Liči na anegdotu pomalo bizarnu – sa onim njenim legendarnim zrncem istine – ali nije anegdota. U svim ozbiljnim istorijama diplomatije, kao primer budućim trudbenicima u fraku koji za zelenim stolom kroje i prekrajaju geopolitičku kartu sveta, stoji taj primer i uistinu ga ne bi trebalo smetati sa uma.
Naredio je sam Sultan zapovedniku svoje sredozemne flote da vidi kako to ide sa Maltom – da pokuša razgovore, a ako ne ide, da tvrdoglave kaluđere-vitezove reda sv.Jovana silom savlada. Sledeći naredbu sa najvišeg mesta, zapovednik je po svim pravilima vojne veštine rasporedio bojne galije. Magla je obavijala ostrvo i ratne izvidnice su javljale da su kaluđeri bogami odlično opremljeni. S njihovom artiljerijom nije u tom momentu bilo šale. Uplašen i nesposoban da problem reši, zapovednik je odstupio i utekao sa bojišta. Šejtan je odneo šalu i zapovednik je dobio naredbu da se javi na raport na divanu, samom padišahu. Ostalo je zapamćeno da je, zbunjen kako da objasni svoj poraz i svoju nesposobnost pred Sultanom, kao odgovor samo promucao – Malta jok.
Nije Kosovo Malta, ali u ponašanju V. Koštunice i njegovih diplomata nešto podseća na „rešavanje“ malteškog problema.
U jeku predizborne kampanje V. Koštunica je u jednom času, nesposoban da obuzda emocije, pominjući EU i komesara Oli Rena, uzviknuo da nema rešenja osim njegovog. Nabrajajući svoje razloge i argumente protiv svakog oblika nekog drugačijeg statusa Kosova, osim onog koji zagovaraju on i njegov legendarni ministar Samardžić i svita vernih savetnika, Koštunica je gnevno poručio – Ne postoji. A šta to ne postoji ili šta postoji na Kosovu, prvi ministar nijednom rečju nije objasnio. I ne samo to. On i ne dozvoljava da mu neko priđe i pita ga za neko objašnjenje, jer je sada važno ostati ministar prvi i nakon izbora.
A Kosovo je proces koji ulazi u veoma važnu fazu. Da ratuje – Koštunica ne može, da pregovara – ne ume, a da bude deo procesa u kojem valja voditi računa o Srbima koji na Kosovu žive – na pamet mu ne pada i stoga je, barem u izbornoj kampanji, rešio da „vrti“ ploču Kosovo kao nekakvu mantru. Ima tu i neke istorije, loše naučene, i mnogo mitologije, ali političkog logosa u tome nema. To su poodavno osetili Srbi na Kosovu i valja čuti glas političara, mislimo na gospođu Radu Trajković, kojoj se iskustvo sporiti ne može. Slagali se mi u svem sa njom ili ne, nije mnogo važno.
Prvom ministru tehničke vlade važno je da se njegova kosovska mantra ponavlja, a da se proglasi nekim novim zavetom – kakvog li svetogrđa posle Novog zaveta Hristovog – pomažu mu i neki ljudi iz Crkve.
Kosovo ima svoju istorijsku istinu, svoju mitologiju – a i mitovi su deo kulturne istorije. Ali zavet nije i politika se iz tako shvaćenoga zaveta izvoditi ne može. Ne zanima prvog Tehničara niz činjenica – na Kosovu je još UMNIK, na snazi je rezolucija SB UN, a Eulex se tek razmešta. Najmanje ga zanimaju Albanci koji – takvi kakvi su – tamo žive, ali mnogo ne mari ni za Srbe kojima izlaza nema. osim onog da ostanu tamo gde su zaista svoji na svome i da traže neki dogovor sa Albancima u potrazi za „modelom“ zajedničkog života. Srbi bi najgore postupili ako bi dozvolili da se rešenje traži bez njih. Gore od lošeg bi bilo samo jedno: da slušaju glas koji im Koštunica i njegove diplomate u ovom trenutku šalju.
U procesima ima cik-cak kretanja, malo napred, malo nazad, ali suština je napredovanje, jer to je smisao istorije. Dobar deo Srba na Kosovu to shvata, za razliku od V. Koštunice i njegovih diplomata-komesara. Vreme neće čekati na njih i problem će ostati, barem do pojave nekog novog čoveka koji će imati hrabrosti za istorijski iskorak u smeru pomirenja naroda i regija. A to je sva „filozofija“ EU, koje se palanački političari boje kao đavo krsta.
I ako smo se uhvatili diplomata i njihovog umeća, nije na odmet navesti još jedan primer koji se tiče upravo Kosova i sličnih problema u svetu. Jedan iskusni evropski diplomata – dobro osedeo u službi Republike – poslužio se jednim paradoksom: „Nema problema koji odsustvo njegovog rešenja ne bi moglo da reši“. To je ipak nešto sasvim drugo od onog – neka bude što biti ne može, jer svega je bilo, osim onog što ne može biti. Znamo da neće biti ono što ne može biti, ali se Vladika tako izrazio i tako biti ima. A navedeni onaj paradoks se ipak lako čita: neće proći ni koja godina – a možda i manje – i u Beogradu i u Prištini će se drugačije govoriti o Kosovu. Mi ćemo shvatiti da ne biva ono što ne može biti, a Albanci da nema suverene države sa stranom vojskom na svojoj teritoriji. Sa suverenitetom se nešto dogodilo nakon srednjeg veka, samo se o tome u Beogradu još čulo nije.
Uostalom, nije ni važan V. Koštunica – važno je da Srbi na Kosovu to shvate.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 23.04.2008.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
- Na godišnjicu smrti Mirka Đorđevića - 17/04/2021
- Biblioteka Mirko Đorđević - 18/05/2017
