Istorija Srbije od 19. do 21. veka

Eksplozija sukoba 1990.

Odlučna politička, pa onda vojna podrška Srbima iz Hrvatske od strane Miloševića i JNA dovele su do eksplozije sukoba. Naterana u defanzivu, hrvatska vlada je Srbima ponudila kulturnu autonomiju i lokalnu samoupravu i obavezala se, pod međunarodnim pritiskom, da će poštovati prava manjina. Ali te ponude su se istopile od proleća 1990, u atmosferi pojačane svakodnevne konfrontacije srpske manjine sa hrvatskom državom. Na usvajanje novog hrvatskog ustava u decembru 1990, Srbi u Krajini reagovali su otcepljenjem od Hrvatske i oružanim otporom koji je ubrzo prerastao u otvoreni građanski rat.

Decentralizacija Jugoslavije postala je nerealna i Milošević se posvetio stvaranju velikosrpske države. Srpski ustav, usvojen u rano leto 1990, sadržao je iste nacionalno-državne atribute kao i ustavi Hrvatske i Slovenije. Ali dok se Tuđman, budući da mu je vojna pozicija bila slaba, u javnim nastupima uzdržavao od huškanja na rat i pominjao mogućnost revizije granica, na primer na štetu BiH, vođa Srba Milošević sasvim otvoreno je govorio o novom povlačenju granica u slučaju raspada Jugoslavije. Buduća srpska država po njemu je trebalo da zauzima sve oblasti u kojima žive Srbi, kao većina ili manjina. Realizacija tog programa značila je rat.

Poplava referenduma

Pregovori o novom uređenju Jugoslavije tokom 1990. nisu uspeli zbog nepomirljivog stava pojedinih republika. Političari spremni na dijalog svuda su bili marginalizovani i nastupila je prava poplava narodnih referenduma. Prvi referendum su organizovali Srbi iz Krajine u Hrvatskoj u avgustu 1990.¹ Stanovništvo Jugoslavije, koje nikada nije doživelo i praktikovalo funkcionalnu, pluralističku demokratiju, suočavano je iz dana u dan sa dalekosežnim odlukama. Po pravilu su referendumi održavani na brzinu, pa su građani i građanke bili nedovoljno informisani o posledicama svoga glasanja. U Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, BiH i Crnoj Gori stanovništvo se izjašnjavalo o suverenosti svoje republike i/ili secesiji od jugoslovenske savezne države. Osim odgovora „da“ i „ne“, nije bila predviđena treća alternativa. Nacionalne manjine koje nisu imale šansu da utiču na referendum u svome interesu su ga bojkotovale ili su organizovale posebne plebiscite, kao Srbi u Hrvatskoj i Srbi u BiH. I Albanci na Kosovu i muslimani u srpskom delu Sandžaka organizovali su sopstvene referendume. Za razliku od rezultata parlamentarnih izbora, rezultati ovih narodnih referenduma imali su karakter popisa naroda. Nacionalna pripadnost postala je gotovo jedini kriterijum za odluku pri glasanju. Obim saglasnosti (po pravilu preko 90%) za secesiju određene republike od jugoslovenske savezne države, odnosno odgovarajuće regije od odgovarajuće republike, ličio je na izborne rezultate iz socijalističkih vremena. To je bilo iznenađujuće, jer se većina stanovništva u svim jugoslovenskim republikama, u reprezentativnim anketama neposredno pre održavanja prvih slobodnih izbora, izjasnila za opstanak jedinstvene države.²

Jedno suludo leto

„Počinje jedno suludo leto“, pisala je srpska književnica Biljana Jovanović 3. juna 1991. svojoj slovenačkoj prijateljici u Berlin. „Milošević je dozvolio (radikalnu) partiju (Vojislava) Šešelja. Šešelju se žuri da ’svoje momke’ pošalje u Hrvatsku. Na Ravnoj gori su se fotografisali sa zastavom: lobanja sa ukrštenim kostima; iznad zastave su dvojica dugokosih sa kokardama i podignutim nožem. Pred saveznom skupštinom ih je 15. maja bilo oko pet stotina. Parole: Sloboda ili smrt. Sloga i jedinstvo Srba. Mir i granice velike Srbije, ali prvo sloga. To znači rat za veliku Srbiju. Jedan fašista iz Nove Pazove, izvesni Jović, vlasnik korpare, obećao je okupljenima: ’Žrtvovaćemo nekoliko miliona Srba, ali u ovoj državi neće biti ni Cigana ni Hrvata. Svi oni koji sada govore da je mir u svakom slučaju bolji nego rat, izdajnici su srpstva. Rat je u svakom slučaju bolji nego lažni mir.’ Sve su to reči tog tipa iz Nove Pazove.”³

