So long and thanks for all the fish IV

Kapitulacija pred zločinom
Srđa Popović

Dragi Stojane, kada smo pravili “Vreme”, nisam mogao ni zamisliti da ću se jednog dana dopisivati sa tobom preko ovih stranica. Šta ti i ja tražimo među pismima čitalaca? Zar ti (i Nenad i Žare) nisi imao živaca i pouzdanja da sačekaš da tebe (i “Vreme”) brane verni čitaoci? Da oni kažu da si ti “najviše uradio u protivljenju zlu” (tj. “niko više od tebe”)? Da oni potvrde da “Vreme” objektivno izveštava iz Haga? Otkuda ta nervoza, otkuda to neodmereno polemisanje sa čitaocima (od kojih se živi)? Sećaš li se: “Mi ćemo izveštavati, a čitaoci neka sami prosuđuju?” Pa, evo, prosuđuju. Neki. Neki drugi možda misle drugačije. Pa, zar to nije u redu? Zašto se ljutiš?

A ljutiš se! Ljutiš se, jer su ti čitaoci po tvom mišljenju “moralni fundamentalisti”, “postomoderni informbirovci”, koji “neku podršku još dobijaju pošto je na Zapadu ostalo nešto novca u fondovima”, “tu se negde nalazi njihov zajednički interes” (ha! plaćenici!). Oni “pričaju gluposti”. I to sve samo zato što se u nečemu ne slažu sa novinarem, tobom, koji si učinio najviše u protivljenju zlu! Čini mi se to neprofesionalno i svakako arogantno.

Pa pišem ovo sa zebnjom, šta li će mi se sručiti na glavu kada ti kažem da se ni meni ne dopada način na koji Nenad izveštava iz Haga, a ne slažem se ni sa onim što sam u tvom “pismu čitaoca” pročitao?

Ne slažem se, naime, sa tvojim osnovnim stavom da bi trebalo “prestati da se prenemažemo nad nesrećama za koje više nema leka” i da treba umesto toga “da pokažemo dobru volju, da se oprosti što se oprostiti može, da se ispolje saosećanje i milosrđe, a ne samo osvetnički bes”.

Prvo prevod: “nesreće za koje više nema leka” to su, naravno, zločini počinjeni nad nevinim ljudima. Čemu taj eufemizam “nesreće”? (Tako je govorio Milošević: Tragedija!) “Za koje više nema leka”, znači “pojeo vuk magarca!” Nije li to malo cinično? Kako li to čitaju tvoji čitaoci koji su u tim “nesrećama” izgubili očeve, majke, sinove, kćeri? Ili ti računaš samo na “naše” čitaoce? Neke naše čitaoce. Ubili, spalili, oterali, silovali, pa šta, nema leka! Lek je u civilizovanom svetu sud, koji restituiše ono što je moguće restituisati, a to je pre svega da žrtvi bude vraćeno ljudsko dostojanstvo (nisu poklani prasići!), a da preživeli dobiju makar moralnu satisfakciju u saznanju da društvo u kome živimo osuđuje zločin. Ti na to kažeš – nema veze, “ništa vas ne čini imunim na istoriju, ratove, zločine i nesreće”. Pa onda, da kapituliramo?

Možda me ovo čini moralnim fundamentalistom, ali takva kapitulacija u mom shvatanju upravo ohrabruje “istoriju, ratove, zločine i nesreće”. Jesmo li mi aktivni učesnici te “istorije” ili njeni cinični i duhoviti posmatrači? Kome se onda ostavlja kreiranje “istorije”?

Kolikogod pokazuješ ravnodušnosti prema žrtvama (Milošević: “Dobro to što su vam pobili čitavu porodicu, ali da li vam je poznato koliko je to selo udaljeno od onog sela?”), toliko pokazuješ i “ljudskog razumevanja” za zločince, prema kojima bi trebalo pokazati “saosećanje i milosrđe” (“da se oprosti što se oprostiti može”, a šta može? Sarajevo, Srebrenica, Vukovar, reci nam bar). Ovako je to nekakva generalna amnestija u koju može svako da se ušvercuje. Naime, zločinci, naravno, misle da se sve može oprostiti. I tako te i čitaju. Mislim i ja, i u praksi sam to često tražio, da i zločinac bude shvaćen kao čovek, ali tek kada ga stigne pravda. Tek onda kada se rehabilituju žrtve. Saosećanje prvo ide žrtvama, zločincu, ako nešto ostane.

Bojim se da tvoji stavovi, bar ovako kako sam ih ja razumeo, sasvim nepotrebno vode upravo u ono za šta ti optužuješ kritičare “Vremena” – u kolektivnu krivicu. Ti nisi naređivao zločine, nisi ih ni činio, osuđivao si ih (“najviše od svih”), ali kada se sada zalažeš da se ne prenemažemo nad zločinima (jer nas se u stvari ne tiču, makar bili počinjeni i u naše ime) i kada tražiš (pre i bez suđenja) saosećanje i milosrđe za zločince, ti ih naknadno sankcionišeš, prihvataš za svoje, pa si za njih i kriv i uvlačiš u tu kolektivnu krivicu i druge. Ili si se ti ispisao iz “naroda”, isto onako kako si se ispisao iz istorije? Bojim se da to nije moguće.

