Ridikuli

 
Radio emisija 09.10.2009, govore: novinar Boris Dežulović, istoričar Nikola Samardžić i advokat Srđa Popović.

 
Svetlana Lukić: Danas nije 9. oktobar, danas je jedanaest dana do dolaska ruskog predsednika Medvedeva oslobodioca, koji će sa svojom svitom, kao nekada njegovi preci, po drugi put osloboditi Beograd. Na početku Knez Mihajlove Srbi već potpisuju zahvalnicu zvanu Spasiba, koja će biti uručena ako ne ruskom predsedniku, ono makar portiru ruske ambasade. Sve se živo, i staro i mlado, rastrčalo po Srbiji da nađe 100 trubača koji će zasvirati na Trgu republike, tako glasno da će se čuti do Volge, Dona, Dnjepra, a i šire i tamo poplašiti konje ruskih kozaka, koji se napajaju ne vodom nego naftom iz bogatih ruskih izvora. Ima se, može se.

Trubači će biti plaćeni iz kase NIS-a, 130.000 evra je odvojio SPS-ovac Bajatović. Njegova je momačka želja da zvuk zlatne dragačevske trube dospe i do ušiju Mire Marković, Bore Miloševića, Vlastimira Đorđevića i ostalih majki i otaca njegove stranke.

Koliko sam mogla da shvatim mozak srpskih domaćina, za ruskog predsednika je program podeljen u tri čina; prvi je takoreći svadbarski, uz trubače, a tu bi trebalo da padne i meze. Tako će Velja u čast visokog gosta ispeći janje, Koštunica vola, Palma žirafu, a od Tadića se očekuje tradicionalna gicetina. Zatim u Sava centru sledi kulturno-umetnički program, tzv. Akademija, na čelu čijeg organizacionog odbora je Vuk Jeremić, a pomagaće mu Aleksandar Tijanić, sa svojim iskustvom organizatora Evrovizije.

Još se ne zna da li će Medvedev imati vremena za susret sa tzv. običnim narodom. On i Putin su pre nekoliko meseci otišli da posete Južnu Osetiju da joj čestitaju nezavisnost, pa su sedeli sa mladima u kafiću.

Ako zapnu pregovori o zajmu od milijardu dolara, koji Tadiću lično šalje kolega Putin, i Medvedev ne stigne da se rukuje sa nekim običnim Srbinom, uvek nam preostaje da svoj muškoj deci rođenoj toga dana damo lepa imena Dimitrije i Vladimir.

Kao prethodnica ruskog predsednika stigli su Oleg Deripaska i Moskovska banka (čiji su bilbordi još uvek na srpskom), a još uvek je tajna koliko će nam dijamanata i brilijanata kredita dati Ruska federacija. Još je veća tajna čemu je taj novac namenjen i pod kojim uslovima. Ali kako je odlično prošao dil sa NIS-om, samo zlobnici i NATO-lokatori mogu da sumnjaju da će to biti od nesagledivo velike koristi za građane Srbije.

Iza ovih velelepnih slika odvijaju se pravi životi ruskih i srpskih građana, kojima nije do bratimljenja. Kojima nije ni do čega. Neki od njih su prekjuče izašli na moskovske ulice, na godišnjicu još uvek nerasvetljenog ubistva novinarke Nove gazete Ane Politkovske, koja je ubijena pre tri godine na Putinov rođendan. Troje pisaca se ove godine osmelilo da odbije poziv za Putinovu rođendansku proslavu.

U stvarnom životu u Beogradu, novinar Miša Vasić i narodni poslanik Žarko Korać izašli su poraženi sa suđenja vojvodi Srpskih sokolova Siniši Vučiniću, koji im je pretio smrću. Vučinić je dobio 6 meseci uslovno, jer je porodični čovek i ranije nije bio kažnjavan. Na to je juče nastupio naizgled komični obrt, jer je otac teniserke Jelene Dokić, koji je dobio zatvorsku kaznu zbog istovetnih pretnji smrću, ali australijskoj ambasadorki, stupio u štrajk glađu. Dokić se s pravom pita zašto je Vučinić oslobođen, a on u ćeliji. Objašnjenje se krije u nepisanom pravilu latinoameričkih diktatura: za prijatelje sve, za neprijatelje ništa, za strance zakon. Vučinić je prijatelj, australijska ambasadorka je strankinja, a Miša Vasić i Žarko Korać su neprijatelji.

Kakav je to i kome prijatelj Vučinić. On je pre svega stari prijatelj. Setite se da je i posle hapšenja u Sablji dobio novčanu odštetu za pretrpljenu duševnu bol. Pre par nedelja je u listu Slobodna Bosna objavljen intervju koji je on dao Renate Flottau, novinarki nemačkog Špigla 92-e godine, gde do detalja opisuje šta njegovi Srpski sokolovi, skraćeno SS, rade na hrvatskom i bosanskom ratištu. Na to je Vučinić, naravno, rekao da Špigl laže, ali zabrinjava to što je specijalni tužilac Vukčević na to rekao da je u tom intervjuu lagao Vučinić. Ergo, vojvoda se 92-e samo hvalisao, on je obična egzibicionistička budala. Pa to sve vreme i ja govorim, reći će glavni vojvoda u Hagu. I Šešelj se brani time da je on samo pričao, a ništa nije radio.

Na sve ovo, novinarka Špigla, Renate Flottau nam je poslala tonski snimak svog intervjua sa Vučinićem. U pitanju je sat i po vremena veoma mučnog materijala, koji ćemo integralno postaviti na našem sajtu. Ovde puštamo samo kratki uzorak:

Siniša Vučinić: Mnogo smo ih pobili, recimo, samo smo ih pobili u jednom mestu ispod Treskavca u istočnoj Hercegovini oko 640 za jedan dan, sve smo ih postreljali na licu mesta, tako da je ostala velika grobnica, to nam je bio drugi najveci uspeh. Nikada mi nismo imali zarobljenike, jer mi nemamo finansije, nemamo kamione za njihov transport, nemamo dovoljno ljudi da ih sprovedemo i tako.

Renate Flottau: Koliko ste ih vi ubili lično?

Siniša Vučinić: Pa ja licno mislim da sam ih ubio, pa negde stotinjak možda na frontu i ono što sam postreljao kao komandant kada su uhapšeni, onda ja kao komandant sam iz početka vršio to streljanje metkom, da bi pokazao za primer drugima, pa sam streljao ekstremiste hrvatske. Nikada nisam maltretirao, jer toga se užasavam, za to imaju posebni ljudi u mojim jedinicama koji to rade.

Renate Flottau: A nije vam to nikakvo opterećenje?

