Sarajevo 1965, Henri Cartier-Bresson
Hrvatska je donela svoj ustav nakon donošenja srpskog ustava, i po uzoru na njega. Na 125. sednici Predsedištva SFRJ između JOVIĆA i Stjepana Mesića, predstavnika Hrvatske u Predsedništvu, vodi se ovakav dijalog:
BORISAV JOVIĆ: Zašto niste predložili da se izbriše Ustav Hrvatske, koji je ugrozio prava srpskog naroda? Idite korak dalje.
ANTE MARKOVIĆ: Mi smo tražili da se suspendiraju na tri mjeseca implementacije svih tih odluka.
STJEPAN MESIĆ: Ali, u čemu je Ustav Hrvatske ?
ANTE MARKOVIĆ: Ne znam. Sada ne ulazim u to.
STJEPAN MESIĆ: Točno ono što je napisala Srbija, to je napisala i Hrvatska. Mi smo namjerno prepisali i znali smo da će oni to napasti. Rekao sam: napišite ovako kako je Srbija napisala i budite bez brige – Bora Jović će to napasti. Ali, nije on kriv. Ja znam ko je kriv.
BORISAV JOVIĆ: To je taj što si ga Ti citirao. To što sam malopre pročitao – na njega misliš.
STJEPAN MESIĆ: Ne znam, ako se usudiš reći.
(Stenografske beleške sa 125. sednice Predsedništva od 12. jula 1991)
***
Primena Ustava (legislativa)
Sasvim saglasno svom statusu nezavisne države, Republika Srbija donosi svoje sopstvene zakone kojima uređuje odnose koji su nekada bili u nadležnosti federacije: uvodi posebne dažbine na robu iz inostranstva (republika SFRJ), sama uređuje svoju kreditnu politiku, naplaćuje na novim državnim granicama carine koje uplaćuje na svoje račune, vodi sopstvenu politiku kontrole cena itd, što bi sve bilo nemoguće po odredbama Člana 281, stavu 1, tačkama 1), 4), 5), 6), 7) i 10) Ustava SFRJ.
Ad 1
Izmena nacionalne strukture JNA
Protivustavno komandovanje JNA
Protivustavna upotreba JNA
Sledeća prepreka u efikasnom komandovanju i upotrebi JNA za ciljeve razbijanja i prekrajanja Jugoslavije (ciljeve upravo suprotne njenoj ustavnoj funkciji) za zaverenike predstavlja njen multinacionalni sastav. Zato oni zloupotrebom položaja nastoje da, protivustavno, izmene ovakav sastav Armije.
Prema Joviću:
Na sastanku 30. jula 1991. Kadijević obaveštava Miloševića i Jovića: “JNA se transformiše u vojsku onih koji žele da ostanu u Jugoslaviji, a najmanje je: Srbija, srpski narod plus Crna Gora. Na ovim principima se povlači na teritorije i menja rukovodstva… Sloba ga upozorava da to što govori sporo radi. Treba brže to da radi. On negoduje, opravdava se, neprijatno mu je, a zna da je kriv.” (BJ, 367)
Za vreme sastanka Miloševića, Jovića i Kadijevića, prema Joviću:
“Veljko deluje veoma zbunjeno, skoro izgubljeno. Govori o porazu vojske, o dezerterstvu, o nedostatku motivacije, o opasnosti od izdaje još uvek velikog broja Hrvata u vojsci… Kaže da bi momentalno moralo da se smeni dve hiljade oficira da bi izbegao ono što je nagore. Slobodan mu kaže da ih smeni, da je trebalo i ranije. Veljko to jedva podnosi. Kaže mu: lako je pričati. Veljko potom zaključuje: Vojska će izgubiti rat protiv Hrvatske ako se ne osigura motivacija i uspeh mobilizacije. To se ne može ostvariti sa polulegalitetom Jugoslavije. Srbija i Crna Gora treba da proglase vojsku svojom i da preduzmu komandu, finansiranje, rat i sve drugo… Dugo smo raspravljali, opirali se… ne možemo prihvatiti zahtev da se vojska liši jugoslovenskog naziva. Time bi Srbija i Crna Gora potpuno izgubile sve prednosti i političke i vojne…” (BJ, 387).
Na istu temu, na drugom sastanku u sastavu Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Branko Kostić, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić i Borisav Jović:
“Procenjeno je da je to (da se JNA preda Srbiji i Crnog Gori) sa međunarodnog stanovišta loše… nama politički ne odgovara da “izlazimo” iz Jugoslavije… to bi vodilo… tu srpsko-crnogorsku vojsku u poziciju “agresora” na srpskim prosotrima van Srbije.” (BJ, 388-9)
“(Kadijević) pita, zašto Slobodan Milošević nikada nije javno istupio u korist vojske i mobilizacije.” (BJ, 389)
Naravno, Slobodan Milošević kao Predsednik Srbije nema nikakve ustavne ingerencije nad vojskom, ali Kadijević prihvata njegovu nadređenost. Miloševiću i Joviću potrebna je vojska koja sluša njih, sprovodi političke ciljeve srpskog vrha, ali koja će se nazivati jugoslovenskom. Kadijević pristaje na takvu instrumentalizaciju.
