarali Miloševića i Miru Marković i sad im je odjedanput došlo da shvate da je jedan od njih predsednik države, drugi je premijer, ovaj je ministar i da ako ti je to pajtos, to je jedna stvar, ali njegovu funkciju moraš da poštuješ i moraš da znaš dokle dopire tvoja funkcija, odakle dopire njegova, a to ‘Vojo’, ‘Zoki’, to ostavite, to ne spada tu. To je njihov problem a nemaju nekog Tita koji bi im sada podelio čvrge i objasnio im kako izgleda država.

Svetlana Lukić: A sada ćete čuti našu gošću iz Slovenije, antropologa Svetlanu Slapšak. Prvo kratki komentar o tome kako su naša slavna hapšenja odjeknula u deželi.

Svetlana Slapšak: Kada je to objavljeno na BK, to je bila vest dana, nema nikakvog dvoumljenja. I imam utisak da je mnogo ljudi gledalo upravo BK televiziju zbog te vesti. To je bio priličan bum. To je bila daleko najuzbudljivija vest jer je iste večeri na slovenačkom dnevniku bila uglavnom afera koja se vuče već danima a to je afera jedne sirote žene koja je gajila petsto i nešto pasa pa su joj ih sada veterinari, zvanične institucije i strane fondacije uzeli. Ta afera traje danima i veoma je živahna debata pošto je predsednička debata pred izbore užasno dosadna, onda možete zamisliti koji status ima afera otkrivanja mogućnih ubica predsednika u Srbiji.

Svetlana Lukić: Imali smo problema sa studentima koji malo-malo pa štrajkuju glađu. Poslednji neverovatan je bio kada je jedna skupina ljudi sa Istorije umetnosti štrajkovala glađu ali su odmah prestali da štrajkuju glađu kada im je obećano da će im smanjiti obim literature.

Svetlana Slapšak: Ti studenti su uvereni, očigledno nisu čitali, očigledno žive sa idejom da su deo društva, da društvo brine za njih i da društvo treba da za njih nalazi rešenja, za bilo šta. Ovo je jedna zaista veoma naivna i zapravo veoma patrijarhalna zadružna ideja da društvo treba da vam obezbedi bilo šta i bilo kada. I, nažalost, to je takva suprotnost sa onim što građani treba da nauče danas da je to tragično.

Ono što je najgore što ja vidim u Srbiji jeste da veoma mnogo političara i zvaničnih ljudi tvrdi narodu da treba da se nauče na to da plaćaju sve bez razloga i ne misleći. To je već mnogo gore. Mislim da to patrijarhalno-arbitrarno razmišljanje i neoliberalizam zajedno predstavljaju dosta ubistvenu kombinaciju u kojoj ćete imati nekoga ko je štrajkovao glađu jer nije dobio na vreme kafu u restoranu ili bilo šta slično. Dakle, stvar je zaista opšteg vaspitanja. Ne mogu da krivim te studente, to je očigledno zapušteno, štrajkovi glađu, voluntarizam, nerazumevaje sistema, s jedne strane odnos prema vlasti, s druge strane taj ljubavni odnos sa izborima, novi, taj erotizam izbora, “će da glasam pa za bilo koga”, to su sve fenomeni koje bi čovek razumeo do decembra 2000. godine, toliko je bilo vreme milosti. Posle toga država ne sme da se igra s tim.

Ne mislim da bi država trebalo da laže u pogledu kapitalizma i toga šta on donosi društvu ali je, s druge strane, morala da upozori istovremeno i na načine kako da nesrećna, neobaveštena, nevaspitana individua nađe načina da u tome ispliva, da preživi taj period i, nažalost, umesto da tranzicija počne decembra 2000, ona još ni danas, novembra 2002. godine, nije počela. Ta tranzicija koja je zapravo obrazovni put da se do nečega dođe. To su šokovi za koje mora da se pobrine država, da preko medija i preko svojih vaspitnih organa, ako hoćete, nekako nauči ljude da to nije to, da stupaju u područje i u vreme koje nije nimalo milostivo, koje nema razumevanja za pojedinca, a istovremeno pojedinac ima nekakvo polje delovanja.

To govorim sa stanovišta nekoga ko i danas veruje da kapitalizam nije dobar sistem, žao mi je, nije za čoveka.

