120. emisija

 
Radio emisija 18.01.2003, govore: Sonja Biserko, Vasa Pavković, Srđa Popović i Zoran Panović.

 
Svetlana Lukić: Kao i prošlog puta, nemam ništa da kažem na samom početku. Više ne znam da li mi se sve smučilo, sve zajedno, ili ne znam da razlikujem bitno od sporednog, i na kraju sve se svodi na Đinđića i na Koštunicu – pa ćemo i da nastavimo.

Đinđića su, kao što znate, svi osim Čovića oduvali za Kosovo. Ne može sada da se priča o konačnom statusu te južne srpske pokrajine, kako to već čudno zvuči – južna srpska pokrajina. Rezolucija 1244 je naša Biblija, poručuju predstavnici protektorata iz Prištine. Drugi ljubitelj Biblije, Koštunica nem je od užasa zbog toga šta mu Đinđić radi sa zemljom i stalno se pita, doduše preko Maršićanina, za koga u stvari radi taj mali demon.

Premijer se, naravno, ne obazire, tera dalje. On ima svoj tempo, svoj put i misli da ko god ne ide za njim jeste ili slabić ili sporać. Nikako da se doseti da možda pogrešno ide, da možda ide u nepoznatom pravcu i da ga zato sve manje ljudi sledi.

Još nekoliko dana državnik, Koštunica je dalje neodlučan – šta sada da radim, gde sada da se denem, da li da kinem, šta će mi reći preci? Imam za predsednika jednu zgodnu poslovicu, izvinjavam se njemu što nije srpska, ona glasi “Ako hoćeš da se udaviš, ne muči se u plitkoj vodi više”.

Možda u stvari nije reč o pasivnosti i neodlučnosti nego jednostavno taj čovek nema vremena. On ćuti jer u sebi još broji glasačke listiće i kada dođe onako pred kraj preko miliončeta – on zaspi, padne mu glava pa onda mora sutra sve ispočetka.

Šalu na stranu, da se ne lažemo, taj čovek će biti predsednik Srbije makar se i on potajno nadao da neće.

A sada stegnite srce, govori predsednica Halsinškog odbora Sonja Biserko.

Sonja Biserko: Kako međunarodna zajednica sve intenzivnije zapravo radi na rešavanju statusa Kosova, tako Beograd postaje sve nervozniji i pokušava da nametne pitanje kompenzacije za Kosovo, kao, gube Kosovo pa se uvek poteže Republika Srpska pa je tako premijer Đinđić rekao, u nemačkim novinama je bila prvi put pomenuta ta izjava, da će s obzirom na to da Albanci stalno insistiraju na nezavisnosti srpska strana tražiti novi Dejton koji će biti zapravo usmeren na menjanje i dekomponovanje Balkana, odnosno menjanje njenih granica. To je konstanta u srpskoj politici otkada je Milošević došao na vlast i u tom smislu nema diskontinuiteta sa prethodnikom.

To se vidi upravo po ovim političkim incidentima koji uvek izazivaju veliku buru i reakcije vani, i uvek dobiju poruke iz svih tih ključnih kancelarija kao što je kancelarija visokog predstavnika Pedija Ešdauna i kancelarije Havijera Solane. Obojica su poručili da nema menjanja granica na Balkanu i da Bosna i Kosovo ne mogu da se tretiraju kao isti problem s obzirom na to da je Bosna suverena, priznata država i da nema potrebe za novim konferencijama poput Dejtonske za rešavanje tih granica.

Ono što je nama ovde bilo nametnuto svih ovih godina jeste da je Srbija zapravo izgubila neke teritorije u Hrvatskoj i Bosni. To je zapravo jedna lažna pretpostavka s obzirom na to da Srbija nikada nije bila ni u Bosni ni u Hrvatskoj.

Izgubili su ti neki Srbi koji su tamo živeli zbog te politike u Beogradu i zapravo se postavlja pitanje njihovog povratka, jer to je glavno pitanje, da bi se nadoknadilo to što su Srbi izgubili, ne teritorije nego imanja i kuće. Međutim, isto tako je poznato da je Beograd protiv povratka i znamo kakve se opstrukcije vrše ovde, vrlo sofisticirane, mislim na Srbe sa Kosova koji se tri godine drže u nekom limbu s obzirom na to da se isključivo radilo na podeli Kosova a ne na povratku, mada je isto bila ključna teza Beograda da međunarodna zajednica nije dovoljno uradila za povratak Srba na Kosovo. Međutim, s druge strane, oni su instrumentalizovali te Srbe, pogotovo njihovo vođstvo, nije se opredelilo da učestvuje u izgradnji kosovskih institucija koje tamo nisu postojale deset godina jer su Srbi koji su ih držali otišli.

Dole je bio neki totalni vakuum, i pravni i kakav god hoćete, i nije lako ni međunarodnoj zajednici ni albanskom društvu da uspostavi barem taj minimalni pravni okvir koji je neophodan za funkcionisanje tog društva i sad Srbi odbijaju da učestvuju u tome. To je vrlo loša poruka i za Albance i za Srbe i mislim da Đinđić i svi ovi koji se u ovom momentu izjašnjavaju o tome gube korak i gube vreme jer očigledno da status Kosova neće biti rešavan onako kako Beograd želi, znači podela, jer je neki stav međunarodne zajednice da nema etničkih podela i da će Kosovo biti neki entitet, koji, kako Rezolucija 1244 kaže, nije deo Srbije nego je deo te Jugoslavije.

Međutim, nestankom Jugoslavije postavlja se pitanje statusa Kosova uključujući nezavisni status. Beograd pogrešno postavlja svoje ciljeve u ovom momentu jer naravno u tom takvom prepucavanju sa maksimalističkim ciljevima može se desiti da Albanci traže jug Srbije. Šta će onda da rade? Mislim da je to zbilja pucanje u prazno. Srbija i dalje insistira na etničkom principu i konsolidaciji etničke države a pri tom ima oko 30% nesrpskog stanovništva. Oni koji zagovaraju takav koncept uopšte nemaju uvidu u tu činjenicu i samo antagonizuju i na neki način udaljavaju te manjine koje su već dovoljno radikalizovali s obzirom na većinski radikalizam i koje zapravo isto tako traže maksimalne zahteve kada je u pitanju rešavanje njihovog statusa. Na ovom popisu se pokazalo da je povećan broj Roma, Vlaha i mnogih drugih. To su one manjine koje su bile identifikovane sa Jugoslavijom. Znači da Srbija kao država ništa ne nudi kada oni traže svoj identitet na drugoj strani.