“Slobodan ne traži od Veljka da se odmah smeni (general) Negovanović… Vojska ne može bez nas. Mi bismo bez nje možda i mogli – formirali bismo svoju vojsku – a kako bi oni izmislili svoju državu – nije jasno.” (BJ, 391)
Jović beleži 6. oktobra 1991: “Tražim hitan razgovor sa Slobodanom. Moramo se sami u četiri oka dogovoriti. Nismo mi samousluga da udovoljavamo potrebama generala. Politika mora polaziti od nas, a ne od njih. On se slaže sa mnom.” (BJ, 392)
“Slobodan malo zazire od Veljka koji se mnogo trpa u politička pitanja… Zato svaku Veljkovu inicijativu koja ima politički karakter ignoriše i kaže mi: neka on gleda svoja posla. Neka radi ono za šta je zadužen.” (BJ, 402)
Do koje mere je JNA bila do tog trenutka instrumentalizovana vidi se i iz činjenice u kojoj meri je bila uvučena od strane srpskog političkog vrha čak i u protivustavnu upotrebu unutar Srbije:
Jović beleži 27. januara 1990: “Zovem Veljka da mu kažem da prošeta tenkovima kroz gradove na Kosovu, da ih malo zaplaši. Nema ga kod kuće.”
Sutradan: “(Slobodan Milošević) me zove i moli da nađem Veljka (Kadijevića) da tražim pomoć. Nađem Adžića, načelnika generalštaba. On kaže da je ukinuta odluka Predsedništva SFRJ o angažovanju vojske. Trebala bi im nova odluka. Javlja se i Veljko, ponavlja isto. Ipak, pristaje da angažuje pet helikoptera (da demonstriraju nad Prištinom)…” (BJ, 96)
Isti ti tenkovi šetali su beogradskim ulicama za vreme mirnih demonstracija opozicije 9. marta 1991: “Dajem Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih ugroženih državnih institucija. Slobodan će postali zvaničan pismeni zahtev koji ćemo sutra na sednici Predsedništva odobriti.” (BJ, 283)
Dana 7. juna 1991. Jović beleži: “Kod Veljka Kadijevića – Slobodan i ja. Tražimo odgovor na pitanje da li će vojska intervenisati ako bude “stani-pani” na mitingu 9. juna koji najavljuje opozicija. Hoće, svakako, odgovara Kadijević…” (BJ, 338)
Za koje ciljeve je upotrebljavana vojska i od koga vidi se i iz intervencije u Sloveniji jula 1991. Jović piše:
“Slobodan i ja zakazali smo s Veljkom Kadijevićem razgovor koji smatramo odlučujućim.”
“Srpski narod potpuno zbunjen uveliko se pridružuje opoziciji.”
“Od Veljka odlučno tražimo sledeće: 1. Slovencima odgovoriti žestoko svim sredstvima uključujući i avijaciju… Potom se povući iz Slovenije… Na taj način će se podići moral vojsci, uplašiti Hrvatska i umiriti srpski narod.” (BJ, 349)
“Konsultujem Slobodana Miloševića o planu vojske (za obaranje vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj – SP)… Na pitanje šta da radimo ako ne postignemo dovoljnu većinu u Predsedništvu za odluke koje su potrebne, on misli da odlučujemo sa onoliko članova koliko su “za” i da će vojska “poslušati”.” (BJ, 281)
Zavereničko komandovanje JNA
Međutim, ključne strategijske i taktičke odluke i komandovanje nad JNA ne preuzima čak ni nekvalifikovana “grupa članova” Predsedništva (“koji su za”), već sasvim neformalna grupa, tzv. “grupa šestorice”, neformalna zaverenička grupa, koju predvode Milošević, Jović i Kadijević.
Na sastanku 4. jula 1990. Veljko Kadijević izveštava Jovića: “Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja (proglašenje Deklaracije o samostalnosti Slovenije – SP), koliko god je moguće legalno, a ako Predsedništvo ne može takvu odluku da obezbedi, onda se moraju tražiti i druge opcije… vojska bi izvršila naređenja i grupe članova Predsedništva, iako nisu kvalifikovana većina.” (BJ,162)
Prema Joviću, na sastanku 14. avgusta 1991. Milošević-Jović-Kadijević formiraju na predlog Kadijevića “grupu šestorice” Srba i Crnogoraca sa protivustavnim ovlašćenjima:
“Sastanak kod Veljka Kadijevića (Kadijević, Adžić, Milošević, Bulatović, B.Kostić i ja).”
“Veljko (Kadijević) kaže da bi morali imati stalni sistem koordinacije u ovom sastavu. Drugi rade mnogo sistematičnije od nas. Za vojsku je ovaj prilaz opasan, ali je nužan. Bilo bi dobro da se napravi stručni štab od 5-6 ljudi (Srbija, Crna Gora, JNA), koji bi imao zadatak da procenjuje i predlaže odluke.” (BJ, 371)
Prihvaćena je ideja o sistematskom dogovaranju šestorice, ali ne i o formiranju “štaba”. (BJ, 372).
