Ekonomsko udruživanje uz političke razlike
Svršetak Hladnog rata nije uklonio razlike među članicama EU ni kad je rečo budućem usmerenju spoljne politike. Britanija, tradicionalno „oklevajuće evropska“, nastavila je da izražava sumnje u dublju integraciju.
Zajedno sa Švedskom i Danskom, odlučila je da se ne pridruži monetarnoj uniji 1. januara 2002. Finska, neutralna u Hladnom ratu, pristala je na potpunu integraciju pošto je postala članica 1995. Nasleđe neutralnosti trebalo je prilagoditi NATO strukturi kao stubu bezbednosne politike, dok je Britanija nastojala da održi posebne veze sa SAD. Takve posebnosti ometale su proces evropske federalizacije koja je bila nemoguća bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike. EU je tako nastavila da se ekonomski integriše, ali je njena politička budućnost ostala nejasna, na polazištima koja nisu bila uzajamno dovoljno homogena.
Uporedo sa evropskom integracijom odigravala se nasilna dezintegracija Jugoslavije, mada njen raspad nikog nije iznenadio. Još je iščekivanje Titove smrti najavljivalo da će, nestankom ličnosti za koju se smatralo da je poslednje vezivno tkivo sve labavije federacije, nastupiti neizvesnost mirnog opstanka zajednice. Nakon Titove smrti 1980. ekonomski problemi i etničke podele nastavili su da se produbljuju. Početkom devedesetih Jugoslavija je nasilno podeljena dužsvojih etničkih granica.
Jugoslavija je imala posebno mesto u međunarodnim odnosima obeleženim blokovskom podelom, da bi postala presedan procesom nasilnog raspada na konstitutivne jedinice. Prvi put nakon Drugog svetskog rata i početka destaljinizacije u Sovjetskom Savezu ponovo se ratovalo na evropskom tlu, ponovo se počinili ratni zločini i zločini genocida, a NATO prvi put bio prinuđen da interveniše, upravo protiv jedne evropske zemlje. Raspad Sovjetskog Saveza protekao je mirno, izuzev u kavkaskim republikama, sporazumno su se razišle Češka i Slovačka.
Poslednja decenija XX veka donela je i početke mirovnog procesa u Severnoj Irskoj. I dok je sukob u Severnoj Irskoj koji je izbio 1969. imao malo veze s globalnim napetostima i trkom u naoružanju, kraj Hladnog rata doneo je novo okruženje koje je doprinelo da se obustave neprijateljstava i zaključi mirovni ugovor. Britanija i Republika Irska bile su u stanju da se usredsrede na prilike u Severnoj Irskoj, da bi se SAD, uživajući prednosti jedine supersile, neposredno uključile u pregovore. Zvaničan početak mirovnog procesa bio je proglašenje prekida vatre u avgustu 1994. Lojalisti i republikanci dogovorili su se oko okvira pregovora koji su podrazumevali raspisivanje izbora koji će ih učiniti legitimnim. Belfast Agreement iz 1998. predvideo je uspostavljanje unionističko-lojalističke (protestantske) i nacionalističko-republikanske (rimokatoličke) zajedničke vlade, regionalnu autonomiju, predaju naoružanja, policijsku reformu i odricanje Irske od teritorijalnih zahteva na Severnu Irsku. Sporazum je dobio većinsku podršku na referendumima u Republici Irskoj i Severnoj Irskoj. Najveći izazov postao je kako obezbediti punu primenu sporazuma, dok su se paramilitarci ustezali da polože oružje. Delovi IRA odbijali su da budu raspušteni. U tom smislu je usledio proces koji se odvijao i pod izuzetnim američkim pritiskom.
Mirovni procesi tokom devedesetih obuhvatili su i Bliski istok. Kolaps Sovjetskog Saveza uklonio je okvir Hladnog rata koji je bio jedna od prepreka rešenju sukoba. Iračka invazija na Kuvajt, koju je podržao PLO, ukazala je na daleke domete arapsko-izraelskog sukoba koji je prevazilazio regionalne okvire. Trajanje tog sukoba proizvodilo je proliferaciju nacionalističkih i islamističkih pokreta koji su, ponekad ne birajući sredstva, zahtevali, najmanje, oslobođenje Palestine i uništenje Izraela. Intifada, palestinski ustanak na okupiranoj teritoriji, opterećivala je izraelsku okupaciju u godinama kad je trebalo prihvatiti očekivanih milion Jevreja iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Intifada je podrazumevala ljudske gubitke, napore i troškove, a otvarala su se i nezgodna pitanja o karakteru izraelske države, demokratiji i ljudskim pravima. Izrael se zato okrenuo pregovorima, kojima je trebalo da posreduju SAD, Rusija i EU. Pregovarači su obezbedili podsticaje i pretnje obema stranama. SAD, pre svega, uslovile su podršku i pozajmice Izraelu, a podsetile da je PLO podržao Sadama Huseina i da nije u položaju da postavlja uslove.
