Tvrdnja predsednika Vlade Srbije da se svaki Srbin rađa s mišlju da je Kosovo bilo i uvek će biti srpsko, i da s tom mišlju svaki Srbin umire, međunarodnu je zajednicu možda ubedila, a možda i nije. Mene je donekle uveselila.
Nisam primetio da bi Srbi, čijem sam umiranju prisustvovao nešto posebno mislili na Kosovo. Naravno, nisam ni imao prilike da često budem uz samrtničku postelju. Ne, to me nije uveselilo. Uveselilo me je nešto drugo. Pokušao sam da razumem kako je to srpski premijer saznao šta srpska novorođenčad misle. I sve pretpostavke sam morao jednu za drugom da odbacim, sem jedne: da je to zaključio iz činjenice da sva srpska novorođenčad, čim stupe u svet, odmah zaplaču. Premijer misli da plaču zbog Kosova. I da su ubeđeni kako je Kosovo bilo i zauvek će ostati…
Ali, i druge bebe, ne samo srpske, plaču, mogao bi neko da prigovori. Naravno, plaču. Samo, druge bebe plaču jer Kosovo nije, niti će ikad biti njihovo. Jasna stvar. Nažalost, nisam ubeđen da je ovaj argument u prilog srpskosti Kosova dovoljno legalan i legitiman. Zbog toga ga i ne vredi suviše isticati pred licem međunarodne zajednice. Mnogo je čvršći argument najavljeno unošenje Kosova u budući ustav.
Zašto se, međutim, zaustaviti na Kosovu. Svi znaju da su Srbi jedini nebeski narod na planeti. Ako se to zapečati i ustavom, onda će nebo biti srpska teritorija. Legalno i legitimno. I svi oni koji tuda šalju neke svoje rakete i satelite moraće Srbiji da plaćaju zakupninu. Pa da imamo još veći budžetski suficit. I da ne mislimo više kako da nam oproste dugove.
Danas, 18. septembar 2006.
Peščanik.net, 17.09.2006.
KOSOVO