Konačno samo par reči o “deetnifikaciji” zločina. Zločini o kojima govorimo bili su “etnički”. Niti ima potrebe da se oni “etnfikuju” niti ih je moguće “deetnifikovati”. Motivi i umišljaj učinilaca imali su “etnička” obeležja, tzv. napadni objekt imao je etnička obeležja. Genocid, na primer, ne može uopšte ni da se definiše bez primene utvrđivanja etničke pripadnosti zločinca i žrtve jer je napad na pripadnike “neke nacionalne, etničke ili verske grupe” ugrađen u samu zakonsku definiciju tog krivičnog dela. Zalud je govoriti “zločin nema nacionalnost”, ovaj se ne može uopšte zamisliti bez “nacionalnosti”.

I najzad, što se tiče odgovornosti uopšte. Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva, obuhvata naredbodavce i izvršioce, i ona je krivična. Postoji druga odgovornost, odgovornost onih kreatora javnog mnjenja (tzv. elita) koji su te zločine podsticali, opravdavali ih, zataškavali ih, branili ih, bagatelisali ih, relativizovali ih. Ta odgovornost je moralna: neizbrisiva krmača na tim biografijama, njihova trajna fusnota. Postoji i treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili “rodoljublje” i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića i Radovana Karadžića (Mladić-heroj, Svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, “prilično kolektivna” i trajaće dok traje i kolektivno poricanje, pravdanje i zataškavanje tih zločina u koje si se, nažalost, nepotrebno, zakasnelo i tužno upustio i sam. Eh, Stojane!

Srđa Popović

Peščanik.net, 10.11.2008.

Tvrdoglava selektivnost
Stojan Cerović

Ovo nikad nisam radio. Izgleda da je svako svakog povukao za jezik i sad bi trebalo da sa Srđom Popovićem i Lazarom Stojanovićem u našim novinama raspravljam o nečemu što već godinama ne uspevamo da raspravimo u privatnim razgovorima. Pa, dobro, šta je tu je. Neko će se valjda i ovome radovati.

Ne znam zašto je Srđa izabrao formu otvorenog ličnog pisma. To je kao da mi nešto šapuće, ali da svi čuju. A šapnuo mi je da poričem, pravdam i zataškavam zločine. I još nekoliko takvih stvari, ali sve na uvo i prijateljski. I Lazar je, na svoj način došao do istog efekta: najpre je nabrojao sve prestupe, grehove i pristrasnosti jedne strane u polemici, mene opisao kao hvalisavca i nekoga ko je od bombardovanja malo skrenuo s uma, a zatim objavio da sve to nije tako važno i pozvao na saradnju i toleranciju. I on me smatra prijateljem. Kakvi primeri ljudske širine.

Mora da sam ja gori čovek, jer nekako nisam siguran šta će od prijateljstva ostati posle svega. Ali, evo, pokušaću da se ne bavim njima lično, nego samo da pobrojim u čemu se to mi razlikujemo.

Prvo, ovo nije spor s čitaocima (kao što tvrdi Srđa), niti prepad na žene (Lazar dokazuje da žene u Srbiji uvek imaju pravo da govore o sebi, ma o čemu inače bila reč). Ovo je počelo samo kao odbrana medija (“Vreme” i B92) od optužbi nekoliko osoba koje jesu čitaoci i pretežno žene, ali su ta svojstva za ovu priliku sasvim nebitna. Reč je o istomišljenicima čiju sam poziciju pokušao da opišem na ovom mestu pre dve nedelje i koje Srđa i Lazar sad uzimaju u zaštitu.

Kad sam govorio o opraštanju, saosećanju i milosrđu nisam mislio na ratne zločince kao što je Srđa shvatio pa se opširno zgražao nad

mojim cinizmom i moralnom ravnodušnošću. Mislio sam samo da je čudno i čudovišno to što neko želi da optužnicu proširi i na nedužne (“Vreme” i B92), a očekivao bih da se posle rata i posle Miloševićevog pada postupi obrnuto. Zar je milosrđe zaista tako strašna reč?

Očigledno, jako se razlikujemo u gledanju na Haški sud i na izveštavanje otuda. Za mene je Nenad Stefanović uzor savesnog i skrupuloznog izveštača. I on i Ljiljana Smajlović već su objasnili sve o tome. Tačno je, međutim, da taj sud i glavna tužiteljka gospođa Del Ponte nikako da steknu masovnu podršku u Srbiji. Ali, tu ne bi mogla pomoći ni četa najpristrasnijih izveštača. Ovde se mnogo više ljudi obavestilo o radu tog suda u televizijskim prenosima nego iz štampe, pa je zabeležen izvestan rast simpatija za Miloševića. Dakle, za onoga kojeg je isti narod prethodno motkama oterao. Moj zaključak je da s tim sudom i/ili tužilaštvom nešto nije u redu.

Nema sumnje da dobar deo objašnjenja leži u činjenici da je za Srbiju Haški sud instrument onih istih sila koje su ovuda bacale humanitarne bombe. Za Lazara je to bio rat “zločinca Miloševića protiv slobodnog sveta”. (Uh! Ovako nešto nisam čuo još od vremena legendarnog Grge Zlatopera i zlatnih hladnoratovskih dana Glasa Amerike.) Bojim se da ostatak Srbije još dugo neće ovo ovako razumeti, što znači da ni poverenje u Haški sud neće uskoro da poraste.