Madridska konferencija otvorena je 30. oktobra 1991. Pregovori su se vodili na bilateralnim i multilateralnim kolosecima. Bilateralni pregovori trebalo je da postignu separatne mirovne ugovore Izraela sa Sirijom, Libanom, Jordanom i Palestincima. Multilateralni – da zaključe regionalna pitanja vezana za snabdevanje vodom, za životnu sredinu, kontrolu naoružanja, izbeglice i ekonomski razvoj.
Danas, 06/10/2008 – 23/11/2008.
Peščanik.net, 13.12.2008.
Nastavci:
Dug put ka miru na Bliskom istoku
Stvarni bliskoistočni mirovni pregovori mogli su da počnu tek kad je na izraelskim izborima 1992. Likudov kabinet Jicaka Šamira zamenjen novom laburističkom vladom Jicaka Rabina. Ključ za mirovno rešenje trebalo je da bude izraelsko-palestinski sporazum. Bez tog sporazuma nijedna od arapskih država nije bila spremna da potpiše bilo kakav ugovor sa Izraelom.
Obazrivi izraelsko-palestinski razgovori pokrenuti su početkom 1993. u Oslu, van domašaja medija. Nakon toga su preseljeni u Vašington. Deklaraciju o načelima, poznatiju kao Sporazumi iz Osla, potpisali su 13. septembra 1993. na travnjaku ispred Bele kuće Jicak Rabin i Jaser Arafat.
Sporazumi iz Osla nisu predvideli uspostavljanje palestinske države, ali su doprineli obostranom priznanju i pokrenuli formiranje institucija privremene palestinske samouprave i pregovore o konačnom statusu. Pod vladom Jicaka Rabina pregovori su zaključeni sporazumima od kojih je najvažniji bio onaj iz Kaira, 1994, koji je predvideo izraelsko vojno povlačenje i uspostavljanje palestinskih vlasti, da bi Izraelsko-palestinski privremeni sporazum iz 1995. trebalo da proširi palestinsku autonomiju, ali se ticao i bezbednosti, izbora, ekonomskih odnosa i oslobađanja zatvorenika. Izrael je, na osnovu Sporazuma iz Osla, ušao i u mirovne pregovore sa arapskim državama. Mirovni ugovor s Jordanom potpisan je u oktobru 1994, zahvaljujući dugom proteklom razdoblju bez sukoba (od 1967), i tajnim prijateljskim odnosima. Pregovori s Libanom i Sirijom bili su teži. Sirija je insistirala na vraćanju Golanske visoravni i mirovnom ugovoru zasnovanom na uzajamnosti, jednakosti i reciprocitetu u svim oblastima uključujući bezbednost.
Ubistvo Jicaka Rabina 5. novembra 1995. i izbor lidera Likuda Benjamina Netanjahua za premijera 1996. zaustavili su napredak izraelsko-palestinskih odnosa i pregovora Izraela sa Sirijom i ozbiljno poremetili normalizaciju s Jordanom. Dok je Netanjahu pod američkim pritiskom zaključio još dva sporazuma, Sporazum u Hebronu 1997. i Vaj dogovor s Palestincima 1998, prvi je samo delimično sproveden, a drugi nikako. U međuvremenu su Palestinci na izborima 1996. potvrdili liderstvo Jasera Arafata u institucijama palestinskih vlasti. Ali kako su se odnosi sa Izraelom ponovo kvarili, Arafat i palestinske vlasti su počeli da se suočavaju sa otporima Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, Demokratskog fronta za oslobođenje Palestine, i islamističkog Hamasa. Korupcije palestinskih vlasti izazvala je značajno razočaranje Palestinaca u političko liderstvo i izvesnost pomirenja u celini.
Mirovni proces iznova je pokrenuo tek izbor laburističkog lidera Ehuda Baraka u maju 1999. Barak se prvo obratio Siriji. Ali, njegovo oklevanje da pristane na puno povlačenje sa Golana (na liniju od 4. juna 1967), uprkos takvom obećanju Jicaka Rabina, uverilo je Sirijce da je Izrael odustao, i da na toj strani nema ozbiljnosti i dobre volje. Barak se zatim okrenuo pregovorima s Palestincima o konačnom statusu. Međutim, oni su smatrali da ponuda ne ispunjava njihova očekivanja vezana za status Jerusalima, budućih izraelskih naseobina, palestinskih izbeglica i palestinske državnosti. Izraelski predlog u stvari je prenosio američke stavove. Samit u Kemp Dejvidu zato je okončan Arafatovim povlačenjem iz pregovora. Palestinci su se još jednom okrenuli nasilju.