Međunarodni faktor

Mnogobrojne inicijative Evropske zajednice u cilju rešavanja sukoba pregovorima nisu imale uspeha do kraja 1991. Ostali akteri međunarodne politike, pre svega SAD, zauzeli su u odnosu na razvoj događaja u Jugoslaviji stav iščekivanja, jer je zemlja izgubila svoj raniji strateški značaj za zapad i američki interesi nisu bili ugroženi ovim sukobom. Kraj hladnog rata, ujedinjenje dve Nemačke, zalivski rat i raspad Sovjetskog saveza, zaokupili su svu pažnju zapadnih diplomata i političara.⁴ „Najšire prihvaćena ocena međunarodnog učešća u sukobima u Jugoslaviji je da je ono bilo nedovoljno i zakasnelo. Zaključeno je da je svetu potreban bolji sistem ranog upozorenja. Ali u slučaju Jugoslavije je bilo dovoljno ranih upozorenja – nedostajala je volja da se nešto učini.“⁵ Izostala je jedinstvenost nastupa i koncepta. I u samoj Evropskoj zajednici – naročito između ponovo ujedinjene Nemačke i Francuske – pojavile su se razlike u stavovima, koje su poticale iz sećanja na protivničke alijanse u prošlosti. Svest o tome je igrala važnu ulogu u Miloševićevoj računici. Signale koje su međunarodni akteri slali zavađenim stranama u Jugoslaviji nisu bili jedinstveni i ostavljali su prostora različitim interpretacijama.

Činjenica je da su Milošević i rukovodstvo JNA izjave zapadnih političara, davanih od polovine januara 1991, da neće prihvatiti podelu Jugoslavije tumačili kao ohrabrenje za svoje vojne akcije.⁶ Takođe je činjenica da ratna dejstva nisu bila izazvana priznanjem nezavisnosti republika (nego obrnuto: da je primena sile ubrzala politiku priznavanja) i da je srpska strana (Srbi iz Krajine, JNA i paravojne formacije) ne mareći za međunarodne napore, i dalje radila na ostvarenju svog ratnog cilja – da osvoji kompaktna srpska područja u Hrvatskoj i protera tamošnje hrvatsko stanovništvo.⁷ Najkasnije od 1. avgusta 1991, između predstavnika Srbije i Krajine bilo je pripremljeno ono što je Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu klasifikovao kao „joint criminal enterprise“ (JCE), zajednički zločinački poduhvat, koji je bio usmeren na sistematsko i nasilno proterivanje nesrba iz Krajine.⁸ Kada je taj cilj bio ostvaren, Milošević je kao predstavnik Srba 2. januara 1992. potpisao primirje uz posredovanje pregovarača SAD-a Sajrusa Vensa i saglasio se sa stacioniranjem trupa UN (UNPROFOR) u spornim područjima. Jugoslovenska armija se potom povukla na sledeće ratno poprište, u Bosnu.

Demontaža jugoslovenske kulture

Paralelno sa krizom države i sistema odvijala se demontaža jugoslovenske kulture sećanja i istorijografije – u Srbiji, u srpskim područjima Hrvatske i kod nesrba u drugim republikama. Na mesto junaka NOB stupili su kosovski junaci i junaci četničkog pokreta. Posle aktiviranja Srpske pravoslavne crkve i naročito trijumfalne rehabilitacije vladike Nikolaja Velimirovića usledila je krajem osamdesetih godina prava renesansa Draže Mihajlovića i četnika. Neobična mešavina „verske renesanse“, Miloševićevog socijalizma, četnika i folklora podilazila je raspoloženju mnogih srpskih građana. Ona ih je oslobodila straha od promene sistema i njenih socijalnih posledica, pružala im zamenu za istrošene ideale Titove ere, nudila jednostavno „objašnjenje“ za nevolje u kojima se našlo srpstvo i nagoveštavala „izlaz“ iz preteće katastrofe. Stari četnički plan o stvaranju „velike Srbije“ i njenom etničkom čišćenju dobio je novu aktuelnost raspadom Jugoslavije i početkom postjugoslovenskih ratova. Ravna gora u centralnoj Srbiji, sa spomenikom Draži Mihajloviću autora Dragana Nikolića, koji je podignut 1992, ubrzo je postala omiljeno mesto hodočašća srpskih nacionalističkih političara (iz vlade i iz opozicije).⁹ Četnički simboli krasili su javni prostor i uniforme postjugoslovenskih ratnika. Kiosci „etničkih preduzimača“ bili su zasuti slikama „novočetnika“ (sa šubarom i bradom). A od 1945. zabranjene četničke pesme osvojile su muzičku estradu. I spisi Nikolaja Velimirovića postali su bestseleri (od sredine osamdesetih navodno je prodato pola miliona primeraka). Poznate rok grupe su komponovale muziku na njegove religiozne stihove (Pesme Istoka i Zapada, 2001).

Dilema: osuda drugog ili pregovori

Na koji način su se odvijala etnička čišćenja u Bosni i pojedinosti u vezi sa njima nisu tema ove knjige.¹⁰ Ali treba reći da su tamošnja zbivanja imala malo veze sa „ratom“ u uobičajenom smislu reči. „Armije su jedna drugoj nanosile mlake udarce. Istorija bosanskog rata zna samo za proterivanja i masakre, ali ni za jednu jedinu bitku, za borbe kuću po kuću, ni za neku bitku posle koje je jedna od armija napredovala. Tipični ratni scenario bio je razmena granata između brdskih položaja. Neprestano granatiranje stambenih područja, kao u Sarajevu ili Mostaru, nije bilo namenjeno drugoj armiji nego civilnom stanovništvu“.¹¹ Opsada Sarajeva, neopisiva patnja civilnog stanovništva i beskrajne povorke izbeglica postepeno su počele da uznemiravaju međunarodnu javnost.

