Radio emisija 01.06.2007, govore: Žarko Korać, Nikola Samardžić, Borka Pavićević, Srđa Popović, Ljubiša Rajić, Mirko Đorđević, Teofil Pančić i Petar Luković.

 
Svetlana Lukić: Za tri dana nam u goste dolazi Karla del Ponte. U čast njenog dolaska uhapsili smo generala Tolimira i nekoliko ljudi koji se terete za zločin u selu Lovas. To bi, veruju naši državnici, trebalo da bude dovoljno da pripitomi glavnu tužiteljku Haškog tribunala. Kada saberemo sve koje smo pohapsili ovih dana, to mu dođe 12-13 srpskih glava. Valjda će to biti dovoljno da zameni jednog Ratka Mladića. Ljudi su ljudi i nema razloga da del Ponteova ne ispoštuje ovu računicu. To sabiranje nesabirljivog mi postaje opsesija. Sabirali smo, kao što znate, godine robije Škorpiona, godine robije atentatora na premijera Đinđića, a pre neki dan je na naslovnoj stranici jednih novina izvedena još jedna računica – privedeno 27 lica zbog ratnog zločina, zloupotrebe službenog položaja i poreske utaje. Kada sve tako lepo združiš, ispadne da je Srbija zemlja koja je praktično završila svoje suočavanje sa prošlošću. Tome treba dodati i vest koja je pratila hapšenje zbog zločina nad Hrvatima u selu Lovas – svi privedeni su pripadnici paravojnih formacija i dobrovoljaca, što znači da regularne jedinice Vojske Jugoslavije, to jest srpska država sa zločinima nije imala nikakve veze. Hrvati još nisu odustali od tužbe pred međunarodnim sudom i od državnog je značaja da se svi zločini pripišu bandama dobrovoljaca i paravojnih formacija – koje su, kao što svi vrlo dobro znamo, bile pod zvaničnom komandom vojske i MUP-a Srbije. Tako da ne znam zašto se prave Toše.

Kada smo kod MUP-a, pre neki dan je narodna milicija proslavila svoj praznik koji, po želji njihovih hrišćanskih srdaca, pada na Svetog Trojicu. Iz svečane lože ih je gledao sam Koštunica Vojislav, uzurpator prestola predsednika vlade. Kraj njega su bili njegov telohranitelj, Jočić, Tadićev izaslanik, Đelić, a iz nepoznatih razloga tu je bio i građanin Aleksandar Karađorđević, kao i ministri vera i prosvete. Šta nam govori ovakav sastav svečane lože? Ta loža simbolizuje vladu nacionalnog spasa koju je Koštunica ipak napravio, jer smo mi takoreći u ratnom stanju. Spolja nas napadaju Amerikanci i Evropljani i otimaju nam teritoriju, a iznutra vrebaju veleizdajnici, koji će se na prvoj krivini pridružiti našim neprijateljima. Koštunica nikome ne veruje osim svojim vernim slugama. Tadić mu je sumnjiv i zato mu ne sme prepustiti ništa, ne samo ministarstva sile, nego ni ona ministarska mesta koja je morao da ustupi žutima. Na njih je postavio savetnike, koji žute ministre treba da drže na oku. Na primer, Slobodan Lalović i Srđan Đurić su dobili savetnička mesta ne zato što je Koštunica hteo da ih negde udomi. Ta savetnička mesta nisu ono što Amerikanci zovu zlatnim padobranom, otpremninom za menadžere koji napuštaju firmu. To je Koštuničina vlada, paralelna onom delu vlade koji kontroliše Demokratska stranka.

On je u nedavnom intervjuu RTS-u na sva pitanja odgovarao sa – tako je i u svetu. Zašto im je trebalo četiri meseca da sastave vladu – tako je i u svetu. Zašto je pobesneli Aligrudić onako vređao demokrate – tako je i u svetu. Jeste, i u svetu postoje koalicione vlade i u svetu stranke menjaju saveznike. I paradajz i beladona pripadaju istoj porodici biljaka, ali jedna od njih je hranljiva, a od druge se umire.

Juče je Savetu bezbednosti predat američko-evropski predlog rezolucije o Kosovu. Sve oči smo uprli u Ruse, što u njihove diplomatske, što u vojne snage. Svi mediji u Srbiji su sa radošću preneli vest – Rusi su lansirali neke specijalne rakete koje mogu da probiju svaki štit i Amerikanci mogu samo da im pljunu pod prozor, pa da se klizaju. Tako nam je zapalo, da živimo u nepodesnom spletu okolnosti, u vreme dominacije zapadne civilizacije. Spoljni svet je pogrešni satni mehanizam koji neće da kuca u srpsku korist i zato mi priželjkujemo da ga neko smrvi. Ako su to islamski fundamentalisti, dobro je, ako su ruske rakete, bog ih blagoslovio.

I da završim citirajući jednog božijeg izaslanika na zemlji, urednika glasila srpske patrijaršije Pravoslavlje, protonamesnika Miodraga L. Popovića. Evo šta je on napisao – Olivera Jeftić je ubedljivo trijumfovala na Beogradskom maratonu, srpski teniseri i teniserke žare i pale po svetskim listama, a evo, pre neki dan zahvaljujući veličanstvenom glasu mlade Kragujevčanke dočekali smo da nam radio i TV programi počinju Molitvom. Posle prošlogodišnje lakrdije i otvorenog koketiranja sa satanizmom, trebalo je da Marija Šerifović, devojka svetog imena, a iz zemlje Srbije, podigne glas i privoli celu Evropu da se moli na srpskom.

Na početku Peščanika slušate Žarka Koraća.

Žarko Korać: Oni su napravili grešku sa tim Balinovcem, jer su mislili da je ova skupština ista kao prošla. Demokratska stranka je dve godine manje-više ćutala, a onda godinu dana nije ni učestvovala u radu parlamenta. U tom periodu, DS se fantomski pojavljivala samo kada je trebalo podržati ustav ili neki zakon. To je bila politika odrešenih ruku za Koštunicu. Balinovac je navodno izabran još tada. Sada je razlika u tome što u skupštini sedi koalicija oko LDP-a. Oni nisu očekivali da će ta grupa da izađe i počne da govori o Balinovcu, jer su oni davno završili sa antilustracijom. Pa nećemo valjda sada da pričamo o Miloševićevom vremenu, pa zar nije vlada tri godine vladala uz podršku Ivice Dačića, Vučelića i Bakija Anđelkovića? Antilustracija je završena i sada odjednom, gle paradoksa, pojavljuje se jedna mala grupa i počinje da govori o gospodinu Balinovcu.

Koštunica je dosledan u svome cinizmu. Nikada mu se ne omakne da predloži nekog jakog liberala. Goran Svilanović je odmah skinut sa mesta kandidata za šefa asocijacije zemalja jugoistočne Evrope. Za Koštunicu je Balinovac normalno rešenje. On pokazuje već jasnu i opasnu identifikaciju sa Slobodanom Miloševićem. On njega izgleda vidi kao tragičnog junaka srpske istorije. Preuzeo je njegove kadrove i dobrim delom njegov stil vladanja. Na primer, oko njega se masovno krade, a on na to uglavnom ne reaguje. Neko im je prvi put u lice rekao kakvi su i Demokratska stranka je na to izašla iz sale. To je bilo najneverovatnije, oni nisu znali šta da kažu. Dačić, za kojeg nemam ni političke ni ljudske simpatije, im je lepo rekao – vi ste ga izabrali za predsednika vladinog zakonodavstva, on zastupa vladu, pa izvolite, vladina većino, izađite i branite ga. Jučerašnji dan u skupštini je bio čas anatomije nemorala vlade Vojislava Koštunice.

Prvo pošaljete jednog strahovito kompromitovanog čoveka da predstavlja vladu, a kada on bude opravdano napadnut od strane opozicije, niko ne izađe da ga brani. A nisu ga branili zato što ih je baš briga i drugo, zato što ne znaju kako da ga brane, jer sve što je o njemu rečeno je istina. Gospodin Balinovac je bio zatečen, a onda se u maniru svoje političke ideje pozvao na boga i rekao da je on vernik. Da nije tužno, bilo bi sramotno pozivati se na boga kada se govori o nečijoj javnoj karijeri. I Srpska radikalna stranka je ispravno osetila da je đavo odneo šalu, jer i ona, naravno, štiti mnoge ljude koje bi trebalo lustrirati. Bila je to jedna dosta gruba lustracija, prvi put je govoreno o visokom državnom službeniku, kojeg tri godine niko nije pominjao. Oni su bili zatečeni. Juče smo videli šta je problem nove vlade. Ona je navikla da ima radikale kao opoziciju, s kojom se nekad nagodi, nekad ne, ali strateški radi s njima. Oni su doživeli šok kada su shvatili da će to biti malo teža skupština nego što su mislili.

Pokazano je da, ako je zastupa Balinovac, ova vlada nije demokratska i da je to skandal na političkoj sceni. Juče se videlo da se Srbija promenila. Ljudi su besni i očajni, počele su političke konfrontacije i hvala bogu da su počele. Demokratska stranka to niti želi, niti ima snage da se time bavi. Boris Tadić je opsednut pitanjem da li će ponovo osvojiti predsedničko mesto. Unapred najavljujem da će tu biti ogromnih problema. Ako on misli da će lako pobediti u prvom krugu, savetujem mu da pogleda istraživanja i vidi ko će mu u stvari dati podršku i kolika će biti apstinencija. Ono što je sigurno je da skupština više neće biti ista. Oni mogu da promene poslovnik, o čemu razmišljaju ili da primene parlamentarno nasilje, da nam prosto ne dozvole da govorimo. Nisam siguran da za to imaju snage.

I ova vlada je potpuno drugačija od prethodne. Taj kontinuitet je prividan, bez obzira što je Koštunica ponovo premijer, što je ministar unutrašnjih poslova isti i što je moguće da će i direktor BIA ostati isti. Prošlom vladom je politički dominirao Koštunica. Ni G17, ni Nova Srbija Velje Ilića nisu ga ugrožavale. Političke odluke je donosio on. Jedni su se proglasili ekspertima za ekonomiju, drugi za asfaltiranje seoskih puteva, ali niko nije imao ambicije da politički protivureči Koštunici i sebe oblikuje izvan dodeljenih resora. U ovoj vladi postoje dve stranke koje su rivali u odnosu na biračko telo i koje imaju želju da dominiraju političkom scenom Srbije. Kohabitacija je započela pre skoro četiri godine, kada je i proglašena novom politikom Demokratske stranke. Koštunica od tada više nije bio markiran kao ključni politički neprijatelj, već kao čovek sa kojim treba i sa kojim se može sarađivati. Sada će se u praksi pokazati koliko je to teško.