Al-Aksa intifada izbila je 29. septembra 2000. Ali ona više nije bila zasnovana na štrajkovima i građanskoj neposlušnosti. Počeli su napadi na izraelske snage bezbednosti, teroristički samoubilački napadi, i raketiranje izraelskih stambenih četvrti. Brutalnost palestinskog nasilja iznenadila je Izraelce koji su smatrali da je ona, između ostalog, posledica popustljivosti zapisane u sporazumima iz Osla. Barak je primoran da raspiše nove izbore. Razočaranje Barakovom vladom dalo je prednost novom lideru Likuda Arijelu Šaronu. Ali ni Šaronov izbor za premijera, u januaru 2001, nije vratio Izraelu bezbednost. Intifada se pretvorila u otvoreni ratni sukob, i nije bilo izgleda da će međunarodno posredovanje dovesti sukobljene za pregovarački sto. Štaviše, novi američki predsednik DžordžV. Buš je otvoreno podržao izraelske vojne napore nakon 11. septembra 2001.
I u Africi su mirovni napori, tokom devedesetih, imali ograničen uspeh. Decenija je i u Africi otvorena velikim očekivanjima pod utiscima kolapsa Sovjetskog Saveza. Pad komunizma podsticao je i opozicione grupe u Africi da zahtevaju prelazak od jednopartijske diktature prema demokratskom pluralizmu. Prvi slobodni lokalni izbori održani su u Alžiru 1990, a 1992. demokratija se nakon dužeg odsustva vratila u Ganu. Kraj Hladnog rata takođe je pomogao da se okončaju ratovi u Angoli i Mozambiku koji su ih razdirali od sticanja nezavisnosti, a hranili su se i na sovjetskoj podršci. Novi duh optimizma promaljao se iz neobično mirnog demokratskog preobražaja Južne Afrike.
Danas, 06/10/2008 – 23/11/2008.
Peščanik.net, 13.12.2008.
Nastavci:
Krvoprolića u Ruandi zapanjila svet
Jednako brzo nastupalo je razočaranje. Novi afrički lideri suviše često su postajali jednako korumpirani kao i oni koje su smenili. Neke opozicione partije bile su neprihvatljive za etabliranu elitu. Novi ustav 1989. u Alžiru omogućio je osnivanje političkih stranaka i slobodne izbore.
Na lokalnim izborima 1990. najviše je glasova dobio Islamski front spasa koji je zastupao stvaranje islamske države, da bi naredne godine zauzeo veliki broj mesta u parlamentu. U januaru 1992. vojska je zavela vanredno stanje kako bi onemogućila da Islamski front spasa preuzme vlast. Potom je izbio surovi građanski rat koji se otegao do kraja decenije. Masakri civilnog stanovništva obično su se dovodili u vezu s radikalnim frakcijama islamista. Prema zvaničnim procenama živote je izgubilo više od 100.000 ljudi. Smirenje nije nastupilo ni pošto su 1998. gerilci većinom položili oružje.
Najmasovnija ljudska tragedija odigrala se u Ruandi. Od 1959, malo pre sticanja nezavisnosti od Belgije 1962, Ruandom je počela da dominira Hutu većina. Ona je Tutsi elitu, koja je tradicionalno vladala zemljom, primorala da se pokori ili emigrira. U poznim osamdesetim korupcija i siromaštvo izneli su na svetlost slabosti vojnog Hutu režima predsednika Juvenala Habjarimane. Njegovo odbijanje da raspiše višepartijske izbore podstaklo je Patriotski front Ruande, koji su poveli Tutsi iz Ugande, da napadne zemlju u oktobru 1990. Mada invazija nije uspela, ona je doprinela da demokratski pokret Hutua i Tutsija dodatno pritisne predsednika koji je 1992. primoran da okupi koalicionu vladu. Zatim je 1993. potpisao mirovni sporazum s Patriotskim frontom Ruande koji je ušao u sastav tranzicione administracije koja je trebalo da pripremi slobodne izbore. Ali, Patriotski front nije se vratio u Ruandu zbog otpora Hutu nacionalista koji su se sećali Tutsa i njihove represije. U aprilu 1994. Hutu ekstremisti su ubili Habjarimanu i sproveli genocid protiv Tutsa. U naredna dva meseca pobijeno je oko 800.000 Tutsa, više od desetine ukupnog stanovništva.