Tadeuš Mazovjecki, bivši predsednik poljske vlade, koga su UN imenovale za opunomoćenog izaslanika za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji, u svom izveštaju krajem 1992. izričito je ukazao na to da etnička čišćenja u Bosni nisu bila posledica nego cilj rata. Mazovjecki je povukao razliku između dva pristupa vođenju tara: diskriminacije i zločina koje su činile sve strane i etničkog čišćenja, koje su pre svega sprovodili Srbi. I prilikom masovnih silovanja žena, pre svega muslimanskih devojaka i žena, radilo se o usmerenoj i sistematski sprovedenoj akciji ponižavanja i uništavanja protivnika. Putem seksualnog nasilja i zlostavljanja muslimani (žene i muškarci) trebalo je da budu poniženi i demoralisani.

UN su, doduše, formirale jednu komisiju koja je trebalo da pripremi proces ratnim zločincima, ali predsednik komisije, Holanđanin Frits Kalshoven, izjavio je da su mu „merodavne ličnosti“ u UN naložile da ne sprovodi istragu protiv srpskih političara kao što su Slobodan Milošević ili Radovan Karadžić. Ambasador SAD u UN u Ženevi, Moris Abram, dao je sledeće objašnjenje: „Veoma je teško odlučiti da li da optužite ljude ili da sednete i pregovarate sa njima. Kao pravnik bih, naravno, rado krivično gonio svakoga ko je kriv za gnusne zločine. Kao diplomata ili političar bih radije zaustavio ubijanje. Postoji stvarni konflikt između te dve pozicije. Ne znam šta je pravo rešenje.“¹²

Bombardovanje

Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li veću važnost treba pridati zabrani mešanja u unutrašnja pitanja suverene države (Savezne Republike Jugoslavije, sastavljene od Srbije i Crne Gore) ili obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava. Da li je suverenitet država veće dobro od „suvereniteta“ ljudi? I šta se dešava kada jedna država neprekidno krši ljudska prava, a UN, usled strukturalnih deficita, ne mogu da deluju? U konkretnom slučaju igrala je ulogu i okolnost da su eskalaciji sukoba na Kosovu prethodili kršenja ljudskih prava i ratni zločini u drugim delovima nekadašnje Jugoslavije. Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su opšte poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan sa Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade. On nikada nije krio svoje planove o etnički čistoj „velikoj Srbiji“. Jedna anketa sprovedena u Srbiji 1998. pokazala je da se trećina ispitanika izjašnjava za nasilno rešenje „problema Albanaca“. 16 odsto bilo je za to da se Albanci „očiste“, „izoluju“ u veliki logor ili „unište atomskom bombom“. Ostalih 17 procenata predlagalo je nasilno iseljenje.¹³ Kako je, dakle, u toj situaciji trebalo da se ponaša međunarodna zajednica?

Vojna akcija NATO-a u kojoj su prvi put aktivno sudelovali vojnici Bundesvera, izvedena je bez odobrenja UN, jer se Rusija i Kina, zbog sličnih sopstvenih problema, nisu saglasile sa mandatom UN. Vazdušni napadi NATO-a, tokom kojih su ubijani i srpski civili („kolateralna šteta“), izazvali su žestoke međunarodnopravne kontroverze, koje su nepreciznim ili pogrešnim tvrdnjama zapadnih političara dodatno podgrevane.¹⁴ Proklamovani cilj akcija je takođe bio promašen, jer je posle početka vazdušnih napada proterano više od milion Albanaca, od kojih su neki pobegli u strahu od srpske osvete. Na hiljade Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama. Miloševićeva očekivanja da će međunarodna javnost prisiliti NATO da prestane sa napadima i da će Rusija otvoreno stati na stranu Srbije nisu se ispunila. On se 3. juna 1999. saglasio sa mirovnim planom, tako da je NATO 10. juna, posle 35.000 vazdušnih napada, obustavio svoje vojne akcije. Rezolucijom UN 1244, donesenom istog dana, bilo je predviđeno je i stacioniranje međunarodnih mirovnih trupa na Kosovu (KFOR), kao i privremena uprava UN (UNMIK). Budući status Kosova tom rezolucijom nije bio regulisan i to područje je i dalje smatrano delom Jugoslavije, odnosno Srbije. Sa okončanjem rata nastupilo je iseljavanje i proterivanje kosovskih Srba i Roma. Kao u Krajini, i na Kosovu se klatno etničkog čišćenja zaklatilo u suprotnom pravcu. Oko 150.000 kosovskih Srba je izbeglo ili je proterano, dok se većina kosovskih Albanaca izbeglih u drugoj polovini 1999. vratila u svoje zavičajno područje. Time se zatvorio krug naizmeničnih uzajamnih razaranja. Taj krug je započet sa Kosovom i završen sa Kosovom. Za ljubitelje mitova vreme od trijumfalističke proslave šestogodišnjice Kosovske bitke 1989. do kraja vazdušnih napada NATO snaga deset godina kasnije, ličilo je na uzlet i pad Ikara.