Pred ovom vladom su teški događaji i odluke. Tu su Kosovo i Hag, odnosno Mladić. Ne znam zašto se to uopšte zove saradnjom sa Hagom, kada je to pitanje odnosa Koštunice prema Ratku Mladiću. On je bio relativno indiferentan prema izručenjima drugih ljudi Hagu, ali Ratko Mladić i Radovan Karadžić imaju sasvim drugi status u očima Vojislava Koštunice. On politički očigledno ima dobro mišljenje o Republici Srpskoj, o razlozima njenog nastanka, o uzrocima toga rata i teško da onda ima drugačije mišljenje i o ljudima koji su bili glavni akteri te politike. Podsetio bih na njegovu čuvenu izjavu da preko Drine živi zdrava supstancija srpskog naroda, što je strahovita uvreda za Srbe koji žive u Srbiji. Kada vi u ekspozeu premijera čitate da će Srbija preispitati odnose sa svim zemljama koje priznaju nezavisno Kosovo, postavlja se pitanje kako će na to reagovati Demokratska stranka koja, uzgred, drži resor spoljnih poslova. Da li će i ona da se složi sa povlačenjem ambasadora i zaoštravanjem odnosa.

Najveće od svih pitanja za ovu vladu je pitanje evropskih integracija. Prisustvujemo jednoj političkoj drami sa pevanjem i pucanjem i kao da niko ne primećuje šta se u stvari zbiva. Za razliku od mnogih, ja ne mislim da je slučajnost to što je Koštunica izabrao Nikolića za predsednika skupštine. On je mislio tačno ono što je i rekao, da dolazi kosovska kriza i da mu je potrebna podrška Srpske radikalne stranke. Pod pritiskom spolja i iznutra, a delimično i iz svoje stranke, on se povukao. Odluka je bila strateška, a povlačenje taktičko. On želi da dočeka konačno rečenje kosovskog pitanja siguran u podršku Srpske radikalne stranke. U besu zbog pravca u kojem ide kosovska kriza, on je zauzeo potpuno antievropsku poziciju. Iz njega je sunulo antievropejstvo, koje je potka njegove politike od samog početka. On na tu stranu prevodi veliki broj građana Srbije. Mnogi iz nevladinih organizacija i strane diplomate se teše time da je većina u Srbiji za evropske integracije, ali ja bih to shvatio vrlo uslovno. Mislim da antievropsko raspoloženje u Srbiji postaje dominantno. I Koštunica bez ikakve dileme ide u tom pravcu – oduzimaju nam 15 odsto teritorije, oni su protiv Srba, šta će nama takva Evropa, oslanjanje na Rusiju. Pogledajte ponašanje ruskog ambasadora, on već deli lekcije Vesni Pešić. Odbacujući Evropu Koštunica odbacuje njene liberalne vrednosti, ljudska prava i to je razlog uspona ultranacionalističkih opcija.

Egzibicija sa bezobraznim i drskim lepljenjem plakata sa natpisom Bulevar Ratka Mladića na zgradu Radio televizije B92 je bila lična Vučićeva promocija. Sve je to sada izmilelo, i Obraz, i neka organizacija po imenu 1389, crne majice, nacistički pozdravi. Srbi se prave da nisu videli da su simpatizerima LDP-a kod Merkatora ti ljudi, u sred Beograda, salutirali nacističkim pozdravom. Izmilelo je sve što oseća promenu političke klime na tu stranu. Pogledajte agresivnost radikalne stranke u skupštini, ona je sve izraženija, jer oni misle da na tom talasu oni dolaze na vlast, a ne Koštunica. A on u ovom trenutku sasvim sigurno vodi Srbiju u samoizolaciju. Za njega je to put bez povratka i ne vidim kako on iz toga može da se vrati. Interesuje me kako Demokratska stranka misli to da zaustavi, kada će se konfrontirati, na kojoj tački će Tadić reći – ovo ne može. Demokratska stranka zaista rizikuje odlazak na marginu političkog života. Koštunica će tu izgubiti dosta glasača, ali demokratska stranka će ih izgubiti sve. Samo radikali dobijaju. Srbija na kosovsku krizu reaguje samoizolacijom, odbacivanjem Evrope, fantomskim i nerealnim okretanjem Rusiji i prestankom svih reformi.

U celom tom procesu možda je najtragičnije to što naša javnost uopšte ne reaguje, što vodeći intelektualci ćute ili se prave da su umorni, ili su možda i saglasni sa time. Ekmečić i čitava ta elita istoričara sa velikim simpatijama gleda na ovo novo okretanje od evropskih vrednosti. Prvi veliki prekid se desio pod Miloševićem i Koštunica je drugi čovek koji u roku od 20 godina udaljava Srbiju od Evrope. I ono što je počelo Zoranovim ubistvom sada se dovršava. Učinjen je stvarni zaokret u kojem, možda ne svesno, participira i Demokratska stranka. Koštunica je trebalo da kaže – nisam ja izgubio Kosovo, izgubio ga je Milošević, a ja sam samo nasledio jednu izgubljenu bitku. Retko je u istoriji uopšte videti da jedan političar s tolikom radošću tuđi gubitak prihvata kao svoj. Koštunica prihvata tuđi poraz, pretavara ga u svoj poraz i pokušava da povuče celu Srbiju u jednu gubitničku poziciju. Mnogi narodi i države su dugo ostajali u takvoj poziciji. Mađarska je između dva svetska rata bila potpuno marginalizovana na političkoj sceni Evrope, jer nikada nije prihvatila trijanonski sporazum, znači gubitak velikog dela svoje teritorije u Slovačkoj, Vojvodini, Slavoniji, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Rumuniji. I onda je pomagala svaki separatistički pokret u Jugoslaviji između dva svetska rata. Koštunica liči na to.

Kada Kosovo ode, Koštunica može da povratak Kosova pretvori u jedinu temu srpske politike. Kao velikomučenik knez Lazar on nas poziva da svi poginemo zajedno. To je predlagao i vojvoda Mišić na Kosovu polju, u doba povlačenja srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Tada je vojvoda Putnik postao veliki vojskovođa, jer kada je vojvoda Mišić predlažio da se svi poređaju i poginu kao knez Lazar i njegovi mučenici, vojvoda Putnik mu je rekao – nije tebe narod izabrao da ga vodiš u pogibiju, nego da ga spaseš. Setite se koliko puta su Vladeta Janković i Vojislav Koštunica i svi ljudi oko njega izgovorili da bez Kosova nema ni Srbije. A Srbije uvek treba da ima, Srbija mora da preživi kao država. Suicidalna politika Lazareve kletve je besmislena i ludačka, izvinjavam se na reči ludačka. Milošević je krahirao u Hagu, umro u ćeliji. Ali ne, oni neprestano ponavljaju da i mi moramo tim putem. Onda ljudi kažu – čekaj, oni su premijer i predsednik države, oni moraju da brane Kosovo, moramo to da shvatimo, oni su položili zakletvu. Sada hoće da promene zakletvu koju polažu članovi vlade, da se i tamo kaže da će Kosovo biti večito u Srbiji. Čanak im je na to cinično predložio amandman, da kažu i da će Vojvodina, Šumadija, zapadna Srbija, čačanski kraj i sve tako redom zauvek biti u Srbiji. Još jednom se vraćam na te grupice ispred B92. Oni dižu glave kao gljive koje rastu u mraku i pod kamenom, jer osećaju da se polako stvara atmosfera u kojoj će njihove sumanute fraze dobiti podršku državne politike.

Deo tih ljudi oko Koštunice voli rat. Drago mi je da je javnost bila spremna da čuje Srđu Popovića, advokata koji je uvek zastupao i branio ljudska prava. On je rekao šta je imao i javnost je to čula. Žalosno je što je Nata Mesarović pohvaljena kao hrabra žena, jer ona se u svojoj završnoj reči nije usudila ni da zucne da su atentatori možda imali podršku tadašnjeg predsednika države. Pominju se samo ljudi koji su bili neposredno zaduženi za obezbeđenje Zorana Đinđića, što implicira da je i on odgovoran za svoju smrt. Ne verujem da je ona htela da to tako zvuči, ali jeste. Svi znamo da se Rade Bulatović, tadašnji savetnik za bezbednost predsednika Koštunice, viđao sa nekima od ljudi koji su sada osuđeni. Što se tiče ljudi iz vrha Demokratske stranke, koji ponekad koriste ime Zorana Đinđića, ruku na srce, mnogi od njih su profitirali od te smrti. Neko od njih može da kaže – takav je bio sticaj životnih okolnosti. Ali činjenica je da su u toj stranci marginalizovani apsolutno svi ljudi koji su bili bliski Zoranu Đinđiću. Đinđić postoji u sećanju ljudi, on jeste doživljen kao simbol uspešnih reformi i tragične žrtve za opšte dobro i to je nešto što oni ne mogu da promene. To se zove sud naroda.

Nedavno sam čitao knjigu o legendarnom Ričardu Lavljem Srcu, koji je išao da oslobađa Hristov grob u Jerusalimu. Autor knjige, sa tipično engleskom objektivnošću, pokazuje da taj čovek u stvari ništa nije uradio za Englesku. Kraj života je proveo na svojim posedima u Francuskoj i Normandiji, jer mu je smetala engleska klima. Autor knjige zaključuje – eto vam cinizma engleske istorije, mnogi njeni kraljevi su osvajali teritorije, popravljali državnu upravu, a nisu zapamćeni. A ovaj, kaže, koji nije voleo Englesku i čitav život je proveo van nje, ostao je u uspomeni naroda kao veliki, mitski kralj. U slučaju Đinđića, sud naroda je tačan. Pustite bilo koji njegov govor i videćete da je deset puta životniji nego bilo šta što se danas priča na političkoj sceni Srbije. To je neshvatljivo, ali to je istina. Evo, pustite jedan njegov govor i imaćete utisak da on stvarno sada tu stoji i govori. Corax je napravio fantastičnu karikaturu Bore Jovića, koji je obukao Titovu maršalsku uniformu, pa mu je ogromna. Na to me podsećaju naslednici Đinđića u Demokratskoj stranci, na figurice koje su obukle preveliko odelo. A ne bi moralo biti tako, ne bi moralo. Jedan veliki grčki filozof je rekao – bedan je učenik koji ne nadmaši svoga učitelja. Civilizacija počiva na tome da oni sledeći urade nešto više. Naslednici Zorana Đinđića treba da budu 50 puta bolji od njega. Nažalost, Srbija će na to još dugo čekati.