Kad je u pitanju Crna Gora – mi smo pravili neki izveštaj i pokazalo se u toj našoj analizi nema nikakvog diskontinuiteta u ponašanju u odnosu na Miloševića. DOS pokušava zapravo da nametne isti koncept a koncept je centralistička država. To je zapravo koncept na kome se raspala Jugoslavija i sada se to još izoštrenije vidi u slučaju Crne Gore. Mene jedino čudi da međunarodna zajednica nije shvatila tu logiku.

Naravno, Beograd je pokušao na razne načine da privoli Crnu Goru i imao je umesto vojske – koja zapravo nije imala šansu da se pokaže junački u Crnoj Gori s obzirom na prisustvo NATO u čitavom regionu – crkvu. Pokušali su i preko svoje dijaspore, crnogorske, ovde u Beogradu, preko raznih zavičajnih udruženja i, naravno, preko medija i jednog dela akademije poreklom iz Crne Gore. Oni su svi radili na negiranju crnogorskog identiteta, njihove državnosti. Pojavilo se i udruženje Bokelja koje je govorilo da Boka nije Crna Gora, onda su pokušali da antagonizuju manjine. Neće valjda manjina da određuje kakva će Crna Gora biti, to je radio ovaj projugoslovenski blok. Čak su i neke zapadne države stale na tu stranu neselektivno otvarajući pitanje korupcije Đukanovića kao da korupcija ne postoji u Beogradu i drugim susednim zemljama. Međutim, to je po meni ubrzalo proces u Crnoj Gori, što se pokazalo i na poslednjim izborima na kojima je Đukanović dobio dovoljno veliku većinu da može da sastavi vladu i da formuliše taj stav dalje.

Mislim da je to gubljenje vremena s obzirom na to da je prošle godine bila u fokusu upravo ta povelja a ne tranzicija u ovim zemljama. Mislim da su one obe izgubljene kao tranzicione godine i za Srbiju, verovatno i za Crnu Goru i veoma je važno da sama Srbija sebe definiše u okviru svojih granica i nekako se okrene svojim problemima koji nisu mali.

Taj poraz i ratovi koji nemaju nikakvo utemeljenje ni moralno ni političko.

Rekla bih da je suđenje Miloševiću pokazalo tu ogromnu nespremnost da se prihvati činjenica da se u Hagu sada rekonstruiše i hronološki ono što se dešavalo i kontekstualno i da su svi ti svedoci, u ovom slučaju hrvatske optužnice, pre svega srpski svedoci koji sada svedoče o tom planu, toj strategiji.

Refleksija ovde u zemlji je vrlo problematična. Uglavnom se bildovalo neko osećanje da Milošević pobeđuje. Sticao se utisak da je to neki TV duel u kom je on mnogo bolji sagovornik i to zapravo pokazuje koliko je duboka frustracija i konfuzija ovog društva i da nema jasnog odnosa prema onome što se desilo i što se dešava.

Mislim da je veoma važno konstatovati taj novi radikalizam koji se pojavljuje na sceni kroz razne forme, od tih raznih, rekla bih, marginalnih grupa koje imaju ogromnu medijsku promociju, do oživljavanja i promovisanja srpske desnice od pre Drugog svetskog rata, kao što su Ljotić, Nedić, Velimirović, Justin Popović. Mislim da to ne bi bilo ništa neobično, u svakom društvu postoji takva desnica, ali ono što je ovde problematično jeste to što oni postaju mejnstrim, zapravo mislioci koji se promovišu čak i na fakultetima, na televiziji, pogotovo Studio B u nekim emisijama, i što oni postaju glavno štivo.

B92 je objavio knjigu Tima Maršala “Igra senki”. To nije neka velika knjiga ali je vrlo značajna zato što je ona prva, zapravo, dotakla karakter tih promena. Možda one nisu mogle drugačije da se dese, ali u svakom slučaju je bitno da mi ovde napravimo neki uvid i da znamo šta se desilo jer ne može to da bude sveta krava i sad je to gotovo.

Uvek je važno da se napravi uvid u bilo šta, u ličnom, privatnom životu, tako i u društvu. Inače ne znamo o čemu govorimo. I zato smatram da svet ostaje u toj konfuziji i onda, naravno, pribegava svim tim jednostavnim rešenjima. Crkva je tu da nudi svoju viziju sveta – znači da se što više izolujemo od zapada.

Rekla bih da se taj neki novi nacionalizam upravo kristališe u dve stvari. To je antizapadnjaštvo i emocija i stav protiv Haškog tribunala i na te dve tačke se prelama duh ovog društva. I rekla bih da se sam Beograd nije osposobio da bude grad koji bi bio servis Srbiji, pa čak i šire regionu. Beograd je imao zavodljivost, i još uvek je ima u nekim segmentima i mislim da Beograd ima specifičan mentalitet koji, rekla bih, nije srbijanski, srpski, ne znam koji pridev da upotrebim pošto to ima različite konotacije. On je jedna specifična zajednica koja je u velikoj meri odgovorna za mnoge stvari koje su se dešavale, pošto su institucije koje su bile nosioci tog projekta u Beogradu najvećim delom elita u Beogradu. Mi imamo najveći problem i mislim da se tu najmanje desilo.

Posle godinu dana suđenja Miloševiću vidi se da su stvari drugačije tekle. To će poslužiti za pisanje istorije, Koštunica je u pravu kada to kaže, ali to ne znači da on treba to da negira, naprotiv, tome treba ići u susret. Zašto je Srbija došla u situaciju da se nađe u takvoj izolaciji i s takvim problemima i da danas u svetu u filmovima i knjigama Srbija bude sinonim za zlo – to se neće tako lako menjati. Oni misle da ako to stavimo pod tepih, svet to neće videti. Ne, danas je svet jedno globalno selo gde se sve zna. Znači, ne može ništa da se sakrije. Ne može se jedna stvar reći u Loznici, druga u Njujorku, treća u Beogradu i reći nisam to mislio i onda tri druga člana partije da to negiraju ili još potvrde, ovisno o kome se radi. Istina je tu. To ne može više da se negira.

Svetlana Lukić: Vidim da ste izdvojili naslov “Dobrica Ćosić pozvan da svedoči u Hagu”. Zašto?

Sonja Biserko: Zato što je Dobrica Ćosić figura koja ima dominantnu ulogu u ovom društvu već pola veka i na političkom i na kulturnom planu. On je čovek koji je ideolog ovog projekta, koji je bio ključna osoba u pripremanju tog projekta, on to i kaže u svim svojim knjigama, u intervjuima koje sam ja sve pročitala i podvukla, i on je bio predsednik ove zemlje kada su učinjeni najveći zločini u Bosni. On je bio čovek koji je potpisao Memorandum o humanom preseljenju. Prema tome, on ima ogromnu odgovornost, i naslov u novinama, “Dobrica Ćosić pozvan da svedoči u Hagu” za mene je početak neke nove faze zato što je, nakon priznanja Biljane Plavšić, to jedna faza koja će zapravo otkriti odgovornost ideologa, jer smo videli ko su i šta su izvođači. Ja mislim čak da je i Milošević samo jedan puki izvođač. Kada bude završena faza sa Dobricom Ćosićem na čelu i krugom oko njega, koji nije mali, tek onda će Srbija zapravo biti u stanju da neke stvari stavi na svoje mesto.