Siniša Vučinić: Nije mi to nikakvo opterećenje, jer rat shvatam kao sasvim normalnu pojavu. Ja sam čovek koji se bori za mir i ukoliko ne mogu sa nekim mirno – oko za oko, zub za zub.

Ja tvrdim da je Hitler bio u pravu, ali mu mogu zameriti zbog nesposobnosti isto. Dakle, Hitler je trebalo da zgazi sve srpske komuniste ovde. Ja podržavam one neonacističke krugove u Nemačkoj koji se bore protiv muslimana i Rumuna, ja njih sve podržavam i po Himleru koji je bio tvorac SS trupa, ja sam dobio osecaj da dam SS naziv svojim Srpskim sokolovima. Želim tu ozbiljnost i profesionalnost koji su SS trupe imale tada.

Renate Flottau: A ko je vaš idol?

Siniša Vučinić: Moj idol je Dimitrije Ljotić.

Svetlana Lukić: Radi kontrasta, evo 12 sekundi Vučinićeve izjave posle izlaska iz sudnice pre neki dan:

Siniša Vučinić: Ja ne znam čemu strah od mene, ja nikome, ponavljam, nisam pretio, niti ikome ikada pretim, ja nisam čovek mržnje. Mogu da prezirem, kao što mogu da volim, ali ne umem da mrzim.

Svetlana Lukić: Slušate Borisa Dežulovića.

Boris Dežulović: 20 godina slušamo kako mirni porodični ljudi polude pa naprave neko sranje i onda išetaju sa tim obrazloženjem suda, ili medija, ili javnosti da su oni mirni porodični ljudi i da ne bi muvu zgazili i da su, eto, malo poludjeli, poneseni nacionalnim zanosom, rodoljubljem, domoljubljem itd. Vojvoda Vučinić je samo još jedna figura u fantastičnoj balkanskoj menažeriji i potpuno mi je neshvatljivo da nakon 20 godina ozbiljan sud i dalje može takve ljude promatrati kao incidente. Pre 20 godina smo se nagledali takvih budala i ridikula, pa smo govorili – to su ridikule, neće oni ništa napraviti.

Podsjećam da su ridikuli bili razni šešelji, jovići, merčepi, glavaši i tompsoni. Sve su to bili ridikuli i 20 godina kasnije i 100.000 ili 200.000 mrtvih kasnije, još nije jasno da su ti ridikuli u stanju napraviti malo veće zlo od obične pretnje. Potpuno mi je neshvatljivo da se tim ljudima odrezuju takve idiotske kazne, šest mjeseci uvjetno, a znamo da nikad u povjesti naših sustava niko nije završio u zatvoru zbog kršenja uvjetne kazne, tako da je to praktički oslobađajuća presuda, ljepo upakovana u celofan uvjetne kazne. Sad ide ona otrcana fraza o tome kako to samo ohrabruje sve ridikule naših država da slobodno prete, da utjeruju strah u kosti, jer u krajnjoj liniji zaista više nije važno da li je on realna, fizička opasnost za ljude kojima je pretio, jer njegova pretnja se nije ticala samo Miloša Vasića i Žarka Koraća, nego se ticala svih nas.

Od trenutka kad je taj čovjek na slobodi nitko od osam miliona Srba i četori miliona Hrvata, nitko na Balkanu nije siguran od tih budala. Jer, kako znamo, na Balkanu se sa rječi na djela jako lako prelazi. Zar nisu i tog nesretnog francuskog mladića jednako tako ubili ridikuli? Navijače sa tim smješnim kapama i majicama spremni smo nazivati budalama, pa eto, malo zapale stadion, malo se međusobno potuku, ali kakva su oni realno opasnost za državu? Za državu očito nisu, ali su za Brisa Tatona i te kako bili velika opasnost, on nije znao da dolazi u zemlju u kojoj ridikuli uzimaju pravdu u svoje ruke.

U Švicarskoj jedan takav ridikul ne sme ući u državu naredne tri godine. Taj ridikul se zove Marko Perković Tompson. U uređenoj državi Švicarskoj pjevač koji veliča fašizam, nacizam i ustaštvo i koji poziva na međunacionalnu i međuvjersku mržnju, naprosto ne može ući u državu i održati koncert, jer država Švicarska ne dopušta takve stvari na svom teritoriju. Kad hrvatska javnost, pojedini novinari, čak i naš veleuvaženi ministar vanjskih poslova, koji na užas i sramotu svih Hrvata na čelu sa mnom, šalje prosvjednu notu Švicarskoj zbog zabrane ulaska Marku Perkoviću Tompsonu, on samo proglašava Hrvatsku državom u kojoj je pozivanje na genocid, veličanje fašizma i nacizma društveno prihvatljivo ponašanje.

Obrazloženje švicarskog ministarstva vanjskih poslova koje uskraćuje gospodinu Marku Perkoviću Tomsonu ulazak u Švicarsku, bilo je toliko kratko i koncizno da bi se ovdje moglo ugraditi u Ustav. U tri rečenice je Tompsonovim budalastim advokatima objašnjeno zašto on ne može doći u Švicarsku – naprosto zato što u Švicarskoj žive i Hrvati i Srbi i Bošnjaci i državu Švicarsku ne zanima da jedna budala među njima napravi rat. Oni će to sprečiti tako što Tompsonu neće dozvoliti ulazak u zemlju.

Kod nas Tompson ne predstavlja pretnju, on je za jedne ridikul, za druge rodoljub i u svakom slučaju, uvjetno rečeno, na uvjetnoj kazni. On je već 20 godina u Hrvatskoj na uvjetnoj kazni, koja se sastoji u tome da svako malo nevladine organizacije kao što je Simon Vizental, par budalastih novinara pjene i pizde zbog toga što jedna takva budala može okupiti 100.000 ljudi, a da država pritom ne samo da ne radi ništa, nego takve koncerte emitira na državnoj televiziji. Ono zbog čega u normalnim evropskim državama ne možeš ući u državu, u Hrvatskoj se prenosi na nacionalnoj televiziji u primetime-u.

To je priča o tim ridikulima za koje očito postoje različiti aršini, aršini razumnih ljudi negdje vani i nerazumnih ljudi ovdje.

