So long and thanks for all the fish VI

Na kraju
Srđa Popović

Izgleda da je vreme da se rekapitulira dosadašnja rasprava. Prvi korak je već učinio Vojislav Stojanović u pretprošlom broju preciznom logičkom analizom do sada iznetih argumenata.

Cela ova rasprava je počela grubom zamenom teza g. Žarkovića, koji je stav Sonje Biserko da čak i ‘Vreme’ (među mnogim drugima) učestvuje u ‘uopštavanju i relativizaciji zločina’ i ‘sve organizovanijim naporima da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje’ i da je to izraz ‘totalitarnog načina mišljenja koji sada predstavlja glavnu opstrukciju demokratizaciji društva’ – izabrao da pročita kao optužbu čitavog jednog naroda.

Da je ova opaska suštinski tačna (ukoliko se odnosi na “Vreme”) najbolje je dokazala sama rasprava tokom poslednjih desetak sedmica. Sami novinari “Vremena”, predvođeni g. Žarkovićem, ustajući pro domo sua u odbranu svog imidža sami su se u tom smislu obilato potrudili.Strasno su branili ideju da “zločin nema nacionalnost”, relativizovali te zločine argumentom tu quoque (“A šta su radili drugi?”), tražili za njih istorijska opravdanja (“istorizovali” zločine, nem. Historisierung), pokušavali da “normalizuju prošlost” (Habermas), jer “bio je rat”, što su sve notorni načini poricanja odgovornosti poznati iz posleratne istorije Nemačke i Japana (v. Jan Buruma, Plata za krivicu).

“Metodologija” polemisanja g. Žarkovića, pogođenog kritikom lista koji uređuje, sastojala se u tome što je na osnovu citiranog stava Sonje Biserko sasvim arbitrarno ustvrdio da je njena kritika “Vremena” predstavlja pokušaj “da čitav jedan narod optuži za zločin“! Naravno, bila je to najgrublja moguća zamena teze, dostojna jednog Miloševića: ako kritikujete “Vreme” da relativizuje i “deetnifikuje” zločine, time optužujete čitav srpski narod! Svaki napad na mene, napad je na srpski narod!

Zloupotrebljavajući rubriku “pisma čitalaca” (čija je demokratska namena, između ostalog, da pruži priliku čitaocima da ocenjuju rad redakcije), novinari i saradnici “Vremena”, bivši i sadašnji (Lj. Smajlović, S. Cerović, N. Stefanović, M. Milošević, M. Bobić, V. Ćurguz, D. Vukelić, S. Basara) prerušavajući se u čitaoce postali su sudije u sopstvenoj stvari. Pa, tobož u toj raspravi neki čitaoci nisu zadovoljni pisanjem novinara “Vremena” na ovu temu, a neki drugi tobožnji “čitaoci” ih brane. Drugim rečima, uredništvo pokušava da stvori neki privid rasprave među čitaocima, dok u stvari redakcija polemiše s čitaocima. Ako se izuzme učešće dijaspore (F. Cetinić, Ž. Dacić, M. Bobić, J. Antović) koja ima posebne (psihološki razumljive) razloge za poricanje ili relativizovanje, a naročito za “deetnifikaciju zločina”,na prste se mogu izbrojati domaći čitaoci koji su stali u odbranu “Vremena” tokom ovih desetak sedmica polemike (ja sam ih izbrojao – pet).

Na drugoj strani našli su se čitaoci:Latinka Perović, Bogdan Bogdanović, dr Milan Ćirković, Vojislav Stojanović, Nataša Kandić, Svetlana Slapšak, Bogdan Ivanišević, Dušan Popović, Lazar Stojanović, Jasna Bogojević, Miodrag Marković, Jan Kvaerne, Nenad Daković, Vera Ranković (kojima je umesno pridružiti i Pavla Raka i advokata Dragoljuba Todorovića, čiji su prilozi odbijeni, kao možda i mnogi drugi). Pominjem to samo zato što je tokom rasprave urednik “Vremena” povremeno ironično lamentirao nad “činjenicom” da su kritičari “Vremena” usamljeni (kao da bi to, čak i da je tačno, bilo dokaz neosnovanosti te kritike, kao da se može glasati o tome da li je dva puta dva četiri).

Ton i način kojim se “Vreme” branilo odlikovali su se zamenama teze (Žarković, Cerović), argumentima ad hominem (Vučičević, Basara, Milošević), uvredama (Basara, Žarković, Cerović), netrpeljivošću, nervozom, bahatošću, a na argumente je odgovarano ili verbalnim “dosetkama” ili skretanjem rasprave na teme koje su sa raspravom imale vrlo malo veze.

U tom skretanju rasprave na druge, irelevantne teme najomiljenija je bila tema NATO intervencije (S. Cerović, V. Ćurguz, M. Milošević, Lj. Rajić, N. Radović, Ž. Dacić). To je vrlo interesantno. Da li se misli da NATO intervencija iz 1999. godine retroaktivno opravdava zločine ili se misli da su tom intervencijom “poravnati računi”? U kakvoj je to uopšte vezi sa zločinima koje su naši sunarodnici izvršili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu između 1991. i 1999. godine, u naše ime, po planovima našeg predsednika, uz pomoć naše vojske i naše policije i naših paravojnih jedinica i uz podršku velikog broja naših građana i naših važnih nacionalnih institucija?