Ne osećam mržnju prema svemu tome, možda i zato što sam od početka razumela taj proces, sticajem okolnosti jer sam radila u Ministarstvu za inostrane poslove, u grupi za analizu, i što sam od rane mladosti, rekla bih od detinjstva, živela tamo i ovamo i bila nekako uvek predstavnik Jugoslavije. Ja sam se osećala uvek kao Jugoslovenka, volela sam tu zemlju i nekako i dan-danas osećam to kao svoj prostor. Pokušavam da razumem sve motive i sve slabosti ljudi. Iz tog razumevanja, pogotovo razumevanja izbeglica kojih je ovde bilo na hiljade, i tog što stalno ovde nasrću na nas zato što radimo ovo ili ono, uspela sam da napravim emotivnu distancu prema svemu, inače ne bih mogla verovatno da radim sve to što radim. Neki put se čini kao da nisam tu i to što se dešava meni kao da nema veze sa mnom.

Rekla mi je Latinka da je moje ime više kao totem, da više ne predstavlja osobu, i vrlo često se iznenadim zbog reakcija ljudi kada se negde predstavim, sama sebi sam test za neke nove situacije. Mislim da je najveći moj lični problem to što je Beograd jedan deo čaršije koji se zapravo identifikuje sa projektom koji ja od početka zapravo osećam kao strano telo i stalno ga denunciram. Ja sam pokušala koliko je to moguće da budem profesionalna u onome što radim, a imala sam uvek vrlo dobar savet ljudi koji su bili po nekim institutima, u diplomatiji, to su neke moje bivše kolege kojih sada više, nažalost, nema i nekoliko istoričara koji su ipak jedna grupa ljudi koja je spremna da neke stvari kaže otvorenije i profesionalno. To pomogne svakom pojedincu da preživi u takvom manjem okruženju. Meni je to lično pomoglo i zato i živim ovde. Što se tiče šireg odjeka u Beogradu, on je vrlo negativan i mene neki put prosto začudi na šta sve ljudi reaguju. Ali, s druge strane, ipak ima i drugačijih reakcija koje su ohrabrujuće.

Svetlana Lukić: Nezavisno od odnosa Crne Gore i Srbije, Vuković nas je obradovao time da Jugoslavija više neće postojati. Rekli ste da ste Jugoslaviju voleli. A šta da kažemo o ovoj zemlji u kojoj sada živimo? Ne mogu da kažem da je volim, bilo bi me i sramota, a i ne znam da li je volim. Da li se to može voleti?

Sonja Biserko: Meni je ona zemlja bila lepa, i geografski, imala je tu multietičnost i raznovrsnu kulturu koja je zbilja bila zanimljiva ne samo nama nego celom svetu. I još nešto. Mislim da je svet tako pogrešno reagovao iz te svoje emocije prema Jugoslaviji. Levica u Evropi i levica u Americi gledala je na Jugoslaviju kao na svoje čedo. To je bila neka iluzija, neka tlapnja, i možda su često podržavali Miloševića nenamerno, iz te svoje emocije, iz stomaka.

Svetlana Lukić: Govorila je Sonja Biserko, žena koja je toliko omražena u srpskom narodu da me ne bi čudilo da se u narodnoj radinosti prave vudu lutke sa njenim likom, one lutkice što ih posle bodu iglama.

A sada sledi kratak razgovor koji smo vodili 1994. godine – Rade Maslarović iz sela Slanci.

Rade Maslarović: Ja bih voleo kada bi sve to srpsko bilo, kao što je po Dušanu, u’vatio i Aziju dole, ali ne može to tako – a ja bih voleo. Ali to ne može, to je glupost, glupo zamišljeno. U Drugom svetskom ratu znam šta je sve bilo, ali znam da ni mi nismo bili cveće, da smo i mi koješta radili. Kako se sada sastaju i pričaju, i malo se ne ljube, što to nisu i ranije – da se sastanu pa da kažu: ”Ej, stani bre, da narod ne gine. Daj da se sporazumemo.” Nego narod izginuo a oni sada stvaraju mir. Sad može je li, a hiljadama, milionski narod izginuo. Ko za to da odgovara? Pa ko je kriv za to? Jesam li ja kriv? Sve bih ja njih na sud, na međunarodni sud u Hagu, nek odgovaraju, bre.

Svetlana Lukić: Vasa Pavković je pisac srednje generacije i vredan čovek. Do sada je objavio 30 knjiga. Godine vladavine Slobodana Miloševića proveo je radeći na 16. tomu srpskog rečnika, neverovatnog projekta koji traje već sto godina. Vasa Pavković se sada rve sa najvećim slovom našeg jezika, slovom »p«. Vrlo strpljiv kao leksikograf, vrlo nestrpljiv kao građanin.

Vasa Pavković: To je pozicija pisca, a za njega je uvek pogled na ljudski život tragičan, zato što mi se čini da pisac, ako ozbiljno sagledava svet, može samo da bude pesimista. To se odnosi i na ovu političku i na egzistencijalnu situaciju svakog čoveka.

Mada ja lakše dišem, jer zaista sam se loše osećao u onom proteklom režimu, čak i kada sam i pisao i govorio šta sam hteo. A stvarno sam to radio, manje-više, kad sam imao potrebu, nisam se nešto isticao. To je to.

I meni više od ove naše srpske državne zaguljenosti smeta to sa Crnom Gorom jer to je, jednostavno rečeno, prešlo sve granice. Jednostavno više ne mogu da slušam većinu onih ljudi iz vladajuće garniture u Crnoj Gori. Kada vidim Vukovića, savetnika Mila Đukanovića, ja odmah isključim televizor, isto kao pre kada sam gledao Miloševića i njegove sluge. Teraju nas da živimo jedan čin neke male drame u okviru jedne dosta velike drame koja dugo traje i u kojoj će ponovo da dođe do preokreta, a oni nam sav ovaj život koji brzo prolazi potapaju u tu svoju demagošku priču.

Neće biti velike razlike bili zajedno ili odvojeno od njih, i onda – treba ili da presečemo mi kao mnogo veći deo te države ili da se jednom oni dogovore i da počnemo da radimo na neki način i da živimo.