Niti su oni bolji niti su gori od političara u svetu ali su oni jednostavno dopustili da u vlast uleti poplava ljudi koji su tražili samo jedno, brzi uspeh, brzu karijeru i brzu nadoknadu a i sami su, nažalost, i preko medija, i u svojim govorima, i preko predstavnika razvijali ideju da smo svi nešto zaslužili time što smo pobedili u oktobru. Izvinite, niko nije ništa zaslužio sem novih dužnosti.

Ta ideja zasluga koja lebdi iznad svega što se događa u ovoj zemlji je, ja mislim, najkrivlja za potpunu raspusnost današnje situacije. Slika je zapravo novčića, s jedne strane je glava zasluge, s druge strane je pismo, to je krivica, i ako se ne pokažu obe strane, taj novčić je bez vrednosti, ne može se upotrebiti ni za šta. Meni je žao ali figura kojom se ulazi u razgovor o kreditima i o zaslugama, figura toga je Haški sud.

Svetlana Lukić: Verovatno niste videli, ili možda jeste pošto gledate Pink, da je Željko Mitrović proslavljao rođendan “Pinka” u majici na kojoj je pisalo “Ekstraprofiteri svih zemalja ujedinite se”.

Svetlana Slapšak: Tu pomoći nema ali, nažalost, još ima ljudi koji se sećaju koji je bio kvalitet javnoga diskursa ranije. Kada je Tito umro, kada se partija polako povlačila ili histerično reagovala, sada je potpuno svejedno, i kada je postojao neki javni diskurs koji je imao smisla, ne zato da bi to odobrilo taj bivši sistem nego samo da bismo se setili koji smo kvalitet umeli da proizvedemo u veoma lošim uslovima. I zbog tog nesrećnog sećanja danas čovek još uvek ne može da prihvati da na Pinku gleda lepotice koje govore u mikrofon, jer drugačije tehnički ne mogu da se organizuju, i onda vidite pet lepotica od kojih svaka ima oralni odnos s mikrofonom. Od tih tehničkih primitivnosti i vulgarnosti do recimo slika dece jednoga od Karića koji čitaju “Oče naš” pred patrijarhom, i to je vest koja zauzima polovinu dnevnika na njihovoj televiziji.

Ta vrsta vulgarnosti i primitivizma je nešto potpuno novo. I te privatne vulgarnosti, ako hoćete, i strahote omogućio je Miloševićev režim ali nova vlast nije učinila ništa da to spreči ekonomskim merama. Naravno, niko pametan ne može da veruje da istovremeno kada ministar svima poručuje da treba da plaćaju poreze ta ista država nije u stanju da ograniči Pink ili na neki legalan način reši taj zaista skandalozni problem. U toj stvari imate potpunu pometnju u kojoj se Pink pojavljuje kao simbol slobodnih medija i sve ostalo. Te sve manipulacije su razumljive zaista jedino u savršeno neorganizovanom društvu.

Mislim da su od 5. oktobra pa nadalje intelektualne elite morale da budu potpuno svesne da od trenutka pobede demokratije moraju da zapravo rasparcelišu kulturni prostor. Elite, opozicionari, pacifisti su morali da shvate da nema više totalnosti, da su te stvari gotove i da treba praviti rovove odmah, da se s nekim ljudima ne sarađuje, što naravno znači izolaciju i samoizolaciju i stvaranje novih kulturnih ćelija.

Kada se posle godina i godina produktivnog rada na sopstvenoj parceli, na sopstvenoj njivici proizvede izvesna intelektualna vrednost, da se onda na osnovu toga mogu stvarati dogovori, ali stvarati dogovori odmah, znači zapravo svima dati oproštaj.

Nažalost, oproštaj u srpskom kontekstu ne znači opraštanje hrišćansko, nego, brate, indulgenciju. Ne samo da si platio nego dobijaš i natrag nešto sa kamatom. Još uvek ideja totalne i totalitarne kulture jeste nešto što nas direktno ubija. Jer svi verujemo još uvek, čak i ja sam ponekad sklona tome da verujem da je kultura nešto jedinstveno i da tu mi nešto kao radimo i pomažemo. Ma, koješta. Ne, naprotiv. Dakle, ti neki osnovni uslovi kooperacije, ako hoćete, posebno među elitama i u kulturi mogu da se izvedu tek pošto se tačno zna u koje se prostore više ne zalazi. Ne zato da bismo im pustili svu slobodu, naprotiv, da bismo kritikovali, ali istovremeno da ne bi došlo do tog lakog opraštanja, da ne bi došlo do mešanja, da ne bi došlo do zabune, da ne bi došlo do pojave novih elita koju veoma haotično proizvodi nova vlast birajući bilo šta i bilo koga u bilo kom trenutku.