Nasilje i narod se ne događaju sami od sebe

Nasilje ne izbija samo od sebe; ono se „ne događa“ (kao što se ni „narod ne događa“). Nasilje se generiše. Istaknutu ulogu u ratovima devedesetih igrale su paravojne jedinice i bande gospodara rata (Arkan Ražnatović, Šešelj i drugi), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu to bili zatucani, zaostali seljaci koji su krenuli na žitelje gradova, nego bande koje su dolazile iz gradova da bi inscenirale nasilje, koje je onda – jednom pokrenuto – razvilo sopstvenu dinamiku. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego organizovano – od vođa organizovano – i sračunato nasilje slično terorizmu. „Terorizam je onaj vid nasilja čiji su fizički ciljevi podređeni svojim simboličkim, komunikacionim efektima.“¹⁵ Nacionalistički artikulisano nasilje ispunjava „mnogobrojne funkcije u ostvarivanju jedinstva i identiteta“ i ono se sasvim promišljeno aktivira da bi se u multikulturnoj sredini putem nacionalne solidarizacije i/ili izdvajanja tuđeg i drugačijeg, ljudi u određenoj sredini međusobno razdvajali. Način na koji se to odvija srazmeno je jednostavan. Posle prvih nasilnih činova „normalni“ građani su šokirani i očekuju neko objašnjenje. „Objašnjenja“ koja daju nacionalisti vrše pritisak na građane, jer su tako formulisana i podešena da vode do polarizacije. Čak i oni koji ne veruju u „objašnjenja“ sopstvenih nacionalista, biće odbačeni od nacionalista suprotne strane. Ko je Srbin, taj je, po sebi, četnik, svaki Hrvat je ustaša, svaki musliman je mudžahedin. Onaj ko se suprotstavi takvom izjednačavanju trpi pritisak sa obe strana. U sopstvenim redovima je (potencijalni) izdajnik, a za one druge je neuverljiv. I na kraju on mora da se odluči za jednu ili drugu stranu. Tertium non datur. Na kraju nastupa etnonacionalna „solidarizacija“ (često protiv volje). Onaj ko iz tog rezultata izvlači zaključak da je u pitanju erupcija pradrevne etničke mržnje upada u klopku nacionalista.

Autohipnoza

Primarni egzekutori sile regrutovali su se iz redova „etničkih preduzimača“, ratnih pustolova i kriminalaca. Ljudi takve vrste mogu se naći u svim društvima. U normalnim okolnostima oni sede iza rešetaka, ali u fazama erozije i preoblikovanja državne moći njima se otvaraju nova – ratna i ekonomska – područja delovanja. Prišipetlje su opet u mnogim slučajevima poticale iz kruga „sasvim normalnih“, ponekad marginalizovanih građana. Pošto su savladali i prešli prvi prag sputanosti, oni ubijanje shvataju kao neku vrstu posla koji se obavlja kao i svaki drugi posao.¹⁶ Veliki deo publike, od nacionalističkog preokreta u osamdesetim godinama, bio je pod neprestanim uticajem medija i video je sebe isključivo u ulozi žrtve. Većina ljudi je bila žrtva jedne vrste autohipnoze. Mitovi o žrtvama i „ratna sećanja“, naročito „sećanja“ na 1389. i na Drugi svetski rat, naprosto su zaokupili javno mnenje i potrli su sve što je bilo u suprotnosti sa tim obrascem tumačenja. Mnogi savremenici shvatili su postjugoslovenske ratove kao nastavak i kraj Drugog svetskog rata i kao „revanš“ za Kosovo, kasnu odmazdu za poraz iz 1389. Bez „doživljaja“ Drugog svetskog rata i bez „sećanja“ na „Kosovo“, koja su prizivale elite baveći se „tumačenjima“, možda ratovi devedesetih ne bi razvili autodinamiku koju su od prvog časa inicirale grupe primarnih egzekutora.¹⁷

Na kulturnoj ravni konačno ulazi u igru „software“ grupe, koji se usvaja u sklopu socijalizacije i/ili medijske indoktrinacije: društveno posredovane percepcije, obrasci tumačenja i „iskustva“ (u naučnosociološkom smislu); Pandorina kutija sa svojim scenarijem pretnji, teorijama krivaca i zavera, predstavama o žrtvovanju, fantazijama o odbrani i klišeima junaka. Pri tome određenu ulogu mogu da odigraju zajednički traumatični doživljaji, ali to nije neophodno. Pretnje mogu da budu prizvane bez osnova u nekom konkretnom iskustvu (grupno mišljenje).¹⁸ Ono što je nacionaliste svih sukobljenih strana u nekadašnoj Jugoslaviji ujedinjavalo u njihovoj kolektivnoj paranoji bila je predstava da su svi u svojoj borbi za život i budućnost vodili isklučivo odbrambeni rat; da su, s obzirom na opasnost koja im je pretila od protivnika, radili ono što su „morali“ da rade i što bi učinio svaki „pristojan“ čovek.¹⁹