A što se naše unutrašnje situacije tiče, mislim da se i tu opredeljujem prema temperamentu, mislim da ona stranka koja sada dominira u okviru DOS-a, Demokratska stranka, mislim da ona i DOS treba da preseku to, da povedu zaista državu u reforme i da se ne obaziru na ovo stalno kočenje i priče ”još nije vreme”. Više ne mogu da slušam tu priču ”nije vreme”. Neki od ovih će i za pet godina da kažu ”pa tek je pet godina prošlo od 5. oktobra”. Osećam da će neki moći to da kažu i za deset godina. A u tom momentu, za deset godina, ja ću imati 60 godina i biću na vratima groblja.

Ne znam kako bi se on ponašao kada bi bio recimo predsednik ili premijer Srbije. Ne mogu to da zamislim, zaista. Da li bi se on promenio i počeo da vuče aktivne poteze ili bi ostao isto ovako spor, neefikasan, i stalno davao, i on i ovi ljudi oko njega, dvojica-trojica koji se ističu, izjave ”nije vreme, sačekajmo još”. Ne mogu to da odredim, zaista. Ja, nažalost ili na sreću, mislim isto ono što je pre neki dan Đinđić rekao na televiziji. Oni koji drže vlast i koji su trenutno vlada ove zemlje imaju pravo da povlače sve poteze tako što će jednostavno kao vlada povlačiti poteze vlade – i tu je rešena priča. U onom momentu kada izgubi većinu i kada vlada padne, biće novi izbori – neka se formira neka nova koalicija, neka je napravi ko god hoće i taj neka vodi državu onako kako misli da treba. I to je cela priča.

Ne može ovako stalno, kad ne rade – kritikuješ ih što ne rade, kad rade – kritikuješ ih da su nedemokrate.

To sam ja naučio od Karla Marksa – svest ljudi najteže se menja. U gimnaziji sam to učio i terao nas je naš pokojni profesor da to učimo napamet. Govorio je: ”Uokvirite Marksovu misao da se svest ljudi najteže menja.” Mi tu ne možemo da očekujemo ne znam šta preko noći. Neko će uvek da veruje u neke ideje koje su duboko retrogradne i biće mnogo takvih ljudi. Biće takvih ljudi sa više ili manje prava. Ne mogu da zamislim čoveka iz nekog svog okruženja koji može svoj glas da da Peleviću ili Šešelju. Ja to stvarno ne mogu da zamislim. Ali znam takve ljude koji su daleko od mog okruženja. Recimo, jedno celo naselje u kom moja majka stanuje u Pančevu glasa za radikale. To su sve neki penzioneri, ugroženi ljudi sa malim penzijama, i ja znam da oni to rade, ali iz tog svog okruženja ne vidim čoveka koji razmišlja i koji može posle toliko poraza te politike ponovo da glasa za nju.

Svetlana Lukić: Šta vas je najviše izbacilo iz takta ili šta smatrate najgorim događajem?

Vasa Pavković: Meni je najgori događaj stalno prenemaganje i stalno prepucavanje sa vladajućom crnogorskom garniturom. To je zaista poprimilo tako neukusne okvire da je, jednostavno rečeno, odvratno.

Odvratno je videti Mila Đukanovića koji ti objašnjava neke stvari koje su notorne stvari, ili one njegove savetnike ili nekog od onih ljudi i pomisliti da iza njega stoji biračko telo koje je mnogo manje od biračkog tela neke beogradske opštine. I sad taj isti čovek koji ima takvo biračko telo u ovakvoj državi koja mu se ne sviđa određuje kako ta zemlja treba da postupa i kako sedam miliona stanovnika treba da živi, taj koji ima iza sebe biračko telo manje od jedne beogradske opštine.

I stalno ta pat situacija, to me najviše nervira. Tu je srpska vlada pogrešila, baš ova koju vodi Đinđić. Ona je to trebalo ranije da saseče. Zašto se ne bi raspisao referendum i u Srbiji pa da vidimo ko je za a ko nije, i gotovo. Mislim da su toliko iziritirali javnost ovi crnogorski rukovodeći političari, ja to tako vidim, da bi sada većina bila i protiv toga da budemo s tom zemljom, iako nas sve istorijske veze s njom povezuju, iako smo mi faktički isti narod.

Ma šta Jevrem Brković pričao tamo stojeći ispred neke zgrade, mi smo isti narod u bilo kakvoj državnosti. Isti taj je dolazio ovde pre 15 godina i molio da mu se objavi pesnička knjiga, u tom gradu koji sad pljuje i o kom priča ovako i onako, isti taj je u BIGZu objavio knjigu, ja sam bio protiv toga i hteo sam da pišem negativnu kritiku protiv te odvratne knjige a rekli su mi ”nemoj, ima porodične probleme, treba da dobije pare, honorar, da ide na lečenje”. Onda mu je Beograd bio dobar. Moram to da kažem, to je tako. Isti njegov sin je objavio knjigu u Beogradu, prvu svoju knjigu u ”Pegazu”, književnoj omladini Srbije. Tad mu to nije smetalo. Kako mu sad odjednom to smeta posle deset godina?

Ne bojim se onih partija koje su u parlamentu ali se plašim toga da zato što je moja neka komšinica tamne puti neko može da joj priđe na ulici i da joj udari šamar, da je vređa. To je strašna stvar i to za Beograd nije karakteristično. Kaznena politika bi trebalo prema svim tim pojavama ili prema ljudima koji budu uhvaćeni u takvom nasrtaju da bude strahovito oštra. Ako može da se razreže 500 dinara da baciš opušak, a uskoro će i to biti, to je isto prava stvar, ili da kera vodiš po ulici i zagađuješ grad i ne pada ti na pamet da to očistiš, bićeš kažnjen. Žestoko, deset, dvadeset, trideset puta treba da bude oštrija kazna za onoga ko uznemirava bilo koga po bilo kom osnovu – nacionalnom, rasnom – i onda to tako može da se spreči. Pametna društva to tako regulišu. Tu mnogo upozorenja preko televizije ne pomažu.

Video sam kao i vi na televiziji ljude koji daju krajnje rasističke izjave i ni dlaka im ne fali s glave. Postoji jedan mali krug intelektualaca koji ili veruju u to, ne znam, ili paradiraju sa takvim nekim ideologijama, i onda vam se desi da u Smederevu hoće da imaju Ljotićevu ulicu ili da veličaju Nikolaja Velimirovića.