Tu je, zatim, pitanje kolektivne krivice i “deetnifikacije”. Na tu temu Srđa je ponudio tumačenje da zločini o kojima on govori, posebno genocid, ne mogu biti “deetnifikovani” pošto je napad na “neke nacionalne, etničke ili verske grupe” ugrađen u samu definiciju tog krivičnog dela. Mislim, međutim, da je u pitanju etnicitet žrtava a ne zločinaca. Za zločince je nacionalnost nebitna i čak mogu biti iste nacionalnosti kao žrtve. Ovde Srđa pokazuje volju da ide mnogo dalje od gospođe Del Ponte koja stalno ponavlja da se tamo sudi pojedincima.

Po svemu sudeći ovde imamo posla s jednom tvrdoglavom selekcijom činjenica, s odbijanjem da se misli o bilo čemu izvan “srpske krivice”. Nije važno ni šta je bilo pre ni posle, ni šta je radio bilo ko drugi. Prema toj teoriji, samo su Srbi nešto radili, svi ostali su nebitni, uključujući i velike sile. Ovo je, naravno, samo naličje priče o “nebeskom narodu”. Što se mene tiče, savršeno me ne zanima nikakva rasprava o Srbima kao najboljem, odnosno najgorem narodu. Neka to među sobom reše patrioti i antipatrioti.

Finansiranje naših moralnih inkvizitora iz inostranstva ne bih pominjao, upravo zato da ne zvuči kao priča o stranim plaćenicima (Srđa me, naravno, odmah ulovio), ali da toga nema, ko bi se bavio Sonjom Biserko i produktima njenog uma? Za mene je pravi problem u tome što u svetu još ima mnogo onih koji nastavljaju politiku “rušenja” režima u Beogradu. To je prosto štetno, a mnogo puta sam se uverio da nije nimalo beznačajno. I nije u pitanju samo finansiranje nego neobično velika medijska i politička pažnja i podrška domaćim glumcima spremnim da na “bis” u nedogled pružaju otpor diktaturi, nacionalizmu, fašizmu i ostalim mrakovima.

Mislio sam da je Milošević naš veliki problem i da u ono vreme nismo morali da pitamo ko nam i zašto pomaže da ga se rešimo. Sad ispada da ništa nije rešeno, da je problem Srbija i svako od nas, to jest da tek sad dolazi najveći posao. Pa, prijatelji, ja ne nameravam da ratujem protiv svoje lične karte. Takva je kakva je. Ako šta drugo ima da se popravi, eto mene.

Stojan Cerović

Peščanik.net, 10.11.2008.

A šta su radili drugi?
Srđa Popović

Dragi Stojane, moram ti priznati da sam čekao da se u ovoj polemici pojavi popularni argument Komisije za istinu: A šta su radili drugi? U tekstu “Tvrdoglava selektivnost”, “Vreme” br. 610, pišeš:

Po svemu sudeći ovde imamo posla sa jednom tvrdoglavom selekcijom činjenica, s odbijanjem da se misli o bilo čemu izvan ‘srpske krivice’. Nije važno ni šta je bilo pre ni posle, ni šta je radio bilo ko drugi. Prema toj teoriji, samo su Srbi nešto radili, svi ostali su nebitni, uključujući i velike sile. Ovo je, naravno, samo naličje priče o ‘nebeskom narodu’. Što se mene tiče, savršeno me ne zanima nikakva raprava o Srbima kao najboljem, odnosno najgorem narodu.

Jedino ne razumem zašto o tome uopšte govorimo. S kim se oko toga sporiš? Slažem se takođe da bi tvrdnja da su “Srbi najgori” bila samo naličje priče o “nebeskom narodu”. Ali ko to tvrdi?

Da pročistimo stvar dalje: za utvrđivanje istorijske istine, kojom se ni ti ni ja ne bavimo, naravno da je važno i šta je bilo pre i šta je bilo posle i šta su radili drugi, uključujući i velike sile.

Razgovor o zločinima koji su počinjeni u ime srpskog naroda od strane raznih psihopata, baraba, lopova i vlastoljubivih demagoga NIJE razgovor o “srpskoj krivici”. Upravo ti (siguran sam nesvesno) ova dva razgovora izjednačavaš kada uvodiš u ovu polemiku pojam “srpske krivice” o kojoj nije ni bilo reči.

U polemičkom žargonu ovo bi se nazivalo – zamenom teze.

Jer, ovde je reč o nečem drugom. Radi se o teškim krivičnim delima (često vršenim iz koristoljublja) učinilaca sa imenom i prezimenom. Ti ljudi se šetaju među nama, sede po kafanama, vozikaju se automobilima, neki se bave svojim “biznisom”. I, naravno, opiru se razgovoru o svojoj krivici (jer bi to navodno bio razgovor o “srpskoj krivici”). I mi tome treba da nasedamo!

Istorijske istine utvrdiće istorija na osnovu svih raspoloživih izvora (uključujući i istinu o tome šta su drugi radili).

Sada tek dolazimo do glavne teme: zašto se baviti samo našim zločinima, a ne i “njihovim”? (Treba uzgred napomenuti da se ova tema pojavila tek kada je postalo apsolutno nemoguće generalno poricati postojanje bilo kakvih zločina na “našoj strani”). Na to se može dati više odgovora, navešću dva:

(1) “Naši” zločinci nalaze se u našoj jurisdikciji u domašaju policijskih i pravosudnih organa naše države (one koja ti je izdala ličnu kartu). Mi imamo pravo i dužnost da insistiramo da “naša” država goni “naše” zločince u našem interesu (koji se, recimo, sastoji u tome da stvorimo pravnu državu, što je uslov za dolazak stranih investitora, da ne pominjemo interes naših građana da žive u društvu u kome se zločin kažnjava).