Ako, pak, koš postoje nekakve sumnje u to da su ovi zločini bili deo plana zamišljenog u samom vrhu naše države mnogo ranije nego što su oružani sukobi otpočeli, da je cilj bio uspostavljanje novih granica Srbije i etničko čišćenje “srpskih teritorija” od nesrba, jer Srbi “ne mogu sa drugima da žive”, onda treba ponovo pročitati samozadovoljnu ispovest koautora ovog projekta, bivšeg predsednika SFRJ Borisava Jovića, desne ruke Slobodana Miloševića, ili ispovest jedno od izvođača radova, generala Veljka Kadijevića. U protivnom, možemo se samo pretvarati da smo se “samo branili”, da je tobož uzrok rata bio hrvatsko-slovenački separatizam, da je reč o “građanskom ratu”, da su “zločini deo rata”, da su se narodi “spontano poklali” ili, najzad, da “nismo obavešteni” kako je do tih zločina došlo (dok to ne utvrdi Komisija za istinu).

A sredstva za ostvarivanje tih ciljeva danas su, ipak, svima poznata: izazivanje nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, širenje straha, ratnohuškačka propaganda, tajno podsticanje i pomaganje oružane pobune Srba u Hrvatskoj i Bosni, ubijanje civila, proterivanje nesrba, pljačka, paljenje “nesrpskih” kuća, silovanja. logori, uništavanje kulturnih spomenika, mučenje, rušenje gradova, progon 850.000 srpskih građana, Albanaca, preko granice, sistematsko prikrivanje dokaza. Sve u cilju etničkog čišćenja (ili, “humanog preseljavanja”) nesrba sa “oslobođenih teritorija”, kako je to priznala Biljana Plavšić.

Ni do danas mi nije niko odgovorio na pitanje: kako se može “deetnifikovati” etničko čišćenje?

Poricanje ovih činjenica uz tvrdnju da insistiranje na njima proizvodi “kolektivnu krivicu” lišeno je svakog smisla. Još jedno: kolektivna krivica ne postoji, a kolektivna odgovornost postoji u onoj meri u kojoj je “kolektiv” omogućio, podržao i odobravao ovakvo “oslobađanje srpskih zemalja”. Upravo glavni krivci, autori zločina, pokušavaju da nas uvere da bi razgovor o njihovoj krivici – stvorio od svih nas krivce. Upravo oni nastoje da se sakriju iza svih nas. Navodno, ako oni budu proglašeni krivim, svi ćemo biti krivi (Milošević u Hagu brani Srbiju!). To je opet izraz plemenske svesti po kojoj je “narod” homogena masa i u kojoj smo “svi mi” (Žarković) uniformni delići te mase, naravno svi podjednako nevini ili podjednako krivi, bez obzira na to ko je naređivao i izvršavao zločine, a ko se tome protivio ili jednostavno ćutao. Pa, sledstveno tome, navodno je nacionalni interes da te zločine poričemo.

Ova podvala pada na plodno tle jer mi svi negde odlično znamo da, iako nismo krivi za konkretna dela konkretnih zločinaca, odgovorni smo u tom smislu što je zločinački režim bio dugo (i predugo) legitiman (dobio dva miliona glasova septembra 2000. godine!), što su mnogi od nas huškali na ratove, radovali im se, slavili zločince, identifikovali se sa njima, cvećem ispraćali tenkove, i nazivali sve to patriotizmom. Upravo ta (možda ponekad i nejasna) svest o odgovornosti razlog je strasnog poricanja zločina (ako nema zločina, nema ni odgovornosti). A kada se zločini više ne mogu poricati, odgovornost ćemo izbeći tako što ćemo izvršiti zamenu teze: pošto ne možemo osporiti svoju odgovornost, hajde da se branimo od “kolektivne krivice” (o kojoj niko drugi sem tih branilaca i ne govori!).

Posle desetak sedmica polemike očigledno je da je zagovornicima “deetnifikacije” zločina ponestalo argumenata, o čemu najbolje svedoče pomenute zamene teza, lični napadi, vređanja i izdevanja imena, skretanja u druge, za raspravu irelevantne teme, pa da zbog toga – ovu polemiku treba okončati. Uostalom, novi i novi dokazi koji dnevno stižu ih Haga najbolje govore sami po sebi.