Za sve to vreme je međunarodna zajednica pokazivala nedovoljno interesovanja i spremnosti da reaguje. Štaviše, genocid u Ruandi se proširio na veliki deo južne Centralne Afrike. Patriotski front odgovorio je novim, ovoga puta uspešnim napadom na Ruandu. Strahujući od odmazde, preko dva miliona Hutu izbeglica je prešlo u Tanzaniju, Burundi i Zair. U Zairu je predsednik Mobutu Sese Seko nameravao da iskoristi prisustvo Hutsa kako bi uništio Tutse u istočnoj provinciji Kivo. Na to se Patriotski front Ruande pridružio zairskim pobunjenicima koje je predvodio Loran Kabila. Mobutu je svrgnut 1997. Ubrzo je izbila i pobuna protiv Kabile, koji je bio jednako nasilan i korumpiran. Sukob se preneo u Demokratsku Republiku Kongo i postao više od običnog građanskog rata. Pobunjenici na istoku zemlje dobili su podršku Ruande i Ugande, dok je Kabila zatražio pomoćAngole, Zimbabvea i Namibije. Kongo je susedima bio privlačan sa svojim velikim rudnim bogatstvima. Rat za Kongo izrodio se u najkrvaviji pokolj u čitavoj posleratnoj istoriji. Poginulo je preko četiri miliona ljudi. Loran Kabila je ubijen u januaru 2001. Za novog predsednika vojska je postavila njegovog sina Džozefa koji je pokrenuo mirovne pregovore, okončane u Južnoj Africi 2002, mada su se sukobi nastavili na istoku zemlje. Do kraja naredne godine uspela je da se okupi prelazna vlada. Ishod prvih višestranačkih izbora 2006. pokrenuo je ulične borbe u Kinšasi koje je jedva zaustavila misija UN. Džozef Kabila je jedva uspeo da potvrdi svoju izbornu pobedu. Izveštaj Komiteta za ljudska prava UN iz 2007. izneo je stravična svedočanstva o svakodnevici torture i ljudske nesreće, da se žene „grupno siluju, često u prisustvu njihovih porodica i zajednica“, i da su „u mnogobrojnim slučajevima muški rođaci uperenim oružjem primorani da siluju sopstvene ćerke, majke ili sestre“.
I one afričke zemlje koje su uspele da razvijaju demokratiju i podstiču ekonomski razvoj nisu ostale pošteđene preteranih patnji. Bocvana je svoj uspeh zasnovala na eksploataciji dijamanata i liberalnim reformama. Mozambik i Tanzanija postigli su tokom devedesetih godišnji rast od 8 i 5 odsto. Ali, granice pojedinačnih uspeha nagrizao je AIDS. U podsaharskoj Africi je do 2000. zaraženo 24,5 miliona ljudi. U Bocvani 35 odsto ukupnog stanovništva. Mnoge od afričkih zemalja ostale su pod teretom prezaduženosti koji su preuzele iz sedamdesetih. Iz začaranih krugova dužničkih kriza nije im dopuštala izlaz pre svega stalna fluktuacija cena izvoznih sirovina i poljoprivrednih proizvoda u odnosu na koje su zapadne ekonomije postavile zaštitne barijere. Dugovi se nisu mogli otplaćivati na osnovama trgovinskih deficita. Tokom devedesetih Afriku je u celini nastavilo da pritiska kolonijalno nasleđe.
Danas, 06/10/2008 – 23/11/2008.
Peščanik.net, 13.12.2008.
Nastavci:
Unilateralizam srušen u jednom danu
Liberalna demokratija zaustavila se na tradicionalnim granicama siromaštva, kolektivizma, vrelih klimatskih pojaseva, tvrdih, nepopustljivih diktatura. Pojavili su se i novi izazovi, poput političkog islama i populističkih nacionalizacija. Neizvesnost u suočavanju s novim iskušenjima doprinela je ubrzanoj mitologizaciji proteklog vremena. Za Zapad je Hladni rat postao razdoblje “dugog mira”, dok su devedesete postale opasno, uzburkano vreme.
Rušenje unipolarizma, najavljeno 11. septembra 2001. kad je okončan drugi dvadeseti vek, krenulo je da idealizuje upravo prethodnu deceniju. Ali i to vreme nastavilo je da živi, uporedo s nasleđem Hladnog rata. Dok su se vodile usijane debate o američkom globalnom carstvu, nije se primećivalo da to carstvo više ne postoji. Promene su brzo menjale svoju prirodu, kao i sukobi.
Nove terorističke pretnje učinile su da svet ne bude bezbedniji nego ranije. Simbol novog vremena, mala siromašna zemlja na kojoj se od kraja sedamdesetih prelamala svetska politika, malo zaboravljen Avganistan ponovo je postao predmet svetske pažnje. Napadi na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu odmah su povezani sa Al Kaidom koja je dobila utočište talibanske vlade u Avganistanu. Usledio je američki «rat protiv terorizma» koji se usredsredio na presecanje logističkih i finansijskih veza islamističkih militanata. Uhapšeno je ili ubijeno na stotine terorista ili osumnjičenih. Neke od njih poslali su u američku bazu Gvantanamo bej na Kubi, čime je otvorena rasprava, koja je trajala godinama, o njihovim ljudskim pravima i legalnosti postupka.