Mi nemamo načina da ishodimo kažnjavanje “njihovih” zločina. Time se, recimo, bavi Helsinški odbor u Hrvatskoj, a time se obilato bavi, recimo, i “Feral tribune” (pogledaj poslednji broj!). Inače, njima tamo takođe prebacuju da se bave samo “hrvatskom krivicom”.

Dakle, učinimo nešto da ti zločini budu kažnjeni tamo gde možemo – a to je ovde.

(2) Slika ove zemlje u svetu, njen međunarodni identitet, tokom godina Miloševićevih ratovanja izgrađen je gotovo isključivo na osnovu slika koje su dolazile iz Sarajeva, iz Vukovara, iz Dubrovnika, iz Srebrenice. Svet je dotle malo znao o nama. Kada je Milošević pao, stvorena je prilika da se ova slika izmeni, da se tome svetu pokaže da se Milošević lažno sakrivao iza “naroda”, da zločine koje je činio i poricao u ime “srpskog naroda” mi ne prihvatamo za svoje i nemamo razloga da ih poričemo. Postoji državni interes da se to učini jasnim. Ako ne nameravaš “da ratuješ protiv svoje lične karte” (kako nas uveravaš), onda bi trebalo da interes te države samo podržiš.

Srđa Popović

P.S. Hajde da o privatnim stvarima pričamo privatno, a o javnim javno. U ovoj polemici se ne radi o nama i našem prijateljstvu. Radi se o onome što javno zastupamo. Nema smisla da zabavljamo ovu gadnu čaršiju.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Babe i tiha revolucija
Svetislav Basara

Već neko vreme poizdalje pratim urnebesnu svađu koja se vodi na stranicama “Vremena”. Akteri stari, provereni, izgleda nepromenljivi. Dobro je za “Vreme”, a i za buduću Srbiju to što se sve to odvija u pismima čitalaca, ne na udarnim stranicama. Pa kad je na periferiji, ‘ajde, računam, da se i ja uključim.

Pitam se: da li ćemo biti svedoci tihe revolucije frustriranih, pohlepnih i guzatih baba? S njima se donekle slažem: tačno je da smo kao nacija, bez pristanka lične volje većine populacije, načinili mnoštvo odvratnih stvari. Simplifikacije imaju izvesnog smisla; da ste bili odlučniji, hrabriji, vaše vođe ne bi mogle da vas navedu na sve ono što se sada trpa u jednu jedinu (previše) zbirnu imenicu, ne znam joj ime, babe znaju, doduše, ne umeju da artikulišu. Osećam udeo lične krivice u nepočinstvima čije sam posledice (za razliku od baba) svojim očima video na drinskim sprudovima. Bilo ih je svukuda. Neka Bog dâ da sva izađu na videlo. Neka Bog dâ da smognemo snage da zatražimo oproštaj od sviju koje smo, hteli-ne hteli, zavili u crno. Međutim, ne vidim nijedan razlog da za to pokajanje padamo na kolena pred Biserko, Kandić, Slapšak i buljavi Luković (padeži namerni) koji su od tih nesreća udobno živeli i hoće da žive isto tako zauvek. Ako nemamo bolju savest od tih sablasti, bolje da nas nije.

Svetislav Basara, Nikozija

Peščanik.net, 10.11.2008.

Uredništvo Vremena

U osmoj nedelji polemike objavljujemo i dva priloga polemici, najpre zbog upoznavanja sa ocenama o samoj polemici i predmetu polemike izrečenoj u dva intervjua koja je Srđa Popović dao bosanskim “Danima” (deo intervjua objavljen u dnevniku “Danas”) i crnogorskom “Monitoru”, odnosno Petru Lukoviću i Milki Tadić-Mijović.^[*]

Redakcija podseća na bojazan izrečenu u pismu Srđe Popovića (“Dupli standardi i ćutanje”; “Vreme” br. 612) da upadljivo odsustvo iz javne rasprave nekih stručnjaka “prelazi u hroničnu fazu ćutanja”. “Vreme” je spremno da o temama koje su dotaknute u ovoj dugoj polemici ohrabri dalje sučeljavanje mišljenja, prvenstveno ekspertske javnosti, ali i čitalaca. Ukoliko ih, naravno, bude.

Iskreno, osećamo nelagodnost zbog usamljene pozicije g. Popovića u njegovom naporu da održi razgovor o jednoj od najvažnijih tema srpskog društva”

---

[*] Navedene intervjue objavljujemo u integralnoj verziji u dodatku ove knjige (prim. ur.).

Peščanik.net, 10.11.2008.

Dosta je bilo muljanja
Srđa Popović

Što rekao Stojan Cerović, “da se vratimo na početnu temu”, a to su objektivnost i verodostojnost “Vremena” u pisanju o čitavom kompleksu pitanja koja se tiču ratnih zločina.

Nije dobro ovo čemu je pribegao Stojan Cerović u svom poslednjem odgovoru meni. On, naime, netačno tvrdi da sam ja “u svom prvom javljanju” govorio “o srpskoj, odnosno kolektivnoj krivici”. To sasvim jednostavno – nije istina.

