Kosovo u funkciji znatno većih i ozbiljnijih teritorijalnih aspiracija predstavlja konstantu nacionalne politike moderne srpske države. Suština moderne srpske državne ideje, od samog početka stvaranja nacionalne države bila je i ostala državno ujedinjenje svih zemalja koje se, bilo po etničkom ili istorijskom pravu, smatraju srpskim. Ta državna ideja tokom istorije je nazivana “osveta Kosova” ili, danas češće, povratak Kosova. Politika “osvete Kosova” u istoriji je po pravilu podrazumevala rat za teritorije, ne nužno teritoriju Kosova, odnosno svakako ne samo Kosova. Posebno u XX veku, nakon 1903, kada je dolaskom Karađorđevića na srpski presto započela realizacija projekta Velike Sribje, Kosovo postaje simbol i najjači mobilizirajući faktor teritorijalne ekspanzije, istorijski prostor sa kojim počinje, ali ne i završava širenje srpske države. Kako je to pop Milan Đurić, čuveni radikal, gromoglasno saopštavao u srpskom parlamentu pre prvog svetskog rata. Zadatak je učitelja u Srbiji uvek bio “da vaspitava decu, da znaju zavetnu misao, kosovske junake… da vaspitavaju podmaldak kako će kao budući građani pokajati Kosovo i stvoriti Veliku Srbiju“. Vekovima je srpski narod robovao i borio se … samo da osveti Kosovo, i da raskomadano Srpstvo oslobodi … Mi ne smemo stajati skrštenih ruku, kad nam se čupa iz nedara srce srpskoga naroda .. Bosne, stare srpske kraljvine i Hecegovine- vojvodine Sv. Save…” Prota Đurić je ovo govorio 1908. godine povodom aneksije Bosne i Hercegovine.
Posle nekoliko ratova, nadahnjujući se kosovskim mitom i krilaticom “osveta Kosova”, Srbija je stigla do jugoslovenske države 1918. godine. U njoj je ova krilatica privremeno izgubila svoju funkciju, ali nije zaboravljena. Ona je čuvana u istorijskom pamćenju da bi oživljavala uvek u trenucima krize jugoslovenske države. Na kraju XX veka, kada je Srbija ponovo postavila na dnevni red redefinisinje srpskog nacionalnog interesa, “osveta Kosova” je ponovo postala nacionalno politička formula za legitimaciju projekta teritorijalne ekspanzije – kao i ranije, nezavisno od toga da li su se teritorijalne aspiracije temeljile na etničkom ili na istorijskom pravu, i bez obzira na to da li su one bile usmerene ka jugu ili ka zapadu Balkana.
Najnovije veliko rekomponovanje bivšeg jugoslovenskog prostora započelo je nakon istorijske 8. sednice CKS, stavljanjem na dnevni red kosovskog pitanja i neodstupnim zahtevom Srbije da se Kosovo reintegriše u ustavni sastav Srbije. Kako se pokazalo, ustavni položaj Kosova bio je samo povod ali ne i osnovni cilj pokretanja ustavnog pitanja u Jugoslaviji, a naročito ne krajnji cilj. Kada je jednom pokrenula pitanje ustavne reforme i reintegracije pokrajina, Srbija je za to dobila i političku podršku i pravnu saglasnost svih jugoslovenskih republika. Tako je i došlo do promene republičkog ustava 1989. Amandmani na ustav Srbije usvojeni su uz fizičko nasilje nad Albancima, u uslovima vanrednog stanja koje je uvela federalna vlast tadašnje Jugoslavije. Pokazalo se, međutim, da je Srbija htela recentralizaciju ne samo u sopstvenim republičkim granicama, nego u celoj Jugoslaviji i da 8. sednica nije bila nimalo bezazlen događaj u istoriji Jugoslavije, da je bila daleko od prostog unutarpartijskog obračuna. Ona je, naime, označila radikalan preokret u jugoslovenskoj politici zvanične Srbije. Bilo je to odbacivanje politike unutarjugoslovenskog sporazumevanja i usvajanje politike srpske dominacije Jugoslavijom, makar i po cenu genocida. Tada je parola “osveta Kosova” ponovo postala ratni poklič.