Sve zavađene strane bile su, i još su, uverene da su njihove vođe „junaci“ i da su ti „junaci“ na pravdi boga optuženi pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. „Ratni zločini? Tako nešto naši ljudi ne rade! To je čista neprijateljska propaganda.“ To znači da su prestupnici u bivšoj Jugoslaviji (kao nekada u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj) delali uz „načelnu saglasnost jedne socijalne sredine koja je od njih očekivala da će preuzeti posao neophodnog ubijanja žrtava fiksiranih u procesu desolidarizacije, markiranih kao „neprijatelja“ i time isključenih iz zajednice.²⁰ „Načelna spremnost da se sudeluje u svim mogućim vrstama isključenja, obespravljenja i pljačkanja“ nije „nikakav individualnopsihološki fenomen – i to se odnosi i na stvaranje kolektivne spremnosti na ubijanje, iako su izvršioci ubijanja individulani počinioci.“²¹

Krivi su svi

Vratimo se još jednom pitanju političke odgovornosti za ratove devedesetih. Teza „krivi su svi“ (povezana s tezom o viševekovnoj mržnji), koja je na početku postjugoslovenskih ratova trebalo da obrazloži pasivnost američke i evropske politike,²² predstavlja maksimum površnosti, mešavinu arogancije i ignorisanja. Britanski ambasador u beogradu, Piter Hol, rekao je na početku sukoba Džonu Mejdžoru: „Gospodine predsedniče, osnovna stvar koju treba da znate o tim ljudima jeste da oni uživaju u tome da jedni drugima seku glave.“ A britanski ministar spoljnih poslova, Daglas Herd, izjavio je u julu 1991: „Narodi Jugoslavije žele građanski rat; to će biti sramota za Evropu, ali to nije moguće sprečiti.“²³ Teza „krivi su svi“ bi još najpre mogla da se odnosi na Tuđmana i njegove sledbenike, čije su se političke ambicije razlikovale od onih Miloševićevih i njegovih pristalica po tome što je Tuđman imao manje mogućnosti da ostvari svoje ciljeve, pa je otuda morao opreznije da deluje. Filipika francuskog filozofa Alena Finkelkrauta (nadimak „Finkel – Croate“) protiv Srba i u prilog Tuđmanove Hrvatske²⁴ diktirana je istim slepilom kao Handkeova Pravda za Srbiju. Teza „krivi su svi“ ne odnosi se na Izetbegovića, ni na Rugovu, ni na vođe sandžačkih muslimana. Šta, dakle, ostaje? Ako se – sa one strane svake metafizike – prihvati načelo: ne poželi drugome ono što ne želiš sebi, i ako odbijemo da prihvatimo dvostruke standarde po kojima za Srbe iz Krajine važi ono na šta kosovski Albanci imaju pravo, i ako se odustane od pozivanja na granice koje su postojale dvesta pedeset ili petsto godina (zašto ne i hiljadu?), i ako se umesto toga prihvati načelo samoopredeljenja, onda se sve ono što su zamislili nacionalistički nastrojeni srpski intelektualci i Miloševićeva propaganda urušava u sebe kao kula od karata.

Teza „krivi su svi“ je prihvatljiva u smislu duhovno-moralne odgovornosti za ratove. Propagandnu ofanzivu su sve zaraćene strane vodile sličnom žestinom, sličnim mitovima i sličnim predstavama o neprijatelju. To se naročito odnosi (ali ne samo na njih) na protagoniste na srpskoj i hrvatskoj strani. Samožrtvovanje, prizivanje genocida i holokausta, kao i instrumentalizacija religije u Hantingtonovom smislu „clashes of civilisations“, sudara civilizacija, bili su standardni repertoar propagandnog rata. „Svaka strana je uporno sebe predstavljala kao žrtvu, ili moguću žrtvu, a drugu kao pretnju, ili kao moguću pretnju, te se nijedna nije neposredno obraćala drugoj, već svojoj predstavi o njoj. Svaka strana je reagovala na drugu stranu kao na pretnju, a reakcije druge strane na to su samo uvećavale taj doživljaj. Oni koji su se sve više identifikovali sa sopstvenim ’narodom’ nisu se suprotstavljali takvim stavovima. Viktimizacija je postajala svemoćni pokretač etničke solidarnosti.“²⁵

Pravoslavlje

Mekdonald je u svojoj analizi dotakao jednu važnu tačku, ali se nije upuštao u dalje objašnjenje. Veliki delovi srpskog društva svoj identitet nisu pozitivno zasnivali na pravoslavlju nego negativno, na religiji protivnika. Pojednostavljeno rečeno: naciju ujedinjuje ne sopstvena religija nego religija i pretnja povezana s njom: antisrpske zavere Vatikana i protestantskih država, genocidni katolicizam Hrvata, islamski fundamentalizam bosanskih i albanskih muslimana, podrška koju im pružaju arapske zemlje. (Od slučaja do slučaja bi uz to išla i jevrejska zavera.) Srpski antikatolicizam i antiislamizam bili su manje rezultat pravoslavne pobožnosti, a više predstave o neprijatelju i ugroženosti od njega, koja je imala dugu predistoriju kroz nacionalni scenario ugroženosti od kraja 19. veka.