Da li je ova rasprava imala ikakvog smisla? Za one čiji su stavovi iracionalno zasnovani pre svega na emocijama nelagode da se preuzme odgovornost za ponašanje, svoje sopstveno, ali i zajednice kojoj svi propadamo – odgovor je, verovatno, ne. Na iracionalne stavove ne može se uticati argumentima. Jasno je, međutim, da postoje i oni drugi, odrasli ljudi u čije shvatanje samopoštovanja spada i odgovornost. Zbog njih je vredelo. A tema koja je ovde otvorena je tema kojom će se ovo društvo još dugo, dugo baviti. Ona je neizbežna ako iz svog iskustva treba išta da naučimo. Poricanje ili fatalističko sleganje ramenima pred “onim što nam se dogodilo” i čemu više “nema leka” samo će nas fiksirati u infantilnom, narcisoidnom i bespomoćnom mutljagu uzaludnog, amoralnog, neinteligentnog i sentimentalnog samosažaljevanja.

Srđa Popović

P.S. A sa gospodinom Lojpurom spreman sam da razgovaram o Komisiji za istinu, ali na nekom drugom, lepšem mestu.

Peščanik.net, 10.11.2008.

Patriotizam pod okriljem diktatora
Dragoljub Todorović

Tekstom uticajnog člana redakcije lista “Vreme”, čoveka koji je u redakciji “Vremena” od prvog broja i koji punih 12 godina svojim tekstom ispunjava 6–8 stranica aktuelnog unutrašnje-političkog komentara i koji je u “Vreme” došao kao urednik unutrašnje-političke rubrike lista “NIN” iz perioda kada je urednike “NIN-a” određivao Gradski komitet Saveza komunista Beograda, dakle, tekstom “Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića” Milana Miloševića, konačno i definitivno, posle osam nedelja, potvrđena je moja ocena (koju nisam javno publikovao) da je gospođa Sonja Biserko bila vrlo blaga, previše skrupulozna i izuzetno delikatna kada je u listu “Feral Tribune” ustvrdila da se u Srbiji, u poslednje vreme zločini relativizuju i deetnifikuju i da je način kako tu relativizaciju i deetnifikaciju zločina plasiraju tzv. nezavisni mediji kao što su B92 ili “Vreme” jednako totalitaran kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Sudeći po reakciji (na tu prilično benignu konstataciju gospođe Biserko) elitnih urednika, komentatora i kolumnista lista “Vreme” Žarkovića, Miloševića i Cerovića, ne radi se o plasiranju teza nekih krugova srbijanskog društva preko “Vremena”, većlist “Vreme” predstavlja bastion i sam epicentar relativizacije i deetnifikacije zločina u sadašnjem srbijanskom društvu.

Gospodina Milana Miloševića podsećam:

1. Ovih dana jedan profesor iz Amsterdama održao je predavanje u Vašingtonu o uzrocima likvidiranja oko 8000 civila Bošnjaka u Srebrenici. Naveo je da je komanda UNPROFOR-a u Zagrebu, neposredno pre pada Srebrenice, odlučila da se preduzmu bombardovanja položaja bosanskih Srba. Komandant snaga UN-a u Bosni francuski general Bernar Žanvije oklevao je da izda naredbu za bombardovanje, s nalogom je fatalno kasnio i više od 8000 nedužnih civila, Bošnjaka iz Srebrenice i okoline, streljali su Mladićevi bojovnici.

2. Sporazumom postignutim u američkom gradiću Dejtonu novembra 1995. godine okončan je stravičan rat u Bosni i Hercegovini, obustavljeno je troipogodišnje granatiranje Sarajeva i ubijanje njegovih građana od strane vojske Radovana Karadžića, zaustavljeno je dalje etničko čišćenje teritorije Radovanove i Mladićeve države, raspušteni su logori, sprečena dalja ubijanja, silovanja, proterivanja, paljenja kuća, rušenja džamija i druge bestijalije u ime srpstva i ćirilice, pravoslavlja i monarhije, srpskih svetaca i pesnika i njihovih moštiju; u ime Memoranduma SANU,Francuske 7, oca nacije Dobrice Ćosića i novog srpskog vožda Slobodana Miloševića.

No, do mira u Dejtonu nikada ne bi došlo da avijacija NATO-a nije saterala Radovanove borce u Banja Luku i da nije bilo pitanje dana kada će i sama Banja Luka pasti.

3. Za vreme intervencija avijacije NATO-a u SR Jugoslaviji, u proleće 1999. godine, srpske vlasti preduzele su mere da se Kosovo potpuno etnički očisti proterivanjem Albanaca. Jedan predstavnik tadašnje srpske vlasti, na ratnim koncertima kod spomenika Knezu Mihailu u Beogradu, hvalio se da je raisond’etre bombardovanja Srbije otpao jer Albanaca na Kosovu više nema. Stvarno, pokazalo se kasnije, to hvalisanje je bilo vrlo realno, jer je sa Kosova proterano oko 800.000 Albanaca. Kako je to etničko čišćenje izgledalo, primera radi, navodimo svedočenje dvojice albanskih intelektualaca:

BEHLJULJ BEĆAJ – politikolog, u to vreme izbeglica sa Kosova u Strugi (Makedonija) na radiju Slobodna Evropa 2. maja 1999. godine:

“Trećeg aprila 1999. godine u 14 sati i 25 minuta došla je policija u moj stan u Prištini i zatražila mi ličnu kartu. Ja sam im je dao, a oni su mi rekli: ‘Izađi napolje, daj ključ.’ Ja sam im rekao: ‘Dajte mi ličnu kartu’, a oni su mi odgovorili: ‘To vam više neće trebati.’ I tako sam ja krenuo u izbeglištvo koje se trenutno završilo u Strugi. To je moja sudbina, da ne pričam o tome kako su sve to preživljavali moja deca i supruga. Ja trenutno ne znam gde su mi majka i otac. Ja ne znam gde su mi braća, ali znam da su mnogi moji prijatelji ostali bez očeva, majki i dece. Moja priča je samo jedna mala tragedija u odnosu na mnogo veće tragedije koje su doživeli moji prijatelji…”

ASTRIT SALIHU – profesor filozofije na Filozofskom fakultetu u Prištini, trenutno izbeglica u Makedoniji, na radiju Slobodna Evropa 16. maja 1999. godine:

“Moram reći da nisam verovao da će proterivanje i deportovanje ljudi dostići ovakve razmere. Valjda su samo bolesni umovi mogli tako nešto da smisle. Nisam verovao da se može desiti da čak i Priština bude ispražnjena. Nisam verovao da će izbaciti 400.000 ljudi iz Prištine. Priština nema toliko stanovnika, ali je u njoj bilo mnogo ljudi iz drugih delova Kosova koji su došli da se tu sklone. Ja još ne mogu da shvatim šta je rezon svega toga, šta se time želi postići ako celo Kosovo bude ispražnjeno…

Rekli su da svi Albanci treba da odu na železničku stanicu u Prištini. Znate, ta stanica nikada do sada nije bila korišćena za putnički transport, već samo za teretni. Iz Pirštine se nikad nije putovalo vozom. Sada su tamo za Albance bili pripremljeni vozovi kojima je na hiljadu ljudi transportovano do granice. Ja nisam krenuo vozom, već kolima koridorom koji je bio otvoren prema granici. Imao sam neka stara kola, pa mi ih nisu oduzeli, inače su oduzimali sva bolja kola, a ljude koji su bili u njima pljačkali su i tukli…”

Nakon kampanje avijacije NATO-a zaustavljen je egzodus Albanaca sa Kosova. Sprečeno je etničko čišćenje teritorije u srcu Evrope. U Kumanovu je zaključen vojno-tehnički sporazum između predstavnika NATO-a i Vojske Jugoslavije nakon čega je obustavljeno bombardovanje SR Jugoslavije, a preko 800.000 Albanaca vratilo se iz izbeglištva svojim kućama.

4. Što se tiče Aberdareve ulice, za smrt nedužnih radnika RTS-a

generalni direktor RTS-a osuđen je presudom Okružnog suda u Beogradu na deset godina zatvora.

U vreme bombardovanja u Beogradu, Resor državne bezbednosti organizvao je likvidaciju novinara Slavka Ćuruvije, koji nije u svemu delio političke nazore i mišljenje diktatorskog bračnog para koji je vladao Srbijom i više od deset godina bio gospodar života i smrti svih građana Srbije. Pošto im se Ćuruvija suprotstavio, preko svoje tajne policije, eskadrona smrti diktatora, odlučili su da ga likvidiraju. To je obelodanio na konferenciji za novinare 26. jula 2001. godine general Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije:

“… Ali, situacija je bila jasna i ovde je bio uključen Milan Radonjić (načelnik Resora državne bezbednosti – Centar u Beogradu). On je izdao nalog za praćenje, ali je insistirao na takvim detaljima kao i u slučaju Ibarske magistrale, koji su nebitni za uobičajeni operativni rad. Izveštaj mu je morao biti slat svakih pet minuta, bez obzira da li se nešto promenilo ili ne. Postoje neke indicije da je Ćuruvija bio na meti ubica dan pre nego što je ubijen. Desetog aprila, operativci, tačnije pripadnici odeljenja za praćenje, bili su mu stalno za petama. Ipak, kada je Ćuruvija krenuo od Trga Republike ka stanu, oni su prestali da ga prate. To je izazvalo veliki Radonjićev gnev. Na udaru su se našli pre svih rukovodioci sektora za praćenja.

Slično je bilo i sutradan. Kako se Ćuruvija približavao stanu, iz centra za komunikacije je javljeno da se posao prekida. Jedan radnik je čuo, ali drugi nije, i nastavio je da prati Ćuruviju. Sledećeg trenutka iz komunikacijskog centra jedan glas je vikao tom radniku da beži i da se skloni. Vi sami izvedite zaključak šta se desilo. Jer sledećeg momenta Ćuruvija je ubijen.”

Sve ovo sam napisao da bih pokazao da reč patriotizam proskribuju Milan Milošević i njegovi individualci iz “Vremena”, a ne gospodin Srđa Popović. Inače, naravno pod okupacijom sme da se mesi hleb, da Šopalovići igraju pozorišne predstave, ali nije dozvoljeno da novinari pozivaju na linč svojih kolega “nepatriota” (kao što je uradio onaj nesrećnik iz “Ekspresa”) ili da podržavaju diktatora koji vodi rat protiv celog sveta (kao što su radili individualci iz ratne redakcije “Vremena”.