Niko nije u stanju da sebe vidi u određenom društvenom kontekstu sa svim greškama koje je napravio, niko ne priznaje nikakve greške, to je kultura u kojoj se greške ne priznaju, ne postoje.

Ja se bojim da je to u dve godine kondenzovanog insistiranja na tome da smo dosta gubili, da je sada vreme da dobijamo, dovelo do nečega što je u stvari blizu histerije. A ta histerija je opet i histerično ponašanje i histerično nastupanje u medijima zapravo je paralela onome što se događalo 1989. godine. Ta vrsta dignute temperature i histerije stvarno može da vodi u rat i to je ono čega se zapravo najviše bojim.

Svetlana Lukić: Kad pukne da li se uplašite?

Svetlana Slapšak: Ne, nemam tu vrstu navike, nemam uopšte taj odnos prema pucanju zato što sam ga doživela dosta rano, 1973, ‘74. godine u Grčkoj kada se dosta pucalo oko mene, kada se na mene pucalo i od tada sam prosto oguglala. Ne reagujem više na to.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Svetlana Slapšak, sada znate zbog čega će ona biti redovni kolumnista emisije Peščanik.

Nedavno je Centar za proučavanje alternativa koji vodi Milan Nikolić predstavio vrlo zanimljive rezultate istraživanja po kojima ispada da u Srba skoro da nema nacionalista. Vi slušate Milana Nikolića i šestogodišnjeg Vasilija koji reprezentuje uvređene srpske nacionaliste.

Milan Nikolić: Mislim da se radi o veoma politički zreloj naciji. Tu, naravno, ne mislim samo na Srbe, mislim na sve građane Srbije.

Svetlana Lukić: Koja je tvoja stranka?

Vasilije: Demokratska stranka Srbije.

Svetlana Lukić: Čija je to stranka?

Vasilije: Koštuničina.

Svetlana Lukić: Sad da mi objasniš zašto si ti za tog čoveka?

Vasilije: Zato što mi je mama ranije govorila da je Koštunica dobar čovek. I meni je ostalo to mišljenje i ne znam zašto je promenila mišljenje.

Svetlana Vuković: Pa zato što se Koštunica promenio, pogoršao se.

Vasilije: Nije, pogoršao se Labus. A Koštunica je sad još bolji.

Svetlana Lukić: Šta su mu dobre osobine?

Vasilije: Dobre stvari govori svojim podanicima, stvari koje će pomoći Srbima.

Svetlana Lukić: A što samo Srbima, zašto ne i drugima, Mađarima…

Vasilije: Zato što je on predsednik samo Srbije.

Svetlana Lukić: E, bre, Vasilije, ko živi u Srbiji?

Vasilije: Srbi…

Svetlana Lukić: I Bošnjaci…

Vasilije: Ali on je samo za Srbe.

Svetlana Lukić: Dobro, to je tačno.

Vasilije: On je samo za one koji su Srbi a to je dobro jer on je predsednik samo Srbije a ko je predsednik Srbije brine se samo o Srbima.

Svetlana Lukić: A ko će, izvini, da brine o Mađarima koji žive ovde, o Rumunima, Rusinima, o Romima, o Albancima, ko će o njima da brine?

Vasilije: Đinđić.

Milan Nikolić: Mi verujemo u stvari da je zahvaljujući školi kroz koju smo prošli najveći broj građana izvukao odlične zaključke, vrlo zrele.

Vasilije: Šešelj je isto kao Sloba, Labus je slično Slobi.

Svetlana Lukić: A Đinđić?

Vasilije: Đinđić nije u priči zato što on nije bio na glasanju, a Koštunica je skroz suprotno od Slobe.

Svetlana Lukić: Kako je bilo na glasanju, jesi li dobio neki listić, jesi li tražio?

Vasilije: Tražio sam, predložili su mi ali mama mi nije dala da glasam za Koštunicu.

Svetlana Lukić: Jesi li se ti bunio?

Vasilije: Jesam i čika mi je rekao da mogu i dao mi je moj papirić i zamolio mamu da napiše, ja sam zamolio mamu za Koštunicu, a ona je rekla – ne. Tako da sam ostao bez (plače).

Hteo sam da pitam za još jedan papirić više i Caca bi glasala za Koštunicu da za još dva papirića više pobedi Koštunica.

Svetlana Lukić: Izvini, uopšte ih nije pobedio, da ti kažem.