Filter sećanja

Nacionalistički indoktrinirano društvo je posle ratova devedesetih bilo iscrpljeno i pogrešno orijentisano; mnogi maldi obrazovani ljudi napustili su zemlju ili čekali priliku da to učine, dok je pola ili tri četvrtine miliona izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova potražilo utočište u osiromašenoj Srbiji. Svest o zločinima koji su počinili Srbi u ime Srbije i spremnost da se ispune ugovorom prihvaćene obaveze o saradnji sa Međunarodnim sudom u Hagu, postojala je samo u malom delu društva i političkog spektra. Kao Nemci posle 1945, i veliki deo srpskog društva je posle rušenja Miloševićevog režima tvrdio je da ne zna za zločine počinjene tokom devedesetih. O kolektivnoj amneziji može da se govori samo uz veliku rezervu. Gubitak pamćenja pretpostavlja da je ono što se zaboravilo prethodno bilo zapamćeno. Ono što nije zapamćeno ne može da bude zaboravljeno. Tu je od presudnog značaja ne pitanje da li su ljudi to mogli da znaju, nego da li su znali. Prema mom mišljenju, oni to nisu znali, jer njihov filter percepcije uopšte nije propuštao odgovarajuće informacije. Nevladine organizacije, kao što je Fond za humanitarno pravo u Beogradu, podsticale su rasprave o savladavanju najnovije prošlosti i o „transnational justice“,²⁶ ali bez jačeg odjeka u društvu. Proza i poezija potencijalnih ratnih zločinaca i ubica visoko je rangirana na listama bestselera,²⁷ a poimanje „prava“ kod stanovništva ostalo je upadljivo etnizirano. Rasprave i presude Međunarodnog suda u Hagu prosuđivane su isključivo iz nacionalne perspektive, pri čemu dokazni postupak i zakonitost tu nisu igrali nikakvu ulogu. Biće potrebne decenije da se izađe na kraj sa svime što se dogodilo posle Titove smrti i pitanjem zbog čega se to dogodilo.

Bezakonje koje je započelo sa krizom i raspadom Jugoslavije i njenog modela socijalizma s jedne, i „pobeda“ Zapada nad Istokom i ostatkom sveta s druge strane, izazvala je duboku krizu sistema normi i vrednosti i podstakla je vraćanje na, navodno, pouzdane obrasce po kojima društvo treba da se orijentiše. Paradoksalno, ta tendencija je pojačana posle 5. oktobra 2000, jer otvaranje Srbije koje je zagovarao Đinđić provociralo je reakciju, koji analitičari opisuju kao prevlast „palanačkog duha“.

Velike ideje

Time dolazim do kraja ovog teksta, iako tu nije i kraj istorije. Moje izlaganje je privremena rekapitulacija dva stoleća sa otvorenim krajem. U središtu razmatranja bili su stvaranje nacije i nacionalne države i njihove posledice: formiranje nacionalnih obrazaca, tumačenja i „sećanja“, napetosti između prošlosti i istorije, između tradicije i moderne, između grada i sela, između „evropske“ i „prave“ Srbije, između Srbije kao realnosti i Srbije kao volje i predstave i sučeljavanja „zapadnjaka“ i „antizapadnjaka“ u redovima elita, koje se neprestano ponavljaju. Postoji snažan transfer ideja između Srbije i drugih delova Evrope. Mnoge ideje koje su odredile i opteretile razvoj srpskog društva – od koncepta porekla nacije do rasizma – stigle su u nju sa zapada, naročito iz Nemačke. Neke druge ideje fošle su iz Francuske, Velike Britanije i Rusije, naročito iz redova ruskih duhovnika i slavenofila. U više navrata su se strane sile žestoko mešale u unutrašnja pitanja Srbije i drugih balkanskih država (kao što su se i balkanske države ponekad mešale u pitanja susednih država). A ipak, u istoriji Srbije strani činilac nije bio najznačajniji. Osim u malobrojnim, dramatično zaoštrenim situacijama, srpski rukovodeći slojevi su sami donosili odluke – sa sličnim ograničenjima i pod sličnim „pritiscima“ kao i rukovodeći slojevi drugih društava. Pola stoleća posle nemačkog, uništeno je i srpsko društvo. Ni blizu tako dramatično kao u Nemačkoj, ali tako da su to na svojoj koži osetili svi ljudi u Srbiji.

U težnji za koherentnim i doslednim prikazom, istorija Srbije u ovoj knjizi izgleda više pravolinijska nego što je to zaista bio slučaj. Izvan razmatranja sam ostavio mnoge alternative koje se nisu realizovale. Na pitanje – šta bi bilo kad bi bilo… nemam odgovor. Ali sa izvesnom sigurnošću može se reći da bi se istorija Srbije i srpskog društva odvijala drugačije da su se elite pre oko sto godina više zainteresovale za konsolidaciju države i društva nego za teritorijalnu ekspanziju. Sa Pirovom pobedom u balkanskim ratovima 1912/1913. srpska država je natovarila sebi na vrat hipoteku sa kojom nikada nije uspela da izađe na kraj. Srbija je mogla da bude visokorazvijena zemlja. Potencijal za to je postojao. Ali on je žrtvovan u ime „velike ideje“, koja je Srbiju devedesetih godina prošlog veka unazadila za celo jedno stoleće. Srbi nisu „tragičan narod“, kako je to formulisao Dobrica Ćosić,²⁸ niti su „nebeski narod“, nego sasvim „normalno“ društvo, koje su zasenili i zaveli narcisoidni propovednici, proroci i političari (kao i mnoga druga društva pre njih).

Onaj ko danas još uvek podržava pozicije srpskih nacionalista srpskom društvu čini lošu uslugu. Ono što je tom društvu potrebno – uz (priznajemo spornu) premisu da ne želi da se zabarikadira u samoizolaciju –jesu: više građanske svesti, novo definisanje odnosa između pojedinca i društva, crkve i države, prava i pravednosti, novi pristup svojim mitovima, kritičko bavljenje svojom istorijom, kraj bekstva od stvarnosti i izlazak iz samosažaljenja (patim, dakle postojim). Pri tome se ne radi o podvlačenju crte ispod prošlosti, nego o dekonstrukciji onih slika prošlosti koje su izazvale toliku pometenost i donele toliku nesreću.

Preveo sa nemačkog Tomislav Bekić

Iz knjige Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Holm Zundhausen, Clio, 2008.

Peščanik.net, 18.03.2009.

KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

19. avgusta 1990: 90% Srba iz Krajine izjasnilo se na referendumu za autonomiju svoje regije. 23. decembar 1990: 88,5% građana Slovenije s pravom glasa glasalo je za suverenost i nezavisnost Slovenije. 2. 19. Maja 1991: na referendumu u Hrvatskoj (učestvovalo je 83% građana, uz bojkot Srba u Krajini) 94,17% glasalo je za nezavisnu i suverenu Hrvatsku. 7. septembra 1991: na referendumu u Makedoniji 74,14% glasača glasalo je za nezavisnost Makedonije i njenu eventualnu asocijaciju s Jutoslavijom. 30. septembra 1991: na referendumu kosovskih Albanaca 99% opredelilo se za suverenu državu Kosovo. 25-27. oktobra 1991: u srpskom delu novopazarskog Sandžaka 98,9% glasača glasalo je za autonomiju svoje oblasti (na referendumu je učestvovalo 70,2% stanovnika). 9. novembra 1991: na referendumu Srba u BiH više od 90% glasalo je za ostanak u Jugoslaviji. 29. februra/1. marta 1992: na referendumu u BiH (uz bojkot Srba) sudelovalo 63,04% stanovništva i 94% je glasalo za suverenu i nezavisnu BiH (62,68% svih građana s pravom glasa). 29. februra/1. marta 1992: na referendumu u Crnoj Gori učestvovalo je 66,04% (uz bojkot Albanaca i muslimana); 95,94% izjasnilo se za suverenu Crnu Goru kao deo Jugoslavije. 16/17. maja 1993: na referendumu u bosanskoj Republici Srpskoj učestvovalo je 92% glasača i 96% glasalo protiv Vens-Ovenovog mirovnog plana i za nezavisnost Republike Srpske s pravom da se pripoji drugim državama. 19/20. juna 1993: na referendumu u Republici Srpskoj Krajini učestvovalo je 96,5% glasača; za suverenost Republike Krajine i njeno ujedinjenje s Republikom Srpskom i drugim srpskim zemljama glasalo je 99%.
O anketama v. Sekelj, L.: Yugoslavia, 277; o raširenosti i intezitetu identifikacije s Jugoslavijom v. Vasović, Mirjana: „Socijalno-psihološki aspekti formiranja jugoslovenskog identiteta“, u: Identitet, 115.
Iveković, Rada (i dr.): Briefe von Frauen über Krieg und Nationalismus, Frankfurt/M, 1993, 14.
O tome iscrpno Gow, James: Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugoslav War, London, 1997.
Woodward, S.L: Balkan Tragedy, 396.
Vid. Gallager, Tom: „Milošević Serbia and the West during the Yugoslav Wars, 1991 – 1995”, u: The Balkans and the West, 151-168.
v., između ostalog, Ramet, Sabrina P. – Coffin, Lety: „German Foreign Policy Toward the Yugoslav Successor States, 1991 – 1999“, u: Problems of Communism, 48 (2001) 1, 48-64
v. o tome, između ostalog, presudu vođi Krajine Milanu Babiću iz juna 2004. Babić, koji je priznao svoje učešće u JCE osuđen je na 13 godina zatvora: http://www.icty.org/sid/8406
v. i veb-stranu pokreta „Ravna gora“: www.ravnagorachetniks.org
Od obimne literature ukazaćemo ovde samo na Weine, S. M: When History Is a Nightmare, (v. nap. 669)
Mappes – Niediek, Norbert: Die Ethno – Falle, Der Balkankonflikt und was Europa daraus lernen kann, Berlin 2005, 99.
Cit. po Gutman, Roy: Augenzeuge des Völkermords, Reportagen aus Bosnien, Götingen 1994, 199. i 204.
„SCAN agency survey“ objavljeno u: Minority Rights Group: Draft Report on Minority Rights in Yugoslavia, London 1999.