Ovo je loš trenutak za Srbiju. Njome danas politički dominira čovek koji je ponovo vodi u izolaciju. On stvara privid alternative i zato zove u posetu Karlu del Ponte i odlazi u Savet Evrope da im citira Džona Stjuarta Mila. Taj zapadni svet je na neki način naivan, ali kada se otrezni, suroviji je nego mi na Balkanu. Oni mogu da postanu zaista gadni kada prestanu da vam veruju – ti si lažov i sa tobom nema razgovora. Zanima me koliko puta se može lagati o tome da mi nemamo pojma gde je Ratko Mladić. Pala je i izjava stoleća – mi ćemo dokazati da on nije u ovoj zemlji. Učio sam logiku kao student filozofije, i formalnu i simboličku, i znam da je jedini način da dokažete da neko nije u ovoj zemlji to da kažete gde se nalazi, što znači da znate gde je. Ta izjava je za enciklopediju gluposti XXI stoleća.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Žarko Korać, a u nastavku Peščanika slušate o čemu je govoreno u Zelenom zvonu u Zrenjaninu, na tribini pod nazivom Ko sada sme da vas pogleda u oči. Tribina je održana onog dana kada su radikali i ostali u bivšem Bulevaru AVNOJ-a, sadašnjem Bulevaru Zorana Đinđića lepili plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića. Slušate Borku Pavićević, Nikolu Samardžića i Srđu Popovića. Tribinu je vodila Danica Vučenić.

Nikola Samardžić: Vi se sećate kako su tokom pobune Crvenih beretki one babe izlazile iz solitera i nosile im kafu, kako su im trubili iz automobila i pozdravljali ih. To je bilo jedno osećanje da su Crvene beretke mainstream, da su oni vlada, da je Legija premijer, a da to nije Zoran Đinđić. Tako i današnji događaj možemo posmatrati kao Vučićevu opomenu i poruku. Ali to nije poruka nama ovde, to je poruka Koštunici. To je podsećanje na njihove dogovore koji su se odvijali pre dve ili tri nedelje i opomena da je taj dogovor prekršen. To je tihi obračun dvojice istomišljenika. Zaista ne bi trebalo porediti Ratka Mladića i Zorana Đinđića, jer je Zoran Đinđić zaista bio jedna izuzetna pojava, a raznih Ratka Mladića nažalost ima mnogo više nego Zorana Đinđića. Mi danas nemamo zakone koji to zabranjuju, već je to samo komunalni prekršaj. U našem zakonodavstvu u stvari ne postoji nijedan zakon koji se odnosi na bilo šta što se dogodilo u proteklih 60 godina. Ovo što se danas desilo ispred B92 je i pitanje kulture, jedno pitanje samilosti, jedno moralno pitanje i bilo bi sasvim pogrešno svoditi ga samo na pravnu ili političku problematiku.

Borka Pavićević: Ja ne vidim suprotnost između Bulevara AVNOJ-a i antifašizma Zorana Đinđića. Đinđića vidim u kontinuitetu sa 1943. godinom. U toku je sređivanje prošlosti. Varvari su ušli u prazan prostor. Kako smo dozvolili da se to otme kontroli ili šta demokratija radi u fašističkim vremenima? Finale svega toga je govor Tomislava Nikolića o sebi kao poštenom čoveku. To me je jako podsetilo na jedan govor koji se uči na studijama dramaturgije, govor Marka Antonija nad mrtvim Cezarom, u kojem se kaže – ali Brut, ubica, je častan čovek. I pazite, Nikolić u pet i petnaest ujutru kaže sa skupštinske govornice – pored nas vaša deca mogu mirno da spavaju. A šta ćemo mi roditelji da radimo? Suština Koštuničine vlasti je borba za nadležnost nad istorijom. To su ljudi koji se biju za svoju interpretaciju istorije.

Srđa Popović: Ljudi koji su zalepili te plakate su učinili prekršaj protiv javnog reda i mira, time je povređen javni moral. Vi ne možete veličati ljude koji su optuženi za tako teška, gnusna krivična dela. I ja mislim da je te plakate trebalo da skida policija, nije trebalo čekati da se građani sete da ih skidaju. Pitanje šta je javni moral u jednoj zemlji je stvar pravnog standarda, osnovne saglasnosti u jednom društvu šta je moralno, a šta nije. Ta saglasnost u ovom društvu ne postoji, jer u njemu vlada jedan intelektualni i moralni nihilizam i zato izgleda da je sve dozvoljeno. Često slušam ljude koji učestvuju na televiziji u nekim polemikama, pa neko kaže – genocid je užasno delo, a drugi kaže – to je vaše mišljenje, kao da su sva mišljenja jednaka. Što se tiče stavljanja Ratka Mladića i Đinđića u jednu rečenicu, mislim da je to užasno. Zoran Đinđić je bio filozof i čovek velike socijalne odgovornosti. Ratko Mladić je ono što se nekad u Srbiji zvalo – čizma, on je asocijalni psihopata. Ne vidim uopšte kako se te veličine mogu porediti.

Nikola Samardžić: Na dan Đinđićevog ubistva bio sam u Njujorku. Javili su mi šta se desilo i ja sam pozvao telefonom svog kolegu sa Kolumbije. On je bio Koštuničin propagandista, koji ga je doveo da na Kolumbiji održi neko predavanje. I rekao sam mu šta se dogodilo, a on je rekao – da, čuo sam, dobro je, sada možemo da obavimo naš posao. Tog trenutka mi je sve bilo jasno. Meni zaista nije potrebna presuda da zaključim ko je profitirao iz tog atentata. Da li ćemo ikada saznati pojedinosti komandnog lanca koji povezuje vojsku, Udbu, Legiju, Crvene beretke, Sinod i tako dalje, danas je malo važno. Naša obaveza je da oživimo u sebi ovog čoveka kojega oni nisu uspeli da ubiju. I ako se istraga povodom pobune Crvenih beretki, koja je jedan od poslednjih pravnih rezervnih položaja sa kojih možemo da pokušamo da istražimo čitav slučaj, ne izvede do kraja, to nije toliko važno, jer istina je već danas, nažalost, tako očigledna.

Borka Pavićević: Zadovoljenje pravde u ovoj zemlji je dug proces i ova presuda nije zadovoljenje pravde koje dugujemo tom čoveku, koje dugujemo žrtvama iz vremena rata, koje dugujemo jedni drugima, koje dugujemo razaranju od 1991. Postoji određena povezanost između svih tih stvari. Kada govorite o plakatima sa imenom Ratka Mladića, postavlja se pitanje kada će ovde, bez policije, biti shvaćeno da se ne može zalepiti plakat sa imenom Ratka Mladića. Koliko će vremena biti potrebno da ovo društvo ostvari konsenzus koji kaže – taj čovek je ratni zločinac. Taj Legija verovatno smatra da je to uradio u ime države. Sve dok se ta kriminalna država ne razglobi do kraja, nećemo moći da govorimo o zadovoljenju pravde. Vi gledate besomučnu drskost i klovneraj tih ljudi koji su ubijali za vreme rata, formirali se u vreme rata, klali druge i sve vreme bili službenici države. Čovek lepo kaže – ja sam pukovnik. Kada se ta stvar razjasni i učini vidnom, postojanje istine će te ljude sklanjati sa javne scene. Trenutno vlada konsenzus uzajamnog straha. Ta nova vlada je jedan grčeviti zagrljaj koji sprečava dalje raščišćavanje stvari. Osim ravnoteže straha, teško je naći drugo obrazloženje za ono što što se sada odvija na političkoj sceni.

Srđa Popović: Ulemek ne veruje ni u šta, taj čovek se zaklinjao i služio Miloševića i onda ga je izdao, pa se zaklinjao i služio Đinđiću, pa ga je izdao, pa se zaklinjao Koštunici – izdaće i njega. Taj čovek nema nikakvih ubeđenja, to je čovek koji pliva kroz život rukovođen svojim interesima i svojom bezobzirnošću i, kao i svaki siledžija, on je time u prednosti nad svima nama. On nije govorio ono što misli, ali su o tome govorili drugi, pre svega svedoci saradnici. Oni su govorili o nameri da obore tu vladu i dovedu patriotske snage na čelo zemlje. Svi akteri su imali različite motive. Zemunski klan je bio jako zadovoljan situacijom u kojoj im Ulemek sa legitimacijom državne bezbednosti omogućava da prodaju drogu i da se bogate. Oni opisuju da su se kretali u kolonama od po 5-6 luksuznih vozila, koje nije smela da zaustavi nijedna policija. Ulemek je imao drugačiju motivaciju. Vodila se istraga za Ibarsku magistralu, bio je najuren iz službe, ostao je na cedilu. U njegovom kompjuteru su pronađena pisma koja je on pisao raznim političkim ličnostima nudeći svoje usluge. I on se plašio Haga. Nekoliko nedelja pre ubistva, stiglo je jedno pismo od Haškog tribunala u kojeme je izraženo specijalno interesovanje za njega i za Zvezdana Jovanovića. Oni koji su Ulemeka gurnuli u sve to, imali su svoj interes, koji se razlikovao od interesa zemunskog klana i od Legijinog interesa, a to je bilo da protivno izbornim rezultatima dođu na vlast. Ta mnogostrukost motiva čini stvar malo nepreglednom.