Vasilije: Nego ko je pobedio?

Svetlana Vuković: Nije izabran, niko nije pobedio. Niko nije izabran za predsednika, nije izašlo dovoljno ljudi na glasanje.

Ti voliš ljude sa bradom jer je i tvoj tata imao bradu, zašto ti se onda ne sviđa Labus kad on ima bradu?

Vasilije: Sviđa mi se izgled, ali ja gledam na unutrašnjost, na mozak, na pamet, na dobrotu. A šta, nemamo predsednika?

Milan Nikolić: Mi danas imamo na primer indeks nacionalizma između 8% i 14% dok u Hrvata recimo, pošto smo radili dva regionalna istraživanja, imate daleko veći interes, ide i preko 45%. Razlike u reakcijama sada mogu da budu – mi smo poslali Miloševića, kakva je bila reakcija, sada oni ne mogu da pošalju generala Bobetka.

Svetlana Lukić: Stvarno mi se najmanje sviđa u ovom intervjuu što stalno govoriš da samo Srbi žive u Srbiji, ipak, pored svega. Ajde Koštunica i nekako…

Vasilije: Pa šta, ti nisi Srpkinja?

Svetlana Lukić: Jesam, pa šta.

Vasilije: Pa što ti se onda to ne dopada kad si Srpkinja. Kad si u Americi, Amerikanac si, ma šta da si u stvari. Ako si Turčin, dođeš u Srbiju, Srbin si, dođeš na Kosovo Albanac si.

Svetlana Vuković: Marija Pantelić je jaka devojčica?

Vasilije: Nije.

Svetlana Vuković: Nego?

Vasilije: Ona brani devojčice, svoj rod, baš kao što Konstantin brani tuđi rod, a to mi je glupo.

Svetlana Vuković: Konstantin brani devojčice?

Vasilije: Da, to mije skroz je glupo.

Svetlana Lukić: Što?

Vasilije: Da braniš tuđi rod! Rod brani rod svoj.

Svetlana Vuković: Fašisto. Vaso, ti si žešći fašista.

Milan Nikolić: U stvari, u jugoistočnoj Evropi mi smo radili istraživanja sa nekoliko regionalnih institucija i našli smo da je u Srbiji najniži indeks nacionalizma.

Vasilije: Dubrovnik.

Svetlana Lukić: Da li bi voleo da ideš tamo na letovanje?

Vasilije: Da.

Svetlana Lukić: Pa što ne ideš?

Vasilije: U svađi smo. Mi i Hrvati.

Svetlana Lukić: Što?

Vasilije: Zbog Slobe i njegovih ratova.

Svetlana Lukić: A ko je više kriv, mi ili Hrvati?

Vasilije: Mi.

Svetlana Lukić: I misliš da su oni s pravom ljuti na nas?

Vasilije: Da.

Svetlana Lukić: Sada ćete čuti Dragu Pilsela, to je naš kolega novinar iz Hrvatske, kolumnista riječkog “Novog lista”. On je prvi novinar izbačen iz društva katoličkih novinara. Drago Pilsel je franjevac, jedan od osnivača hrvatskog Helsinškog odbora i Alijanse za treću Hrvatsku. Drago Pilsen je rođen u Argentini u porodici ustaških emigranata.

Drago Pilsel: Sad govorim kao katolik i kao teolog. Nervira me potreba hrvatskih biskupa da se suprotstavljaju provođenju međunarodne pravde. Božanić, nadbiskup zagrebački, predsjednik hrvatske biskupske konferencije, meni je predavao kanonsko pravo. On je stručnjak za pravo. I kada on napiše ili supotpiše u izjavi da Hag želi izjednačiti napadača i onoga koga se brani i želi nivelirati krivnju između Srbije i Hrvatske, on duboko vrijeđa svoju struku. Dakle, i to me nervira.

Razgovaramo trenutak nakon što je Dejan Anastasijević dobio nagradu za hrabrost u NUNS-u, ja ne vjerujem u slučajnosti, ja imam jednu rečenicu koja kaže da su slučajnosti kao ptice na ramenu svetoga Franje.