Dragoljub Todorović, advokat, Beograd

Peščanik.net, 10.11.2008.

Bez dobrog kraja
Stojan Cerović

Rezime ove polemike koji je ponudio Srđa Popović prosto vapi da mu se odgovori na isti način, ali to bi morao da uradi neko drugi. Moj problem bio je u tome što sam osećao obavezu da i sebe i Srđu branim od njega samog, u ime nekih gorih vremena kad je on bio bolji nego danas, što verovatno i za mene važi.

U svakom slučaju, vajda od polemike bila je u tome što je Srđa dobio priliku da se izrazi, priliku koju mu redakcija “Vremena” nije mogla uskratiti ne samo kao osnivaču lista nego i kao nekome čiji se glas dugo nije čuo. Šta je imao da kaže i da li je nekoga u nešto ubedio, znaju čitaoci svaki za sebe. Nema sumnje da je želeo da se ogradi od lista koji je osnovao, pošto je poput doktora Frankenštajna užasnuto shvatio da je stvorio čudovište. Usput se i mene lično preko novina odrekao i spasao se dosadnih zapitkivanja šta je to sa mnom.

Vidim da je Srđa ostao u uverenju da je polemiku započelo “Vreme” (Žarković) mada P. Luković svakoga uverava da ta zasluga pripada njemu koji je citirao teoriju Sonje Biserko o tome da je “Vreme” “jednako totalitarno kao nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju” i da to “predstavlja glavnu opstrukciju demokratizaciji društva”. To ko je prvi počeo važno je jedino zato što je polemika opisivana kao hajka na slobodoumnu (žensku) manjinu. Srđa je sam ocenio da je “Vreme” kidisalo na tu nejač verujući da se niko neće usuditi da je brani, pa se zato uključio, da bi sad na kraju objavio da je pobedio, da su na njegovoj strani i pravda i istina i logika i, što je najlepše, većina čitalaca “Vremena”.

On inače veruje da se ovde radilo o nekorektnoj polemici redakcije s čitaocima koji su (na čelu s njim) ispali u pravu, pa je velika sreća po njega što se odrekao vlasničkih prava jerbo list s kojim se nikako ne slažu njegovi vlastiti čitaoci nema baš veliku budućnost.

A što se tiče teorije Sonje Biserko, onaj ko u tako nešto stvarno veruje srećan je i spasen zauvek. Tome je sve oprošteno i niko mu ništa ne može. Nema te rasprave u kojoj on neće pobediti. Dakle, predlažem svakome da još jednom razmisli da li je “Vreme” stvarno isto što i Miloševićeva propaganda i glavna prepreka napretku društva.

Moj problem s ovom polemikom bio je u nesporazumu oko sadržaja i još više oko značaja predmeta rasprave. Mislim, naime, da smo ovde uveliko raspravljali o nečemu nejasnom, nedovoljno određenom, a ne mnogo značajnom. Da je tema bila slabo definisana vidi se po tome što se svi slažemo oko individualnih krivica i niko ne veruje u kolektivne, ali Srđa pravi razliku između krivice i odgovornosti. Prvo je, veli, pravna, a drugo moralna ili kakva druga kategorija i može biti kolektivna, u ovom slučaju srpska.

Neka bude da je tako, da ne bismo zapali u semantička cepidlačenja. Dakle, za krivicu sledi sud i kazna, a za odgovornost – šta? Ovde negde počinje neslaganje. Da li i za odgovornost takođe sledi kazna? Ni Srđa ni ostali to ne kažu, ali Srbija jeste iskusila kolektivne kazne u vidu sankcija i NATO bombardovanja i nisam čuo da se neko od njih tome protivio. Naprotiv, za neke od polemičara (Kandić, L. Stojanović) bio je neprihvatljiv apel protiv bombardovanja koji smo mi neki potpisali.

Osim toga, očigledno je da druga strana smatra da protiv kolektivne odgovornosti treba nešto da se radi, nešto mnogo više nego što radi “Vreme”. Priznajem da ne znam šta je to, a ni oni ne kažu. Ako se misli na nešto poput propagandne kampanje “Suoči se!”, ostajem pri uverenju da je to ne samo budalasto nego i štetno. Samo neko ko nema nikakvog pojma kako ljudi stvarno danas ovde žive i o čemu brinu može da veruje da takvi apeli na savest izazivaju neku drugu reakciju osim psovke. U tom smislu je u pravu bio Svetislav Basara. (A pošto Srđa kaže da su na jednoj strani bili argumenti, a na drugoj uvrede, neka još jednom pogleda šta je u uvodu intervjua s njim napisao P. Luković o Ljiljani Smajlović.)

Lično takođe imam problem s profesionalnim budiocima savesti, pošto sam uvek verovao da protivljenje kakvom društvenom zlu nije i ne treba da bude ničije zanimanje, nego stvar čistog amaterizma. To radite onda kad za to postoje veliki razlozi, a ne tražite te razloge samo zato što hoćete da vam to bude posao.