Rat protiv terorizma počeo se osporavati bez obzira na nepodeljenu podršku koju su SAD dobile od svojih NATO saveznika. Osporavanje tajnosti i privatnosti u američkom društvu, ozakonjeno odmah nakon 11. septembra, tumačilo se i u smislu sužavanja sloboda. Osećanja kolektivne nesigurnosti, koja su prodrla u srce imperije za koju se pretpostavljalo da će zadugo očuvati svoj planetarni karakter, ukazivala su da su se suštinski su izmenili izgled i karakter nacionalne i međunarodne bezbednosti. Terorizam nije bio nova pojava, ali su teroristički napadi dotad bili ograničeni ili relativno neuspešni. Ovoga puta teroristi su udarili izravno na teritoriju SAD. To se nije dogodilo ni u Drugom svetskom ratu. Do tada su predmeti terorizma bili američki ciljevi i ljudstvo u inostranstvu. Male i posvećene terorističke grupe počele su da ruše simbole globalizma, poput kula bliznakinja ili Pentagona, upravo upotrebom globalne organizacione infrastrukture i najsavremenije tehnologije, i u trenutku vrhunca američke globalne moći. Unilateralizam je, sa svojim simbolima, srušen u samo jednom danu. U izvesnom smislu, i samim sobom.
Bušova administracija je nakon 11. septembra 2001. pokrenula prvi rat u XXI veku, koji se u narednim godinama otegao u sopstvenom besmislu, između ostalog i zbog njenog pokušaja da smisao tog rata istovremeno podredi američkim energetskim i poslovnim interesima. Samim tim je relativizovana retorika «rata protiv terorizma» kao borbi dobra protiv apsolutnog zla. Ali, bez obzira, dok su tokom Hladnog rata linije fronta bile jasne, a izvori opasnosti se identifikovali lako, mada nekad pogrešno, novi rat je postao u potpunosti nepredvidiv, bez jasnih granica, vidljivog neprijatelja, u globalnom, nekad i virtuelnom prostoru. Dok je bombardovanje talibanskih uporišta u Avganistanu bilo deo početne kampanje u «ratu protiv terorizma», njen nastavak nije bio sasvim jasan. Osama bin Laden uspeo je da pobegne, i nije ostao usamljen. S desetinama, možda i stotinama terorističkih organizacija širom sveta, novi milenijum se, u nepostojanju jasnih frontova, promolio zaražen klicama samouništenja. U tome je nalikovao Hladnom ratu, koji nije mogao imati pobednika.
Vremenom se počelo otvarati i pitanje, da li se Hladni rat samo privremeno povukao, da bi nastavio da se odvija u vremenu koje je u svakom smislu bilo novo. Autoritarna Rusija Vladimira Putina je, nakon 2000, postepeno zaoštravala retoriku u međunarodnim odnosima. Obnovila je i hladnoratovsku paradigmu unutrašnje politike, u kojoj je ponovo institucionalizovala sužavanje domena ljudskih prava, policijske pritiske i privilegije, i političku ulogu vojske i crkve. Ali, Rusija je postala pre politički nego bezbednosni problem, zahvaljujući sposobnosti da evropske susede zadrži u energetskoj zavisnosti, i zaoštravanjem svojih antiliberalnih stanovišta u međunarodnim institucijama. Nova pretnja postala je proliferacija nuklearnog naoružanja i drugog oružja za masovno uništenje.
Danas, 06/10/2008 – 23/11/2008.
Peščanik.net, 13.12.2008.
Nastavci:
Latinska Amerika u senci moćnog suseda
I Latinska Amerika je, tokom devedesetih, odbačena na margine svetske politike. Latinoamerički problem bile su, u pojedinim slučajevima, intervencije SAD, a u nekim drugim njihovo odsustvo.
Latinska Amerika se teško osamostaljivala. Sklonost spoljne politike SAD da u duhu Monroove doktrine smatraju Latinsku Ameriku svojim isključivim područjem povlačila se pred postepenim gašenjem prvorazrednih interesa koji bi nalagali intervencionizam, poput centralnoameričkih revolucija, sve manje privlačnosti latinoameričkih ekonomija i ustezanja američke administracije da se i ubuduće beskrajno upliće u tuđe obračune. Američka trgovina i neposredne investicije u Latinskoj Americi bile su u stalnom opadanju. Na Kubi su SAD, u sporazumu sa Sovjetima, prihvatile opstanak komunističke diktature. I Reganova administracija ustezala se da otvoreno interveniše osim na mestima kakvo je malo ostrvo Grenada. Moglo se zaista učiniti da je, daleko od domašaja SAD, pred Latinskom Amerikom nova era istinske nezavisnosti, možda i napretka.