“Šestorica” su, kako je i odlučeno, nastavila da se sastaju redovno. Jović beleži sledeće sastanke “Šestorice”:
14. avgust 1991. (BJ, 371)
05. septembar 1991. (BJ, 382-3)
12. septembar 1991. (BJ, 385)
20. septembar 1991. (BJ, 386)
24. septembar 1991. (BJ, 387)
28. septembar 1991. (BJ, 387)
02. oktobar 1991. (BJ, 391)
05. oktobar 1991. (391-2)
06. oktobar 1991. (392)
09.oktobar 1991. (BJ, 394)
25.oktobar 1991. (BJ, 402-3).
Na ovim sastancima se raspravlja i odlučuje o svim aspektima rata, strategijskim, taktičkim, pa i onim operativnim:
o “spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora biti ofanzivan i visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande, osobito u odnosu na ljude koji idu u rat” , o “daljem usmeravanju događaja” (BJ, 383),
o tome da li je “nama” (Šestorici) “cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o “neophodnosti mobilizacije” (BJ, 385),
o neuspehu plana (zbog neuspeha mobilizacije) da se “preseče Slavonija”, “preseče Zagreb s juga”, “preseče Hercegovina”, da se “probije prema Jadranu”, što je sve trebalo da dovede Hrvatsku “pred kapitulaciju” i o potrebi da s “pravi redukovani plan” (BJ, 386),
o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”, o potrebi da “Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, “da se vojska ne može lišiti jugoslovenskog naziva” (BJ, 387),
o “kadrovskim promenama u Armiji”, o nužnosti da se “učvrste dostignute linije” i da se “popune jedinice dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija”, da “Slavonija mora imati pešadiju, koja će kontrolisati oslobođenu teritoriju” (BJ, 390-1),
o tome treba “razraditi koncept mirovne inicijative sa konceptom sile” (BJ, 392) itd.
“Šestorica” preuzimaju potpunu kontrolu nad vosjkom.
Protivustavnost
Narušavanje nacionalne strukture JNA i ovde opisana upotreba JNA, kao i način komandovanja vojskom bili su, naravno, protivustavni (a ponekad su predstavljali i krivično delo).
Prema članu 240, stav 2 Ustava SFRJ:
“Oružane snage SFRJ čine jedinstvenu celinu i sastoje se od JNA, kao zajedničke oružane sile svih naroda i narodnosti, te svih radnih ljudi i građana, i od teritorijalne odbrane odbrane, kao najšireg oblika organizovanog opštenarodnog otpora.”
Prema članu 242. Ustava SFRJ:
“U pogledu sastava starešinskog kadra i postavljenja na više komandne i rukovodeće položaje u JNA primenjuje se načelo što srazmernije zastupljenosti republika i autonomnih pokrajina”.
Prema čl. 186 Krivičnog zakona SFRJ:
“Službeno lice koje na osnovu razlike u nacionalnosti, rasi, veroispovesti, etničkoj pripadnosti, polu, jeziku, obrazovanju ili društvenom položaju uskrati ili ograniči prava građana utvrđena ustavom, zakonom ili drugim propisom ili opštim aktom, ili koje na osnovu ove razlike daje građanima povlastice ili pogodnosti, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.”
Prema članu 330, st. 1 Ustava SFRJ:
“Predsedništvo SFRJ radi na osnovu usklađivanja stavova svojih članova.”
Prema čl.313, stav 3 Ustava SFRJ:
“Predsedništvo SFRJ najviši je organ rukovođenja i komandovanja oružanim snagama SFRJ u ratu i miru.”
Prema članu 328, stav 1 i 2 Ustava SFRJ:
“Predsednik Predsedništva SFRJ predstavlja u ime Predsedništva SFRJ, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, predstavlja Predsedništvo SFRJ, saziva sednice Predsedništva SFRJ, predsedava sednicama, potpisuje akte koje Predsedništvo donosi, brine se o sprovođenju akata i zaključaka Predsedništva SFRJ, izdaje isprave o ratifikaciji međunarodnih ugovora te prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika akreditovanih kod Predsedništva SFRJ.”
“Predsednik Predsedništva SFRJ, u ime Predsedništva SFRJ, ostvaruje komandovanje oružanim snagama SFRJ, u skladu sa ovim ustavom i saveznim zakonom.”
Prema članu 315, stav 1, tačka 6. Ustava SFRJ:
“Predsedništvo SFRJ u okviru svojih prava i dužnosti:
6) postavlja, unapređuje i razrešava generale i admirale i druge vojne starešine za koje to savezni zakon odredi; postavlja i razrešava predsednike, sudije i sudije-porotnike vojnih sudova i vojne tužioce.”
Nigde u Ustavu nije predviđeno da Savezni sekretar za odbranu odgovara pred Predsednikom Republike Srbije, niti je ovaj ovlašćen da Saveznog sekretara “upozorava”, da od njega nešto “traži”,
poziva ga na odgovornost ili mu nalaže smenjivanje generala i drugih starešina (naročito ne po osnovu etničke ili nacionalne pripadnosti).
Takođe nigde u Ustavu nije predviđeno da Predsednik Predsedništva komanduje oružanim snagama bez ili čak nasuprot stavova Predsedništva (u čije ime nastupa), još manje da traži mišljenje od Predsednika Republike Srbije kako da to učini.
Takođe nigde u Ustavu nije predviđeno da se vojska upotrebljava bez odobrenja Predsedništva u cilju “zaplašivanja građana”, na dozvoljenim mitinzima opozicije (“ako bude stani-pani”), niti u cilju “dizanja morala vojsci”, “plašenja Hrvata” ili “umirivanja srpskog naroda”.