Najzad, žao mi je što nekome to zvuči cinično, ali nikako ne mislim da je bavljenje ratnim zločinima i odgovornošću društva najvažnija obaveza svih nas. Ako pokušam da zamislim zemlju u kojoj se to masovno radi, prvo što pomislim jeste da bih smesta otud pobegao bilo kuda. Da je Miloševićeva Srbija zbilja bila Hitlerova Nemačka, još bih nekako razumeo ove sadističke, ili možda više nekrofilne izlive. Ali kako da to razumemo sad kad ni Miloševića više nema među nama?

Niko ovde možda ne želi niti misli da se bavi politikom, ali u meri u kojoj je javna delatnost ipak neka politika, ona je u ovom slučaju rđava jer može da proizvede samo neželjene posledice. Govor koji zvuči kao optužba, koji postavlja nerealne, nemoguće zahteve i ciljeve, koji počiva na nerazumevanju istorije i odsustvu saosećanja, sasvim izvesno priziva upravo ono protiv čega je uperen. Zato je sreća što takvih govornika nema previše, inače bi im se samo Šešelj radovao.

A zločinima, ratovima i krivicama ovo društvo bavi se koliko može i ume. Bavilo se i ranije i ne znam zašto se tako zaboravlja istorija srpskog otpora koji je najzad srušio Miloševića. Zašto se misli da se sav onaj narod koji je glasao i ustao protiv njega sad ponovo njemu okrenuo. Ako poneko ipak jeste, to je pre svega zasluga Haškog procesa. Zar je taj mehanizam zbilja tako teško razumeti?

Stojan Cerović

Peščanik.net, 10.11.2008.

Iz lavora voda pljus! (Aquarfik aquar exit)
Velimir Ćurgus Kazimir

Hrkljuš, garganj, vazar, snob, opa baki ataronj. Ihtmur vedmi šnjur. Galapago es o… o, nihilistra. Moralis oli plutokratis? Klistra e mistra! Hm, mm, m… Vademekumentolis? Numberouno: štrak e bljak! Definitibilis.

iskreno vaš Kazimir

(Ovo je reagovanje Kazimira Ćurgusa na tekst Srđe Popovića objavljen u prošlom broju “Vremena”.)

Peščanik.net, 10.11.2008.

Gde će nam duša
Pavle Rak

Polemika koja nas je zadesila, i traje evo već više od dva meseca, nije najgora stvar koja nam se mogla desiti. Mnogo bi gore bilo da se pitanje ratnih zločina prepusti ubrzanom zaboravu, kako bi to mnogi ovde želeli. Ipak, u meni je ta polemika pre svega izazvala osećanje duboke tuge, i to ne samo zbog sporednih pitanja koja se, na uveseljenje publike, obrađuju na nedostojan, pa i nepristojan način (u čemu je isprednjačio jedan diplomata, g. ambasador Basara). Na moje poprilično i neprijatno iznenađenje, vidim da se neki antiratni aktivisti iz miloševićevskih vremena sada odjednom zalažu za neki novi pristup zločinima i zločincima. Na primer, da se zločini i zločinci “deetnifikuju”, ili, da se uopšte odustane od “moralnog terorizma” (valjda maksimalizma?). Jednom rečju, da se sve to malo zaboravi. Pomoći se više ne može, a svako kopanje po prošlosti nam, navodno, oduzima dragoceno vreme i energiju.

Takođe, paradoksalno, moralni deetnifikatori se uglavnom zalažu za princip etničke ravnoteže. Oni bi da se bave i tuđim zločinima. Ne znam samo da li etnifikovanim ili deetnifikovanim, ali naslućujem, nažalost, da za takve hrvatski zločin ostaje hrvatski, albanski zločin ostaje albanski, samo je srpski zločin taj koji treba da izgubi etničku karakteristiku. Šta da na to kaže ustaša koji neće da ratuje protiv svoje lične karte? Ono što je i rekao, kada se suprotstavio izručivanju Bobetka. Nema moralnog očiščenja jedne sredine sve dok se ona ne suoči sa zločinima u svom okruženju. Svako bavljenje tuđim zločinima je zamućivanje vode, odlaganje, relativizovanje, a ponekad i pravdanje onoga što su počinili “svoji”. Neka svako radi svoj posao.

Ne mogu Hrvati očistiti nas, niti mi njih. Ni Hag nas ne može očistiti sve dok i u ovim malobrojnim i nedovoljno radikalnim suđenjima navijamo za zločince iz svog plemena (“etnifikujući” tako zločin na najgori mogući način). Stavovi o deetnifikaciji zločina su na samom pragu istorijskog revizionizma, i to još pre nego što je i sama istorija ovoga što nam se desilo uopšte i napisana. Šta li ćemo tek čuti kada se u ovu polemiku uključe, ohrabreni, naši pravi “nacmeni” poput Kalajića, Đoga, Noga i Kapora? Isto to što smo čuli od Cerovića, samo u još oštrijoj formi? Nacmeni za sada mudro ćute jer znaju da bi svako podsećanje na njihovo ratno piskaranje pokvarilo posao neočekivanim saveznicima iz donedavno suprotnog tabora.