Neuspeh većine latinoameričkih ekonomija da globalizuju svoje poslovanje prepustio ih je nastavku vezivanja za SAD. Ta se pojava objašnjavala i tradicionalnim disparitetom bogatstva. Tokom devedesetih domaći proizvod SAD bio je sedam puta veći od ukupnog latinoameričkog. Za to vreme se stanovništvo Latinske Amerike, gotovo jednako onome u SAD 1950, tokom devedesetih uvećao na 436 miliona, u odnosu na 250 miliona u SAD. Postali su očigledni prenaseljenost i siromaštvo. Samo su pojedine latinoameričke ekonomije, poput Čilea, pokazivale sposobnost da se razvijaju na trajnim tržišnim osnovama i u partnerstvu sa SAD i EU. SAD su tokom devedesetih ostale najveći pojedinačni trgovački partner, mada je njihova trgovinska razmena s Latinskom Amerikom relativno opadala. Pri tom su američka ulaganja u Latinskoj Americi ostala dvostruko veća od japanskih i evropskih zajedno. I kad to nisu nameravale, i to je bilo najvažnije, SAD su u Latinskoj Americi zadržale politički uticaj.
Era američkog unilateralizma započela je u Latinskoj Americi intervencijom u Panami gde je administracija 20. decembra 1989. poslala 13.000 vojnika da bi se pridružili korpusu približno jednake snage koji je nadgledao poštovanje američkih prava u Panamskom kanalu. Prioritet je bio hapšenje Manuela Norijege, lidera panamskih oružanih snaga koji se početkom meseca proglasio za šefa vlade. Početkom 1988. Norijegu je američki federalni sud na Floridi osudio za pranje novca i trgovinu narkoticima, ali on nije prihvatio ponudu imuniteta ukoliko napusti Panamu. U operaciji „Ispravan razlog“ Norijega je uhvaćen i osuđen u Majamiju. Bez obzira na negodovanje u Latinskoj Americi i u delu svetske javnosti, u SAD je intervencija pozdravljena kao pobeda u „ratu protiv droga“. Osećalo se, između ostalog, izvesno zadovoljstvo, da su SAD u stanju da svoju unilateralnu moćprimene tako efikasno.Bez obzira na hapšenje Norijege, trgovina narkoticima nastavila je da cveta tokom devedesetih.
Američki marinci ponovo su 1994. intervenisali na Karibima, ovoga puta u Haitiju. Klintonova administracija, za koju se pretpostavljalo da neće biti intervencionistička, pokrenula je operaciju „Potvrda demokratije“. Tokom osamdesetih SAD su odbijale da prihvate izbeglice s Haitija koje su se sklanjale od brutalnog režima Žan-Kloda („Baby Doc“) Divalijea. Divalije je proteran u udaru 1986, da bi na izborima 1990. pobedio populistički sveštenik Žan-Bertran Aristid. U septembru 1991. Aristid je smenjen u vojnom udaru koji su SAD osudile. Kako su izbeglice ponovo nadirale, američka obalska straža otvorila je privremeno utočište za hiljade Haićana u vojnoj bazi Guantanamo, američkoj enklavi na Kubi. Novi američki predsednik Klinton se početkom 1993. suočio s humanitarnom i političkom krizom. Bilo je u izgledu da će broj izbeglica dostići 200.000. Inače se javno mnjenje u SAD opiralo preteranom pritisku doseljenika sa Kariba. Kako je niz pokušaja u posredovanju da se zaustavi navala izbeglica propao, Klinton je u septembru 1994. pozvao vladu generala Raula Sedrasa da se povuče. Vojni lideri bili su spremni da za amnestiju ustuknu i prihvate povratak Aristida koji je imao podršku Klintonove administracije. Američke trupe iskrcale su se na Haitiju kako bi nadgledale politički proces, vratile red, da bi ih 1995. zamenile kanadske trupe u sastavu UN. Haićanska vojska se sama demobilisala. Ali, Haiti je ostao u stanju nereda.
Pošto je nestala sovjetska pretnja, novi američki interesi na Karibima razlikovali su se od onih iz razdoblja Hladnog rata. Oni su počeli da odgovaraju pre svega zahtevima američke unutrašnje politike. Američka javnost očekivala je od administracije jasne i odlučne akcije protiv trgovine narkoticima i neobuzdanog priliva imigranata. Intervencije su bile uspešne, pogotovo kad se moglo primetiti da su Panama i Haiti postali više demokratski.
Nezaustavljivo širenje demokratskih vrednosti
Dok se Hladni rat odvijao u iščekivanju nuklearnog uništenja iz masivnih arsenala supersila, nova era je postala manje predvidiva. U odnosima supersila mogla se očekivati obostrana opreznost u postupanju koje bi u suprotnom moglo da proizvede planetarnu katastrofu. Proliferacija oružja za masovno uništenje je njihove moguće korisnike učinila nedovoljno jasnim i vidljivim.
U SAD je Bušova administracija odredila decembar 2001. kao trenutak da se povuče iz Antibalističkog sporazuma iz 1972. kako bi izgradila nov raketni sistem namenjen odbrani od nuklearnih napada „otpadničkih režima“ zemalja kakve su Iran, Irak ili Severna Koreja. Predsednik Buš je obraćanju naciji 2002. ukazao na „osovinu zla“ i terorističke organizacije. U jesen 2002. Bušova administracija je optužila Sadama Huseina da raspolaže oružjem za masovno uništenje. Buš je odlučio da napadne Irak uprkos uzdržanosti saveznika i žestokim otporima u domaćoj javnosti.