Može se reći da su zaverenici uništili i JNA kao saveznu instituciju koja radi po odlukama Predsedništva i koja predstavlja vojsku svih naroda i narodnosti (čl. 240, stav 2 Ustava SFRJ). Dana 16. oktobra 1992. godine JNA je prestala da koristi simbole države SFRJ (petokraku), a Kadijević je 8. januara 1992. podneo ostavku.
Ciljevi zavere
Ad 2
Planiranje nasilnog svrgavanja organa vlasti
u Hrvatskoj i Sloveniji
Pod datumom 25. februar 1991. godine pod naslovom “Planovi vojske za obaranje vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj i za izlaz iz krize”, Jović beleži:
“Osnovna zamisao vojske sastoji se u tome da se čvrsto osloni na snage koje su za Jugoslaviju.” (BJ, 277)
“Srbija, Crna Gora, Armija i srpske partije u BiH i Hrvatskoj su za Jugoslaviju.” (BJ, 276)
“da se kombinovanim političkim i vojnim merama sruši vlast prvo u Hrvatskoj,a potom u Sloveniji.” (BJ, 277)
“u kolebljivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim merama – demonstracijama i pobunama – treba srušiti rukovodstva ili ih preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnost valja kombinovati i sa nekim vojnim akcijama.” (BJ, 277)
“Celu akciju treba da vode oni članovi Predsedništva SFRJ koji se opredele za ovaj kurs, sa osloncem na vojsku.” (BJ, 277)
“U Hrvatskoj, a docnije i u Sloveniji, kao prva varijanta, mogla bi biti vojna uprava, a potom formiranje institucija od nekompromitovanih ličnosti.” (BJ, 278)
“Konsultujem Slobodana Miloševića o planu vojske. Pročitao sam mu svoje zabeleške od reči do reči. On smatra da je sve to dobro izuzev što Sloveniju treba ostaviti na miru. Samo Hrvatsku treba tretirati.”
“Na pitanje šta da radimo ako ne postignemo dovoljnu većinu u Predsedništvu za odluke koje su potrebne, on misli da odlučujemo sa onoliko članova koliko su “za” i da će vojska “poslušati”. Smatra da je logično da “uklonimo” svakoga ko će se suprotstaviti takvoj akciji Predsedništva”. (BJ, 281)
Uzeto samo po sebi, planiranje ovakvih delatnosti, po Krivičnom zakonu SFRJ, predstavlja krivično delo iz člana 114 koji glasi:
Ko učini delo upravljeno na: ograničavanje ili obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi; podrivanje ustavom utvrđenog društveno-ekonomskog uređenja, društveno-političkog sistema ili sistema samoupravljanja; protivustavno svrgavanje organa društvenog samoupravljanja i vlasti, njihovih izvršnih organa ili predstavnika najviših državnih organa; podrivanje ekonomske osnovice zemlje; razbijanje bratstva i jedinstva ili narušavanje ravnopravnosti naroda i narodnosti; ili protivustavnu promenu federativnog uređenja države, kazniće se zatvorom najmanje jednu godinu.”
Ovo je krivično delo tzv. apstraktnog ugrožavanja (tj. dovršeno je kada je i samo “moglo doći do opasnosti po zaštitine objekte” makar da do ugrožavanja nije realno došlo), ono kriminalizuje i same pripremne radnje (Odluka Vrhovnog suda Hrvatske I Kž-1878-72), kao i pokušaj. Da li je do mogućnosti nastupanja opasnosti došlo ili ne procenjuje se obzirom na okolnosti. Te okolnosti ovde predstavljaju položaj, realna moć i ovlašćenja učinilaca. (Komentar Krivičnog zakona SFRJ grupe autora, Savremena adminitracija, Beograd, 1986, str. 421).
Prema članu 18, stav 3 KZ SFRJ:
(3) kada zakon propisuje kažnjavanje za pripremanje određenog krivičnog dela, pripremanje se može sastojati u nabavljanju ili osposobljavanju sredstava za izvršenje krivičnog dela, u otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, u dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugima izvršenja krivičnog dela, kao i drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela koje ne predstavljaju radnju izvršenja.
Ad 3
Planiranje nasilnog svrgavanja SIV-a i Predsedništva
Do planiranog nasilnog svrgavanja vlasti u Hrvatskoj (i Sloveniji) nije došlo, jer je po Jovićevom mišljenju:
“sumnjiva (Miloševićeva, v. gore BJ, 281–SP) ideja da odlučuje manjina u Predsedništvu. To je stanje kada odlučuje vojska i to se ne može prikrivati.” (BJ, 281)
i jer je:
“vojska na velikim mukama jer za ono što bi uradila nema političko “pokriće”. Plaši se akcije bez “pokrića”. Ali odluka Predsedništva bez dovoljno glasova nije ustavna i nije “pokriće”.” (BJ, 281)
“Po mom mišljenju bolje je da se stvori prazan prostor vojsci da sama odlučuje.” (BJ, 281)
(Načinjen je, ipak, još jedan korak da se Armija uvede u poliitčki obračun zavođenjen vanrednih mera koje je Kadijević, u ime oružanih snaga i Štaba Vrhovne komande predložio Predsedništvu 12. marta 1991. Ova sednica je održana tri dana nakon velikih demonstracija opozicije od 9. marta. 1991. kada je Milošević tražio zaštitu vojske (BJ, 283) Ovome se usprotivio predstavnik Hrvatske rekavši da se “vanredno stanje predlaže da bi se spaslo srpsko rukovodstvo od pritiska opozicije” (BJ, 289). Za uvođenje vanrednog stanja, pored Jovića, glasao je samo predstavnik Vojvodine. Posle toga ostalo je samo da se “stvori prazan prostor” (BJ, 281) za vojni državni udar.