Nikola Samardžić: Srđa Popović kaže da je Ulemek izdao Miloševića. Prethodno je pobegao iz te Legije stranaca, znači i njih je prodao, pa je posle to učinio i sa premijerom Đinđićem. Ali ja mislim da je njega Koštunica prevario, da on nije stigao da prevari Koštunicu i da je njegovo ćutanje posledica nekog dogovora koji je postignut te noći kod generala Miloševića. Tu su boravile razne osobe, kao što je Koštuničin savetnik Nikitović, tamo se pojavio i Tijanić i razvlačio kablove, tamo je bio i ministar pravde Stojković i tako dalje. Tu je postignut neki dogovor i svojim zavetom ćutanja Legija taj dogovor poštuje. Zaista nemam drugo objašnjenje.

Srđa Popović: Po meni, u noći između 2. i 3. maja kada se Ulemek predao, nije postignut nikakav dil. Ovo je čista teorija, ali mislim da objašnjava sve činjenice. Zašto bi se on predao? Zbog čega bi se Milorad Ulemek predao? Ja mislim da se on uopšte nije predao. Onog trenutka kada je zavedeno vanredno stanje, za taj deo imamo osnova u spisu, on je potpuno otkačio zemunski klan. Kada su došli da ga pitaju šta sada da radimo, on je kazao – ne znam, idite u šumu, on je njih otpisao. On sam otišao je kod onog od koga je i dobio naređenje da to uradi i kazao – e sad, burazeru, šta ćemo sad, sad me sklanjaj. I taj ga je sklonio. To je bio neko ko je mogao slobodno da ga transportuje u doba vanrednog stanja, to su bila vozila koja nisu smela da se zaustavljaju i on je sklonjen tamo gde ti ljudi drže i neke druge begunce, recimo begunce od Haškog tribunala. I onda u jeku predizborne kampanje, njega za uši dovode u sud da priča priču o tome kako je sa Čedom švercovao heroin. Ništa oni njemu nisu imali da obećavaju, jer je on bio pod punom kontrolom sve vreme i to je po meni jedina teorija koja je logična. Ne kažem da se to desilo, kažem da je to jedino objašnjenje koje je logično.

Danica Vučenić: Da su se oni kao svedoci pojavili na sudu da li biste ih vi pitali o tome?

Srđa Popović: Ja bih pokušao da im postavim mnoga pitanja, ali ne očekujem da bi se oni rasplakali i kazali istinu. Ali, i to znaju ljudi koji rade u sudnici, svaki odgovor je zanimljiv, jer vodi drugim pitanjima. Recimo, ako nije tako bilo, a zašto ste sakrivali taj sastanak, pa ako nije tako, zašto ste uništili knjigu u koju se upisuje svako ko dolazi u ministarstvo, pa ako nije tako, zašto niste umeli da nam objasnite, ne umete ni dan danas, šta je bio cilj vašega sastanka. Kaže – da mu garantujemo bezbednost. Pa mogli ste mu garantovati bezbednost i posle pet dana i zar su potrebni i direktor BIA i ministar unutrašnjih poslova i Nikitović i Stojković i Tijanić da mu garantuju bezbednost i da mu je garantuju tri sata. Zato su oni i zaštićeni, njih je sudija Mesarović zaštitila, ali mislim da im je učinila medveđu uslugu.

Danica Vučenić: Čime?

Srđa Popović: Time što im nije dozvolila da, ako imaju šta da objasne, to objasne i ostavila nas je da zauvek sumnjamo. Ne znam da li će biti dignuta optužnica, protiv koga i kada, ali sumnja koja je stvorena oko toga neće nestati nikad. Nikad.

Danica Vučenić: Pitanje je šta ovi ljudi koji su dobili po 40 godina zatvora dobijaju time što ćute.

Srđa Popović: To je njihova jedina zaštita. Oni nisu glupi, oni vide da su se njihovi prijatelji bavili opstrukcijom tog suđenja. Pa kako bi smeli da protiv toga nešto kažu ili pokušaju. Stvari nisu tako teške ako se usudite da mislite, ali u ovoj zemlji je stvorena jedna situacija u kojoj je postalo opasno misliti. Dok sam obrazlagao svoje predloge, predsedavajuća veća Nata Mesarović mi je stalno govorila – nemojte da zaključujete. Pa izvinite, ako obrazlažem svoj predlog, moram da zaključujem, znači da mislim. Kada joj je dosadilo da mi govori da ne zaključujem, ona mi je rekla – onda nemojte da obrazlažete. Kazao sam joj – znate, možda ja obrazlažem i pogrešno, ali vi ćete sve to da odbijete, pa pustite me da obrazložim, a vi ćete posle reći da je to glupost i da to nema nikakvog smisla i fino, ja sam zadovoljan. Ali ja imam neku dužnost prema svojoj stranci, prema onome što smatram da je moja uloga u ovom sudu, da to predložim i da to obrazložim, zašto mi to ne dopuštate. I ja nisam uspeo da do kraja obrazložim svoj podnesak i svoje predloge. Na kraju sam kazao – pa ako to ne može, ja ću da sednem, hvala.

Svetlana Lukić: Govori profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, Ljubiša Rajić.

Ljubiša Rajić: Moram priznati da sam bio strašno iznenađen kada su na kraju napravili vladu ljudi koji su se međusobno toliko optuživali i toliko ponižavali iskazima da sam pomislio da oni više nikako ne mogu zajedno. Što se tiče nas koji radimo na univerzitetu i malo šire u kulturi, moram reći da izbor i imenovanje Lončara za ministra prosvete doživljavam kao potpunu katastrofu za prosvetu. Mi ga znamo sa univerziteta, dok je bio asistent kod Milčina, ako se tako zvao tadašnji radikalski rektor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, koji je najurio Tibora Varadija i još neke druge. Kasnije se kao ministar za lokalnu samoupravu pokazao kao prilično nesposoban čovek. On ne zna strane jezike ili možda nešto natuca engleski, pričaju ljudi da ni sa kim od stranaca ne opšti, da se sa njim ne može razgovarati i stavovi koje je iznosio ne ulivaju nikakvo poverenje. Ovih dana je održan sastanak saveta univerziteta, on je došao i onda se izvinio, jer je govor o svojoj viziji razvoja univerzitetskog obrazovanja zaboravio u ministarstvu. Ja se bojim da je on to izmislio kao opravdanje i da on nema nikakvu viziju. Iznenadilo bi me da on ima viziju, kada nijedna vlada u Srbiji već 20 godina nema nikakvu viziju, sem one koja važi od početka devedesetih, da je šef policije prelazni oblik u metamorfozi od ničega do bogatog poslovnog čoveka.

Kada je reč o nauci, mislim da je izbor Ane Pešikan dobar, lično je poznajem i imam puno poverenja u njene sposobnosti i njenu čestitost, ali je to nemoguća misija u državi u kojoj ne postoji nikakva razvojna politika. Ona će morati da sarađuje sa Lončarom, a ne vidim kako je to moguće. Kada je reč o kulturi, ipak me je prenerazila izjava Voje Brajovića da on neće biti ministar koji u slobodno vreme glumi, nego glumac koji će u slobodno vreme da ministruje. To pokazuje krajnje neozbiljan odnos prema bavljenju politikom, tako da ne očekujem baš mnogo. Osim toga, to su rogovi u vreći, međusobno posvađani, i ta vlada će početi da puca duž šavova gde se njihove različite koncepcije sudaraju. Onda će se verovatno dogoditi ono što se dogodilo sa prvom Koštuničinom vladom, a to je da svaka stranka ima svoj resor i radi unutar njega šta god hoće. To znači da mi nećemo imati celovitu politiku nego ćemo imati konglomerat različitih stavova, gde će nekada nešto moći da se uradi, a nekada će se sve međusobno potirati. Negde početkom devedesetih, dok sam još bio u UJDI-ju, pokušali smo u jednom trenutku da okupimo tadašnju opoziciju da se makar malo dogovore o nekoj saradnji. I pamtim razgovor koji je trajao skoro dva sata, koji se uglavnom vrteo oko toga ko će koga da zove, ko će prvi da uđe, ko će prvi da izađe, ko će prvi da govori, ko će gde da sedi za stolom, a uopšte se ni u jednom trenutku nismo dotakli onoga čemu je trebalo da posluži taj razgovor.

Ne znam kako da objasnim činjenicu da ministar Velja Ilić povodom hapšenja ove carinske mafije kaže – da ste kraduckali, pa u redu, ali ste počeli, brate, mnogo da kradete. Dakle, ministar kaže – da ste samo kraduckali, ja bih vam kao ministar progledao kroz prste to što činite krivično delo. Kao što je nekada Mihalj Kertes rekao za tu istu carinu – ja sam njima izdao nalog da ne mogu da uzmu više od flaše viskija i boksa cigareta dnevno. Dakle, on im je izdao nalog da kradu, ali u određenoj meri. Mi smo prihvatili krađu kao nešto normalno, ali što ne sme preći neku granicu. Smemo da kraduckamo, ali ne da naveliko krademo. Ni birači, čak ni mediji ne reaguju na to i ne kažu – ljudi, to je potpuno nedozvoljeno, a ni na izborima ne reagujemo u skladu sa tim. Mi i dalje glasamo za one iste za koje smo već glasali, jer smo prihvatili nenormalno kao normalno. Posle rasprave koju sam imao na Studiju B o kulturi, dosta ljudi me je zaustavljalo na ulici i govorilo mi – bilo je divno čuti nekoga ko civilizovano raspravlja. Niko mi nije rekao – bilo je lepo čuti ono o čemu ste raspravljali, bilo je lepo čuti vaše mišljenje. Mi smo navikli da je pljuvanje, međusobno svađanje, podmetanje, laganje normalno, pa je lepo kada se neko ponaša drugačije, ali ni u prvom, ni u drugom slučaju ljudi ne razmišljaju o posledicama tih stavova, da li su ti stavovi ispravni, neispravni, dobri, loši.