Ustav od 1974, koji je srpska elita 20 godina predstavljala kao dželata Srbije u korist ostalih republika, posle amandmanske promene od 1989, koja je Srbiji obezbedila četiri glasa u federaciji (Srbija je držala pod kontrolom ne samo pokrajine nego i Crnu Goru) – taj isti ustav je odjednom postao saveznik Srbije u njenoj borbi za dominaciju Jugoslavijom, jer je jedno vreme obezbeđivao prividnu legalnost nasilju koje je Srbija vršila nad Hrvatskom, Slovenijom, Bosnom i Makedonijom, pripremajući se za rat. Ideolozi centralizovane Jugoslavije koji su tih godina postali sveprisutni u javnosti, tada su objašnjavali da konfederalna, odnosno sporazumna Jugoslavija pretpostavlja rat za promenu granica od Mađarske do Jadranskog mora, rat koji može koštati i više od milion žrtava. Ova jeziva pretnja srpskih intelektualaca ubrzo se pretvorila u jugoslovensku realnost. “Osveta Kosova” se završila se osvetom Jugoslaviji.
Na ovu ulogu Kosova u srpskom nacionalnom programu– ulogu u kojoj je Kosovo sredstvo a ne cilj nacionalnog projekta – uvek vredi podsećati jer je ta njegova uloga i danas aktuelna.
Početkom 2003. godine, dve godine nakon pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je ponovo otvorila pitanje državnih granica na Balkanu. Kao i uvek do sada u svojoj dva veka dugoj istoriji, i ovoga puta je to učinila preko Kosova, zapretivši da će Srbija zatražiti novi Dejton i sveukupno redefinisanje granica na Balkanu ako Kosovo nastavi da insistira na nezavisnosti. Potpredsednik vlade, Čović, pojasnio je stav vlade u odnosu na pitanje statusa Kosova. “Ako su oni (tj Albanci) za nezavisnost, mi (tj. Srbi) smo za podelu Kosmeta“, rekao je on pre nepunih godinu dana, ponavljajući po ko zna koji put staru ideju o podeli Kosova koju su srpski nacionalisti iz kruga Dobrice Ćosića usvojili još u drugoj polovini 60-ih godina prošlog veka. Stbija je, dakle, na zahtev za nezavisnošću Kosova odgovorila listom sopstvenih teritorijalnih aspiracija, na kojoj je najznačajnjije mesto uvek imala i danas ima – Bosna i Herceigovina. U ovom trenutku pitanje statusa Kosova i dalje je otvoreno, a Srbija ne odaje utisak da je svoju poziciju promenila. Po sredi je pokušaj trgovine teritorijama: Kosovo, odnosno njegov deo, za Republiku Srpsku. Ali, ova politika teritorijalnih kompenzacija, pored podele Bosne i Kosova, dovodi u pitanje granice u celom regionu. Srpski nacionalisti i kreatori nacionalnog projekta sada već teško mogu sakriti da su uvek imali u vidu i istorijsku tendenciju Srbije da svojim državnim prostorom smatra i Makedoniju, makar jedan njen deo. Ako se tome doda i Crna Gora, kao “druga srpska država”, kao “srpska Sparta” – onda je jasno da Srbija ne smatra pitanje granica na Balkanu okončanim i da računa na novi krug iscrtavanja etničkih granica. Nema sumnje da i danjašnja srpska državna strategija, kao i ona od pre 5. oktobra, počiva na načelnom nepriznavanju takozvanih avnojevskih granica, odnosno granica iz Ustava od 1974. godine. Jedino tako je moguće doći na ideju da se Republika Srpska izjednači sa Kosovom.