Sutradan, 13.marta 1991. godine (u vreme održavanja novog, velikog mitinga opozicije) Jović beleži:
“Veljko nam (Miloševiću i Joviću–SP) je doslovno rekao u prisustvu generala Adžića: “Idemo na vojni udar”… Pitao sam ga šta se podrazumeva pod vojnim udarom. Odgovorio je: smenjivanje Vlade i Predsedništva. Skupštinu neće dirati, ali neće ni dozvoliti sazivanje. Republičke vlasti i sve ostalo neće dirati ukoliko podržavaju udar. U protivnom skidaće i njih. Slobodan nije ništa pitao ni komentarisao… Kada sam salušao Veljka, rekao sam da ću sutra, posle sednice, podneti ostavku… Ostaviću vojsci prostor za delovanje. Razgovaraću sa Nenadom Bućinom (Crna Gora-SP) i Jugoslavom Kostićem (Vojvodina-SP) da postupe isto.” (BJ, 296)
Dva dana kasnije, 15. marta 1991. Jović preko Televizije Beograd “ostavlja prazan prostor” za vojni udar – podnosi ostavku na članstvo u Predsedništvu sa obrazloženjem da ne može ostati u Predsedništvu koje
“nastoji vezati ruke Jugoslovenskoj narodnoj armiji” i koje “je izrazilo očito nepoverenje u oružane snage zemlje” (BJ, 306), iako “Jugoslovenska narodna armija, odnosno oružane snage zemlje, nemaju ni zadatak ni nameru da se mešaju u politički život i da utiču na donošenje političkih odluka o budućnosti zemlje.” (BJ, 305).
“Ostavke su podneli i Bućin i Kostić. Slobodan Milošević dao je izjavu da u tim okolnostima više ne priznaje odluke Predsedništva SFRJ i da neće da učestvuje u njegovom radu (u funkciji zamenjivanja člana Predsedništva iz Srbije).” (BJ, 306)
Vojska, ipak, “nakon svojih analiza” (BJ, 308-309) nije izvršila udar bez “političkog pokrića”. Jović to ovako komentariše:
“Ispali su krajnje čudni. Ako su sve analize imali u vidu još onda kada su nam rekli da su se odlučili na vojni udar, nejasno je kako su se na to odlučili. Ako nisu sve to imali u vidu, onda su neozbiljni.” (BJ, 310).
Svakako da je postojao sasvim određen plan sačinjen od strane Kadijevića, Jovića i Miloševića za protivustavno svrgavanje organa vlasti, SIV-a i Predsedništva, a po potrebi i organa vlasti u republikama. Radnje koje su im planom poverene, “stvaranje praznog prostora”, Jović i Milošević su ispunili, Jović istupanjem iz Predsedništva, a Milošević odbijanjem da ga u Predsedništvu zameni. Oni su učinili sve da dođe do nastupanja zabranjene
posledice, makar da ona nije nastupila “zbog neozbiljnosti vojske”.
Uzeto samo po sebi, planiranje ovakvih delatnosti, po Krivičnom zakonu SFRJ, predstavlja krivično delo iz člana 114 koji glasi:
Ko učini delo upravljeno na: ograničavanje ili obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi; podrivanje ustavom utvrđenog društveno-ekonomskog uređenja, društveno-političkog sistema ili sistema samoupravljanja; protivustavno svrgavanje organa društvenog samoupravljanja i vlasti, njihovih izvršnih organa ili predstavnika najviših državnih organa; podrivanje ekonomske osnovice zemlje; razbijanje bratstva i jedinstva ili narušavanje ravnopravnosti naroda i narodnosti; ili protivustavnu promenu federativnog uređenja države, kazniće se zatvorom najmanje jednu godinu.”
Ovo je krivično delo tzv. apstraktnog ugrožavanja (tj. dovršeno je kada je i samo “moglo doći do opasnosti po zaštitine objekte” makar da do ugrožavanja nije realno došlo), ono kriminalizuje i same pripremne radnje (Odluka Vrhovnog suda Hrvatske I Kž-1878-72), kao i pokušaj. Da li je do mogućnosti nastupanja opasnosti došlo ili ne procenjuje se obzirom na okolnosti. Te okolnosti ovde predstavljaju položaj, realna moć i ovlašćenja učinilaca. (Komentar Krivičnog zakona SFRJ grupe autora, Savremena adminitracija, Beograd, 1986, str. 421).