Pošto je Istra jedan mali prostor antifašizma i slobode u Hrvatskoj, Damir Kajn, tamošnji ugledni političar Istarskog demokratskog sabora, Tompsonu je praktički zabranio koncert u Puli. Ja došao držati koncert u Areni, oni kažu – nećeš, Tompson pita zašto, oni kažu – nećeš, zato jer si fašist, jer ti koncert počinje sa „Za dom spremni“ i zato što tvoja publika maše crnim zastavama, šalovima „Za dom spremni“ i jer se spušta gusta magla nad Arenom, eto, zato nećeš. Onda je krenula ta fantastična polemika o slobodi izražavanja gospodina Marka Perkovića‚ koja se proširila jer, osim grada Pule i županije istarske, sličan stav o slobodi ima i država Švicarska, pa je to sad jako zanimljiva polemika kako su, eto, građaninu Tompsonu uskraćena ljudska prava. Kako znamo, u nas u osnovna ljudska prava spada pravo da pozivaš na fašizam i da kolješ, ubijaš građane druge nacionalnosti i vjere. E, ta su osnovna ljudska prava ugrožena. Ako mi želimo živjeti u državi u kojoj će ljudska prava biti tako regulirana onda, što bi rekli Bosanci, bujrum. Ono što je bilo zanimljivo u toj polemici je da su na stranu Tompsona stale neke ugledne nevladine organizacije. Naprosto, one nastoje odvojiti lik od djela Marka Perkovića i dati mu sva prava koja mu pripadaju kao svakom građaninu Republike Hrvatske. To je super i meni se jako sviđa da smo pred zakonom svi jednaki. Osnovna ljudska prava su uskraćena, ko bi rekao, i Radovanu Karadžiću, njemu je i te kako ugroženo pravo kretanja, pravo govora, normalno je da su mu prava uskraćena, jer živi u državi u kojoj je genocid uređen zakonima i Ustavom. Znači, ako je Radovanu Karadžiću uskraćeno osnovno ljudsko pravo i ako nam se ne sviđa ta demokracija onda, ponavljam onaj bujrum od malopre.

Nije motiv da nam uvedu suvremeni model ljudskih prava iz neke skandinavske demokracije, jer mi nismo Skandinavija. Naravno da niko razuman nema ništa protiv skandinavskih ljudskih prava, ali lako je Skandinaviji regulirati svoja ljudska prava kad tamo naprosto nikome ne pada na pamet, kao iz onog urbanog mita, sagraditi kuću tamo gdje se kuća graditi ne sme, bez papira, a kamoli ubiti nekoga samo zato što je Pakistanac, Srbin ili Uzbekistanac. Super su te načelne priče, ali one zaista samo zbunjuju ljude, a mi ovdje još nismo raščistili sa nekim stvarima s kojima je normalan svjet odavno raščistio. Uvjetno rečeno, još nismo doživjeli francusku revoluciju, a odmah bi htjeli skandinavski model ljudskih prava. Da li bi onda u tom modelu pristali da se na primjer homoseksualci vjenčavaju? O tome naravno nećemo pričati, ali ćemo pričati o tome da se može glasno reći Hajl Hitler. Ljudima treba jasno i glasno reći kao maloj djeci, uvjek spominjem primjer moje ćerke koja je potpuno zbunjena jer ne zna ništa ni o čemu, kad je došla iz škole i pitala me – tata, ko su partizani i jesu li dobri ili loši. Nekome ko ima 10 ili 12 godina, a mi svi imamo toliko godina, moraš za početak objasniti da su partizani dobri, a ustaše, četnici i nacisti su loši. Kad budeš imala 16 ili 18 onda ću ti objasniti i detalje, dakle, da nisu svi partizani bili baš tako dobri i da je ta priča malo slojevitija. Ali kad imaš 10 godina, kao što balkanski narodi imaju, onda im za početak zaista tako treba crtati stvari.

Znači, antifašisti su dobri, fašisti su loši, antifašisti moraju biti na vlasti i uređivati državu, fašisti moraju biti u zatvoru ili u ludari, nema treće, nema uvjetne kazne. Međutim, mi bi htjeli imati 10 godina, a imati prava punoljetnog i beneficije penzionera. Ti ljudi su naprosto pretnja državi i državljanima te države, oni su pretnja meni i tebi jednako koliko i Brisu Tatonu, jednako koliko i Miši Vasiću i koliko, na kraju krajeva, i samom Borisu Tadiću. To više nije stvar ideologije ljevih i desnih, nego se tu naprosto radi o ubojicama koje prikazujemo kao bezazlene ridikule.

Užasno me nervira ta priča o navijačima. Naime, ja sam navijač, dapače, ja sam fanatični navijač nogometnog kluba Hajduk iz Splita. Kad čujem da je grupa navijača ubila francuskog državljanina, što bi rekli u Dalmaciji, dobijem blago na živce. Po čemu su navijači 10 ili 12 troglodita u nekakvim kapuljačama sa bezbol palicama, flašama, noževima, lancima, koji upadaju u baštu nekog kafića i razbijaju sve ispred sebe i ubijaju ljude? Čega su oni navijači? Za šta oni navijaju? Šta znači činjenica da su oni navijači Partizana, da li to znači da ako te sad ubijem da je navijač Hajduka ubio Cecu Lukić? Ili je ubio Boris Dežulović, budala, ubojica? U tom smislu su idiotske inicijative u vezi sa zakonom o navijačima, šta će ti zakon o navijačima, šta on treba regulirati? Da se ne smeju ubijati ljudi po Obilićevom vencu? Ako je to smisao zakona o navijačima to je potpuno idiotski, jer je ubijanje ljudi na Obilićevom vencu zabranjeno čitavim nizom drugih zakona i nikakav zakon o navijačima ne treba ni Hrvatskoj, ni Srbiji, ni Bosni, jer to, naime, nisu navijači. E, sad, zašto se ti ljudi onda nazivaju navijačima? Vjerojatno jer je tako lakše provući se, kao, navijači su ubili francuskog državljanina, sad je navijač ubio drugog navijača u Bosni i time se maskira prava istina. A prava istina je da našim državama lutaju horde mladih ljudi koji su potpuno izgubljeni u vremenu, prostoru, kojima je kirurški odstranjen svaki smisao za realno i irealno, koji svoje uzore već 20 godina, dakle, cjeli svoj kratki život, gledaju na dnevniku i vide u ubojicama.

To su horde mladih divljaka koji idu po ulicama, obijaju trafike‚ prevrću tramvaje, pale automobile i ubijaju ljude. Pre 20 godina kad je cjela ova priča započinjala, započinjala je upravo sa nogometnim navijačima. Svi ćemo se sjetiti Zagreba 13. svibnja ili maja, i čuvene utakmice Dinamo – Zvezda na kojoj je promovirana ta ideja o navijačima kao prvom ešalonu. Onda su arkanovci demolirali maksimirski stadion, pa su Bad blue boys-i herojski uzvratili, pa se taj dan u Hrvatskoj neslužbeno slavi kao početak domovinskog rata. Onda se splitska Torcida uključila u domovinski rat, pa su se uključili i Grobari i Delije, za njima i bosanski navijači Manijaci i kako se već sve maštovito ne zovu te navijačke skupine. To nam je godilo punih 10 godina, a ja ću podsjetiti da je jako godilo i Beograđanima kad su se navijačke skupine uključile u 5. oktobar. 20 godina uvjeravamo sebe i te mlade ljude da je to što rade ispravno, da su na pravoj strani i u ratu i u revolucijama. I sad odjednom tim zbunjenim klincima neko treba reći da je to što rade nepristojno, da je nepristojno ubijati ljude.