Ja nisam slučajno danas ovdje. Ja sam danas ovdje zbog prelomne 1991. godine, nakon što su mi ubili brata. On je bio hrvatski vojnik i poginuo je 23. oktobra 1991. godine, nakon razmjene vatre između jugoslovenskog patrolnog čamca 178 i jednog neoznačenog hrvatskog brodića blizu otoka Šipana. Tog dana sam shvatio dilemu. Tada sam još uvek bio franjevac, redovnik, monah, kako god hoćete, kandidat za svećenike, studirao sam teologiju u Rijeci. Tog dana sam shvatio da me ta mržnja i ta osveta neće uspokojiti. Shvatio sam dilemu za ostatak mog života: hoću li dopustiti da me pobjedi mržnja, želja za osvetom koja mi neće vratiti brata (imao je 23 godine, bio je šest godina mlađi od mene) koga sam jako volio ili ću se okrenuti onim istinskim vrijednostima zbog kojih ja želim slijediti svetoga Franju.

Budući da sam se odlučio za ovo drugo, odlučio sam ne mrzjeti, odlučio sam riskirati svoj mir i svoju ravnotežu i postati utemeljitelj Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava. Pa čak izgubiti sve svoje prijatelje zbog toga što sam govorio: ne, i Srbi su ljudi, neću dopustiti da Srbe gaze zato što je neko odlučio prebaciti frontu u gradove i izbaciti te ljude iz stanova, oduzimati im imovinu, zdravlje, život.

Dakle, ja sam danas ovdje i imam priliku čestitati kolegi Dejanu zbog toga što sam donio odluku da ću biti etičan. I onda sam došao u Beograd da vidim malo kako diše taj Beograd. Došao sam na Sajam knjiga i upoznao sam fantastične ljude. Sinoć sam bio u Novom Sadu u jednoj kršćanskoj crkvi koja izuzetno veselo nastupa. Evo sad sam tu u NUNS-u, razgovaram s vama. Dakle, imao sam prilike vidjeti jedan sasvim drugačiji Beograd od onoga koji lebdi u svijesti većine automatiziranih hrvatskih građana koji i dalje dopuštaju da ih plaše potrebom da nam neki tamo preko Drine budu neprijatelji.

Odrastao sam za vrijeme argentinske diktature koja ne bi bila tako “uspješna” da generale nisu podržali argentinski biskupi 1976. godine. Oni su vojnim režimom vojne hunte do te mjere bili kompromitirali katoličku crkvu u Argentini, da su prešutjeli ubojstvo dvaju biskupa. Dakle, biskupi su prešutjeli ubojstvo dvaju biskupa. Papa je u jednom dokumentu koji se zove “Tertio milennio adveniente”, dakle “Na dolazak trećeg tisućljeća”, zamolio pojedine mjesne crkve koje su imale neke tužne epizode da pročiste svoju savjest, svoju memoriju i da na nekakav uvjerljiv način zamole oprost građana i društva u kojem se nalaze. Argentinska biskupska konferencija je to učinila i to se isto trebalo dogoditi u Hrvatskoj.

Papa je 1994. godine, kada je prvi put posjetio Hrvatsku, na jednoj velikoj misi na zagrebačkom hipodromu, ja sam bio svjedok, najmanje 700.000 nas je bilo, ponudio hrvatskom društvu i hrvatskoj katoličkoj crkvi jedan program – program pomirenja, i plebiscitarno se smatralo da smo mi tada prihvatili taj program.

Međutim, trebala se dogoditi “Oluja”. Franjo Tuđman je htio da Hrvatska liči na Sloveniju – maksimalno pet odsto ne-Hrvata u društvu. I uspjeo je. Doduše, Srbi koji su se pobunili su mu pomogli, oni su išli na ruku njegovim planovima. Zbog toga smo mi bili protiv čitave te politike. Međutim, nisam primijetio da je to katoličkim biskupima postalo nešto strašno. I onda se dogodila ta “Oluja”.

Ja sam prvi novinar koji piše o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima koji su ostali nakon “Oluje”. Ubojstva su se događala čak tamo negde krajem novembra 1995. godine. Prvo opisujem slučaj ubojstva staraca Nikole i Milice Damjanić. On je bio i slijep i na štakama. U selu Propljan, to je šibensko zaleđe, 12. avgusta 1995. godine jedna grupa hrvatskih vojnika ih je izrešetala kalašnjikovima. Nakon ubojstva došao sam nakon policije koja je napravila užasan posao. Oni su tamo ostavili dijelove lubanja, rebra, ruke, noge, čahure, jer su ljudi bili i zapaljeni nakon što su ubijeni. Ja sam čak čahure pokupio, i godinama sam vršio pritisak i pisao o tome. Naravno, ništa se nije dogodilo.