Nedavno sam čitao kritiku jednog levičarskog kritičara, kao što je Milan Bogdanović, Velimirovićevog stila i načina pisanja i čitao sam jednog desničarskog, kao što je Branko Lazarević. Obojica su pisali svoje kritike pre Drugog svetskog rata, obojica su bili nezavisni intelektualci u tom momentu, jedan levi, drugi desni, obojica ismevaju stil Nikolaja Velimirovića, smatraju ga duboko nepismenim čovekom koji škodi srpskom stilu i srpskom pismu u pogledu književnosti. Jedan krajnji desničar i jedan krajnji levičar. O njemu ti kritičari govore pogrdno kao o nepismenom čoveku i poluintelektualcu. Međutim, to niko nije čitao, ljudi kupuju te knjige, vidim ih po knjižarama. Garantovano se čitaju koliko se čita Paolo Kueljo, ne čitaju se uopšte, to je nemoguće čitati. To može da čita samo onaj ko zaista nema nikakvog znanja o književnosti, nikakvog ukusa i ništa drugo. Ne poredim to ideološki, Kuelja i ovo, to je bezvredna literatura u suštini. Ne znam da li se na njega odnosi anegdota kada je bio predložen za deifikaciju da je patrijarh Pavle to do daljeg onemogućio, uslovno rečeno, tako što je rekao da je mnogo pušio cigare.

I kada smo kod cigara, najveći pušač kod nas među lingvistima bio je Đura Daničić. Kažu da se kada je radio prvu svesku Akademijinog rečnika srpskohrvatskog jezika od dima nije video u sobi dok je radio prvi tom. Sam je taj prvi tom uradio, što je bez presedana, da neko sam uradi jedan tom ogromnog rečnika i to teškog istorijskog – to je Đura Daničić uradio.

Svetlana Lukić: Da li vam je bilo teško biti Srbin sve ovo vreme?

Vasa Pavković: Nije mi bilo teško. Bilo mi je teško da budem građanin u Miloševićevom režimu, to mi je bilo vrlo teško. Izađem s posla i ne mogu da idem kući zato što oni pregrade ulicu kordonom. Jednog januara, februara su pregrađivali Knez Mihailovu ulicu svaki treći, četvrti dan. Onda se spuštam do Dorćola da bih mogao da idem na autobus. Katastrofa. Država gora nego Peru. To je bilo teško.

Mnogo su veći srpski pisci po mom mišljenju oni koji su avangardni pisci nego tradicionalisti. Tradicionalisti se danas kunu u naše najavangardnije pisce kao što su Crnjanski i Rastko Petrović, to je njihovo znamenje. A zameraju današnjim boljim modernim piscima, kvalitetnim, da oni kao mundijalisti kvare srpsku književnost. Onda vam se dešava recimo da za ”Vitalovu nagradu” žiri prenebregne odličnu ovogodišnju književnu produkciju i da uzmu samo tri hercegovačka pisca. I sad ti ljudi meni pričaju o avangardnoj književnosti i o borbi za Srbe i srpsku književnost. Priče za malu decu.

Svetlana Lukić: Da li će Dobrica Ćosić preživeti kao veliki pisac?

Vasa Pavković: Ne znam to da kažem, postoji jedna jedina njegova knjiga koju ja mogu da čitam. To su ”Koreni”. S najboljim namerama sam pokušavao u poslednje vreme da čitam neku od njegovih ranijih knjiga, od “Daleko je sunce”. Kod Isidore Sekulić sam pročitao, i verujem joj, trinaest lektura je imala prva njegova knjiga. Ove kasnije njegove knjige su nas terali kao malu decu da čitamo za lektiru i sve ostalo, to je meni dosadno i staromodno i to je nešto što pripada književnosti 19. veka, u lošem smislu. Jednostavno rečeno, mlada publika pogotovo ne znam šta može da čita u delu Dobrice Ćosića. Dok kod Antonija Isakovića ima šta da pročita. Ima odličnih pripovedaka u njegovim ranim knjigama i docnije, koje su evropske priče.

Možda sam ja ludi optimista u ovom pogledu, ali mi smo prošli najgore. Mi smo preživeli Miloševića i ja sam tih deset godina stalno pričao: kao što je došao iznenada na vlast i sve tako osvojio, samo tako može da padne. I tako se desilo.

Mi smo prošli, po mom mišljenju, tu najgoru fazu. Mislim da ćemo mi ovako traljavo, mučeći se, zezajući se, šlajfujući, ići napred polako. Ja ipak verujem u to bez obzira na moj hronični pesimizam u mnogim drugim stvarima koji se pre svega tiče pojedinačne ljudske egzistencije. Tako smo nisko bili da smo se dobro očuvali i sada je ovo sve možda i posledica toga što smo prošli i mislim da će sve biti bolje. Vidim da je na neki način bolje. I na ulicama sada možete da vidite čoveka koji se smeje, uprkos svemu. I zagrljene kako idu. Ja sam danima u Miloševićevom režimu, to je činjenica, išao ulicama i nisam video nijednog nasmejanog čoveka. Čak i njegovi ovi glasači, i oni se nisu smejali.

Svetlana Lukić: Nismo propali?

Vasa Pavković: Nismo propali i nećemo propasti.

Svetlana Lukić: Da li smo bolji od Hrvata?

Vasa Pavković: Nismo bolji od Hrvata. Nažalost, nismo. Gledam njihove novine, gledam njihov tisak, njihovu televiziju, u svemu su bolji od nas. U Hrvatskoj vi imate da Zvonimir Mrkonjić novog mladog hrvatskog pesnika preporučuje javnosti i kaže: došao je u hrvatsku poeziju veoma dobar mladi pesnik, trebalo bi ga čitati. Ovde toga nemate. To je stvar mentaliteta, ne znam čega sve, nekog izbora. Vi imate paradoksalne situacije da nam je i dalje najmlađi srpski književnik David Albahari, za čitavu tu garnituru. I oni misle i ja mislim, da Albahari ima 35 godina, a on je 1947. godište, ima 55 godina. Ali on je i dalje poslednji mladi prozni pisac koji objavljuje. I tako je zaista Nogo za njih sada najmlađi pesnik, ozbiljno vam govorim.

Svetlana Lukić: Vasa Pavković kaže da mi imamo mnogo bolje pisce od Hrvata ali da su oni, kao i obično, bolje organizovani i cela njihova kultura je bolje organizovana i solidarnija. Mi ne možemo, na primer, da dođemo do advokata Srđe Popovića ali je zato HRT uspeo da ga se dočepa. Advokat Srđa Popović, drugi najomraženiji lik u Srbiji. Ako ne računam Natašu Kandić, on bi mogao da bude treći. On je, dakle, gostovao na HRT, možda niste uspeli da vidite tu emisiju. Za one koji nisu, jedna kratka verzija: Srđa Popović među Hrvatima.

Novinar: Je li u Srbiji došlo do katarze? Ne. Nije li katarza recimo trebala biti odlazak Miloševića u Hag?