Da sam na njihovom mjestu prvi bih rekao – izvini, zašto to sad odjedanput nije u redu, bili smo vam dobri sa kapuljačama, bezbol palicama, pištoljima, noževima 1990, 1991, 1998, 1999. a sad odjedanput nismo. To je pitanje na koje društvo tim mladim ljudima treba odgovoriti, kako to sad odjedanput oni nisu good guys, a bili su nam super. U Hrvatskoj smo podizali spomen ploče Torcidi i Bad blue boys-ima koji su stali u odbranu svoje napaćene domovine. Heroj nam je bio Zvonimir Boban koji je naletio na onog brkatog policajca zato što je udario Dinamovog navijača, i dan danas je heroj, ta slika je opće mjesto hrvatske suvremene historiografije. Super su nam bili ti navijači kad su Delije i Grobari dolazili, pa kad smo ih mlatili, kad smo bacali auta u more, kad smo ih sačekivali po autoputevima i tamburali i super je, strašno je godilo slušati na tribinama „ustaše“ ili „četnici“ ili „ubij, zakolji…“ ili „nož, žica…“, a sad odjedanput sve to nije u redu.

Kad je Torcidi i Bad blue boys-ima ponestalo Delija i Grobara i kad smo na red došli mi, takozvani nenavijači, sad odjedanput nije u redu. Tim klincima sad treba nekako objasniti da to što rade nije pristojno, da se to zakonom tretira kao ubojstvo. Oni su 20 godina bili heroji, naša prekrasna mladost koja zna zašto se bori, bili su istureni u prvim redovima, a sad su odjedanput ubojice. Odgovor se krije u pitanju. Dakle, heroji su nam bili ubojice i to nisu bili samo nogometni navijači, ali to je već druga priča. Vjerojatno niko i ne pamti kako je zapravo počela operacija Bljesak hrvatske vojske i policije u maju 1995. koja je prethodila Oluji. Tog dana Hrvat je ubio nekog Srbina, pa su Srbi sutradan blokirali autoput koji je taman bio otvoren, pa su poubijali neke Hrvate i to je navodno bio okidač za operaciju Bljesak, u kojoj je oslobođena ili zauzeta, zavisi s koje strane se gleda, zapadna Slavonija.

Gradonačelnik Nove Gradiške, gdje se dogodilo ono prvo ubojstvo, na hrvatskoj televiziji je opisivao taj događaj i rekao je da je na benzinskoj pumpi nastala svađa i da je, citiram, dečko normalno izvadio nož i ubo čovjeka. Normalno, jer šta će drugo napraviti, šta ćeš ti drugo 1995, a bojim se i 2009, ako ti neko ne da račun ili te krivo pogleda, nego ga ubiti. Sada je cjela Bosna potresena ubistvom nesretnog Vedrana Puljića iz Sarajeva u Širokom Brijegu, a Srbija je potresena ubistvom Brisa Tatona. Za mjesec dana toga se niko neće sjećati, bože moj, pa koliko ima da je na utakmici poginuo onaj mladić od one rakete ovde usred Beograda?

Pa se mjesec dana govorilo kako treba raspustiti ligu, pohapsiti ih sve, pa ko danas to pamti osim roditelja tog mladića? Fascinantno je kako se na te stvari navikavamo i onda nam je strašno čudno kad neko vani i pokušaj takve mržnje i takvog razmišljanja spriječava u startu time što naprosto zabrani ulazak.

Nedavno sam razmišljajući o ovome došao na potpuno revolucionarnu ideju. Pošto se stalno govori o tome kako navijačima treba zabraniti dolazak na stadione i kako treba uvesti onaj engleski sistem od 3, 5, 10 godina zabrane, pa doživotna zabrana. Ja bih to obrnuo i zabranio odlazak sa stadiona. Zakonski mu zabraniš 5 godina napuštanje stadiona, pa neka se na stadionima gađaju bakljama, noževima, neka se kolju i ubijaju, ali neka ostave nas van stadiona na uvjetnoj slobodi, da ne moramo piti piće na Obilićevom vencu u pancir košuljama i štitovima od pleksiglasa.

Naši najveći i najslavniji vladari bili su vazali. Vazda ovisimo o velikima i vazda mislimo da velikima strašno puno značimo. Ne treba naravno imati peticu iz kvantne fizike da shvatiš da je to idiotski i da niti Hrvatska Njemačkoj, niti Srbija Rusiji znači malo više od crnog ispod noktiju. Tragikomično je gledati kako se ti mali srpski i hrvatski patuljci kobeljaju vireći iz anusnih otvora velikih sila i prijete prema drugima. U školi smo učili kako je Jugoslavija na razmeđi istoka i zapada i kako smo mi u vražju mater važni. Prije Jugoslavije i posle Jugoslavije opet učimo o tome kako smo mi na razmeđi istoka i zapada i kako smo krucijalno važni za svjetski poredak. I nastojeći da budemo važni to bivamo samo kada se međusobno poubijamo i iza sebe ostavimo 150.000 grobova.

Niko na američkom srednjem zapadu ili u Mongoliji ili Indoneziji nije čuo za hrvatske i srpske pisce, umjetnike, režisere, već su čuli samo za rat, Miloševića, Bosnu, Sarajevo… To je naša tragedija. U svakodnevnom životu puno je gore biti vazal jednog Putina ili Medvedeva, koji za razliku od njemačkog premijera ili američkog predsednika ne može tek tako poubijati pet novinara. Ne govorim ovo kao advokat onih koji pjevaju Danke Dojčland, nego naprosto tako stoje stvari. Niti bih volio govoriti u kategorijama da li bih radije bio vazal Genšeru i Baraku Obami, ili Medvedevu i Putinu. Podjednako mi je strašno biti bilo kome vazal, pritom uvažavajući geostrateške, ekonomske i sve okolnosti koje te prisiljavaju da, prosto, logikom velikih i malih moraš urediti svoje odnose sa velikima po pravilima jačega. Ali po pravilima jačega na taj način skidati gaće nisam siguran da je baš dobar put.