Cerović me tera da mu ponovo naglas pročitam šta sam rekao na tu temu u “svom prvom javljanju” na koje se poziva (valjda se razumno nadajući da su to čitaoci zaboravili):

“Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva obuhvata naredbodavce i izvršioce i ona je krivična.

Postoji druga odgovornost… tzv. elita koje su te zločine podsticale, opravdavale, zataškavale… Ta odgovornost je moralna.

Postoji treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili “rodoljublje” i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića (Mladić-heroj, svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, ‘prilično kolektivna’.”

To sam napisao, a evo kako je to Cerović izabrao da me kategorično citira:

“Ne samo da jeste bilo reči o ‘srpskoj krivici’, odnosno o kolektivnoj, odnosno o etnifikaciji i deetnifikaciji zločina, nego je od toga ova polemika započela i bez toga je ne bi bilo. Sam Srđa Popović govorio je o tome u najvećem delu svojeg prvog javljanja.”

Ne mogu da verujem da Cerović ne razume razliku između krivično-pravnog pojma krivice (ratnih zločinaca) koja je po zakonu uvek individualna i pojma političke odgovornosti svih onih koji su makar i posredno doprineli (makar svojim glasom datim u trenutku kada se znalo da se radi o zločincima, makar naknadnim pravdanjem ili čak glorifikovanjem njihovih zločina) da ti zločini budu počinjeni, odnosno da ostanu nekažnjeni. Ta politička odgovornost svih takvih ljudi je “prilično kolektivna”, jer je efikasnost tog doprinosa zavisila od brojnosti tih ljudi. A oni su bili “prilično brojni”. Dovoljno brojni da je vlast mogla tvrditi da su i ona i njena zločinačka politika legitimne. Zar nije tako bilo? (Pri čemu ne poričem da je jedan, svakako manji broj časnih ljudi zbog toga bio godinama očajan. Međutim, to ne menja suštinu da je pozivanje režima na legitimnost, nažalost, imalo opravdanje.)

Ali, gde je tu reč o kolektivnoj srpskoj krivici? Nije dobro što mi Cerović podmeće ove stavove. Nije dobro ni za “Vreme” ni za sliku njegove profesionalnosti, objektivnosti i verodostojnosti (o bilo čemu da je reč) kada dopušta da njihov elitni novinar na stranicama tog lista koristi ovakvu metodologiju, pa makar to činio u odbranu lista.

(Uzgred, po mom mišljenju nije dobro za “Vreme” ni kada objavljuje uvredljivo pismo u kome Njegova ekselencija gospodin Svetislav Basara naziva vaše čitateljke, učesnice u ovoj polemici, “frustriranim, pohlepnim i guzatim babama” (teško je to i ponoviti !). Da li su se te uvrede vašem uredniku posebno dopale, budući da tom pismu daje u prelomu prominentno mesto (da te bisere čitaoci slučajno ne propuste)? Da li je “Vreme” svesno da se radi o krivičnom delu uvrede? I ako jeste, kakva je to uređivačka politika i kakvo to novinarstvo “Vreme” promoviše? Zar uredništvo “Vremena” nije imalo snage da uljudnu kritiku čitalaca na svoje pisanje primi s malo više profesionalnog dostojanstva?

* * *

Dobro je što Stojan uzvraća i na pitanje “etnifikacije”, odnosno “deetnifikacije” zločina, jer je stvarno ona odatle i potekla, kada je glavni urednik “Vremena” Dragoljub Žarković zamerio Helsinškom odboru i gospođi Biserko da pominjanjem nacionalnosti žrtava i učinilaca zločina navodno optužuju “sve nas”.

To je mišljenje koje deli i Stojan Cerović, a to je “teorija” i Koštuničine Komisije za istinu, čiji portparol prof. Mirjana Vasović takođe smatra da “nije dozvoljeno nikakvo razvrstavanje zločina (žrtava i zločinaca) po etničkoj pripadnosti…” (“Danas”, 21. jun 2002, str. 6)

Već u prvom odgovoru Stojanu Ceroviću istakao sam da u slučaju genocida to naprosto nije moguće, jer je etnička pripadnost žrtava konstitutivno obeležje samog dela. Nemoguće je to delo definisati i opisati da se ne utvrdi nacionalnost žrtava.

Sledeći put Stojan Cerović mi odgovara da je to tačno, ali se, bar, ne mora pominjati etnička pripadnost zločinaca. Dakle, u tom grmu leži zec!

Ali, pitao bih Stojana Cerovića kako bi se uopšte mogao razumeti kao konkretan događaj, kao tzv. radnja krivičnog dela, koja je nužan deo optužnice, recimo Jasenovac. Kako bi se moglo reći šta se tamo događalo, a da se ne pomene Nezavisna Država Hrvatska, ili ustaše kao pripadnici ultranacionalističke hrvatske organizacije?

Da li i tu vredi princip deetnifikacije? Zločin je zločin, nacionalnost nije važna? Nisam nikada video da se Stojan Cerović pobunio protiv “hrvatskih” i “srpskih” atributa koji se redovno vezuju za Jasenovac, njegove zločince i njegove žrtve. Naravno, to i nije moguće.