Mi vičemo – ne damo Kosovo i onda te dve reči napišemo spojeno, a šta ćemo uraditi sa tim Kosovom ako ga jednog dana ipak dobijemo, to nikoga ne zanima. To me podseća na razgovor Moše Dajana i nekog drugog izraelskog generala za vreme sinajskog rata. Jedan od njih dvojice je predložio – hajde da sutra prepodne zauzmemo Kairo, a onda je onaj drugi pitao – a šta ćemo da radimo sutra popodne. Voleo bih da ovde neko najzad odgovori na pitanje šta ćemo da radimo sutra popodne u kulturi, u prosveti, na Kosovu, bilo gde. Odgovor na to pitanje je ovde postao potpuno nezanimljiv. Važan je život u ovom trenutku, sada, a šta će posle da bude, videćemo kada tamo stignemo. To je bila suština i Miloševićeve politike – hajde da prođemo kroz prvu raskrsnicu, a da se ne sudarimo, kroz prvi zavoj, a da ne sletimo s puta, pa ćemo kod drugog da razmišljamo šta ćemo. Nikad se nije postavljalo pitanje – a gde taj put vodi, koji je cilj kojem težimo. To nije zanimljivo ni biračima, ni političarima, nikome.

Juče sam kupio drugu knjigu Nacionalni park Srbija i na jednom mestu se kaže: mi pravimo gluposti, pa u zagradi – počev od 1389. godine. Ne postoji svest o tome da svaka stvar koju učinimo, svaki iskaz koji iznesemo proizvodi neke posledice. Što je neko više u društvenoj hijerarhiji, utoliko su mane ili neobazrivosti ili gluposti datog lica pogubnije po društvo kao celinu. Prosto, ako jedan običan vojnik pogreši, poginuće, ali ako general pogreši, onda gine cela divizija od 20.000 vojnika. E, mi nemamo taj osećaj da što si više gore, imaš sve manje prava na grešku. Predsednik vlade i predsednik države bi morali da budu savršeni skoro kao anđeli. Ne, naprotiv, kod nas se još uvek njima više gleda kroz prste nego običnim ljudima, tako da na kraju postane opasnije ukrasti flašu piva u prodavnici nego protraćiti milijarde iz državnog budžeta ili ih čak i ukrasti. Pre neki dan je objavljeno u novinama da je jedan japanski ministar izvršio samoubistvo zato što se posumnjalo da je proneverio neki novac. Kada bi se to primenilo kod nas, ostali bismo bez velikog dela političke elite.

Mi prosto nismo u stanju da izrangiramo krivična dela po njihovoj važnosti za društvo. Ogromna pronevera društvenog novca, ono što čini drumska ili carinska mafija, ogromna je šteta za budžet, ali u materijalnom smislu. To su stvari koje se mogu na ovaj ili na onaj način nadoknaditi. Druga je stvar ratni zločin, to razara ljudski um. Srbija danas ni izdaleka nije onakva kakva je bila devedestetih. Devedesetih niko nije mogao da zamisli da će Škorpioni biti hapšeni, naprotiv, mogli su samo da dobiju počasnu ulogu u TV dnevniku RTS-a, kao što je i Šešelj mogao da priča na TV Politici kako je najbolje klati zarđalom kašikom. Ali prosto se izgubio osećaj da ljudski život ima određenu vrednost. Najgrozniji slučaj koji sam ja lično doživeo, iako nije neka velika stvar, desio se kada sam ušao u taksi pre nekoliko godina. Neka žena je pokušala da pretrči ulicu i onda je taksista rekao – sve ovo treba prebiti, pa jebati. Dakle, redosled je ono što je tu grozno, jer ukazuje na potpuno odsustvo osećaja za vrednost ljudskog integriteta, telesnog i psihičkog. To su uzrečice koje stalno slušamo, ali taj taksista mi je to servirao u jednoj jedinoj rečenici i to je na mene delovalo porazno. Takav čovek će sutra negde ubijati. Problem je u tome što smo u Koštuničinoj prvoj vladi imali jedan period kada su zločini veličani. Dragan Jočić i dalje smatra da je isticanje table sa natpisom Bulevar Ratka Mladića sitan prekršaj, iskazivanje političkih misli. Nije, Ratko Mladić je čovek za kojim je raspisana međunarodna poternica i ako ministar policije smatra da je veličanje lica, koje njegovo ministarstvo mora da goni po službenoj dužnosti, puko isticanje političkih stavova, onda je nešto pogrešno u ljudskim glavama.

Mi pravimo heroje od onih koji su bili manje-više štetni po narod tokom istorije. Mi veličamo velike vojskovođe, veličamo cara Dušana koji je vodio osvajačke ratove. Običan sebar koji je u srednjem veku sa svojim sinovima radio na njivi, dok mu je žena sa ćerkama muzla krave značajniji je za istoriju Srba od cara Dušana. On je proizvodio nešto, a car Dušan je to uništavao svojim osvajačkim ratovima. Ali kod nas taj običan sebar ne znači ništa, on je pozitivan samo ukoliko je kao vojnik ginuo za tog cara Dušana. Ovde se veličaju generali JNA. Ja bih voleo da mi neko kaže koju su oni to bitku od 1991. na ovamo dobili, koju su bitku bilo gde dobili. Opkoliti Sarajevo i pucati na Sarajevo, šta je tu herojsko, šta je tu veliko? Vukovar je na kraju osvojen, ali pri tome je toliko ljudi poginulo na obe strane, toliko imovine je uništeno i potrošeno je toliko vojnog materijala da jedan prosečan student vojne akademije može da kaže da je ta bitka izgubljena. Bitka nije dobijena ako si osvojio neku teritoriju, nego se tu računa i koliko je to osvajanje koštalo. Ako si posle tog osvajanja vojnički, organizaciono, politički i moralno toliko uništen da nisi u stanju više ništa da uradiš sa tom osvojenom teritorijom, onda je to srednjevekovno osvajanje – osvojio si grad, opljačkao i spalio. To je kao u špageti vesternima, dolazi banda, opljačka selo, spali i pobije. To je opet ono o čemu smo govorili, život u pukom trenutku, nesposobnost da se misli dalje od vrha nosa, da se planira na godinu, dve ili tri. Kod nas je kratkoročno planiranje – šta ću da doručkujem, srednjoročno – šta ću da ručam i dugoročno – šta ću da večeram.

Ljudi poseduju neku neverovatnu sposobnost da herojima proglase obične kriminalce. Većina tih kojekakvih Dušana silnih, Belih orlova, Žutih osa, Škorpiona, SAJ-ova, JSO-a, su bili najobičniji kriminalci. Ljudi veruju da oni brane nas Srbe, misle da su kriminalci etički sentimentalni ljudi. To je kao da tvrdite da jedan srpski džeparoš nikada neće da ukrade od Srbina, on će da odžepari samo nemačke turiste. Ja za takve džeparoše nisam čuo. Kada nema Jevreja da ih skinhedski pretuku, pretući će Rome, kada ne bude bilo Roma, pretući će Srbe, zato što su oni kriminalci koji hoće nekoga da pretuku.

Kolaju različite priče po gradu zašto Demokratska stranka nije dobila ministarstvo prosvete. Jedna od fantastičnih priča, ali nažalost sasvim realna, jeste da se DSS uplašio da će se Gašo Knežević vratiti i da će ukinuti veronauku i da će potisnuti Srpsku pravoslavnu crkvu i naneti štetu srpskoj duhovnoj vertikali. Dakle, isti onaj Gaša Knežević za čije vreme je veronauka preko noći uvedena. Kod nas postoji ta fascinacija silom: ustav, zastava, himna, grb, vojska, policija. Polovina toga je potpuno nebitna. Engleska nema ustav, ali i dalje funkcioniše bolje nego Srbija, da ne govorim o Kosovu. Himna, to je ništa, jedna pesma, može da bude, može da je ne bude, ničemu objektivno ne služi, sem da se svira kada se podiže neka zastava ili se takmiče neki sportisti. Grb, čemu mi služi taj grb? Zastava, podiže se, spušta se, ali ima li ikakve konkretne vrednosti? Mi smo opsednuti vojskom, to je cela tradicija, mi se ovde obučavamo na starcu Vujadinu, na ratovima. Kod nas je istorija istorija ratovanja i ljudi najviše vole da vode decu u vojni muzej. Vojni muzej je valjda jedino mesto gde možeš bar dečake da odvedeš, a da ne moraš da ih podmitiš sladoledom. Da ih odvedeš u Narodni muzej, već moraš da im ponudiš bar sladoled, inače neće da idu, a za Galeriju fresaka moraš da im kupiš ručak i obećaš ceo dan u Košutnjaku.

Problem je u tome što čak i kada neko hoće ministarstvo prosvete, zanima ga pre svega osnovno obrazovanje, jer tu ima puno dece, puno roditelja, puno birača. Problem je u tome što je DS za vreme Tadića izgubio ogroman broj vrlo sposobnih ljudi koji neće da se angažuju, a i neki koji su bili briljantni ministri, kao Gordana Matković, neće više politički da se angažuju. DS je pocepan na dve struje, modernu i nacionalnu. Kada je Đinđić na poslednjem kongresu kojem je on predsedavao objavio da su primljeni kao posmatrači u socijalističku internacionalu, pola sale je tapšalo, pola sale je psovalo majku, to ne treba nikada zaboraviti. Taj deo želi Radoša Ljušića, na ovaj ili onaj način, taj deo želi nacionalističku školu. Da bi se nešto izmenilo, potrebno je da postoji politička volja koja bi rekla – ne mogu više da postoje ovakvi udžbenici istorije. Ali to znači da neko prvo mora da kaže – ne postoji jedna nego više istina, a uloga nastavnika je da predstavi različita tumačenja i argumente za i protiv. Tu su i klanovski interesi. Zavod za udžbenike i dalje je velika krava muzara za prebogato plaćenog direktora Radoša Ljušića i ljude koji su mu najbliži.

Tako da imamo sve, od uticaja pravoslavne crkve, preko konzervativnosti DSS-a, oportunizma unutar DS-a, nezainteresovanosti G17 za sve što nije povezano sa parama, do lenjosti velikog broja ljudi koji se boje toga da će morati da na svega tri godine pred penziju nauče nešto novo. Mi i dalje živimo posledice devedesetih. Ne može neko deset godina intenzivno da stvara nacionalizam, da to bude jedna od osnovnih poluga koje kontrolišu društvo, a da se posledice toga ne osećaju. Potrebno je stvoriti svest kod ljudi da postave pitanje ko zarađuje na tome. To je vrlo primitivno pitanje, ali pomoću njega čovek vrlo brzo otkrije zbog čega je nešto pokrenuto. Zašto su baš sada ovoj školi odobrili, a onoj nisu, pa postavite pitanje ko će na tome da zaradi pare, ko će tu da dobije tezgu, ko će da preuzme ovo ili ono, kome će se prodati nešto. To je način da dođemo do spoznaje zašto se stvari zbivaju. Prvi signal da se u prosveti ništa lepo neće desiti je to što se priča da je Lončar za svoju savetnicu pozvao Ljiljanu Čolić, bivšu ministarku, koja mi je na jednom nastavno-naučnom veću rekla da misli da je sve uradila onako kako treba i da bi sve što je učinila opet učinila na isti način.