Tek 6. novembra 2000. godine gostujući na hrvatskoj televiziji iskoristio sam priliku i pokazao čahure koje sam pokupio, ispričao priču i prozvao tadašnjeg državnog odvjetnika, zamislite sramotu, današnjeg v.d. ravnatelja USKOK-a. To je Ured za suzbijanje korupcije i kriminala. On je danas Eliot Nes, da tako kažem. Onda je on poslao policiju, policija je došla do mene i zamolili su da predam čahure. Ja sam predao čahure. Čahure su se izgubile. Ljudi su oslobođeni zbog nedostatka dokaza. To je samo jedan mali segment onoga o čemu su biskupi trebali progovoriti.

I onda, vrag im ne da mira i napadaju Hag u poslijednjem dokumentu od prošlog tjedna koji objavljuju na dan kada Karla del Ponte dolazi u Zagreb. Opet napadaju Hag da želi izjednačiti žrtvu i agresora, da destabilizira Hrvatsku, da među građanima širi nesigurnost, da širi strah, odnosno da promovira nedostatak nade. I oni sebe predstavljaju kao čuvare hrvatstva, kao branitelje dostojanstva našeg obrambenog rata.

Onda oni nisu ništa drugo nego fotokopija onih pravoslavaca koji su s kalašnjikovim u ruci blagosiljali, recimo, odlazak tenkova u Vukovar, da budem izuzetno otvoren i plastičan. Dakle, nema razlike.

Prepoznajem u ponašanju mojih biskupa strašnu želju za moći i za novcem, a to nema veze s jevanđeljem Isusa Hrista. Sad mene zanima sledeće pitanje na koje mi niko ne odgovara: ako su bili jako ponosni sa svedočanstvom vjere za vreme Komunističke partije kada je ubijeno više od 500 svećenika, zbog čega potrošiti taj kapital svjedočanstva, taj kapital ljubavi, i uložiti ga u privatne interese grupe kriminalaca? Jer ti s kojima su se oni sada ideološki udružili, to je hrpa bandita, to je hrpa ubojica, silovatelja, kradljivaca i oni kompromitiraju jevanđelje da bi politički asistirali toj hrpi bandita. Meni to nije jasno. Ljudi koji su poginuli, izgubili živote poput moga brata, ne zaslužuju šutnju katoličkih biskupa. Ja ne tvrdim da su svi oni poginuli iz nekakvih viših ideala.

Volio bih vjerovati da je moj brat u trenutku umiranja osjetio da mu je život dobro uložen. Ja znam da je učinio velike stvari – nakon napada na Kijevo uzeo je jednu staru Srpkinju od 80 godina i na leđima je prebacio do Drniša. Spasio je život jednoj starici. On je u Vrlici sudjelovao, nakon teškog napada, u prebacivanju više od 300 teško mentalno retardiranih štićenika zavoda u Vrlici koji su bili napušteni i doveo ih u Split, on je spasio mnogo života. Ali volio bih vjerovati da te žrtve nisu bile uzaludne i ne mogu se pomiriti s činjenicom da mi taj kapital ljubavi, taj kapital nesebičnosti, sebedarja, čovekoljublja ne možemo uložiti u stvaranje jedne moderne Hrvatske. Zašto je to tako teško, zašto se to ne shvaća kao prioritet, nego postoji prioritet da se zadrži uvjerenje mase koja kliče Čondiću, koja kliče Tompsonu i njegovim ustaškim pjesmicama na stadionu u Poljudu. To je ta publika kojoj se službena katolička crkva dodvorava a mi koji smo za ljudska prava ne dobijamo njihovu podršku.

Dakle, to licemerje biskupa je nešto što me čini izuzetno nesretnim. Mene zanima o čemu razmišljaju ti ljudi kada legnu u krevet navečer, ako se mole kakva je slika tog boga. Jer kada ti napadaš Hag, u stvari relativiziraš zločine.

Ja sam nedavno Željku Kustiću, koji je bio dugogodišnji komentator ”Glasa koncila”, postavio jedno retoričko pitanje. Inače, poznata je stvar da je Kustić oženio Srpkinju iz Niša. Dok je bio junak JNA zaljubio se u jednu medicinsku sestru iz Niša. Ja njemu postavljam pitanje: “Čuješ Željko, da tvoja supruga nije iz Niša nego da je iz Medačkog Džepa ili iz Gračaca, i da su horde Janka Bobetka iskopale oči i odrezale uši tvome puncu i tvojoj punici i zaklali ih, da li bi relativizirao zločine kao što to činiš sada u svojim člancima u ”Jutarnjem listu”? Naravno, odgovora na to pitanje nema i vjerujem da ne bi relativizirao. Ne mogu nikada zaboraviti naš razgovor nakon “Oluje” kada sam izašao s argumentima i nakon što je Željko čuo podatke koje je Žarko Puhovski u ime Helsinškog odbora prvi iznio u javnost.

Kada sam ja kao svjedok došao i rekao: “Željko, molim te, učini nešto za te ljude, ubijaju ih kao stoku” – tada je on meni pred svjedocima kazao: dobro su prošli. Ja moram napraviti pauzu jer ne znam što dalje reći.

I to je ta moja katolička crkva. Dakle, nismo svi takvi ali ja moram priznati da ima i takvih i da se zbog toga sramim, i da zbog toga nisam sretan i da zbog toga imam potrebu gajiti prijateljstvo sa ma kojim Srbinom.

Evo, neki dan sam potrošio čitavo jedno poslijepodne sa kolegom iz “Reportera” koji je urednik, koji je izgubio brata slične dobi kao moj brat. Ubili su ga Hrvati kod Jajca, upucali ga dok se pokušavao spasiti u nekoj rijeci bježeći nakon pada Jajca. “Srećom”, njihova familija je dobila tijelo pokojnog sina. Moja majka to tijelo neće nikada dobiti jer je moj brat raskomadan potonuo i ribe su ga pojele. I imam potrebu biti prijatelj s tim čovjekom, ne zbog nekakvih metafizičkih razloga, nego naprosto imam potrebu da u tom našem jednostavnom malom prijateljstvu, u toj našoj novinarskoj suradnji, izgradimo normalne odnose koji su obećani svim ljudima na ovoj planeti
a koji ovise samo o našoj dobroj volji, samo o našem zdravlju, samo o našoj odlučnosti da ih držimo živima.

Ja sam do svoje 16. godine iznad svog kreveta imao Pavelićevu sliku i raspelo. Doduše, Pavelić je bio u civilu kao znak nekakvog građanskog štiha, nije imao uniformu. Moj tata je bio tijelohranitelj Pavelića, kao omladinac u Argentini, moj djed je igrao šah sa Pavelićem. Imali smo papigu koja je Paveliću kada je dolazio u našu kuću odvezivala špigete na cipelama. Ta me papiga dočekala kad sam bio dijete i znala je reći “Živio Ante Pavelić”, tako da sam ja svoju ustašku inicijaciju, kako to u šali sarkastično kažem, doživio od papige od moje bake. Dakle, ja sam do svoje 16. godine imao tu Pavelićevu sliku i, naravno, kada sam imao pet godina, imao sam dobar glas, tata je razvlačio harmoniku, bio je aktivan u hrvatskoj zajednici i ja sam morao sve te ustaške pjesme recitirati i pjevati.

Ja sam kao Hrvat bio desničar, ali kao Argentinac sam bio sve levlje orijentiran. I sa 16 godina sam došao u jednu argentinsku župu iz koje su potekle one glasovite majke sa Ivanskog trga koje su tražile svoje nestale. Ja sam u toj župi počeo razmišljati kao srednjoškolac o pojmu ljudskih prava. To su fanatične godine, to su godine kada se Argentina suočavala sa svojim tamnim rupama i ja se počinjem svađati i distancirati od svojih Hrvata. Oni su živjeli jednu malu fikciju kada je Pavelić umro i na čelu tog pokreta ostavio nekog čovjeka koji se zvao Stepan Hefero. On je bio veliki župan osiječki ali većina Hrvata nije htjela Hefera nego je htela nekog Vrančića, koji je bio jedan od trojice pregovarača na Blajburgu. E, sad, oni bi htjeli tog Vrančića a ovi moji, da tako kažem, ne žele tog Vrančića, jer, kao, on je pregovarao na Blajburgu, to je bilo izdajnički. A Pavelić nije bio izdajnik koji je narod ostavio na cjedilu i pobjegao umjesto da se žrtvuje.