U proleće 2003. američki napad na Irak zbacio je Sadama Huseina. Zasnovane na sumnjama u tvrdnje da je Irak raspolagao oružjem za masovno uništenje, i da je bio pretnja svetskom miru, dok se ukazivalo na interese naftnih magnata bliskih Bušovoj administraciji, neke reakcije su u sebi nosile i optužbe da su same SAD postale „otpadnička super sila“.
U raspravama u ratu protiv Iraka i nastavku borbe protiv terorizma koje su dominirale naslovima nakon 11. septembra, nastojalo se, između ostalog, dospeti do objašnjenja sukoba između sekularne, zapadne, i islamističke, istočne političke kulture. Te kulture su se, u imigracionim procesima, očigledno dovoljno prožimale, tako da se „sukob civilizacija“ odvijao i u sopstvenim društvenim strukturama, i u virtuelnom kibernetičkom prostoru. Istorija obično sobom nosi i pojave koje su u svemu nove.
Bilo je i globalnih analiza koje su nudile podsticaj optimizmu, tvrdeći da je stanje u svetu bolje nego ikad. Da se svet u celini pokreće snagom trojstva liberalnih ideja o miru, demokratiji i slobodnom tržištu. Da su ideje koje su u prethodnom, XX veku, osporavale demokratiju, pretrpele istorijski poraz. Da put liberalne demokratije nije samo „američki put“. Druga mišljenja su, u otvorenom skepticizmu, ostavila otvorenim sva važna pitanja budućnosti.
Poslednja epoha drugog XX veka otvorena je padom Berlinskog zida koji je najavio rušenje poslednjeg totalitarizma. Demokratija je postala dominantna politička vrednost, i tamo gde je nema. Demokratija je i ranije u sebi nosila protivrečnosti, nekad i apsurde. Njeno vreme nastalo je upravo u razdoblju njenog osporavanja.
Na početku XX veka nije bilo demokratija. Nauka je ponekad neoprezno pokušavala da prošla vremena razmatra na stanovištima docnijih merila. Nije bilo opšteg prava glasa. Žene su u tom smislu postale ravnopravne u SAD 1920, u Britaniji 1928. Slobode su bile vezane za poreklo, imovno stanje, boju kože i pol. Vek docnije, gotovo dve trećine zemalja na svetu, oko 120, usvojilo je, delimično ili u potpunosti, vrednosti i standarde demokratije. Američki Freedom House zaključio je da je 1973. oko trećine svetskog stanovništva živelo u slobodnim zemljama. Nakon uvođenja vanrednog stanja u Indiji 1976. taj broj se sveo na ispod petine. Ali je 1990. slobodno postalo dve petine. Oblici vladavine postali su manje važni. Ima monarhija u kojima ima više sloboda i demokratije od većine republika. Pojmovi fašizma i nacizma vezani su za prošlost koja uspeva da se ponavlja samo na marginama i u izobličenim, jedva prepoznatljivim oblicima. Komunizam se prepustio odumiranju, ili pokušava da se prikrije iza obrazina novih nacionalizama, katkad i državno nadziranog klerikalizma. Totalitarizmi su ustupili mesto novim kolektivizmima, autoritarnim populizmima i političkom islamu.
Demokratija živi i u svojim potvrdama i u svojim osporavanjima. Nezamisliva je bez sopstvenog preispitivanja. Postala je privlačna i svojim neprijateljima. Svuda gde je našla dovoljno prostora, demokratija je raskrinkala društvenu hipokriziju i narušila tradicionalne hijerarhije. Globalno obezvređivanje granica, i tehnološko sažimanje vremena i prostora dopustili su demokratiji da se prepusti strujanjima slobodnog kapitala koji je vremenom prodirao sve dublje u društvenu strukturu. „Za poslednjih pola veka ekonomski rast obogatio je stotine miliona ljudi u industrijskom svetu, pretvarajući potrošnju, štednju i investicije u masovni fenomen. Ovo je prisililo socijalne strukture društava da se prilagođavaju“ (Farid Zakarija). Sve brojniji srednji slojevi postajali su sve pouzdanija osnovica demokratije.
Dovršene i nedovršene države
Autokratija nudi samo dugoročnu neizvesnost i društvenoj osnovici i povlašćenim elitama koje zastupa. Populizmi su rasli na uverenjima koja su se vešto podmetala da su liberalne reforme, poput onih u postsovjetskoj Rusiji, „većinu stanovništva dovele do siromaštva, a mnoge i do potpune bede“ (Roj Medvedev).
