Suverenitet

Republika Srbija nema suverenitet na Kosovu, pa se ne može tražiti zaštita nečega što ne postoji. Suverenitet podrazumeva slobodu donošenja odluka i delovanja u odnosu na bilo koju drugu vlast unutar njene teritorije, kao i punu slobodu u donošenju i primeni prava (Pravna enciklopedija). Takvu slobodu Srbija nema. Ona je se odrekla Kumanovskim sporazumom.

Teritorijalni integritet

Priznavanje neke novonastale države je politički čin. Van domena bilo kakve pravne regulative. U međunarodnom pravu postoji i pravo naroda na samoopredeljenje:

od Vilsonovog programa i Versajskog mirovnog sistema (primena ovog prava ograničavala se na narode koji su bili pod dominacijom sila koje su izgubile rat), preko Atlantske povelje iz 1941, Povelje UN (čl.1. i 55.) do paktova o ljudskim pravima (čl.1.) i Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima (1960.);

naročito naroda pod rasističkim režimima (vidi naše izvore: Aljoša Mimica: Vreme kada je narod govorio, Svetlana Đorđević: Svedočanstvo o Kosovu, Svetlana Slapšak: Kosovski čvor, Mirjana Miočinović).

Slobodan Milošević i najviši politički i vojni vrh Srbije optuženi su pred Haškim tribunalom za zločine nad albanskim civilima (Batajnica, hladnjače sa leševima pobijenih albanskih civila, proces Suva Reka itd.).

Srbija, zemlja koja je osuđena od Međunarodnog suda pravde za kršenje Konvencije o genocidu, i dan danas skriva Ratka Mladića (po mnogima – heroja koji je samo branio svoj narod). Bojazan Albanaca od takve vlasti je opravdana. Opravdana je i bojazan međunarodnih faktora da se Albanci ponovo stave pod vlast onih koji su ih sistematski diskriminisali, ponižavali, proterivali i ubijali, tovarili u hladnjače i skrivali u masovnim grobnicama ili bacali u reke.

Argument da to nismo radili mi nego režim Slobodana Miloševića je neosnovan kada se zna da nijedna srpska stranka nikada ni jednom rečju nije protestovala dok se to događalo. Ljudi optuženi za te zločine su ispraćani u Hag uz državne počasti. Kandidat za predsednika Srbije SPS-a, decembra meseca 2007. u svojoj kampanji Slobodana Miloševića naziva – moralnom gromadom.

Treba samo pomisliti na to da Zakon o podeli akcija svim građanima Srbije (u koje ova vlast još uvek ubraja i Albance, stanovnike naše južne pokrajine) njih diskriminatorno, samorazumljivo, bez ikakvog objašnjenja – isključuje.

Ponude kompromisa, koji će Albancima na Kosovu omogućiti neviđeni stepen autonomije, nemaju nikakvu verodostojnost kada se zna da su oni jednom imali nekakvu autonomiju i da im je ona nasilno, uz nacionalni konsensus, oduzeta. Ko može zameriti Albancima što sumnjaju, obzirom na takvo istorijsko iskustvo, naročito obzirom na neprijateljstvo koje se prema njima ispoljava i dan danas, da im sutra ta neviđena autonomija opet može biti jednostrano i nasilno – oduzeta.

Odgovor Republike Srbije na nezavisnost

Svi akti proglašenja i priznavanja nezavisnosti:

biće proglašeni ništavnim (sic! Verovatno se htelo reći ništavim, tj. bez pravnog dejstva, jer ništavan znači zanemarljiv, beznačajan);

protivnim ustavnom poretku Srbije;

Kosovo će se smatrati sastavnim delom Republike Srbije.

Važenje priznanja nezavisnosti Kosova u međunarodnom pravnom saobraćaju nijednom od ovih mera (vidimo da se radi o jednostranim proglasima) neće biti dovedeno u pitanje. Srbija može, naravno, proglasiti i Srbiju do Tokija, može to uneti i u svoj ustav i može smatrati da se Srbija stvarno prostire do Tokija – to u političkoj stvarnosti ne bi proizvelo apsolutno nikakve posledice.

Ovo je samo jedan primer ovde veoma rasprostranjenog magijskog mišljenja. Ako nešto verujemo, smatramo i proglasimo, mi time menjamo stvarnost. I onda se ponašamo u skladu sa takvom stvarnošću. To je osnovni simptom teškog duševnog oboljenja – psihoze (vidi delusions, sumanute predstave).

Politika

Međutim, ne treba prenagliti. Što bi rekao Polonije – u tom ludilu ima sistema. Velika medijska kampanja i diplomatska ofanziva povodom Kosova i nije ozbiljno motivisana borbom za Kosovo. Vlada Srbije odlično zna kakav će biti ishod. Pravi motiv je stvaranje frustracije i ogorčenja u srpskoj javnosti koji će kulminirati u času kada budu izneverena (svesno i sistematski podgrevana) lažna očekivanja da će Kosovo ostati u Srbiji. Narodnjaci (DSS, Radikali, SPS) se nadaju da će to stvoriti neprijateljstvo prema Evropskoj uniji, prema Zapadu uopšte, dakle onima koji su nam oteli Kosovo.

Na sednici skupštine od 26.decembra 2007, poslanik SPS-a Ivica Dačić podržavajući Rezoluciju trijumfalno je i tačno primetio – Ne znam zašto ste nas uopšte skidali sa vlasti 5.oktobra kada ste samo nastavili našu politiku. Drugi poslanika SPS-a, Obradović, zatim je  uporedio Rezoluciju sa Miloševićevom politikom i ubedljivo dokazao njihovo podudaranje. Borba za Kosovo koju vodi Vojislav Koštunica ima isti smisao koji je imalo i ubistvo izdajnika Zorana Djindjića – uspostavljanje punog kontinuiteta sa vladavinom Slobodana Miloševića ili, kako je to objasnio ubica Zvezdan Jovanović –  spasavanje Srbije.

Borba za Kosovo Vojislava Koštunice je samo SREDSTVO za postizanje njegovog osnovnog CILJA:

(a) na međunarodnom planu kidanje veza sa Zapadom,

(b) na unutrašnjem planu punu rehabilitaciju stranaka bivšeg režima, SPS-a i radikala, svojih prirodnih saveznika, kako je to nazvao Toma Nikolić.

Peščanik.net, 09.01.2008.

KOSOVO

The following two tabs change content below.
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.

Latest posts by Srđa Popović (see all)