Može li se govoriti o genocidu nad Jevrejima u Trećem Rajhu, a da se ne pominju ni Jevreji ni Treći Rajh ? Može li se govoriti o genocidu nad Jermenima, a da se ne pominju ni Jermeni ni Turska? Kako bi izgledala “deetnifikacija” tih zločina? To je toliko apsurdno da ne znam zašto uopšte moramo o tome da govorimo.

U svim ovim slučajevima radilo se o jednoj državnoj politici, o politici države koja uvek ima (etničko) ime i prezime. To je gotovo neizbežno: razmere pojedinih zločinstava koja tek u svojoj sumi tvore genocid takve su da se on ne može izvršiti u “domaćoj radinosti”. Za to su potrebni velika sila, plan, organizacija, ljudstvo, logistika. U slučaju “etničkog ćišćenja” (valjda ga Stojan Cerović neće negirati, a i kako bi kada je o njemu sâm najviše pisao) – trebalo je sve te civilne žrtve pobiti, snajperima, jednu po jednu, trebalo je sve te kuće zapaliti i opljačkati, trebalo je sve te stotine hiljada ljudi isterati iz njihovih domova, sela i gradova, trebalo je ispaliti dva miliona granata na Sarajevo (čak i kada bi oprostili onu jednu ispaljenu na Markale)! Posao je to! I najzad, kako da “deetnifikujemo” – etničko čišćenje? Možda jednostavno, vojničkim jezikom, da ga pretvorimo u “čišćenje terena”. Ili možda “asanaciju“?

Nemogući zahtev da se ovaj zločin “deetnifikuje” izraz je prosto nelagode što je država (i režim koji je predstavljao) imala sve to vreme podršku, ne samo lumpen-proletarijata nego i znatnog dela biračkog tela i važnih nacionalnih institucija, pre svega Vojske, ali i mnogih drugih. Ali, tu sada više nema pomoći!

S druge strane, da završim na optimističkoj noti, za mene je silno ohrabrenje da se na mitingu jednog predsedničkog kandidata, prvi put, javno, na trgu, pred desetinama hiljada ljudi, usred Beograda, čuo poziv biračima da se suoče sa svojom prošlošću. Bilo je to na mitingu Miroljuba Labusa 26. septembra 2002. godine.

(Ovaj burno pozdravljeni poziv bio bi nezamisliv u nastupu njegovog glavnog protivkandidata, predsednika SRJ Vojislava Koštunice, prema čijem “umivenom nacionalizmu” Stojan Cerović i “Vreme” drže kurs tobož mudre i benevolentne neutralnosti. A radi se o kandidatu koji kalkuliše da će pobediti u drugom krugu uz pomoć birača Vojislava Šešelja, čoveka koji izlazi na izbore kao alter ego Slobodana Miloševića. Vojislav Koštunica, čovek kontinuiteta.)

Zar nije dosta tog muljanja? Zar Stojan Cerović odjednom više ne ume da nazove stvari pravim imenima? I dalje odbijam da u to poverujem.

P.S. Još samo o Bobetku. Ja sam dao pozitivan primer “Feral Tribuna” i zagrebačkog Helsinškog odbora koji uspešno otkrivaju zločine nad Srbima i pišu o njima, na pamet mi ne bi palo da u slučaju saradnje s Hagom uzimam nama za primer hrvatsku vladu!

Srđa Popović

Peščanik.net, 10.11.2008.

Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića
Milan Milošević

Poštovani gospodine uredniče, kolebao sam se da li da podsećam vas i čitaoce da smo kolorit ove rasprave opisali unapred i to objavili 26. juna 1999, u tekstu “Čuvar doživotnog mandata u prelaznom periodu”, u trinaestom vanrednom, poslednjem ratnom (cenzurisanom), broju “Vremena”, koje je na naslovnoj strani imalo veliki naslov “Gotovo“. Molim vas ipak da objavite reprint uvodnih pasusa tog teksta jer u njima su svi naši junaci na sceni:

Srbija iz ratnog stanja ulazi u stanje političkog previranja i preispitivanja svog položaja, a i svi u njoj. Već vidimo kako se roje pitanja: gde je bio onaj vaš; ko je pobegao a ko ostao ovdje jer sunce tuđeg neba neće te grijat’ ko što ovo grije; ko je, što kažu Rusi, “molčal”, ko je pevao, a ko je, opet, bio primoran da peva; ko ima modrice na prsima junačkim, od busanja; ko je promukao od komandi; ko je izdavao neovlašćene komande; ko je bio zabrinut, ko je, zabrinut, pobegao u panonske daljine m’glene i kalne, a ko je golim grudima jurnuo na drugu stranu, da se muči na mediteranskom suncu u teškoj, praktično arkanskoj bici za našu stvar; ko je bio ogorčen a ko egzaltiran, ko se preterano junačio; a ko je prvi rekao dosta; ko nije osudio bombardovanje zato što bi to značilo “podržati Slobu”, ko je osudio i NATO i Slobu, a ko se vadio na to da mora ćutati jer u ratu je istina kastrirana; ko je jurišao na NATO, a ko mu je išao u susret; ko je u ratu činio podvige, a ko nepočinstva; ko je mudrovao, a ko srao; ko je krvario, a ko krao…

Samo su ratne žrtve ugroženije od nas živih ljudi jer njihove će kosti ponovo prekopavati radi izgradnje spomen-kosturnica i radi pisanja optužnica.

Rat obično uskomeša i najbolje i najgore ljudske osobine i ostavi teška zamršena pitanja, naizgled razrešiva samo u sledećem ratu.