Ja sam potpuno siguran – da je Pavelić ostao i čekao partizane u Zagrebu da ga objese kao Musolinija ne bi bilo osvete u toj mjeri protiv građana, sigurno ne bi bilo. Ja, naravno, počinjem diskutirati sa starcima i suočavam se, odnosno upoznajem jedan mali politički pokret, zovu se Hrvatski republikanci. Oni su napravili reviziju ustaštva u Argentini 50-ih godina. To je bio početak moga traženja jer bio sam izoliran, nisam imao nikakvu literaturu. Evo, jedino što sam mogao pročitati modernije bile su knjige Brune Bušića ubijenog u Parizu 1978. godine, UDB-a ga je ubila, on je artikulirao ideje Hrvatskog proljeća, ali to je došlo nama tek 80-ih godina. U jugoslavensku ambasadu ne možemo ići, to je sjedište pakla. Ništa, ja donosim odluku da ću zamrznuti to svoje hrvatstvo, da ću postati Argentinac. Jedno me vodi drugom i tako upoznajem franjevačku duhovnost i odlučujem postati franjevac, da bi 1986. godine stigla potpuno neočekivana ponuda da dođem studirati teologiju u Jugoslaviji. Tako sam ja došao 1989. prihvativši stvarnost Jugoslavije.

Još uvijek sam bio nekakav, po inerciji, neću reći ustaša ali bio sam uvjeren da sve ono o čemu pričaju Srbi i partizani, da je to sve propaganda. Međutim, 1990. godine počinjem čitati i upoznajem svoju sadašnju suprugu koja dolazi iz partizanske obitelji. Ja u šali uvek govorim da smo supruga i ja u braku ostvarili projekt pomirenja Franje Tuđmana, dakle partizana i ustaša. Ja sam čitao malo tu partizansku literaturu i onda se dogodio rat.

U ratu nisam imao puno vremena za razmišljanje ali sam 1992. godine shvatio narav rata u Bosni i Hercegovini i tada sam postao Tuđmanov teški neprijatelj, ideološki neprijatelj, da bi 1993. godine zbog načina na koji sam govorio na televiziji bio pozvan da postanem jedan od suosnivača Helsinškog komiteta. Imao sam kroz tri godine prilike prijateljevati s Tripalom, Biladžićem, Puhovskim, Čičkom i drugim ljudima i došao sam u nekakav centar. Dakle, imao sam prilike iz prve ruke čuti povijest partizanstva i preispitati sebe. I preispitati sebe u kontekstu kršenja ljudskih prava Srba. A teklo je moje teološko obrazovanje. Do 1995. godine bio sam zreo za napuštanje tog mog ustaškog imidža. Dakle, ono je bilo već zamrlo mnogo godina prije, recimo, kada se dogodila “Oluja”, kao trenutak katarze, kada ja svojim rukama skupljam leševe Srba, kada ih sahranjujem.

Ja sam pratio pokojnog sada već zlatnog, sjajnog čovjeka, bio je protojerej Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu, Jovicu Nikolića. To je neopisivo. Nema intervjua u kom ja mogu opisati što znači kada dođeš na mjesto gdje su vukovi razdirali tijelo majke i sina, majka 90 godina, sin 70 godina. Bili su ubijeni i vidjelo se da su ležali jedno pored drugoga. To je negde u Lici, blizu Udbine. I onda je prošla zima a njihovi leševi su ostali na otvorenome pa su ih vukovi razdirali. Onda mi dolazimo na proljeće i otkrivamo te leševe i stojimo on i ja, ja bivši ustaša, on bivši partizan, nad tim leševima i govorimo o Bogu, o vjeri, o praštanju, prije nego što ih sahranimo. Naprosto, kada se takve stvari događaju sve od prije postane toliko nebitno, toliko smiješno, toliko irelevantno.

Kada ja u ime Helsinškog komiteta čitam pismo u kojem govorim o potrebi osuđivanja svakog totalitarizma i kada se svake godine zalažem za povratak imena Trg žrtava fašizma, to činim zato što tog trenutka ja vjerujem da je to važno za moj život. Ne zbog nekakve poze, ne zbog toga da bih se iskupio zato što sam pjevao ustaške pjesme. Ma k vragu i te ustaške pjesme. Ja sam, naprosto, druga osoba. Dakle, narodi Balkana su pozvani kao možda nitko drugi na svijetu da postanu izvorište snažnih procesa pomirenja. Bolje da to napravimo sada dok su stvari sviježe, dok je pamćenje sviježe, dok nije nastala nekakva nova mitomanija, nekakva nova mitologija koju ovi narodi imaju, neka izrazita sposobnost koja se razvija svakih 50 godina. Zašto se suočiti s tim problemom tek za 15, 20 godina kada budemo članice Evropske unije, zašto ne danas?

Emisija Peščanik, 02.11.2002.

Peščanik.net, 02.11.2002.