Da politička elita Srbije, bar svojim većim delom, nije mnogo naučila iz neposredne prošlosti, pokazuje i odnos koji ona ima prema pitanju ustava. Na ovom pitanju, koje postaje sve aktuelnije, svakako će doći do izoštravanja različitih pozicija, što, ukoliko ne bude mudrosti i iznad svega tolerancije, može dovesti do ozbiljnih unutrašnjih napetosti pa i sukoba koji, imajući u vidu složeni sastav Srbije (na primer Vojvodina), može postati i internacionalizovan. Uprkos tome, model prema kome se u ustavnom pitanju Srbija ponašala prilikom raspada Jugoslavije vidljiv je i u SRJ, danas Srbiji i Crnoj Gori, a preti da postane dominantan i unutar same Srbije: srpska politička elita ne prestaje da insistira na recentralizaciji, dramatično zaostaje za realnim procesima, za istorijom. Tako je Milošević izmenom Ustava SRJ u leto 2000 pokušao da recentrralizuje zajednicu Srije i Crne i Gore, što je odvelo daljoj dezintegraciji. Tadašnja opozicija, a potonja nova vlast, prigrlila je i ovaj Miloševićev ustav, iako je bio duboko nelegitiman, zbog čega je region dobio jos jednu bivsu drzavu. Sličan model ponašanja možemo pratiti i unutar same Srbije: projekti regionalizacije koji zanemaruju realnost i pokušavaju da je ustavom promene, da iznova recentralizuju državu, posebno da ukinu autonomiju Vojodine. Sve to, pokrivajući navodno modernim regionalističkim rešenjima. Ponovo se aktuelizuje liberalni nacionalizam, slično kao nekada formulom “jedan čovek jedan glas”; kao što se u vreme raspada SFRJ predlagala “moderna federacija”, sad se predlaže “moderna” regionalizacija. Vrhunac paradoksa su projekti koji u sklopu regionalizacije predviđaju sasvim neprirodnu, neobjašnjivu podelu Srbije na autonomne regije čiji bi status bio izjednačen sa Vojvodinom, a u nekim varijantama čak i sa Kosovom! Gotovo neverovatna izgleda vera da se separatisticke tendencije u slucaju Kosova kao i stvarno autonomističke tendencije u slučaju Vojvodine mogu amortizovati regionalizacijom Srbije. Lažnom simetrijom pokušavaju se otkloniti rešenja kao što su specijalni status ili čak pretvaranje Srbije u federaciju. U Srbiji doista postoji tradicionalna opsesija ustavima – teško objašnjiva vera, ili nada, da se ustavima mogu zaustaviti i preusmeriti autentuični istorijski procesi. Postoji neko neobično poverenje u životne moći ustava i istovremeno krajnji nemar, čak indiferentnost prema elementarnioj ustavnosti i zakonitosti; jedna paradoksalna kombinacija fasciniranosti i istovremenog nipodaštavanja ustavne norme.
Konačno, treba reći da iluziji Srbije da se ustavima mogu poništiti istorijske realnosti povlađuje, i to sistematski, međnarodna zajednica, koja sprečava okončavanje procesa raspada Jugoslavije, pa i danas, kao i prvih godina poslednje decenije XX veka, podržava propale i nelegitimne državne tvorevine i saučestvuje u projektovanju državne mape Balkana koja predstavlja nasilje nad realnošću. Šta je drugo ako ne nasilje nad realnošću insistiranje na međunarodnopravnom subjektivitetu državne tvorevine sastavljene od tri konstitutivna dela bivše jugoslovenske federacije, od kojih dva hoće svoje samostalne države, a treći da njima vlada? Ovakav način tretiranja državnog pitanja na prostoru bivše Jugoslavije samo produžava njegovu agoniju, svima, možda čak najviše Srbiji, neprekidno uzima energiju i onemogućava je da se suoči sa samom sobom. I, što je najopasnije, daje dodatan podsticaj velikoj ovdašnjoj iluziji o etničkim granicama, koja – ne treba gubiti iz vida – nije samo srpska iluzija.
Helsinška povelja, januar – februar 2005.
Peščanik.net, 14.02.2005.
KOSOVO