Poneko od ljudi iz Crkve preporučuje da se najpre prođe period epitimije, posta i kajanja, ćutanja i preispitivanja. Idite, blago meni, u crkvu Ružicu na Kalemegdanu, to je vojnička crkva, i upalite sveću za mrtve.

U osnovi, iza te mentalitetske, režimske i disidentske, pacifističke i militarističke mešavine u narednim mesecima videće se šta je posle bombardovanja ostalo od političke Srbije, da li će se održati političke institucije, šta će ostati (a vaš hroničar sluti da neće ostati mnogo) od predratnih “istočnih”, i “zapadnih”, ideologija, od nade u “istočni bratski zagrljaj”, od formula “NATO krila štite ljudska prava” i “rušenje Drezdena, plus Maršalov plan, plus denacifikacija – jednako nemačko privredno čudo”. Da li će razoreno socijalno tkivo posle rata ovde proizvesti neki racionalniji jezik?

Ove redove, kao i osnovnu priču u ratnoj hronici, glavnu temu koja sažima zamršena i tragična zbivanja u tom periodu, u svim ratnim brojevima, uz saradnju većeg broja članova redakcije, neprimoran, pisao sam ja, dolepotpisani novinar “Vremena” Milan Milošević, ni od koga nagovaran, i ponosan na ono što sam u tim okolnostima napisao, a čini mi se da bih u sličnim okolnostima pisao na isti način. Ja, za razliku od g. Popovića, smatram da bi ostala bruka doveka da tada “Vreme” nije izlazilo. Ako smo se suprotstavljali domaćoj neobuzdanoj sili, morali smo i onoj većoj. Uostalom, prošle godine, posle 11. septembra boravio sam i ja u Americi i video tamošnji kovitlac svakakvih emocija i obaveznih pitanja da li su novinari prvo novinari ili prvo Amerikanci. Nisam primetio da je u tim okolnostima prestao da izlazi “Njujork tajms”.

Ne bih potezao te “ratne uspomene” da ne prepoznajem etički prekršaj i ličnu uvredu u onome što u “Pošti Vremena” piše i što, šireći polemiku na druge medije i pretvarajući je ipak u bestidno ogovaranje, u “Bosanskim danima” sada govori “čitalac Popović“.On, na primer, kaže da je izlaženje “Vremena” u ratnom periodu doživeo “kao kad bi ti se kćerka prostituisala!” i to pojačava jednim: “Strašno!” Sad čovek treba da bude fin pa da izbegne izraze koji bi precizno i veoma slikovito opisali ono ponašanje suosnivača i vlasnika ovog lista koji se u ratno vreme šepuri po zapadnim salonima i bližnjem zarubežu i poput onog “ako nemaju hleba nek jedu kolače” deli lekcije kako je bombardovanje u stvari dobro za Srbiju. Da, to je bilo zaista strašno. Ličilo je na cinično podlaganje naše lomače. Nije buknula, jer je i tako uskovitlana javnost shvatila da mi svoj posao radimo iskreno i dosledno s dignitetom i sa samilošću za sve žrtve pa i, za razliku od njega, i naše. Možda neki sada žale što lomača nije buknula! Napisali bi sjajno saopštenje, a bogami, dali bi i nekoliko zapaženih intervjua. Ušlo bi i u crnu knjigu o medijskom nasilju.

Neko je izgleda pogrešno obavestio g. Popovića, a on javnost, da je “Vreme” u ratnom periodu izlazilo zbog nametnute radne obaveze i zbog toga da bi porodice novinara imale od čega da žive (ovo poslednje je svima smešno). Ko hoće da traži izgovore u režimu Slobodana Miloševića neka ga traži. Meni to nije potrebno, ja sam taj posao i u tom tragičnom periodu radio po svom najboljem zanju i uverenju i s osećanjem građanske i profesionalne dužnosti. I patriotske. Tu reč neki ljudi sada isuviše lako proskribuju. Nečija deca su ginula u vojsci, nečija na mostu u Varvarinu, nečija u Drenici. Mi smo, najbolje što smo umeli, pravili novine jer su one u teškim vremenima ljudima potrebne. Neki su tada, bogami, napisali svoje najbolje tekstove. S ovim što je do sada (a i tada) izašlo ispod moje ruke mogu mirno pred boga i pred svog učitelja novinarstva Sergija Lukača.

Da se, dakle, upustimo opet u to zamršeno pitanje iz Simovićevog Pozorišta Šopalović: Da li se “pod Nemcom” sme mesiti hleb, sme li da radi pozorište, da li ljudi treba da čitaju novine?

Iz do sada napisanog u toj polemici i izrečenog okolo može se zaključiti da je režimska propaganda od 1990. do 1999. neopravdano povezivala “Vreme” s g. Popovićem, s njegovom aktivnošću u Americi, s njegovim izjavama, potpisima na peticije za bombardovanje Srba u Bosni, ocenama da je bombardovanje Srbije u stvari dobro za Srbiju, itd.

Zahvalio bih g. Popoviću na tom razjašnjenju, mada mu zameram što to ipak nije učinio onda kada je sve moglo tragično da se završi po naše živote i kada je njegova javna delatnost znatno otežavala našu komunikaciju s javnošću u Srbiji, koja je bila zahvaćena nesrećom i kontroverzama građanskog rata, slomom vrednosti, talasom agresije, ratnom propagandom i razarajućim emocijama.