Prema članu 18, stav 3 KZ SFRJ:
(3) kada zakon propisuje kažnjavanje za pripremanje određenog krivičnog dela, pripremanje se može sastojati u nabavljanju ili osposobljavanju sredstava za izvršenje krivičnog dela, u otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, u dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugima izvršenja krivičnog dela, kao i drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela koje ne predstavljaju radnju izvršenja.
Ad 4
Protivustavna promena granica SFRJ (protivustavnim isključenjem Republike Slovenije i Republike Hrvatske iz SFRJ)
Jović beleži 12. juna 1990:
“Sednica Predsedništva SFRJ uz učešće predsednika predsedništva republika i autonomnih pokrajina. Prvi put prisustvuju Tuđman i Kučan.”
“Kučan i Tuđman postavili istovetna pitanja: da li mi njih priznajemo kao legalne i legitimne predstavnike Slovenije i Hrvatske… Odgovorio sam im da ih priznajemo…” (BJ, 153)
Dve sedmice kasnije, 27. juna 1990. Jović beleži:
“Razgovor s Veljkom Kadijevićem… Kažem Veljku da bih ih (Hrvatsku i Sloveniju- SP) ja najradije isterao silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i proglašavanjem da su se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta da radimo sa Srbima u Hrvatskoj. Nisam za primenu sile, nego da ih stavimo pred svršen čin. Da se razradi akcija u tom smeru, sa varijantom da se pre konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje. Veljko se slaže.” (BJ, 160)
Sutradan, Jović beleži:
“Razgovor sa Slobodanom Miloševićem… On se slaže sa idejom o “izbacivanju” Slovenije i Hrvatske, ali me pita da li vojska hoće da izvrši takvo naređenje? Kažem mu da ona mora da izvrši naređenje i da ne sumnjam u to nego mi je problem šta je sa Srbima u Hrvatskoj i kako obezbediti većinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku.
Sloba je dao dve ideje: prvo, da se “odsecanje” Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje su stvorile zajednicu, ostati sa naše strane, s tim da se tu kasnije narod referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i, drugo, da se članovi Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske isključe iz glasanja o odluci, jer oni ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ako Bosanac bude za, onda imamo dvotrećinsku većinu.” (BJ, 161)
Protivustavnost
Prema članu 283 Ustava SFRJ:
Skupština SFRJ: 1) odlučuje o promeni Ustava SFRJ…4) odlučuje o promeni granica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Ad 5
Podsticanje i organizovanje oružane pobune stanovnika Krajine, naoružavanje ustanika i nasilno i protivustavno menjanje granica Republike Hrvatske
Jović, 17. maj 1990:
“Preduzimamo mere da se u Sloveniji i Hrvatskoj oduzme oružje iz civilnih magacina TO i da se prenese u vojne magacine. Nećemo dozvoliti da oružje TO zloupotrebe u eventualnim sukobima ili za nasilno otcepljenje. Praktično smo ih razoružali. Formalno, ovo je uradio načelnik Generalštaba, ali faktički po našem nalogu. Slovenci i Hrvati su oštro reagovali, ali nemaju kud.” (BJ, 146)
Jović beleži 3. avgusta 1990:
“Slovenci su čvrsto odlučili da idu do kraja po cenu incidenata, sukoba i rata.”
“Veljko sav ozaren. Presrećan. Kaže da nikad nije bio srećniji, jer su tako glupo “podigrali” da će ih “rasturiti” i to ne samo njih…” (BJ, 174)
Jović, 4. septembra 1990:
“Veljko Kadijević saopštava mi najnoviju procenu vojno-političke situacije.”
“Mora se biti spreman na upotrebu vojske u Sloveniji već u septembru, u Hrvatskoj možda u oktobru, a na Kosovu u svako vreme. Na zbivanja povodom ovih događaja ne treba više kao do sada delovati preventivno, nego ih ostaviti da izbiju neredi, pa ih iskoristiti za skidanje onih koji su doveli do takvog stanja.” (BJ, 190)
U svojoj knjizi “Moje viđenja raspada” (Politika, Beograd, 1993) Kadijević objašnjava razloge ovakve taktike:
“Svjesno dozvoliti da neprijatelj prvi napadne da cijeli svijet jasno vidi ko je agresor i šta hoće… radeći suprotno, kako su inače neki sugerisali, pored ogromnih političkih gubitaka u datim međunarodnim okolnostima, potpuno bi upali u zamku brze i razorne vojne odmazde koja bi se u prvom redu sručila na Srbiju.” (VK, 93-4)
Jovićeva zabeleška od 26. januara 1991:
Razgovaram telefonom sa Slobodanom (Miloševićem)… Slobodan se još drži onoga što je možda i moglo donedavno ali vojska nije htela – da ih odsečemo od Jugoslavije, ali sada to nije moguće… Najbolje bi sada bilo da pomoću sile kojom raspolažemo (armija) i pomoću demokratije koju želimo da nametnemo (izjašnjavanje naroda) obezbedimo miran izlazak iz krize i povoljna rešenja za srpski narod, a i za sve ostale ako bi to bilo moguće… Rat neka nametnu Hrvati…” (BJ, 263)
Jović beleži 25. februara 1991:
“Zatim Veljko govori o svojoj zamisli o konceptu akcije.”