Zabašurivanje zločina nije nova pojava u redovima Miloševićevih protivnika. Zabašurivanjem se nove vlasti bave, ko radikalno, a ko nedosledno, od samog 5. oktobra. Nije samo g. Koštunica, nego je i g. Đinđić izjavljivao da “Nataša Kandić i Sonja Biserko nemaju dokaze za ono što govore”. Kada su dokazi pokuljali, g. Đinđić se nije izvinio za ovu izjavu. Bar malo se, na delu, iskupio (pa sada misli da je dovoljno učinio). A zabašurivanje traje, čak dobija na snazi i efikasnosti. Pa se pitam: kakva je moralna budućnost naroda čiji zvanični duhovni vođa može u jednom trenutku da izjavi kako nije ni za malu, a kamoli veliku Srbiju koja bi bila stvarana i branjena zločinima, pa da posle postane član nekakvog odbora za zaštitu ne svih, nego samo “svojih” ratnih zločinaca? I čiji državni poglavnik putuje na mesto gde su uz svesrdnu saradnju države na čijem je čelu vršeni zločini, glasno svima dajući do znanja da nema nameru nikome da se izvinjava, ni u svoje ime, ni u ime svoje države?

S takvim idejama i stavovima ćemo ući u Evropu. Ne sumnjam. I u Evropi ima takvih. Samo što ćemo se u Evropi družiti s gospodom Hajderom i Le Penom, koji takođe misle da je nacija iznad svega. Postoje čak izgledi (ako se potvrdi da u Evropi nezadrživo jačaju nacionalistički pokreti), da od žalosnog prirepka najzad postanemo evropska avangarda. Ovo pišem svestan činjenice da sam nepopravljivi recidivista. “Vremenu” sam po prvi put pisao ovakvo “pismo čitaoca” u trenutku kada je na stranicama lista Roksanda Ninčić pre više meseci agresivno napala Sonju Biserko relativizujući i zabašurujući istovremeno zločine počinjene nad Albancima. Tada nisam bio udostojen odgovora. Ali, recidivisti, očigledno, sede i u redakciji “Vremena” (bar što se napada na Sonju Biserko tiče), a recidivisti su u neku ruku i svi oni glasači koji su godinama glasali za zločinačku politiku, a sada glasaju (ponovo dosta masovno), za nacionalnu opciju koja podrazumeva zabašurivanje zločina.

Znam i ja da svako pred glasačku kutiju izlazi sam, “deetnifikovan”, ali ipak. Kud nam ode duša?

Pavle Rak

Peščanik.net, 10.11.2008.

Nek na miru sede kod kuće
Zoran Tašin

Poslednje reagovanje g. Stojana Cerovića na tekst g. Srđe Popovića me je, moram priznati, poprilično razočaralo iako sam kao verni čitalac “Vremena”, njegov fan i većinom se slažem sa stavovima i analizama sa kojima istupa u javnosti. Osim kada je u pitanju ova polemika na stranicama “Vremena” i uopšte njegov pomirljiv stav po pitanju ratova u poslednjoj deceniji. Otprilike, stavovi g. Cerovića, kao i većine novinara “Vremena”, mogu se podvesti pod kategoriju ekstremne umerenosti o kojoj je pisao Teofil Pančić u jednom broju, a najrečitiji egzemplar tog fenomena za mene je gđa Ljiljana Smajlović i slični (Kosta Čavoški npr.) koji otprilike nekom teorijom kontrasta pokušavaju da sebi daju na značaju: to što su oni u Slobino vreme njega kritikovali i napadali, čime su dovodili sebe u opasnost, upravo to, naime, sada njima daje na težini kada pravdaju njegovu politiku, jer nije više in kritikovati Slobu sad kad nije tu nego je u Hagu i tamo neustrašivo bije ljute bitke zarad spasa naroda srpskog, a sve protiv samog đavola ovaploćenog uAmerici. Drugim rečima, Sloba je bio skroz cool samo je nadigran od strane mnogo jačeg protivnika.

Time se otprilike sad služi g. Stojan Cerović: njegov nesumnjivi antiratni (a ne samo antimiloševićevski) stav i staž sada bi trebalo da mu daju za pravo na neku vrstu ekstremne umerenosti koja treba na mala vrata da pusti u kuću koju smo tek počeli da gradimo one koji su je srušili: celo to desničarsko nekrofilno društvo na čelu sa SANU i sličnim nacionalnim radnicima, kao i pomenutim Kostom Čavoškim, koji se inače javno pita a da zašto bi Srbi na bilo koji način imali da se stide ratova koje su vodili. A zašto bi se stideli kad nas je bombardovao NATO i Srbija je puna izbeglica? Ono pismo NATO-u za prekid bombardovanja kojim se g. Cerović ponosizaista je trebalo uputiti prvo Miloševiću. Prosto nije sporno da je bombardovanje bilo katastrofalni zločin, ali ta činjenica ne sme da bude opravdanje za bilokoji zločin počinjen od strane srpskih snaga i u naše ime. Pozivanje sada kao na zaslugu to što su neki to pismo potpisali čista je demagogija, a u vreme bombardovanja potpisati to pismo bilo je najlakše uraditi: ono što nije bilo uopšte lako jeste pronaći i javno obelodaniti (recimo, upućivanjem tog pisma Slobi i od njega tražiti prekid bombardovanja) uzrok a to je politika Slobodana Miloševića koga je i posle svega podržalo milion i osam stotina hiljada glasova, što predstavlja očigledan izraz masovne podrške zločinačkom projektu.