Govori se o tom četvrtom stubu vlasti, agencijama, koje jesu deo države, ali nisu neposredno potčinjene ni izvršnoj, ni sudskoj, ni zakonodavnoj vlasti, a koji treba da obezbede da se stručna pitanja izmeste iz domena čiste uprave i neposrednog uticaja političara. Kod nas je osnovana gomila takvih institucija: nacionalni savet za visoko obrazovanje i komisija za akreditaciju i komisija za sprečavanje sukoba interesa. Ali ideja nije bila da oni rade svoj posao, ideja je bila da oni postoje na papiru, da se to može pokazati Evropskoj uniji, Svetskoj banci, Evropskoj konferenciji univerziteta ili bilo kome drugom koji od nas očekuje da to imamo. Mi nemamo državnog revizora koji može da kaže ministru finansija – stavljam zabranu na ovaj budžet, u njemu ima nejasnih stavki. Mi to nemamo, zato što ideja i jeste da to ne funkcioniše, jer ako to profunkcioniše, ogroman deo vlasti će biti izmešten iz neposredne kontrole. Jednog dana ćemo morati sve to da postavimo na pravu osnovu, ali je problem u tome što čekajući trenutak da najzad sazre politička svest, mi drastično gubimo vreme. Ljudi ne primećuju dok su unutar zemlje koliko se svet promenio, tek kada izađeš van zemlje primetiš koliko smo postali ranjivi na bilo kakav pritisak. Mi gubimo korak, nemamo više ni intelektualnih ni materijalnih resursa. Ljudi zaboravljaju da neke od najmoćnijih kompanija mogu Srbiju da kupe za gotovinu i da neće imati trunčice milosti prema nama i da nikakvi radikali to ne mogu da zaustave. Mi više ne proizvodimo ni televizore, ni frižidere, ne proizvodimo skoro ništa što nam je potrebno. Pa onda ne proizvodimo ni u prosveti. Danas je veći problem uvesti knjigu nego kamion. Ako naručim knjigu od knjižare u inostranstvu, ja moram da platim carinu. Ti ne možeš da objasniš nijednom ministru finansija da nema razvoja prosvete, nema razvoja nauke bez stalnog priliva stručne literature i dajte mi mogućnost da kupujem knjige iz inostranstva i nemojte činiti da me ta knjiga košta tri puta više nego u knjižari u inostranstvu. Ali ovde se raspravlja kako srediti uvoz cigareta, luksuznih televizora, Oriflejmovih proizvoda. Kada u Beogradu budem video onoliko knjižara i kulturnih institucija koliko ima Lilijevih prodavnica, poverovaću da smo negde stigli.

Ipsen ima dramu u kojoj postoji jedna savršena replika – oduzmi prosečnom čoveku životnu laž i oduzećeš mu životnu sreću. Prosto niko ne voli da stane pred ogledalo i samom sebi kaže – pazi, ja imam klempave uši. Još je veći problem kada to treba da uradi društvo koje je ekonomski slabo, politički nestabilno. Onda se tone u samolaganje i samozavaravanje. Šta bi se zbilja desilo ako Kosovo ostane u Srbiji. Šta, dole odjednom nema više nijednog Albanca, a nema ni Srba. U stvari, najbolje bi bilo da dole ostane samo ugalj. Kada pitaš ljude – koja je demografska cena, koja je ekonomska cena, koja je vojna cena, kako ćemo rešiti problem struje, oni te pogledaju kao neprijatelja. To bi se promenilo kada bi postojala politička volja vlade da ukaže na konkretne probleme. Zoran Đinđić je govorio o problemima, Đelić je povremeno govorio, Gordana Matković je govorila o problemima, Goran Pitić je govorio, ali svi drugi su se uglavnom bavili lakiranjem stvarnosti. Tako da je jedan Vladan Batić bio presrećan što je otvorio bazen u nekom zatvoru, ali nije uspeo da odgovori na pitanje – dobro, a kada ćeš najzad da podneseš predlog zakona o državnoj upravi. Dakle, dokle god umesto nezaposlenosti govoriš o himni, dokle god umesto loše putne mreže ili propalih železnica govoriš o grbu, dokle god pričaš o Kosovu, o srcu, duši i jetri srpskog naroda, dotle ne moraš da govoriš o milion nezaposlenih ljudi. I ono što me zgrozi je kada u strankama koje nazivamo demokratskima počnu da se javljaju ljudi iz SPS-a, radikala, JUL-a, kao ovaj Balinovac koji je pisao onaj zakon o terorizmu, koji bi nas pretvorio u diktaturu goru od bilo koje latinskoameričke. Kako neko iz Demokratske stranke može to da brani? Ali to je opet nesposobnost da se vide posledice – on nama sada odgovara, a posle će silno da se iznenade. Kao kada je otkrivena korupcija na pravnom u Kragujevcu. Mi znamo da je ceo univerzitet korumpiran, ali – jao, kako je to moguće. Aman, ko god je išao u Kragujevac na univerzitet, mogao je da čuje – ej, baci pogled na parking ispred pravnog fakulteta. Pa, nisu nas na to upućivali zato da se divimo lepo sređenom parkingu, nego da gledamo automobile. I sada smo se silno iznenadili, kao Radovan III, a u stvari smo sve vreme znali o čemu je reč.

Svetlana Lukić: Neki koji su sve vreme znali su umorni.

Ljubiša Rajić: Jeste, postoji ogroman zamor u društvu. Ako pogledam samo one sa kojima se ja družim i podsetim se koliko smo uložili u demonstracije, od 1968, pa na ovamo, kada uporedim količinu rada koju smo uložili sa rezultatima koje smo postigli, onda osetim strahovit zamor. Ipak je poguban podatak da neprekidno imamo između 70 i 80 odsto mladih koji žele da se isele iz zemlje. Budućnost sedi u školskoj klupi. Ako se ta budućnost iseli, budućnost više ne postoji za nas.

Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Ljubiša Rajić. Na kraju slušate šta su na promociji osme knjige Peščanik FM u Novom Sadu i Užičkoj Požegi govorili Mirko Đorđević, Teofil Pančić i Petar Luković.

Petar Luković: Japanski ministar poljoprivrede je izvršio samoubistvo, jer je počela istraga oko javnih nabavki? Kod nas bi to moglo da se desi samo pod jednim uslovom, da Velja Ilić izvrši samoubistvo dvesta puta za redom. Jeste li videli borbu premijera vlade da se Velji obezbedi mesto? Kako mu se zove ministarstvo, za nešto infra, niko živ ne zna koje je koje ministarstvo. Kralo se od svakog ministarstva po nešto da se naprave nova. Evo, danas sam slušao vest da se u Subotici gradi neka fabrika, pa je prvo govorio Đilas, on je ministar bez portfelja, mada i za investicioni i nacionalni plan, ali se tu umešao i Dinkić, jer on polaže autorska prava na taj plan, pa su obojica nešto pričali, jedan govori jedno, drugi govori drugo, ovaj govori o deset miliona, ovaj govori o osam, gde su nestala dva miliona, pitam se ja. Prema tome, Japan više nije druga planeta, to je paralelni svemir sa kojim se mi uopšte ne dodirujemo. Gde god zagrebete, naći ćete se pred jednim zidom potpunog ludila.

Pre tri godine sam zadnji put bio u inostranstvu. Bio sam u Turskoj sa suprugom i naravno, posle šest dana ostanemo bez para. Nisam imao karticu, nisam imao ništa, imali smo 20 evra i još sedam dana letovanja. Setim se da postoji Western Union, oni što šalju pare, video sam reklamu i ja zovnem svog prijatelja Miću u Beogradu i kažem – Mićo, ja ostao bez para u Turskoj, šalji pare. Kaže Mića – koliko, pa, kažem, šalji 300 evra, jebiga, da imamo, preko Western Uniona. Ode Mića i zove posle sat vremena i kaže – sedi. Seo sam, rekoh, kaže – ne mogu da se pošalju pare, Western Union radi u Srbiji tako što samo prima pare, a ne šalje ih. Vi ne možete da pošaljete pare iz banke, 15 funti ne možete da pošaljete u Englesku da kupite disk sa vašeg računa. Sad sam morao da prijavim neki porez, pa su me pitali da li imam prihode iz inostranstva. Imam, ali za njih su tajna, ne pada mi na pamet da ikakve veze imam sa bankama, bilo čime što počinje sa Dinkićem, od PDV-a do računa. Svi u Beogradu znaju da sam neuračunljiv kada mi daju račun. Isto vam je i kada popunjavate vizu za inostranstvo. Postoji pitanje – gde je trenutno vaša supruga. Otkud znam gde je, jebote. I ja bih voleo da znam. Kada stranci vide kako se naša država ponaša prema nama, onda se i oni ponašaju tako. Za elitu u Srbiji imam samo jednu rečenicu – napalm je majka! Samo to mogu da kažem.

Teofil Pančić: Nekoliko dana sam bio u Istri na jednom književnom festivalu. Dovoljno je da čovek na tri-četiri dana izađe iz Srbije, pa da počne da oseća tu mučninu povratka. I tamo sam imao problem. Svi su mahom strašno radoznali – pa šta se to kod vas dešava, pa šta Koštunica, pa šta Nikolić, pa skupština, pa beretke, pa Mladić, pa bulevar. Imao sam strašno veliki problem da na neki pristojan način eskiviram da bilo šta pričam o tome, jer mi je bilo mučno. Pokušavam da objasnim šta je zapravo sadržaj i smisao te mučnine, koja me bila uhvatila već i pri pomisli na povratak, a pogotovo pri povratku samom. Ništa strašno se čoveku ne desi kada se vrati u Srbiju, mislim, nije više rat, policija u principu ne bije, ali je strašno i ponižavajuće što moramo da brinemo o stvarima o kojima brinemo. Ja više ne mogu da se vrtim oko toga da nam je glavni problem hoćemo li, to jest nećemo li ili nećemo li da uhvatimo Ratka Mladića, nećemo li ili nećemo li da ispunimo uslove potrebne za nastavak pregovora sa Evropskom unijom o pridruživanju.