“U Hrvatskoj institucionalno i politički jačati Srpsku krajinu i podržavati njeno otcepljenje od Hrvatske, ne javno nego faktički.” (BJ, 277)
U svojoj knjizi “Moje viđenje raspada” (Politika, Beograd, 1993) Kadijević piše:
“Imajući sve to u vidu cilj JNA u Hrvatskoj bio je: zaštiti srpski narod u Hrvatskoj od napada hrvatskih oružanih formacija i omogućiti mu da konsoliduje vojničko samoorganizovanje za odbranu; istovremeno pripremiti JNA za rat sa Hrvatskom kada ga Hrvatska otpočne protiv JNA. Zadatak izvršavati u okviru “sprečavanja međunacionalnih sukoba.” (VK, 127)
“JNA je potpuno ostvarila ciljeve ove faze sukoba – zaštitila srpski narod u Krajini i pomogla mu da se vojnički, pa i politički pripremi za događaje koji će slediti, što je srpski narod u Hrvatskoj zaista i učinio.” (VK, 128)
“Cilj Hrvatske u prvoj fazi bio je da upotrebom policije i vojske uspostavi vlast nad srpskim krajevima u Hrvatskoj…” (VK, 126)
“Po ocjeni hrvatskog vrhovništva, glavni razlog zbog čega Hrvatska… nije ostvarila svoj cilj da slomi otpor hrvatskog naroda u Hrvatskoj i ostvari potpunu vlast na cijeloj teritoriji u okviru postojećih administrativnih granica Republike Hrvatske, jeste u ulozi koju je imala JNA. I ne samo to nego im je postalo potpuno jasno da taj cilj neće nikada ni ostvariti sve dok JNA bude tu.” (VK, 128)
“Strategija i taktika realizacije toga cilja zasnivala se na sledećim idejama. Izbjegavati oružano sukobljavanje sa JNA, JNA neutralisati političkim i propagandnim sredstvima i aktivnostima.” (VK, 126)
Odavde je vidljivo (a) da, pošto su Hrvatsku potpuno razoružali, zaverenici žele rat; (b) da se ne usuđuju da Hrvatsku napadnu iz straha od strane intervencije; (c) da umesto toga vojnički i politički pomažu ustanike u Krajini i podstiču ih na otcepljenje (Jović dodaje, ne javno nego faktički); (d) da upotrebom vojne sile ne dozvoljavaju hrvatskoj vladi da povrati vlast nad teritorijom svoje republike, nadajući se “incidentima” koje će “iskoristiti”; i (e) da će sve to činiti u okviru tobožnjeg “sprečavanja međunacionalnih sukoba” (navodnice su Kadijevićeve).
Takvo postupanje predstavlja krivično delo učestvovanja u oružanoj pobuni iz člana 124 KZ SFRJ u vezi člana 139, stav 1 (osobito teški slučajevi) po tada važećem Krivičnom zakonu SFRJ:
Oružana pobuna
Član 124
Ko učestvuje u pripremanju oružane pobune ili u oružanoj pobuni, kazniće se zatvorom najmanje jednu godinu.
Ko organizuje pripremanje oružane pobune ili učestvuje u oružanoj pobuni kao organizator ili kolovođa, kazniće se zatvorom najmanje pet godina.
Član 139
Za krivično delo iz člana 114, člana 115. stav 1, čl.116 do 121, čl.123. do 128, člana 132. i člana 136, stav 1. ovog zakona koje je imalo za posledicu smrt nekog lica ili je izazvalo opasnost za život ljudi ili je praćeno tečkim nasiljima ili velikim razaranjima, ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, ili u drugim osobito teškim slučajevima, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili smrtnom kaznom.
Zaključak
Nema nikakve sumnje da bi pod uslovima predloženog misaonog eksperimenta Milošević, Jović i Kadijević, po zakonima SFRJ koji su važili u vreme kada su oni delovali, od strane domaćeg jugoslovenskog suda bili osuđeni za teška krivična dela protiv bezbednosti i ustavnog poretka SFRJ, dela kažnjiva smrtnom kaznom.
Ova trojica bila su suočena sa tipičnom dilemom svih zaverenika-prevratnika: ako ne uspemo bićemo zločinci, ako uspemo, neće biti nikoga da naš zločin kazni. Uspeli su. I zato za svoj osnovni zločin nisu nikada odgovarali pred domaćim sudom po zakonima koji su vladali tempore cirimini (u doba izvršenja). Oni su odgovarali samo za sekundarne posledice svoje veleizdaje, genocid, ratne zločine itd. i to pred međunarodnim tribunalom.
Političke posledice ovakve situacije su ogromne. Nekažnjeni zločin veleizdaje, “prezumpcija nevinosti”, omogućava srpskom nacionalizmu da perpetuira ovu kolosalnu laž Miloševićeve propagande do današnjih dana, očuva ideološki kontinuitet sa režimom Slobodana Miloševića i sprečava srpsko društvo da se suoči sa teškom istinom i na njoj izgradi svoj novi identitet.
Prilog
Ustavno pitanje
U ovom tekstu polazim od predpostavke da je SFRJ postojala do 8. oktobra 1991, jer su na taj dan (posle tromesečnog brionskog moratorijuma) Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost.