Moglo bi se reći da je g. Popović postupao fer što se do sada nije mešao u ono što mi u to vreme radimo, kao što smo mi iz “Vremena” (ako za tu grupu individualaca može da se upotrebi zamenica “mi”) postupali fer kad se nismo mešali u ono što je on lično, često predstavljan i slavljen kao osnivač vlasnik “Vremena”, radio dok je bio u emigraciji, koja je očito bila gorka i traumatična, ali mnogo komfornija od života u ovoj razorenoj i ratom uzburkanoj sredini. Sad posle svega izjavljuje kako je on još onomad, 1998. primetio da smo svi mi u Srbiji, pa i “Vreme” “potonuli u antialbanski rasizam“. Kad se već afirmisao kao zagovornik NATO intervencije kao korisnog leka, potpisnik peticija itd. kad izgore od doslednosti, što još 1999. ne dade našu adresu tamo gde treba, pa da i mi završimo kao oni u Aberdarevoj!

Uopšte mi ne pada na pamet da sad objašnjavam kome smo se mi i kako i kada suprotstavljali, koga žigosali, na šta ukazivali, koliko dugo sam ja lično izveštavao o nacionalističkoj pobuni kosovskih Albanaca, njenim istorijskim, socijalnim, ekonomskim i političkim uzrocima, kada sam i kako slikao “događanje naroda” i kako je narod kriv što nas nije poslušao. Nije.

Uopšte se ne osećam krivim što neko ne može da postane Tomas Man. Ne može. S veselom ironijom gledam kako su neki pomešali Helsinški odbor s Centralnim komitetom. Ipak, samo zbog odbrane ličnog digniteta moram ipak da poručim g. Popoviću da, ako već ne može da nas zaobiđe, neka bira reči.

Milan Milošević, novinar “Vremena”

Peščanik.net, 10.11.2008.

Dve zanimljive teme
Srđa Popović

Poštovani gospodine uredniče, tekst vašeg novinara M. Miloševića iz poslednjeg broja “Vremena” jednim delom je sasvim ličan, a u celini se uopšte ne odnosi na temu polemike u okviru koje ste ga objavili. Međutim, on ima tu dobru stranu što otvara dve važne teme o kojima bi možda stvarno mogla da se vodi sadržinska polemika, kada ova tekuća bude jednom okončana.

Prva je tema vojne intervencije NATO snaga, naročito s obzirom na to da nam takoreći neposredno predstoji ulazak u Partnerstvo za mir i NATO. Fenomen je zanimljiv jer s jedne strane na javnoj sceni nema nijednog glasa koji bi se tom ulasku protivio, a s druge strane se intervencija te iste alijanse gotovo jednodušno osuđuje kao ratni zločin (naši sudovi doneli su čak i presudu kojom se odgovorni funkcioneri NATO-a, u odsustvu, osuđuju na teške zatvorske kazne). Neki, opet, tvrde da smo tu alijansu pobedili, pa nije jasno šta imamo od toga da joj naknadno pristupamo (general Pavković – pobednik). Očigledno je da se tu nešto mora razjasniti.

Tema je važna i zato što je ova zbrka, kao što sa zbrkom uvek biva, u javnosti uzrok jednog vrlo emotivnog i prilično iracionalnog antizapadnog stava i jednog novog paradoksa. Prema ispitivanju javnog mnjenja, građani Srbije u 61 odsto slučajeva žele uključivanje u Evropsku uniju (što podrazumeva donošenje ili izmenu gotovo čitavog našeg zakonodavstva u cilju usklađivanja sa evropskim), a sa druge strane ti isti građani o toj istoj Evropi (“koja nas je bombardovala”) izražavaju najnegativnija osećanja i kritikuju Vladu koja navodno radi po dikatatu Zapada.

Na jednoj strani se o toj Evropi izriču najoštrije optužbe, a na drugoj strani se čekaju investicije i zahteva ukidanje viza. Na jednoj strani se pristaje na značajno odustajanje od suvereniteta (naročito u oblasti zakonodavstva), a na drugoj se on apsolutizuje. Kritikuju se evropsko društvo i njegove vrednosti, a želi se postati delom toga društva (društvo se definiše zajedničkim vrednostima), ali se njegova pravda ne prihvata itd. To su sve nespojivi stavovi, a oni neretko paralelno i bez problema koegzistiraju u istim glavama.

Druga važna tema koju vaš novinar inspiriše jeste tema kulture dijaloga. Zašto intelektualni spor oko nekog određenog pitanja ovde tako lako prerasta u svađu i argumente ad hominem, čime spor gubi svaki smisao i svaku društvenu relevantnost, stvara dosadu i gađenje kod javnosti, pa tako obično i zamire pre nego što je uopšte stvarno i počeo? Zašto vladaju takva netrpeljivost, nervoza i nestrpljenje svakoga ko se suoči sa drugačijim mišljenjem ili ne daj bože kritikom svoje javne delatnosti? I ne radi se samo o političarima. Meni se lično čini da je takvo stanje započelo s antologijskom izjavom onog učesnika Osme sednice (imena mu se ne sećam) koji je odgovorio na pozive za razumom i hladnom glavom čuvenom rečenicom “Naprotiv, nama sad trebaju vruće glave!”.

Srđa Popović

Peščanik.net, 10.11.2008.