Medvedev dolazi na Dan oslobođenja Beograda i tada nitko neće spomenuti koliko je žena Crvena armija silovala u Beogradu oktobra 1944. godine. Jednako je smješno što on dolazi na Dan oslobođenja Beograda u grad koji taj dan uopće ne obilježava. Ta potpuno šizofrena situacija dobro ilustrira vazalni odnos prema Rusima, jer ne znam koga bi drugog Srbi primili na dan oslobođenja Beograda osim ruskog predsjednika. U ovoj šizofrenoj situaciji čak je i to moguće, da u državi u kojoj se fašizam i nacizam praktički rehabilitiraju, na dan velike pobjede antifašizma dolazi najveći prijatelj Srba. Dakle, sve je izvrnuto kao čarapa. Medvedevu, koji svake godine na velikim paradama postrojava kolone tenkova, haubica i milione pripadnika Crvene armije na dan pobjede nad fašizmom, netko će morati objasniti zašto dan na koji je on došao u Beograd nije praznik.

Naravno da nije slučajno da se ovo dogodilo, nije slučajno da je nesretni Bris Taton ubijen u jeku rasprave o gej paradi, odnosno par dana prije nje, i naravno da nije slučajno da je ubijen u vrijeme kad se odlučuje o belom šengenu za Srbiju. Naravno da ima snaga kojima to i te kako ne odgovara, koje će učiniti sve, pa tako i ubiti stranog državljanina, da bi se stvorila dovoljna količina negativne percepcije i straha Evrope od ljudi sa srpskim pasošima. Pitanje je da li je zaista moguća teorija zavere, da neko to tako organizira. Treba biti razuman i reći – naravno da ne, ali ne zato da bismo amnestirali uprave klubova, vladu, Borisa Tadića i gradonačelnika Beograda Đilasa, već zato što znamo kako stvari funkcioniraju.

Kad smo već kod hrvatskih primjera navešću primjer Oluje. Niko nikad neće naći pismenu zapovjest Franje Tuđmana da se zapali 10.000 srpskih kuća i ubije 700 ili 2.000 Srba. Ne postoji zapovjed komandanta da se to radi, ali ako si ti stvorio pretpostavke da svaki hrvatski vojnik, pa čak i civil iz Splita može sjest u Golf i otići u Lapac, ubiti dvoje srpske starčadi i odnjeti frižider iz kuće, onda pisana zapovjed nije ni potrebna. Tako se i tajming lako podesi zato što takozvanim Partizanovim navijačima, demonstrantima pred ambasadama, vojnicima koji ubijaju civile po Krajini, ne treba signal da bi znali kad im je vrijeme, jer oni štakorskim instiktom znaju kad je vrijeme za napraviti mejdžor sranje.

Teorija zavjere ne stoji u tom smislu u kojem se pišu knjige o vanzemaljcima, ali ta zavjera je vrlo opipljiva i može se svaki dan pratiti u novinama. Na sajtu Peščanika sam pisao o tome povezujući smrt Brisa Tatona i gej paradu. Tu je poruka gradonačelnika Đilasa da homoseksualci trebaju ostati u svojim kućama, sa potpuno sumanutim obrazloženjem da sami izazivaju nevolju, što je teza onih balkanskih mužjaka koji silovatelje opravdavaju time da je curica obukla mini suknju. Užasno je da bilo ko tako nešto može izgovoriti, a kamoli takozvani moderni mladi političar Dragan Đilas. To je direktno dovelo do smrti Brisa Tatona, jer poruka Dragana Đilasa, koga uzimam kao personalizaciju takve logike, je upravo u tome – sklonimo se da ne pravimo probleme, sklonimo se da ne izazivamo nevolje. Ljudi su se tako sklonili i tog četvrtka kad je stradao Bris Taton. To je samo kod nas moguće baš zbog toga što je na djelu takva vrsta zavjere.

Dakle, ne nekakvi Protokoli brionskih mudraca, nego zavjera u kojoj svatko tačno zna što mu je raditi logikom štakorske biologije. 20 godina je pripreman za to i on zna kad se šta radi. U tom smislu ništa što nam se dogodi nije slučajno. Najstrašnije je što i nakon svega i dalje podvijamo rep, i dalje se mirimo s tim. Dragan Đilas, Beograd i država Srbija su hladno pristali na to da se odgodi Parada ponosa. Pa nećeš sprečiti takve događaje tako što zabraniš Brisu Tatonu da dođe u Beograd. To je ta logika, da bi sprečili napade na strance, hajde da ispraznimo Beograd od stranaca i onda neće biti ubistava. To je ona logika – što manje crnaca to je manje rasizma. To je poruka Dragana Đilasa i Republike Srbije na pretnje kojekakvih obrazovaca, 1389, dvera srpskih itd. Je li to odgovor? Ako je to odgovor, onda se Dragan Đilas mora prvi spakovati i napustiti Beograd, neka ne misli da on nije taj drugačiji, koji se ne sviđa ljudima koji bi uvredili Beograd, sklonimo se, da ne izazivamo nevolje. Nema suštinske razlike između te rečenice i rečenica koje u svojim obranama izgovaraju optuženici u Hagu, koji su jednako tako praznili bosanske gradove da ljudi ne bi bili ubijeni. E pa super, ako je to perspektiva i ako je to ta uvjetna sloboda u kojoj ćemo mi preživjeli živiti, onda treći put – bujrum.

Nismo se složili niti oko toga da ubojstvo nije pristojno, nismo se složili niti oko deset božijih zapovjedi iako smo veliki vjernici, a kamoli dalje. U tom rasulu svih vrijednosti sve je moguće. Na kraju kao višnja na vrhu torte dolazi obrazloženje – sad znamo da je sve to zbog milijardu evra, rubalja, nemam pojma. Sve što naprave su u stanju na kraju opravdati milijardom nekih novaca. Ako je to cjena, možda bi Kim Džong Il dao dvije milijarde da ovdje može postaviti 40 nuklearnih projektila, zašto se ne razgovara sa Kim Džong Ilom. Možda bi neki poglavica dao 3 milijarde, neki šeik dao 4 milijarde da može raditi po Srbiji šta hoće. Zašto ostaje samo na Medvedevu? Možda bi Bil Gejts kupio Srbiju pa napravio golf teren.

Potpuno odsustvo svake vrijednosti pokušava se nadoknaditi virtuelnom vrednošću novca. Virtuelna je ne samo zbog toga što je za retoričke potrebe, nego zato što tih milijardu evra niko u Srbiji vidjeti neće. Neće ta milijarda završiti u Tadićevom džepu, ali će završiti krpanjem nekih bezdana, kao što Srbija nikad nije vidjela novac ni od koje državne firme koja je budzašto prodana. To je normalno, jer je sve upropašteno, ti samo krpaš rupe i tebi je malo ne milijardu, nego svih 50 milijardi Bila Gejtsa da popuniš sve rupe. Taj novac nitko neće vidjeti, ni ono šta je tim novcem kupljeno fizički, ni ono što je tim novcem kupljeno metaforički. Ne vidiš nikakvu vrijednost i onda je moguće sve ovo o čemu smo sad razgovarali, jer ne postoji niti društvena vrednost, niti postoje zakonom regulirane vrijednosti. U tom kaosu apsolutno je sve moguće, sličan kaos smo već doživjeli i znamo koja je njegova kranja konsekvenca. Zašto bi ostalo samo na Brisu Tatonu i Vedranu Puljiću u Širokom Brijegu?