Srđa Popović: Ja gledam na taj tzv. 5. oktobar malo drugačije nego većina u Srbiji. Ne smatram da je ulica skinula Miloševića. Smatram da je Miloševića skinula međunarodna zajednica uz pomoć određenih krugova u zemlji. Mislim da je tu napravljen dil. Mislim da su tu mnogi zločini oprošteni tako da nije moglo doći do katarze jer je u stvari napravljen jedan sporazum da se žrtvuje jedan čovek koji je postao nemoguć a da se od projekta ne odustane. Vidim da je Đinđić nedavno govorio opet o pretenzijama na istočnu Bosnu…

Novinar: O reviziji Dejtona.

Srđa Popović: O reviziji Dejtona. Vi vidite da još nije sazrela svest da je ceo taj projekt poražen.

Novinarka: Sve se svodi na kraju na Hag.

Srđa Popović: Ovde su se takvi užasi dogodili svima da je još ljudima teško da objektivno i s neke distance ocene šta je bila njihova uloga a šta je bila uloga drugih. U stvari, ja često govorim da mislim da je Milošević u izvesnom smislu pobedio. Ono seme mržnje koje je on posadio ono je živo i zdravo.

Novinar: Jedno potpitanje: vi ste na području bivše Jugoslavije bili odvjetnik. Jeste li primećivali recimo da je nacionalizam izraženiji u Srbiji nego u Hrvatskoj, ili obratno?

Srđa Popović: Mislim da je u Hrvatskoj bio izraženiji.

Novinar: Dobro.

Srđa Popović: I nije mi to čudno zato što mi nismo imali 1971. godinu kada je počela vrlo snažna represija u Hrvatskoj kakva u Srbiji nije postojala. Kada sam dolazio, osećao sam Hrvatsku u mnogo većoj meri kao jednu policijsku državu nego Srbiju.

Novinar: Mnogi će danas reći da je to iz razloga što je u tom policijskom i vojnom aparatu bio veliki broj Srba u Hrvatskoj. Mislite li vi da je to razlog tome?

Srđa Popović: Mislim da to nije značajno. Ja sam smatrao da je tu represivnu politiku diktirao Tito, ona je bila usmerena na to da se brani legitimitet SKJ i njegov lični legitimitet.

Novinarka: Budućnost vas je demantirala, gospodine Popoviću. JNA se pažljivo, pomno i dugo pripremala i pripremila za rat koji je uslijedio.

Srđa Popović: Tačno, u pravu ste.

Novinarka: I pretvorila se u srpsku vojsku.

Srđa Popović: U pravu ste.

Novinar: Pogledajmo prilog Nataše Ban Leskovar koji je snimljen u Beogradu o tome kako neki Srbi doživljavaju Hrvatsku i te hrvatsko-srpske odnose.

– Pa da budemo iskreni nedostaje nam, baš je lepo more. Vi imate najlepše more na svetu, definitivno.

Novinar: Ovaj mladi gospodin ima svoje razloge zbog kojih kaže da u Hrvatsku ne bi išao ni u ludilu.

– Zato što je Hrvatska jedna fašistoidna, ustašoidna tvorevina koja je progonila Srbe sto godina i prosto ne bih tamo ostavio nijednog jedinog dinara.

Srđa Popović: Ne mogu se uspostaviti normalni odnosi dok ne budemo imali zajedničku istoriju ovih deset godina.

Novinarka: Vi, na primjer, znate da Srbi u Hrvatskoj ne uče povijest domovinskog rata u svojim školama za manjine, ja mislim da to nije dobro.

Srđa Popović: Nikakvog približavanja neće moći da bude dok se bar u onim najkrupnijim crtama ne možemo sporazumeti oko toga šta je bilo ovih deset godina, šta se dogodilo ovih deset godina. U tom pogledu mislim da je Hag izuzetno važan.

Izvinjenje. Pa nije izvinjenje u pitanju, kakvo izvinjenje kada vi nikome ne sudite u Srbiji.

Novinar: Da to sam mislio, da li takva gesta išta znači?

Srđa Popović: To je prazno. A uzmite u obzir tek Bosnu gde ste pobili 150.000 ljudi i onda kažete – uh, izvinite. Niste me očepili, ne rešava se to izvinjenjima.

Novinarka: Ali gospodine Popoviću, ono što ja mislim da mora sve zabrinuti jeste da Đinđić izjavi da je za reviziju Dejtona, u želji da se ponovo mijenjaju granice, valjda misleći pri tom na Republiku Srpsku u Bosni i Hercegovini, a da opet u Srbiji nema reakcije na to.

Srđa Popović: U Srbiji se dogodila jedna smena vlasti ali tu se nikakva revolucija u odnosu na Miloševića nije dogodila.

Novinarka: A nevladine organizacije?

Srđa Popović: Nevladine organizacije su se podelile. Jedan deo nastoji da naplati svoje političke čipove tako što će se približiti vlasti i dobiti…

Novinar: Dobro slična situacija je i ovde.

Srđa Popović: Postoje oni koji su ostali dosledni tamo gde su bili. Prema tome, ta scena je pocepana.

Novinar: Možda smo mi svi ovdje ludi, mislim da nismo, ovdje s ove strane Drine, ali mislim da ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo, recimo, da zemlja u kojoj Šešelj dobije milion glasova, s tom zemljom nešto nije u redu.

Novinarka: Ja sam sklonija tezi gospodina Popovića da je Koštunica opasniji od Šešelja.

Srđa Popović: Da, on je, naravno, opasniji zato što je teže prepoznatljiv. Kazaću vam nešto u vezi s tom podrškom.

Novinar: Vi ste branili Šešelja. Možete li se osvrnuti na njega? Nije li on čisti nacionalsocijalista, pod pojmom ”čvrsta ruka”, ”ograničenje ljudskih prava svim manjinama”.

Srđa Popović: On je pragmatičar. On smatra da postoji jedan deo populacije kome se taj stav dopada. Da li on to stvarno misli i koliko on to stvarno misli…

Novinar: Vi ga znate iz vremena kada nije bio u prilici tako eksplicitno izražavati svoje stavove.

Srđa Popović: Koliko bi on bio u stanju i da se menja kada bi došao na vlast, to je veliko pitanje. To s njim ne znate. Ali kada govorite o podrškama, te podrške ne vrede ni pišljiva boba i zato sam pominjao da je Tito bio legitiman, Milošević je bio legitiman, Koštunica je legitiman. Za pet minuta on može da izgubi tu podršku jer ta podrška je plitka i ne zasniva se ni na čemu sem na tome da je on trenutno na vlasti.

Novinar: Ne verujete u skoro vreme da bi bar u procesnom smislu traženja Haškog suda što se tiče Srbije bila zadovoljena, pa bi trebao biti izručen Ratko Mladić koji je na području Srbije, Šljivančanin…

Srđa Popović: Ne, vlast će se opirati jer u tome ima podršku najširih slojeva.