Ova priča sa Rusijom, ova priča sa Nikolićem, nepodnošljivo je da mi 2007. moramo da se bavimo time. Više mi nije problem ko je za, a ko je protiv Ratka Mladića, muka mi je od toga što uopšte moram da se bavim Ratkom Mladićem. Ili time kada će naša vajna politička elita konačno da odraste po pitanju Kosova i da saopšti ljudima neke elementarne stvari, koje oni znaju, kao što ih znam ja i kao što ih znate svi vi. E, to je ta mučnina koja me je hvatala pri povratku, mučnina, strah i gađenje pred jalovošću. Ono što je strašno nije, znači, to što smo mi tako nisko pali, nego što se iz tog niskog ne vadimo. E, to je taj naš poraz, to je sadržaj moje mučnine pri povratku u Srbiju.

Mi stalno zaboravljamo da Ratko Mladić nije samo Srebrenica, on je i Sarajevo. Činjenica da ti ljudi hodaju ovom zemljom direktno kontaminira ovu zemlju, čini je ovako bolesnom. Vojin Dimitrijević je pre neki dan u jednom intervjuu rekao – mi stalno govorimo kako je pre dve godine Mladić bio u Srbiji, pa onda prođu dve godine, a mi opet kažemo – pre dve godine je bio u Srbiji, ali sada nije. Pa opet prođu dve godine – pa evo, bio je pre dve godine, ali sada nije. Ljudi koji se jasno izjašnjavaju o tome da treba suditi za ratne zločine bivaju označeni kao nekakva šačica ekstremista, oni su isti kao radikali, ali sa one druge, je li, strane. Sve su to tako neki ludaci, pa su ovo ludaci od jedne, a ono ludaci od druge sorte. Generalno raspoloženje u javnosti je takvo, jer 90 odsto medija podržava tu sliku rezervišući za sebe neku imaginarnu poziciju zlatnog centra. Da se vratim na bulevar, koji je malo Mladićev, malo Đinđićev – možda će na kraju i da ga podele tako. Možda će Đinđiću da daju jedan deo, a Mladiću drugi, ovo je zemlja čuda, ništa nije isključeno. To je kao da imaš jednu veliku stenčugu na putu kojim prolaziš svakoga dana i svakoga dana je zaobilaziš, ideš uz sam rub provalije, nekako se provlačiš pored te stenčuge i nikada da je pomeriš, nikada da je skloniš sa svoga puta. Mi imamo više tih stenčuga i one stoje i još neko dođe i počne da nas uverava kako nam te stenčuge nisu prepreka, nego su super, one su naš ponos. Ne vidim nikakvo rešenje, osim naravno da naši ekstremisti pobede.

Mirko Đorđević: Oni su izgubili četiri rata zaredom na vojničkom polju, ali su pobedili u miru. Pokazivali smo u knjigama, zbornicima, za okruglim stolovima šta je fašizam niskog intenziteta. On je prisutan, na sceni je i širi se kao atmosfera, kao jedna etablirana ideologija i bogami, služi se medijima, služi se kamenicama, pa i ručnim bombama. Ovo sa imenom ulice nije ni malo bezazlena stvar. Nedavno sam se zatekao u jednom prelepom francuskom gradu na jugu Francuske, Višiju. Za vreme Drugog svetskog rata, od 1941. do 1944. tu je bilo zvanično sedište maršala Petena, koji je pune četiri godine sa svojom zloglasnom milicijom služio Hitleru i De Gola osudio na smrt u odsustvu. Kada danas u Višiju pitate gde je bilo sedište te vlade, svi će vam pokazati, ali nigde nema bulevara maršala Petena. U knjižari ćete naći knjigu za knjigom o njegovoj ulozi za vreme rata. Kod nas u Aranđelovcu postoji trg Milana Nedića. Moj posao podrazumeva da čitam sve, pa mi se u rukama našao peti tom knjige Milorada Legije. Kada otvorite knjigu, s leve strane gore piše Savremeni srpski pisci, da, da, da. Sve smo imali u istoriji srpske književnosti, od Miroslavljevog Jevanđelja do velikog pisca Dobrice Ćosića, ali pisca zločinca, ubicu, do sada nismo imali. Naravno, kada bi bilo prilike da se upustimo u analizu, lako bi se videlo da on to uopšte nije napisao. To mu neko piše i ruga se, verovatno i njemu i čitavoj ovoj zbunjenoj, nesrećnoj Srbiji. Ti bulevari Miloševića, Milana Nedića, Venac Dimitrija Ljotića i Ratka Mladića truju savest i svest građana Srbije i predstvaljaju znak da se neko sprema da sve rasproda i ugasi i poslednju svetiljku na ovom palanačkom vašaru političke taštine, koji oličavaju Koštunica i, nažalost, Tadić.

Punih deset dana zasedao je Arhijerejski Sabor, to je najviše zakonodavno telo u srpskoj crkvi, i napokon je formirana crkvena vlada, koja se zove Sveti Arhijerejski Sinod. Novina je što je Sinod sa tradicionalnih sedam članova sveden na pet. Njime i dalje predsedava stari patrijarh Pavle koji, iako su mu uporno podnosili ostavku, nije hteo da je potpiše. Ponovo je za člana Sinoda izabran vladika mileševski, preosvećeni Filaret. To je onaj vladika ispred tenka, sa mitraljezom u ruci, ta slika je obišla čitav svet. On je poznat po tome što iz dana u dan daje izjave podrške generalu Ratku Mladiću. Više puta je bio u Hagu da, kako kaže, poljubi ruku Miloševiću i drugim haškim zatvorenicima. Svemu tome se ne treba čuditi. U najvišoj nacionalnoj ustanovi, koja se zove Srpska akademija nauke ili veronauke i umetnosti, najmanje jedna trećina sedih akademika ne priznaje rezultate Drugog svetskog rata – 27. mart nas je ukopao, Duško Simović i Englezi, bolje bi nam bilo da smo išli sa knezom Pavlom i Hitlerom. Dakle, ima ovde ludila na svim nivoima, pa imamo mnogo razloga za pesimizam. Ali kao što je rekao veliki antifašista Čerčil – ja sam u godinama u kojima mi je kasno da budem pesimista. Osuđen sam na optimizam.

Teofil Pančić: Čitam u jednom opskurnom dnevnom listu, koji se ne zove Kurir nego je još opskurniji, ništa manje nego intervju sa gospođom suprugom gospodina Zvekija. I gospođa supruga kaže da njen Zvezdan nikako nije mogao ubiti Zorana Đinđića, jer je Zvezdan hrišćanin i Srbin i on ne ubija Srbe. Ergo, pošto je Zoran Đinđić Srbin, on ga nije mogao ubiti. To je inače parafraza jedne mudre misli, koju je pre godinu-dve izrekao jedan naš istaknuti intelektualac, zove se Kristijan Golubović, verujem da vam je to ime poznato. Dakle, Golubović Kristijan je u jednom intervjuu, dok ga još nije bilo skembalo u zatvor, govorio o svom prijatelju Legiji i onda je rekao jednu sličnu stvar, da je on siguran da je Legija nedužan glede ubistva Đinđića, Ibarske magistrale i Stambolića, jer u svim tim slučajevima žrtve su bili Srbi, a on kao dobar Srbin i pravoslavni hrišćanin ne bi mogao ubiti Srbina. Dakle, jedna krucijalna božija zapovest u našoj interpretaciji glasi – Ne ubij Srbina. A ove ostale, pa šta ćeš, ruka krene sama. I to se ovde tretira kao gotovo normalna stvar i mogu da zamislim hiljade ljudi koji su čitali taj intervju i odobravajuće klimali glavom – vidiš, lepo žena kaže, lepo zbori, mudro zbori. I ti ostaneš zaista autentično nemoćan pred tom vrstom varvarstva, autentičnog predcivilizacijskog stanja, u kojem ljude još nije dotakla nijedna vrsta relegijskog ni sekularnog humanizma. Iza tog iskaza će stati nebrojane hiljade ljudi, neće videti u tome nikakav problem, i to stanje se podstrekava dalje.

Koliko do juče, i Boris Tadić je moljakao Ratka Mladića da se preda, a da ne govorimo o Velji Iliću – care, majstore, legendo, ti si div, junak, hajde budi tako dobar, ako ti nije teško, budi ljubazan, učini nam, nikada ti to nećemo zaboraviti. Vojislav Koštunica je ćutao i ćuti, on se nikada nije odvažio, niti bilo ko iz DSS-a, da kaže neku najelementarniju stvar u vezi s tim. On ne može da kao radikali otvoreno kaže da je ovaj heroj, ali bogami, još manje će da kaže da je zločinac. Kada imate radikale koji se otvoreno stavljaju na tu stranu, a pri tome su najjača stranka u ovoj zemlji, onda vam je jasno gde živimo. U čitavom regionu nigde ne postoji ništa, ali ništa što bi bilo pandan Srpskoj radikalnoj stranci. Svuda imate nacionaliste, šoviniste, budale i zlikovce svih vrsta, to nije sporno, ali nigde ne postoji ta vrsta zle društvene energije fokusirane u političku snagu koja truje ceo jedan narod, koja je toliko moćna i ima toliko pristalica i uporno dela iz svoje suicidalne energije. I sada ti to objasni mamlazu koji voli Zvekija, koji tobože nikada ne bi zveknuo Srbina. Obožavaoci zlikovaca su i sami njihove žrtve, samo što toga nisu svesni. Ti ljudi ne znaju šta će sa sobom, sa svojom decom, sa svojim poslovima, ako ih još uopšte imaju, ali ti ne možeš da objasniš tom mamlazu da postoji direktna veza između toga što je 15 godina jeo govna i glasao za one za koje i dan danas glasa – i toga kako živi.