Iluzija slobode, nacionalne ravnopravnosti, pravedne Jugoslavije je bila moguća samo zato što je taj rat bio formalno završen. Postojali su pobjednici i poraženi, poraženi su završili na Blajburgu, streljani uza zidić, po sudovima u Beogradu i Zagrebu, na dubrovačkoj Daksi. Pobjednici su završili u vilama na Dedinju, stvari su naprosto tako bile uređene. Ja ne govorim o tome da li su one dobre ili loše, ali si imao pobjednike i poražene. Na kraju ratova u bivšoj Jugoslaviji, koji su praktički bili sudačka nadoknada Drugog svjetskog rata, nemamo pobjednike i poražene. Imamo Hag, koji nam dođe kao neki sud za prekršaje, ali nemamo istinski pobjeđene i istinske pobjednike. Koga možemo označiti pobjednikom rata ovde, koga? Jesu to Hrvati? Jesu to Albanci, Bosanci? Ko je pobjedio? Nitko nije pobjedio, a svi su pobjedili i svi su izgubili. Ni u jednoj javnosti koliko ih ima na području bivše Jugoslavije ne postoji svjest da je izgubila rat, nijedna javnost nema svjest koju je imala Njemačka posle 1945. U takvoj je svjesti sasvim dovoljno da rata formalno nema.

Onu su trojicu dovjeli u Dejton, zavrnuli ruke, potpisali su taj komad papira i sad kao više nije rat. Avioni ne zuje, nema sirena, tenkova na ulicama i znači nema rata. Sve ostalo, čitajući novine, gledajući televiziju, šetajući po Obilićevom vencu u četvrtak u podne, sve ostalo je zapravo rat. Od 1995. do danas živimo u ratnim uvjetima, ljudi ginu, čak i jako često iz potpuno istih razloga kao i prije 1995. Motivi ubojica su isti kao motivi ubojica prije 1995, samo što nema formalno proglašenog ratnog stanja, nema vojske i tenkova. I nama je super sve dok nije rat.

Užasno smo se lako naviknuli na to ogromno nasilje koje je po ulicama, koje se s ulica prelilo poput poplave u stanove, škole, fakultete, na nogometne stadione. Okruženi smo istinskim ratnim nasiljem, i super nam je dok ne čujemo sirene i ne vidimo avione. Mislimo da je to mir i spremni smo prihvatiti svo to nasilje, uvjek se podsjećajući kako je zapravo bio rat i kako je u ratu bilo puno gore. Možemo se ovako 50 ili 500 godina ubijati po ulicama, a da to ne bude rat.

To je najstrašnija spoznaja – da 2009. godine možeš biti u takvoj situaciji kao Srbin u Hrvatskoj, kao Hrvat u Srbiji, to jest jednako nositi glavu u torbi kao prije 1995, a da je rat završen prije 15 godina. Našim ubojicama, onome ko će mene ubiti za dva dana ili za dvije godine nitko nije javio da je rat gotov. A mi volimo vjerovati u to da je rat gotov, međutim, onome ko nas čeka u Irish Pub-u na Obilićevom vencu to niko nije rekao. Džabe će nam, dok nas bude mlatio bezbol palicom, biti saznanje da se rat završio 1995.

• Beirut – Nantes

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika govorio je novinar Boris Dežulović koji piše i za naš sajt pescanik.net. Samo da se na kratko vratimo na ovu besramnu, praktično oslobađajuću presudu Siniši Vučiniću. Pravo ne može biti protivno zdravom razumu, a zdrav razum govori da je ishod tog suđenja mogao biti ili da se vojvoda pošalje na psihijatrijsko posmatranje, proglasi neuračunljivim i pošalje na lečenje, ili da se pošalje na psihijatrijsko posmatranje, proglasi uračunljivim i pošalje u zatvor. Na neku vrstu posmatranja trebalo je, i to je najveći problem, poslati sudiju, ne zbog presude, nego zbog obrazloženja presude. Verovatno ste čuli da mu je dao praktično očinski savet – pamet u glavu, a olakšavajuća okolnost je to što si porodičan čovek. A kako je trebalo da glasi ta presuda? Ove godine je u Velikoj Britaniji izrečena prva kazna zatvora za podsticanje na rasnu mržnju preko interneta. I šta je sudija tada rekao? Da su dvojica ljudi osuđeni na 4 godine i 10 meseci zatvora, zato što materijal koji ste objavili ima potencijal da napravi veliku društvenu štetu, posebno u multikulturalnim društvima kao što je britansko.

Praktično u isti mah, vođa jedne bande u Francuskoj je osuđen na doživotni zatvor zbog mučenja i ubistva jednog mladog Jevrejina, i to ne samo zato što ga je mučio i ubio nego zato što je pokušao da iznudi 450.000 evra od porodice tog momka verujući da on kao Jevrejin mora biti bogat. Naravno, ne oglašava se ni predsednica Vrhovnog suda Srbije, nevidljiva Nata Mesarović, a ministarka pravde bolje da se ne oglašava. Ona je pre neki dan odgovarajući na pitanje šta misli o tome što je jedan čovek osuđen na 3,5 godine zatvora iako je mrtav pijan ubio dete autom koje je imalo samo 3 godine, odgovorila – ma ja mogu da navedem još gore primere – oko 70% trgovaca drogom osuđeno je uslovno, a 4.500 predmeta je zastarelo. Ne znam da li je ova vlada puna bolida ili šta. U nastavku emisije slušate istoričara Nikolu Samardžića i moje prvo pitanje:

Ta takozvana proevropska vlada koketira politički, ekonomski sa Pekingom i sa Moskvom. Proletos je u Briselu bio Tomislav Nikolić, a sada u Americi Aleksandar Vučić.