G. Cerović se pita šta bi bile sankcije za kolektivnu odgovornost dok, s druge strane, svi znamo šta su sankcije za krivicu oko koje uglavnom postoji opšta saglasnost da ne može biti kolektivna. Pa evo, npr., prva sankcija može biti lustracija. I to ne lustracija za period od 1945. godine naovamo, nego, to treba reći jasno i glasno, od 24. septembra1987. godine i gotova priča. Uopšte nije teško odgovoriti na pitanje ko su bili ljudi koji su na ovaj ili onaj način zagovarali osvajanje tuđih teritorija zloupotrebom pitanja srpske manjine. Umesto da se na zaštitu prava Srba izvan Srbije ide jednom doslednom evropskom politikom zaštite ljudskih prava, izabrano je ono prvo. Upravo ti ljudi koji su zagovarali tako nešto treba da budu lustrirani. Da se više ne pojavljuju u javnosti i da lepo sede kod kuće i na miru razmišljaju, sa sve pogledom na neku sportsku halu u kojem i dan-danas žive Srbi iz Hrvatske, a da gde smo mi to pogrešili. A ne ovako, da svojim istupima daju krila Šešelju i raznim kleronacionalističkim ispostavama, da zbunjuju građane i ubeđuju ih, kao i u Hrvatskoj uostalom, da onaj ko je napadnut ne može počiniti zločin.

Formalno, lustracija je nedemokratski čin: ljudi se javno sankcionišu zbog iznesenih stavova, učinjenih dela koja ipak nisu protivzakonita itd. Ali na taj način biti formalista u jednom posttotalitarnom društvu znači biti nihilista. Zato je, apsurda li, lustracija najdemokratskiji čin koji je Srbija ovakva kakva je, mogla da preduzme. Nažalost, za to su male šanse i zato ja razumem, i sklon sam, nazoviradikalizmu Srđe Popovića, Nataše Kandić i ostalih.

Kako se lustracija nije desila, nezavisni mediji (“Vreme”, B92 itd.) bi se, da bi ostali nezavisni a ne-postali deo establišmenta, morali ponašati onako kako to radi “Feral Tribune” ili, recimo, beogradski list “Republika”: ljudi, koji su odgovorni za rat (iako nema “sudske presude” o tome) što će reći listom sve glavešine bivših partija na vlasti, ako već te partije nisu zabranjene, ne bi smeli dobijati tzv. “objektivni” tretman u medijima jer je to najneobjektivniji (i najnepravedniji) mogući čin koji mediji mogu da preduzmu i istovremeno način za iskupljenje i restauraciju tih opskurnih ljudi kao da se ništa nije dogodilo u protekloj deceniji jer oni su sada legitimna opozicija, a odnos prema opoziciji je merilo demokratičnosti vlasti. Nije nego. A upravo se to dešava.

Danas bi, na primer, hapšenje Vojislava Šešelja zbog ratnog zločina bio događaj koji bi mobilisao čitavo javno mnjenje protiv onih koji hapse. Ti ljudi se ponovo vraćaju i nezaustavljivo jačaju, isto se dešava u svim postratnim društvima bivše SFRJ, demokratski nacionalisti su najpopularniji, uopšte, nacionalno kao ideologija je dobilo dva miliona glasova na izborima u Srbiji i, nažalost, pitanje je dana ili istorijskih okolnosti kada će taj demokratski preći u ekstremni nacionalizam što su samo dva imena za istu stvar: mržnju. Zato “Vreme”, ako želi da sačuva svoju nezavisnost, mora zauzeti mnogo odlučniji stav nego što je to bio slučaj do sada.

Zoran Tašin, Bečej

Peščanik.net, 10.11.2008.

Kraj polemike
Vreme

Svemu dođe kraj, pa i polemici u “Vremenu” započetoj pre skoro četiri meseca povodom teksta “Dehelsinkizacija gospođe Biserko”. Nije da pisama više nema, naprotiv. Ali nema drugih pisama do mahom onih koja polemišu s opaskom Srđe Popovića da se čitaoci “Vremena” ne slažu s uređivačkom politikom “Vremena”. Kako je ovo za sam predmet polemike potpuno nebitno, odlučili smo da je privedemo kraju, uz izvinjenje onim čitaocima čija reagovanja nisu našla mesto na stranicama “Vremena”.

Peščanik.net, 10.11.2008.