Novinar: Zašto? Da li su ti ljudi nacionalni heroji u Srbiji? U čemu je problem?

Srđa Popović: Ne, veći je problem u tome što ljudi shvataju da onoga trenutka kada se utvrde sve te krivične odgovornosti, da su i oni odgovorni, i oni u tom smislu tu svoju odgovornost žele da odbace a to se najbolje radi tako što će se sve to poricati.

Novinar: Kako ste se osjećali za vrijeme NATO intervencije kada je između ostalog bombardiran i Beograd, dakle grad gdje je i vaša rodbina i vaši prijatelji?

Srđa Popović: Ova intervencija koja je došla 1999. godine došla je prekasno…

Novinar: Kada mislite da je trebala biti?

Srđa Popović: Ja sam o intervenciji pričao od 1991. Poslednji put sam video Budu Lončara u Njujorku 1990. godine i kazao sam mu: ”Tražite plave šlemove, ovoga niko neće zaustaviti, njega samo neko spolja može da zaustavi.” Međutim, kada je Milošević odlazio s vlasti, kazao je jednu stvar u kojoj se ja potpuno slažem s njim: mene su srušili NATO plaćenici i Jugoslavija će dospeti u polukolonijalni položaj. Tačno. I jedno i drugo je tačno.

Novinarka: Kako vi ocjenjujete utjecaj međunarodnih organizacija u Srbiji, je li on prevelik, premalen?

Srđa Popović: On je veliki.

Novinar: Da li je to dobro, loše?

Srđa Popović: Mislim da bi trebalo da bude još veći jer to je najpozitivnija politička snaga u Srbiji, međunarodna zajednica. U Srbiji su uvek postojale samo dve političke stranke. Samo dve. Jedna je bila proevropska, ta je uvek dobijala batine, i druga je bila ova pravoslavna – baš je lepo ovo naše balkansko blato, vezujemo se za Rusiju, niko nam ne treba, mi smo neko čudo, mi smo sami sebi dovoljni. I bez obzira na to kako se formirala politička scena, to su bile jedine dve partije. Čak su se i komunisti kada su imali monopol delili povodom tih linija.

Novinar: Ali nije li patologija željeti biti u blatu?

Srđa Popović: To je strah, nije to patologija. To je strah od modernizma koji je poznat u istoriji. Što vreme više prolazi, vi se sve manje smatrate sposobnim da u toj konkurenciji uopšte učestvujete.

Novinar: Mislite da je on trenutno dominantan u Srbiji?

Srđa Popović: Da.

Novinar: Nije li međunarodna zajednica zapravo sve ove države koje su naslonjene na tu bivšu Jugoslaviju manje-više lišila većeg dela suverenosti?

Srđa Popović: Kako da nije.

Novinar: I neće li ta modernizacija zapravo biti nametnuta na silu načinom na koji je u Nemačkoj okupacijom bila nametnuta denacifikaciji?

Srđa Popović: Naravno da će biti.

Novinar: I tu nema povratka nazad.

Srđa Popović: Nema povratka nazad i mogu da vam kažem da, po mom mišljenju, ni Hrvatska, ni Srbija, ni Slovenija nisu suverene u onoj meri u kojoj su bile u Jugoslaviji, što je dobro, jer ja ne vidim u suverenosti neku veliku sreću. Ja sam verovao ili priželjkivao, svejedno je, demokratsku Jugoslaviju, to je tačno.

Novinarka: Mnogi su je priželjkivali. Možemo li joj staviti jednu drugu plemenitu ideju na dušu? Hrvatska još uvek traži 1.300 nestalih i zatočenih i polako se pronalaze posmrtni ostaci. Koliko može ova demokratska Srbija, nevladine organizacije pomoći da se to najbolnije od svih bolnih pitanja riješi što je više moguće.

Srđa Popović: Ne znam.

Novinarka: Samo vam stavljamo na dušu da radite na tome koliko možete.

Srđa Popović: Koliko ja mogu.

Novinar: Da li je Kosovo izgubljeno za Srbiju?

Srđa Popović: Ja sam to smatrao 1990. godine.

Novinar: Da li će to biti trajna frustracija za Srbiju?

Srđa Popović: Ono ima jednu simboličku vrednost. Ja više nisam siguran.

Novinar: Može li opet biti izvor nekih budućih sukoba?

Srđa Popović: Ne verujem. Mislim da je Srbija tako iscrpljena ovim ratovima i sem što je pratila te ratove dugo joj vremena neće padati na pamet rat.

Novinar: Možete li nešto lijepo reći o svome narodu?

Srđa Popović: Ja sebe ne smatram predstavnikom svoga naroda. Niko me nije ni birao za nekog predstavnika. Mogu da vam kažem šta je meni tamo blisko. To je na prvom mestu jezik, što nije malo. Ja volim Beograd, to je moj rodni grad. Osećam da je to jedan narod koji je imao nesrećnu istoriju, često svojom zaslugom. Imam saosećanje za to. To su ljudi koji se kreću oko mene, s kojima ja živim. To je jedno. Drugo, ja sam vam tu slab sagovornik, meni to ljudi ne veruju, ja se stvarno ne bavim politikom. Ja svoja uverenja hoću da izrazim ne zato što mislim da ona mogu pobediti ili zato što se ja s nekim takmičim u tome nego zato što su to moja uverenja. I moja motivacija da se bavim svim čime sam se bavio bila je lična, želim tako da živim pa kako bude.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Srđa Popović na hrvatskoj televiziji a ispitivali su ga novinar ”Slobodne Dalmacije”, ”Feral tribjuna” i hrvatske državne televizije. Pred kraj Peščanika, naš kolega, novinar lista ”Danas” Zoran Panović.

Zoran Panović: Često govorim da smo mi ustavo-državo-vojni narod, ne državotvorni, mi ne možemo da napravimo državu, to se pokazalo. Pitanje je koliko je ovaj narod uopšte sposoban da napravi državu. Od tolike priče o državi nemate elementarnu državu i stvarno je malo glupo otići negde da vas neko pita kako vam se zove država, koji vam je grb, zastava, gde su vam granice. Kada kažem granice, ne mislim na granice u smislu neke mistifikacije ali, jednostavno, gde se ulazi i izlazi, za koga navijate, koja zastava se diže, koja se himna svira.

Ne treba zaboraviti da je u Ustavu te SRJ ostavljena mogućnost da se priključi ko hoće. To je bila kičma da tu uđe sutra Republika Srpska, Republika Srpska Krajina pa i Makedonija ako shvati da je prosrpska. Naravno, to se nije dogodilo i ostao je samo taj jedan patrljak koji je stvarno bio uvek nakazan.