Nikola Samardžić: Svetlana, moram da priznam da sam glup i da to ne mogu da razumem. Stanje stvari je takvo da je vlada demokratska i proevropska, hajde da se i dalje nadamo da je tako. Pretpostavljam da će zajednički napori Evropljana, američke i naše vlade dovesti do deaktivacije trgovinskog sporazuma i da ćemo konačno biti oslobođeni viznog režima. Nadam se da će ti procesi imati blagotvorno dejstvo i otvoriti pitanje smene vlasti koja je potrebna u svim demokratskim sistemima. Danas nemate demokratsku, evropsku opoziciju nečemu što važi za demokratsku i evropsku vladu. Utisak je da su svi na neki način upleteni u vlast, a o tome pre svega govori koalicija u Beogradu. Beogradska vlast je unosnija od republičke vlasti, dakle, kao neko ko stoji iza svojih odbornika u gradskoj vlasti i kome jedan od tajkuna dovodi svog advokata za gradskog odbornika, pa tu ima više para nego da morate da idete okolo da rešavate te osnovne probleme, kao što rade ministri u našoj vladi. Mislim da oni opipavaju da li će ti radikali biti neka efektivna supstitucija Tadića, kojim oni očigledno nisu zadovoljni, jer Srbija zaostaje u reformama, državna televizija i dalje promoviše antievropske, antiameričke i, u savremenom smislu, radikalske vrednosti. Tadić koketira sa Rusima i Kinezima na način koji politički može da destabilizuje Srbiju i vrati je u prošlost.

Kad Angela Merkel mulja sa Rusima ona to radi zbog gasa, ali ona neće osporiti demokratske i evropske vrednosti u Nemačkoj. A Kinezima ovde onako dajete da grade most, ovde se poslovi obavljaju posredstvom koferčeta, a ne tendera. Tako se kidaju te tanke niti koje nas vezuju za evropsku civilizaciju, jer se u evropskoj civilizaciji poslovi u savremenoj ekonomiji tako ne obavljaju. Zato je Tadiću upućena poruka da će oni ovde tragati za nekom, bilo kakvom alternativom. Te alternative podrazumevaju našu realnost u kojoj demokratsko biračko telo u Srbiji i dalje ne prelazi 800.000 ili 900.000 građana. Recimo, najuži krug ljudi koji vas razumeju nisu svi vaši slušaoci. Imamo evropsko biračko telo u punom smislu te reči u koje spadaju oni koji naslućuju šta su to evropske vrednosti i kako bi trebalo da izgleda demokratija, slobodno tržište, vladavina prava i šta su to najviši dometi ljudskih prava, a to je nekoliko desetina hiljada ljudi u Srbiji. U redu, to je naša realnost u jednoj maloj, zapuštenoj i siromašnoj zemlji, ali je ovde podbacilo demokratsko evropsko liderstvo u politici i ovde su se odigravali kuršlusi u odnosima sa Evropskom unijom i SAD koji su usporavali taj proces. Bajdenova poseta proletos ukazala je na potrebu američke administracije da taj proces ubrza.

Taj proces je vezan ne toliko za status Kosova, koliko za unutrašnje uređenje Kosova koje se postavlja kao problem, jer i Kosovom vladaju kriminalne bande i ratni zločinci koji su najpopularniji političari. Otvara se pitanje Bosne i Hercegovine, njene rekonstrukcije, pritom srpska administracija laže kad tvrdi da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma. Bosna i Hercegovina je nezavisna suverena zemlja, niko nije njen garant osim Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. Milorad Dodik je postao novi bosanski diktator, a njegova diktatura generiše diktature u bošnjačko-hrvatskoj federaciji, pa se stvorila klackalica između njega i Silajdžića. I u bošnjačkom društvu postoje veoma jasni otpori suočavanju sa zločinima i ratnom prošlošću, o čemu govore reakcije na presudu Jurišiću i tuzlanskoj koloni. Niko ne kaže da li je on stvarno pucao u tu decu, a pucao je, i uopšte nije bitno koliko će godina da dobije. I treće, otvara se pitanje šta su konkretne potrebe Bosne i Hercegovine, a to je čuvanje mira i stabilnosti. Republika Srpska je entitet koji nije u stanju da sam sebe izdržava, dakle, zavisi od tuđe pomoći kao i Srbija. To je politička zajednica u kojoj se takođe neguju najgore političke karakteristike kao i u Srbiji. Vladajuća ideologija Republike Srpske su šovinizam, etnocentrizam i klerofašizam. Posledica toga biće nestanak Republike Srpske, pošto će ljudi u narednim generacijama imati sve manje volje, potrebe i mogućnosti da tamo žive. Ista takva je budućnost Srbije, ove godine je u Srbiji upisana najveća klasa prvaka, to su deca rođena 2002. Tu decu su pravili ljudi 2001. u optimizmu da će se ovde nešto dobro, pozitivno desiti. Sad imate Ruse i Kineze i vojne parade, ljudi jesu za Ruse i Kineze, za srbizam, pravoslavlje i komunizam, ali će prestati da prave decu i ova će zemlja na isti način da izumire kao i sva druga nesrećna društva.

Od Kineza i Rusa uzimate pare zato što ćete onda sprovoditi kinesku i rusku politiku u Srbiji koja podrazumeva ubistva novinara, progone političkih neistomišljenika i bande na ulicama. Pre neki dan je premlaćen dekan Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, ali to nije bila vest za naše medije. Sa druge strane, mislim da je loše što MMF traži od Srbije da reformiše javni sektor i smanji javnu potrošnju. Trebalo je da traže da se završi privatizacija, da se javna preduzeća privatizuju na zakonit i transparentan način, a ne kao što gradonačelnik i predsednik države protivzakonito ugovaraju kineski most za koji nije raspisan tender itd.

Dakle, da se Srbija u potpunosti privatizuje i da nekoliko miliona građana konačno učestvuje u toj privatizaciji, jer sve je ovo naše, bili smo u socijalizmu, zajedno smo ovo stvarali, ne može sve da pripadne Beku ili Miškoviću. Pa i ako pripadne njima, neka pogledaju kako su završavali diktatori u Srbiji. Kod nas postoji ta vrsta demokratske tradicije koja nije dopuštala ni Karađorđu, ni Milošu, ni Aleksandru, ni Slobodanu Miloševiću, ni Koštunici da sprovede tu vrstu terora. Politički pritisak koji vlast obavlja aranžmanima sa Rusijom i Kinom ovde neće proći. Dolazak Medvedeva i taj ruski zajam koji se, mogu da se kladim, neće realizovati, je neuspeh američke politike u Srbiji i na Balkanu. Ta politika se pokazala neuspešnom i 1995. kad su se desile Srebrenica i progon Srba iz Krajine, kada je Dejtonski sporazum zapravo podelio Bosnu i Hercegovinu. Američka politika je bila neuspešna zato što su morali da pribegnu bombardovanju i danas je Srbija sa Pakistanom na svetskom vrhu zemalja koje aktivno neguju antiameričko raspoloženje. Neka Tadić vidi šta će sa ovim javnim servisom koji vodi proradikalsku, a ne prodemokratsku propagandu. Može da mu se desi da se na toj kori od banane i on oklizne i da šešeljevci opet zavladaju Srbijom. Američka spoljna politika u Srbiji je i nakon 5. oktobra bila neuspešna. Ubistvo premijera je ubistvo prijatelja i saradnika kog su Amerikanci u Srbiji imali posle dugo, dugo vremena.