Naprotiv, u Rusiji, u prethodnom razdoblju, do 2000, nije bilo „liberalnih“ reformi, tranzicija je bila uglavnom stihijska i predatorska, a bedu su, do raspada sovjetske imperije, održavala, nekad i proizvodila, naprezanja kolektivističke i planske privrede podređene potrebama Hladnog rata i političke represije.
Ako je sovjetski režim bio nezainteresovan za materijalno blagostanje, novi ruski lider Vladimir Putin je ostao neosetljiv na potrebe društva da napusti začaran krug beskrajne matrice političke samovolje. Postoji segment ruske svakodnevice koju nije obuhvatila globalna demokratizacija, izolacija udaljenih provincija, alkoholizma, dominacije tranzicionih predatora, sprega države sa crkvom, ili odnos države prema etničkim i verskim separatizmima. Socijalna i ekonomska politika ostale su izvan domašaja vladavine prava. Tržište je autarhično. Nakon prvog talasa obračuna s oligarsima, pošteđeni su oni s kojima su verovatno postignuti određeni dogovori, i marginalizovani svi politički rivali. Umesto nove administracije, pojavile su se nove privilegovane grupe ili čitavi sektori društva. Izuzetan godišnji rast ukupnog nacionalnog dohotka, zasnovan na eksploataciji energenata, ne prate unapređenje ljudskih prava i građanskih sloboda, subordinacija političke moći vladavini zakona, ili nezavisnost sudstva (istovetan je slučaj uspešnih dalekoistočnih ekonomija poput kineske ili vijetnamske). Korupcija je vezana za domen nereformisane, autoritarne države koja, umesto zakona, preuzima instrumente tržišta. Ponekad se postavlja pitanje da li takav razvoj obavezno prethodi demokratiji.
Vladavina zakona bila je jedan od glasno iskazanih Putinovih prioriteta kad je 2000. došao na vlast. Potom se učvrstio pritiscima državnog aparata na političke protivnike, nastavkom umnožavanja netransparentne bezbednosne strukture, politički zasnovanim klijentelizmom i uplitanjem u rad pravosuđa. Potisnuta je sloboda medija, umanjena tolerancija političke opozicije, a izborni sistem prilagođen kontinuitetu neograničene autoritarne moći.
Autoritarni poredak počiva na nedovršenoj državi. Liberalna demokratija je ponekad umela da potcenjuje ulogu efikasne države. „Treći talas demokratizacije“ obrušio se na centralizovanu i represivnu državu, ali lišenu svojih neophodnih kapaciteta. Demokratizacija se, međutim, pokazala neodvojivom od uporedne izgradnje funkcionalnih kapaciteta i održivog pluralističkog političkog razvoja. Na samoj ivici provalije, na čijem su dnu pretili aveti prošlosti, bila su iskušenja korupcije. Poput vladavine zakona, efikasna državna birokratija bila je, kako se ispostavilo, neophodna da bi iznela ulogu moderne države kao institucionalne osnove razvoja i sloboda. Zahvaljujući svojoj političkoj autonomiji, dovršena i efikasna država je konkurent autoritarnoj moći i ličnoj vladavini. Nove autokratije su načela liberalne demokratije izazvale, između ostalog, kontinuitetom zloupotreba države kao izvora korupcije odane klijentele i sredstva progona političkih protivnika. I sve to zasuto nanosima populizma. Za razliku od autokratija u kojima oligarhije sputavaju samostalnost i usmeravaju delotvornost države, u liberalnim demokratijama ne postoje napetosti u odnosima države i vlade. Upravo su liberalne demokratije, mada načelno sklone potiskivanju države iz ekonomije, javnog života, nekad i kulture, obrazovanja i zdravstvene zaštite, istovremeno izgrađene, dovršene i efikasne administracije. Nove autokratije, nastale s one strane krajnjih domašaja „trećeg talasa“, relativizovale su i ideju o izbornoj vladavini, kao demokratskoj, i njenom legitimitetu. Izborni procesi nisu uspevali da u svakom slučaju obezbede mehanizme demokratske odgovornosti. Ishodišta totalitarizma, pre svega u nacionalizmu i populizmu, učinila su samu izbornu volju konfuznom, nekad i protivrečnom. Izborni procesi ostajali su u senci nasleđenog političkog mentaliteta i njegovih običaja, kolektivističkim predrasudama, samoviktimizacijom i ksenofobijom, i opsednutošću socijalnom redistribucijom.
Na isti način je paradoksalna podrška liberalnih demokratija autoritarnim liderima, tamo gde se smatralo da bi njihovo pomeranje izazvalo neželjene tektonske poremećaje (Indonezija), ili su, nakon napuštanja hladnoratovske paradigme, ostajale uzdržane, konačno i nemoćne (Rusija).
Danas, 06.10.2008 – 23.11.2008.
Peščanik.net, 13.12.2008.
Nastavci:
