Svima koji se iole muvaju po virtuelnoj internet mreži, dobro je poznato na koliku se količinu gluposti tu može naleteti. Nekada vam bude smešno, a ponekad, bogami, može i jeza u kosti da vam se uvuče. Čitajući web stranicu neke organizacije „Pakibitija“ bliske SPC i spisak ženskih grehova po pravoslavnim merilima, imala sam ozbiljan utisak da je tekst napisala neka duboko poremećena osoba (ili osobe).
Trudiću se da ne zapadnem u (pseudo)feministička razglabanja – to bi zaista bilo previše deplasirano i uzaludno. Na kraju krajeva, čini mi se da se brojni „momenti“ navedeni u živopisnoj listi grehova ne tiču samo žena, već veoma dobro opisuju mizantropsku viziju čovečanstva skrojenu u SPC. Načelno, svaka manifestacija elementarne životne sreće ovde je navedena kao grešna. Kako bismo drugačije mogli razumeti sledeće odrednice grehova: „Ne mislim o smrti“, „Tugovala sam što sam bolesna“, ili „Često se družim sa ljudima koji vole svet“.
Kako bi izgledalo ono suprotno, vrline po merilima pravoslavlja? Možda: „Zaista želim da što pre umrem“, „Obožavam osećaj teške bolesti“ i „Najviše mi prija društvo ljudi koji mrze ceo svet i raduju se svakoj ljudskoj nesreći“. Zamišljam (samo)organizovanu policiju za grehove koja deli kazne za pojedinačne prestupe – tri šibe za osmeh, deset šamara za zviždukanje ili pevuckanje, dvadeset ako vas zateknu u kafiću, a najmanje trideset za jelo u restoranu, bar pet po turu ukoliko mirišete na parfem ili ste se „ošišali po modi“, a najmanje deset ukoliko se namrštite što neko pored vas u autobusu smrdi, itd (pročitajte listu pa ćete videti!).
Posebnu kategoriju čitavog spiska čine grehovi zbog obrazovanosti, želje za učenjem, informacijama i čitanjem. Tako možete pronaći grehove poput „Gordila sam se što sam načitana“, „Čitam svetske novine i časopise“, „Imala sam u kući ateističke i antireligiozne knjige“, „Odobravala sam svetsku nauku“, itd. Poruka je sasvim jasna! Najmanje su grešni oni koji nikada nisu poradili na uvežbavanju „mišljenja sopstvenom glavom“, a ruku na srce, takva je većinska Srbija.
Da je vrag odneo šalu postalo mi je jasno nakon što su se pre neki dan moje kolege vratile sa terenskih istraživanja. Cilj terenskog rada bila je populaciona analiza šumskih kornjača na ostrvima Skadarskog jezera. Ali avaj, na tim se ostrvima, skoro na svakom, nalaze manastiri Srpske pravoslavne crkve, a moguće je da su neka popunjena i građevinama one nove crnogorske. Kako se pokazalo, ta prepreka je bila skoro nepremostiva.
Nakon što su dobavili sve potrebne sekularne dozvole od Nacionalnog parka, moje kolege su uletele u nepoznati svet klerikalnih budalaština; premda sasvim očekivanih ako se uzme u obzir navedeni spisak grehova. Doplovivši čamcem na prvo ostrvo, nabasali su na prvi manastir – ženski. Kao svako dobro vaspitano čeljade koje se nađe pred kapijom nečije kuće, odlučili su da se jave naseljenicima i objasne kakvim su dobrom došli. Podozrivi pogledi monahinja ubrzo su se pokazali kao dobar indikator ishoda isplaniranog rada. Odmah im je rečeno da im za takve aktivnosti treba blagoslov majke igumanije, ali da im ga ona ne može dati jer je malo bolesna i ne izlazi iz svoje sobe. Nakon kraćeg insistiranja, objašnjeno im je da majka igumanija ionako ne daje blagoslov za „takve stvari“.
Vesti o čudacima koji plove sa ostrva na ostrvo u potrazi za kornjačama, stigla je do sledećeg ostrva/manastira, ovog puta muškog, brže nego čamac. Dočekani od muške verzije iste priče, prvo su priupitani da li su kršteni. Onda je usledio potpuno neočekivan razvoj događaja! Zahvaljujući veoma prisutnom animozitetu prema ženama (neću upotrebiti jaču reč), pa makar one bile i monahinje, blagoslov je na ovom ostrvu dobijen. Kako im je objasnio iguman, „ženama uopšte ne treba verovati“, a majka igumanija verovatno nije ni bolesna nego je „u PMS-u“! Takođe ih je prosvetlio da kornjače izlaze iz vode, iako su ga moje kolege uporno uveravale da oni rade na merenjima kopnenih kornjača. Značaj ovog sitnog detalja objasniću kasnije.
Nakon što su završili merenja uputili su se na sledeće ostrvo. Ovog puta, poučeni bizarnim iskustvima sa crkvenim licima, nikom se nisu ni javljali, već su svoj posao obavili u velikoj tajnosti. Srećom, ostrvo je bilo dovoljno veliko da ostanu neprimećeni, inače bi strašna anatema bila bačena na njih, kornjače, biologiju i čitavu nauku. Za nove avanture više nisu ni imali snage. Budite ubeđeni da opisani događaji uopšte nisu usamljena priča. Slične stvari se dešavaju i na drugim mestima gde se nalaze manastiri SPC.
Šta sam htela reći ovim pisanijem? Ako je iko pomislio da nauka nema problem sa crkvom u državi Srbiji, ove male dogodovštine bi trebalo da mu čitavu stvar učine kristalno jasnom. Kada je u pitanju odmeravanje snaga, jasno je da nauka izvlači deblji kraj. Zapitajte se da li porez državi plaćaju verske ili naučne institucije? Da li se budžet puni dodatnim oporezivanjem crkava ili univerziteta? Da li srpski ministri radije posećuju verske svetkovine ili obeležavanja nekih važnih naučnih događaja? Da li se dodatnim fondovima pomaže verska nastava ili naučna i kulturna? Da li je jači crkveni blagoslov ili naučna dozvola?
Pomenula bih još zanimljivost o kornjačama koje izlaze iz vode, ali i o drugim životinjama koje imaju tu nesreću da im je život bar delimično vezan za vodu. Odavno kolaju priče u naučnoj zajednici da je jedan od velikih uzroka nestanka dabrova sa teritorije Vojvodine, još pre skoro dva veka, upravo pravoslavlje. Naime, „životinje koje iz vode izlaze“, po nekakvim blesavim tumačenjima, ne mogu biti mrsna hrana, te su dozvoljene u vreme posta. Pored pojedenih dabrova, tu bi svakako spadale i kornjače, makar bile i šumske, a takođe i patke, guske i slična perad.
Dogodovštine mojih kolega bile bi najmanje tragične ukoliko bi se shvatile kao strah da će neki čudaci potamaniti posnu hranu, iako je objašnjeno da se u ovim istraživanjima životinje ne ubijaju. Na kraju krajeva, ljudski je plašiti se za rezerve! Čini mi se, međutim, da je stvar mnogo problematičnija i tesno vezana za onaj greh koji kaže „odobravao/la sam nauku“. Svaki logički misaoni proces duboko je stran i nepoželjan u okvirima klerikalnog sistema mišljenja i vizije sveta. Dabrovi su ponovo introdukovani u Vojvodinu pre par godina i nadam se da ih niko neće ponovo pojesti. Šta će biti sa naukom i da li će i ona biti izjedena „manastirskom korozijom“ ostaje da se vidi. To ne zavisi od SPC, već od države Srbije.
Peščanik.net, 29.06.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