Ne bih želeo da to zvuči glupo ali zašto bi Makedonija bila država a ne Crna Gora ili Slovenija. Crna Gora je jedna stara država, istorijski utemeljena, prilično autentična i što bi to bilo strašno da je Crna Gora država. Mislim da Jugoslavija treba da se raspadne do kraja.

Mi sada imamo na vlasti Demokratsku stranku, ali onu staru Demokratsku stranku. Svi su tu. Tu je i Đinđić, Koštunica, Mićunović, Batić. Srbija sva proživljava krizu DS-a i Srbija proživljava non-stop krizu partija. SPO se raspao u milion frakcija, SPS je u agoniji. Pogledajte realno koja je suštinska programska razlika između svih tih delova DOS-a. Zato je DOS na neki način incest. To je ipak jedna incestuozna koalicija i dok Srbija ne napravi dobar partijski prostor, ne može biti bolje jer s jedne strane imate partije a s druge strane imate opet neke otuđene centre moći, kuloarsku politiku. S druge strane imate totalno fluidno polje što javnog mnjenja što nevladinih organizacija, civilnog sektora, ali to je isuviše velika konfuzija. Mora se znati ipak ko je dobio izbore, ko je vlada, ko podnosi odgovornost i do tog ukrupnjavanja će proći još vremena.

Svetlana Vuković: Da li G17 pomaže ili odmaže time što se pretvara u političku partiju?

Zoran Panović: Mislim da pomaže jer je to ipak relativno nova politička struktura ovde, prilično sveža grupa koja ima priličan stepen prepoznavanja, što za druge partije teško možete da kažete. Nažalost, ta će partija biti direktna konkurencija u jednom demokratskom biračkom telu koje baš i nije toliko veliko u Srbiji. Opet će doći do cepanja tih 200.000 ljudi koji se stalno šetaju od 1996, ’97, jer to je disciplinovano telo čiji pripadnici su uvek na ulici, ali nema ih mnogo, nije to baš nešto veliko.

Nikada ne može biti krivica kolektivna, ali većinska može. Prvi put kada je Milošević stvarno izgubio izbore, kada je stvarno pokrao, to se osetilo. Ali ipak, do tada je uvek dobijao izbore. Kao što se osetilo 5. oktobra. Ali ipak je ta masa od 200.000 ljudi na ulicama 1997. narasla na milion i po. Tu je ipak bila masa ljudi sa Ušća, Gazimestana, sa mnogih drugih događaja.

Kao što je i u ”Merkatoru” bila masa ljudi koji su bojkotovali slovenačke proizvode i tu je trebalo zovnuti mnoge pevače i javne radnike da ponove ono što su nekada govorili – to je, po meni, bila neka parodija velikog Miloševićevog mitinga na Ušću. Taj mi je narod tako delovao kao mitingaški narod. Ja se sećam te pesme, kada su pevali 1990. neki izlizani folk old tajmeri, kako na Triglavu neće žito, kako je Slovenija toliko mala da bi Genšeru stala u stomak, neke nebuloze. To je sada zaboravljeno, niko to sada da pusti, da nas malo podseti.

To je bilo prilično deprimirajuće, da neko jednostavno tako ponovo može da poleti na neke tezge a pre deset godina je sasvim drugo radio. I opet se ovde postavlja pitanje ”a kako oni nama u Ljubljani ne daju da mi nešto otvorimo”, to je neka tržišna logika, da im je u interesu – oni bi otvorili. Da li stvarno neko opet veruje da oni nama neće da daju jer smo mi Srbi. Onda se ispostavlja, kao onaj čuveni miting istine u Ljubljani: kako to Slovenci sada neće da prime nas a mi ih primili 1941. godine? Totalne nebuloze.

Svetlana Vuković: Ljubavni jadi Srba.

Zoran Panović: Da. Da li je Rupel ili je Kučan? Možda je Rupel bio izbeglica ’41. pa se on seća sada kako smo mi njega pazili kada je bio mali pa je sada otvorio ”Merkator” da nam vrati zahvalnost. Totalno neke šizoidne paralele. Kada je počeo ovaj cirkus, u ”Politici” su bili oni feljtoni. Pored te čuvene rubrike “Među nama” bilo je i rubrika ”Feljtoni” – kako su nama uzeli našu industriju 1945. i preselili je u Sloveniju i Hrvatsku. Zamislite da je ”Krško” napravljeno u Leskovcu. Onda bi rekli: evo, Tito i Kardelj su stavili ”Krško” da nas ozrače, a da su oni dobili ”Zastavu”, rekli bi: njima su dali automobile a nama su dali radioaktivni otpad.

Mislim da se nama više neće desiti ništa toliko loše da to mi možemo da iniciramo. Mislim da je ovaj region sada pod priličnom kontrolom, samo se plašim da se neki međunarodni događaji ne preliju ovde na nas. Inače mislim da polako ulazimo u jednu zavetrinu koja nije dramatična.

Svetlana Vuković: Kao bara.

Zoran Panović: Da, baš tako. Bara koja će, eto, možda, polako da se isušuje ali ipak će ostati bara. Kada je postojala mogućnost da postoji protektorat kao državno uređenje, to možda ne bi bilo loše na ovim prostorima – ovde je protektorat nekada potreban.

Ja sam bio u Banjaluci, razgovarao sam s jednim čovekom u kafani i pitam ga: da nema ovih Amerikanaca i stranih trupa bismo li ponovo ratovali? Kaže mi: i Muslimani i Hrvati odmah, a mi i Hrvati malo kasnije.

To jeste malo poražavajuće, nemamo suverenitet, nemamo ovo… ali opet je bolje nemati neki suverenitet a nemati leševe po ulici. Da li je od 5. oktobra neko ovde izašao, predsednik vlade ili predsednik države, da kaže ovom narodu da smo mi vodili ratove i da smo ih izgubili, da smo kapitulirali?

Sada je trend tzv. politička korektnost. Nećemo reći ko je pobedio: hajde dođi, potpiši kapitulaciju pa da te dovedu kao što je Hitler vodio Francuze u neki vagon, nego se to zove Kumanovski sporazum. A politička elita hoće opet da predstavi nas kao neke partnere, kao da smo mi ravnopravni.

Mi smo vodili ratove i izgubili, mi smo kapitulirali. Kada imate kapitulaciju, imate uslove kapitulacije koje morate da ispunite. Dok ne ispunimo uslove kapitulacije, ne možemo da mrdnemo dalje ali to niko nije rekao. I da smo bili u pravu u nekim stvarima, na primer, da smo vodili rat koji je bio visoko-ovakav, onakav, i opet smo izgubili od ne znam kojih satana. Opet smo izgubili, kapitulirali i moramo da ispunimo te uslove.

 
Emisija Peščanik, 18.01.2003.

Peščanik.net, 18.01.2003.