Zamislite referendum na kojem bi se glasalo da li taj bulevar treba da se zove po Zoranu Đinđiću ili po Ratku Mladiću. U najboljem slučaju rezultat bi bio tesan. Ali želim da ubacim jednu kosku, dakle, ja gledam tu scenu kako se svi krve oko Bulevara Zorana Đinđića i Bulevara Ratka Mladića. U redu, ali čekajte, taj bulevar već ima ime, to ime je Bulevar AVNOJ-a. Ispada da postoji jedna stvar oko koje se zaštitnici imena Zorana Đinđića i zaštitnici imena Ratka Mladića u potpunosti slažu, a to je da taj bulevar više ne treba da nosi ime AVNOJ-a. Možda je to u redu, ali ja bih voleo da čujem objašnjenje. Isto kao što sam svojevremeno tražio objašnjenje kada je u Novom Sadu ukidana ulica Blagoja Parovića da bi postala ulica Džona Lenona. U mom životu Džon Lenon sto milijardi puta više znači od Blagoja Parovića, ali hoću da znam za šta je Blagoje Parović kriv, hoću da mi se lepo kaže – Blagoje Parović se osuđuje na ukidanje davanja svog imena ulici zbog toga što smo naknadno otkrili da je Blagoje Parović bio – šta, šta je bio Blagoje Parović? Bio je borac u španskom građanskom ratu na strani republikanaca. Verujem da bi Džon Lenon bio na njegovoj strani, jer on jeste bio na toj strani. I verujem da ne postoji nijedan suvisli razlog za promenu imena te ulice, osim što se neko pravio mnogo fensi i pametan. Onda su došli radikali, pa su iz potpuno pogrešnih, svojih idiotskih, imbecilnih razloga, iz čistog inata, iz strndžovluka, vratili toj ulici ime Parovića, svakako ne zato što oni zaista stoje na onoj strani na kojoj je stajao Blagoje Parović. I sada ćemo da pravimo sličnu vrstu cirkusa oko tog bulevara. Poslednja stvar na svetu koju bih hteo je da na bilo koji način izjednačavam ime Zorana Đinđića i Ratka Mladića, ali razumete o čemu govorim.

Nedavno je umro Ivica Račan i odmah se javio zagrebački ogranak SDP-a, njegove stranke – hoćemo da se neka važna ulica u Zagrebu nazove po Ivici Račanu. Njegova udovica, Ljiljana Pleština, je rekla – ne dolazi u obzir, Ivica Račan je jasno rekao da on to ne želi, da je to protiv njegovog načina života i protiv onoga u šta je on verovao. I onda je ceo SDP stao iza toga. Jednog dana on će verovatno dobiti neku ulicu, ali ne sada, ne dok neko na tome može da stiče poene. Mislim da je to jedan veliki civilizacijski čin. Taj čovek je bio teško bolestan, znao je da će brzo umreti, ali imao je dovoljno vremena, za razliku od Zorana Đinđića, da se unapred osigura od cirkuske zloupotrebe sopstvene smrti.

Petar Luković: Teofil je izbivao iz zemlje, pa se razočaran vratio, a ja sam rešio da ne izbivam iz zemlje uopšte, te se ne mogu ni razočarati, pa se sve vreme osećam super. Pre svega, lift u zgradi mi je proradio. Dostigao sam jedan potpuno novi nivo razmišljanja, budistički: imam lift, život je lep. A jutros sam se iznenadio slušajući emisiju, u kojoj je voditelj postavio pitanje – da li će ovo što su uradili radikali na Novom Beogradu, ovo lepljenje plakata sa imenom Ratka Mladića, pokvariti imidž naše zemlje. Da bi se pokvario imidž neke zemlje, ta zemlja prvo mora da ima taj takozvani jebani imidž. Pazite, Srbija i reč imidž zajedno. Da li uopšte postoji nešto što može da pokvari imidž Srbije? Gde god da otputujete, kada otputujete, ako otputujete… Evo, ja mogu da putujem samo u zemlje koje ne traže vizu, a Ceca mi je pričala kako je bila u Austriji da primi nagradu i austrijska ambasada je bila toliko raspoložena i rukopoložena da je Svetlani Lukić i Svetlani Vuković dala vizu na 72 sata. Pa nije loše, znate već te brige, šta ako im ostanu Ceca i Ceca u Beču, pa pokrenu Peščanik bečki. Hoću da kažem drugu stvar, u vezi sa imidžom zemlje. Većinu ljudi u svetu Srbija stvarno ne interesuje, a i zašto bi trebalo da ih interesuje? Znam gomilu građana ove zemlje koje ova država ne interesuje. Mene Srbija kao država uopšte ne interesuje. Imam tu nesreću da živim tu, naravno, imam tu nesreću, ali nemojte sada zahtevati od mene i da kažem da je to moja vlada, da je ovo moj narod i da ja uživam što živim ovde. Ne, kako da vam kažem, ovo je neka vrsta zatvora, pa sam tu. I slika koju ja imam o toj državi ništa nije lepša ni u svetu. Prizori iz filmskog hita o Škorpionima neće biti oprani nekoliko sledećih decenija.

Ali videti Koštunicu je uvek posebna stvar. Juče je bio dan policije i državna televizija je prikazala svečanu ložu – Jočića, Koštunicu i Đelića, sva trojica se upišavaju od smeha. Veselo, super, policajci su se peli na motore i padali sa njih, znate ono što rade. Ja sam jedan od retkih koji se još seća one skupštine, zaboravili su je i sami učesnici. Sinoć gledam neku zabavnu emisiju, hajde, rekoh, biće mi možda bolje. Neki skup u nekom gradu, mislim da je u Vojvodini i neke žene i muškarci treba da dobiju karte za koncert Red Hot Chilly Pepers. Oni učestvuju u nekoj igri, u kojoj jednu od tih žena vešaju na nekakav zid i ona treba da visi nadole šest sati i da pri tome peva Under the Bridge. Pitanje voditelja toj ženi je – šta ste spremni da učinite za kartu Red Hot Chilly Pepersa, a ona kaže – sve. Pazi, sve. Pa jebote, ne bih ti više nikad dao da čuješ jednu ploču u životu. Pa je l’ mogućno da je ovo stvarno zemlja sa najvećim brojem kretena po kvadratnom metru? Pa pogledajte samo rezultate izbora, kada su rekli – pobedila je proevropska opcija. Demokratska stranka, LDP i ko još? Pa, kaže, DSS. Kako je DSS demokratska opcija? Pa pogledaj onog Šormaza na šta liči, kakva proevropska opcija jebote? Učestvovao sam u kampanji za LDP i Milutin Petrović i ja idemo, a oni nas pitaju – šta ste nam doneli. Ništa. Pa bili su, kaže, ovi iz G17 juče i doneli torbice za decu, patike, kalendarčiće, olovke. Je l’ imate, kaže, neku olovku? Nemam, bre, ni olovku. A kalendar – nemamo ništa, ništa nemamo. E, to vam je biračko telo.

I taj jebani bulevar, moram da vam kažem tu stvar. U nekoj normalnoj zemlji, ako ulici date ime Geringa, pa izašli bi na tu ulicu makar građani koji žive u njoj. Ovde niko živi nije izašao, sa prozora su gledali, iza zavese šta se dešava, niko živi u subotu nije izašao, sem ovih radikala i grupe LDP-a s druge strane. A onda RTS kaže – akcije obe grupe nisu izazvala posebne incidente. Dakle, šta je suština? To su identične akcije, imamo dve grupe, jedna ludačka i druga ludačka, sve je to isto, a vi, građani, odjebite sve to, i levo i desno. Teofil mi je uzeo temu, poslednja četiri meseca prisustvujemo jednoj psihopatskoj težnji menjanja imena ulica. Ulica Čika Jove Zmaja, pola je Jova Zmaj, a pola je Knjeginja da ga jebem koja, ne bih znao da vam kažem. Onda kod mene na Zvezdari, Žarka Zrenjanina više nije Žarka Zrenjanina nego je, moram da vam kažem kako se zove – Vojvoda Brzoljac. Pa jebote, čovek koji se preziva Brzoljac nema pravo na ulicu, pa nema. Ulica Đure Đakovića je ulica Varzemenigilisa. Zamisli taksistu kojem kažeš – idem u Varzemenigilosovu ulicu. Šta je on bio – grčki astronom, nabijem ga, na zvezde ga nabijem. I danas, plus svega, završiću time, u vestima čujem – Rasima Ljajića. Veliki povratak Rasima Ljajića, ponovo o Mladiću, ponovo isto ono što je govorio pre tri godine, nikad bliži, evo, samo što ga nismo uhvatili. Super, nova vlada, nova energija, nova snaga, stari ministri, super, nikad bolje. Pa kako ti, čoveče, nije dosadno? Pa jednog dana, i dao sam sebi obećanje, ako sretnem Ljajića, koga inače poznajem, pa pljunuću ga, nemam druge reči. Pa kako ti nije dosadno da kenjaš non stop. Hiljadu petsto intervjua je dao na temu Mladića, on ne odbija, ko ga god pozove – dolazim odmah, taksi uzima.

I sad me neko ubeđuje, Evropa, e to moram da kažem. Kada je bila ova gužva u skupštini, ja sam očekivao da Evropa kaže – mi nećemo sarađivati sa čovekom koji je dao podršku Tomi Nikoliću. Ne, i evo šta smo dobili, Jočić, Koštunica, Đelić u svečanoj loži, kao da ništa nije bilo, kao da ga ova dvojica nisu hranila govnima. Pa čujte, ja ne govorim sa jedno milion ljudi u ovoj zemlji iz mnogo bednijih razloga. Pa zamislite da vam neko kaže da ste hulja, lopov, kreten, izdajnik, đubre, pedofil, šta sve niste, bez mozga, impotentan, svašta, i da vi kažete – ma nema veze, ma jok, samo da malo operem ova govna, lepo ćemo mi, idemo dalje. Da parafraziram onu izjavu Zorana Đinđića o žabama, Tadić bi rekao ovako – ako već morate da izaberete između dve gomile govana, jedna su radikali, drugi su DSS, odnosno vlada, najbolje je da ih pojedete u jednom istom trenutku. Što je i uradio. Prema tome, nema tu veća žaba, manja žaba, ovde se jede sve zajedno, a rezultate ćemo videti kasnije.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, hvala vam što ste nas slušali.

 
Emisija Peščanik, 01.06.2007.

Peščanik.net, 01.06.2007.