U središtu tih kontroverzi bili su događaji kod Račka i tzv. „Plan potkovica“. Da li su onih 44 mrtvih kod Račka (jednog uporišta UČK) bili žrtve srpskog masakra ili albanske provokacije? „Dokazi“ koji su podneseni javnosti bili su, u najmanju ruku, manjkavi i protivrečni. A „Plan potkovica“ koji je nemački ministar odbrane Rudolf Šarping izložio na konferenciji za štampu 8. aprila 1999, a po kojem je beogradsko rukovodstvo već poodavno planiralo sistematsko etničko „čišćenje“ Kosova i proterivanje Albanaca, počivao je na krajnje sumnjivim obaveštajnim izvorima. Od obilja literature v, između ostalog, Loquai, Heinz: Der Kosovo – Konflikt – Wege in einen vermeidbaren Krieg, Die Zeit von Ende November 1997. bis Marz 1999, Baden – Baden 2000; Winning Ugly: NATO’s War to Save Kosovo, ed. Ivo Daaler – Michael O’Hanlon, Washington 2000; Joeze, Günter: Der Letzte Krieg in Europa? Das Kosovo und die deutsche Politik, München 2001; Understanding the War in Kosovo, ed. Floran Bieber, London 2003; Friedrich, Roland: Die deutsche AuBenpolitik im Kosovo – Konflikt, Wiesbaden 2005.
Scheffler, Thomas: „Ethnizität, symbolische Gewalt und internatinaler Terrorismus im Vorderen Orient“, u: Isti: Ethnizität und Gewalt, Hamburg 1991, 224,230
Welzer, Harald: Täter, Wie aus ganz normalen Menschen Massenmörder Werde, Franfurt/M. 2005.
v. o tome Koselleck, Reinhart: „Der EinfluB der beiden Weltkriege auf das soziale BewuBtsein“ u: Der Krieg das kleinen Mannes, Hg. Wolfram Wette, München 1991, 324-343.
o „grupnom mišljenju“ v., između ostalog, Janis, Irving: Victims of Groupthink: Study of Foreign Policy – Decisions and Fiascoes, Boston 1972.
vid. Kramer, Roderick: M. – Messick, David M.: „Getting By with a Little Help from Our Enemies: Collective Paranoia and Its Role in Intergroup Relations”, u: Intergroup Cognition and Intergroup Behavior, ed. Constantine Sedikides – John Schopler – Chester A. Insko. Mahwah/NJ. 1998,233-255. V. o tome: M Welzer, Harald: „Wer waren Täter? Anmerkungen zur Täterforschung aus Sozialpsychologischer Sicht”, u: Die Täter der Shoah. Fanatische nationalisten oder ganznormale Deutsche?, Hg. Gerhard Paul, Göttingen 2002, c. 238: „ Ako je tačno da ne postoje ubice nego samo ljudi koji line ubistva, onda je većina od nas u određenim okolnostima spremna da ubije – moraju samo da postoje situacioni i radio-dinamički uslovi da se potencijalnost pretvori u delanje“
Welzer, Harald: Täter. Wie aus ganz normalen Menschen Massenmörder werden, Frankfurt/M. 2005,247.
isto, 262.
v. izlaganje nekadašnjeg američkog mabasadora u Jugoslaviji Lorensa Iglbergera koje navodi Holbrooke, Richard: To End a War, New York 1998, 23, v. i mišljenje ministra spoljnih poslova Vorena Kristofera u: The New York Times od 8.4.1993.
Citat po Gallager, Tom: Milosevic, Serbia and the West (v. napomenu 825), 157, 161. O britanskoj politici iscrpno v. Simms, Brendan: Unfinest Hour: Britain an the Destruction of Bosnia, London 2001.
Finkelkraut, Alain: Commentpeut-on etre Croate?, Paris 1992.
Denitch, bogda: Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia, Mineapolis/Mn. 1994, 56.
V. i Hatschikjan, Margaditsch – Reljić, Dušan – Šebek, Nenad: Disclosing Hidden History: Lustration in the Western Balkans, Belgrade, 2005; Izvešaj o tranzicionoj pravdi u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu 199-2005, Humanitarian Law Center, Beograd 2006: www.hlc.org.rs/srpski&ostalo/ostalo/index.php?file=1443.html
To se, na primer, odnosi na zbirku pesama Radovana Karadžića Od ludog koplja do crne bajke, Novi Sad 2001, ili na njegovu romansu Čudesna hronika noći, Beograd 2004; na dnevnike i sećanja Mire Marković, kao: On i ona, Beograd 2002, ili na roman nekadašnjeg komandanta „Crvenih beretki“ Milorada Ulemeka (Lukovića Legiju) Gvozdeni rov, Beograd 2004, kao i: Legionar, Beograd 2005. Luković Legija je zbog učešća u atentatu na Vuka Draškovića i ubistva Ivana Stambolića osuđen na 40 godina zatvora i navodno je sudelovao i u atentatu na Đinđića.
Ćosić, D: Stvarno i moguće, v. na p. 584, 188.