U svojoj knjizi “Prestanak SFRJ”, Prof. Vladimir Vodinelić smatra da u domenu privatnog prava kao datum od koga se propisi drugih republika i federacije imaju smatrati kao “strano pravo” u novonastalim državama treba uzeti – 8. oktobar 1991.
Zaključci Badinterove komisije upućivali bi na sličan zaključak, polazeći pre svega od ispravnog mišljenja komisije da priznanje ima samo deklarativan karakter.
Neki uzimaju kao dan prestanka SFRJ 15. januar 1992. kao dan međunarodnog priznanja ove dve države, što izgleda očigledno pogrešno.
(Sam Milošević zauzima, svakako potpuno neodrživo, stanovište da je SFRJ postojala do 27. aprila 1992, što je očigledno iz Odluke o proglašenju Ustava SRJ prema kome taj Ustav donosi “Savezno veće Skupštine SFRJ” (bez učešća i saglasnosti četiri od šest njenih republika)).
Postavlja se, međutim, i pitanje da li je SFRJ postojala nakon donošenja srpskog ustava od 28. septembra 1990. kojim se Srbija konstituiše kao “nezavisna i suverena” država, izričito isključuje iz pravnog sistema SFRJ (bez obzira što prihvata da primenjuje opšte akte druge države kada joj je to u interesu, i bez obzira što se protivrečno deklariše da se i dalje nalazi “u sastavu SFRJ”).
Ovom poslednjom deklaracijom Srbija samo izražava svoju volju da neosnovano nastavi da vrši u drugoj državi neka prava koja joj više kao nezavisnoj državi ne pripadaju.
Srbija se i ponaša kao nezavisna država donoseći sopstveno zakonodavstvo koje je u direktnoj suprotnosti sa zakonima SFRJ.
Ako je Srbija (po sopstvenom Ustavu i po svom ponašanju) nezavisna država, onda SFRJ više ne postoji, jer je federacija izgubila mogućnost da vrši svoja suverena prava na 41% svoje teritorije i nad 29% građana SFRJ.
Pored toga, prema članu 2. Ustava SFRJ “Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju čine: … (nabrajaju se republike i autonomne pokrajine i, naravno, Socijalistička republika Srbija, SAP Kosovo i SAP Vojvodina). Tri od osam konstitutivnih činilaca federacije konstituisano je Ustavom RS u “suverenu i nezavisnu” državu.
(Naravno, postavlja se logično pitanje kako i zašto bi ostale članice federacije tolerisale i pristajale da “nezavisna i suverena” Srbija i dalje šalje svoje predstavnike u Predsedništvo SFRJ i tamo faktički učestvuje u odlučivanju. Odgovor se ne nalazi na pravnom, već na političkom nivou: ostale republike su se plašile sprege agresivno nacionalističke Srbije sa JNA. Recimo, Kučan se sastaje 24. januara 1991. sa predsednikom “suverene i nezavisne” Srbije da traži od njega (i dobije) dopuštenje da izađe iz SFRJ! Moć “nezavisne i suverene” Srbije da se faktički nametne drugoj državi na ovaj način temeljila se isključivo na pretnjama upotrebom sile, koje su drugi ispravno ocenjivali kao sasvim realne. Nametanje da faktički učestvuje u odlukama “ostataka” saveznih organa SFRJ od strane Srbije bio je onda čist akt nasilja.
Ako se uzme da je SFRJ prestala da postoji 28. septembra 1990, kada se Srbija ustavno konstituisala kao “suverena i nezavisna”, onda se mora zaključiti da je u tzv. “skraćenom” Predsedništvu (u kome nisu više učestvovali predstavnici Hrvatske, Slovenije, Makedonije i BiH, pored “predstavnika” nezavisne i suverene Srbije, sedeo samo jedan legitimni član toga “Predsedništva” – predstavnik Crne Gore! To “Predsedništvo” imalo je samo jednog člana.
Naravno, ovo je pitanje koje moraju rešiti eksperti za ustavno pravo. Ali ono je od značaja za pravilnu primenu prava u oceni ponašanja učinilaca krivičnih dela kojima se ovde bavimo.
Citirani tekstovi:
Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ, Bgd, Politika, 1995,
Veljko Kadijević, Moje viđenje raspada – vojska bez države, Bgd, Politika, 1993,
Miodrag Marović, Politika i politika, Helsinški odbor za ljudska prava, Bgd, 2002,
Dragoš Ivanović, Bolest vladanja, zavereničko vladanje, Republika, Bgd, 2000,
Mlađan Dinkić, Ekonomija destrukcije, Bgd, 1995,
Lex, pištaljke i laži, Helsinški odbor, Bgd, 1997,
Dragoljub Todorović, Razlozi za konstituisanje, Srpska reč, broj 297, 5. juni 2002,
Predrag Tašić, Kako sam branio Antu Markovića, NIP Mugri 21, Skopje, 1993,
Vladimir Vodinelić, Prestanak SFRJ – Pravne posledice, Bgd, Pravni fakultet, 1995.
Peščanik.net, 23.09.2008.
Srodni linkovi:
Kompletan tekst – Raspad Jugoslavije
TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)
JUGOSLAVIJA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđa Popović (see all)
- Atentat – naša privatna stvar - 11/03/2023
- SRĐA POPOVIĆ (1937-2013) - 29/10/2021
- Pobuna JSO – poslednji čin? - 26/06/2019