Nasilje na beogradskim ulicama je generisano zaštitom koju su nalogodavci Đinđićevog ubistva dobili od američke, francuske, britanske ambasade i misije OEBS-a za vreme Sablje. Američki ambasador je pozdravio hapšenje Gorana Kljajevića koje je obavljeno dogovorom tajkuna koji su preuzimali C market sa premijerom Koštunicom, a taj Goran Kljajević je obavio privatizaciju nekoliko najuspešnijih američkih firmi u Srbiji. Ako ništa drugo, tu privatizaciju je Politika Ljiljane Smajlović osporila u jednom udbaško-cinkaroškom feljtonu. Hapšenje Gorana Kljajevića dovelo je do rušenja procesa ubicama premijera Đinđića tako što je sudija Marko Kljajević podneo ostavku. Taj proces je zaključan onog dana kad je presuđeno izvršiocima atentata i kad je predsednik Tadić izjavio da je proces time završen. Pre neki dan je priznao da taj proces ipak nije završen tako što je izjavio da je ubistvu Francuza prethodila pobuna crvenih beretki. U tome je Boris Tadić potpuno u pravu, ali zar smo morali da čekamo da se dogodi jedno ovakvo stravično i ubistvo pa da se i on sabere, da konačno i on počne da govori istinu.

Meni je vrlo značajno da na ovom mediju bude jasno u kojoj je meri Tadić idejno vešto osmislio tu posetu Medvedeva, a tu imate nekoliko različitih poruka. On se obraća nacionalistima i vernicima, titoistima i komunistima, jer se Ruska Federacija vraća u to političko ili parapolitičko stanje. On je kao kvočka, voli da sve ima ispod sebe, i Rasima i Ivicu i Čedu, pa se obraća i građanskoj levici na taj način što ih podseća na titoističku stvarnost za koju su vezani, za komunistički antifašizam koji je bio realnost, realnost koja je trebala da prestane da postoji 1989. godine.

On je oko posete Medvedeva pokušao, a mislim da je u tome i uspeo, da stvori jedan idejno-politički konsenzus koji će Srbiju nekako unutra da pomeri. Četnici, partizani, Obraz i Naši, nedićevci, ljotićevci tu posetu idejno neće osporiti. Tog 20. oktobra niko neće smeti da izađe na ulicu i kaže – e, ljudi, ti tamo Rusi su isti kao i ovi naši, to je jedna nesrećna zemlja u kojoj opada broj stanovništva, iz koje beže i najbogatiji i najsiromašniji, zemlja u kojoj ubijaju i novinare i Čečene, premlaćuju strance, imate Naše i tamo i ovamo. To niko neće smeti da kaže, jer jedni ne osporavaju politički poredak koji su stvorili Putin i Medvedev koji je izvor njihove pljačke, bogatstva i moći, a drugi neće smeti da ospore 20. oktobar, koji zapravo nema nikakvu ideološku pozadinu. Jednostavno, južno krilo Crvene armije je prošlo Srbijom, pobegli su Nemci, oni koji su sa njima sarađivali i oni koji su se plašili odmazde. Komunizam su u Srbiju uveli zapadni saveznici koji su 1943. podržali Tita kao snagu koja je pokazivala više rešenosti od Mihajlovića da se neposredno suoči sa Nemcima i ostalim okupatorima. Tito je 1944. dobio odrešene ruke da preko Dapčevića, Koče Popovića, Aleksandra Rankovića i Krcuna radi ono što mu je volja. I to je, nažalost, stvarnost u kojoj mi i dalje živimo. U toj stvarnosti Tadić i njegov kabinet, a tu imate ljude koji su savetovali kampanje Mire Marković i Vojislava Koštunice, održavaju taj idejni kontinuitet smatrajući, sasvim pogrešno, da će njemu to omogućiti da u nedogled vlada.

Totalitarizam ne podrazumeva neki poredak i brzo tone u haos. Tadić ne uživa tu vrstu podrške koju diktatori moraju da imaju, dakle, ovde ne postoji neka protadićevska ideologija ili struja. Njegovi najbliži saradnici će ga prodati prvom prilikom, kao što su prodali i Miloševića i Miru Marković i Koštunicu. Ljudi s kojima on neposredno radi proistekli su iz najodvratnijih struja titoizma, ti su ljudi ili njihovi očevi bili deo kriminalnog Miloševićevog režima. Ti su ljudi jedno vreme sarađivali sa JUL-om i Mirom Marković, ti su ljudi nosili kampanje Vojislava Koštunice. Kako su prošli Milošević i Mira Marković, kako je prošao Koštunica? Ja bih se veoma zabrinuo da sam na Tadićevom mestu, iako on smatra da ima ogromnu moć. Ta moć je fikcija, jer stvarnu moć imaju neke druge, neformalne institucije koje nisu ni u vladi, ni u predsedništvu.

Ruski kredit nije komercijalni, već politički kredit. To je posledica činjenice da je i misija MMF-a nudila kredit koji je više politički, a manje komercijalni, i da nisu imali snage da u nekom jasnijem dogovoru sa evropskim i američkim institucijama primoraju vladu da obavi reforme. Postoji način na koji ćete primorati predsednika i premijera da krenu u reforme, jer svi ovi lopovi odavde novac drže u Švajcarskoj i u Evropskoj uniji, kao što to rade Putin i Medvedev, ne drže oni pare u Moskovskoj banci. Pretpostavljam da ovaj kredit služi za to da se zaustave procesi koji su odmakli, a to je proces vizne liberalizacije. Ubistva i haos na beogradskim ulicama su proces zaustavljanja vizne liberalizacije. Ruski kredit od milijardu evra je proces koji bi trebalo da odgodi primenu prelaznog trgovinskog sporazuma i politički dogovor koji bi trebalo da usledi o rekonstrukciji Bosne i Hercegovine, koji je jedan od uslova da zapadni Balkan uopšte uđe u Evropsku uniju. Zašto? Da sam na mestu Medvedeva i Putina održavao bih Srbiju kao kancer koji je metastazirao na zapadnom Balkanu.

Privredna situacija u Bugarskoj i Rumuniji je vrlo teška, isto je i u pribaltičkim republikama. To je pojas koji je Evropska unija integrisala da bi poslala jasne političke poruke, što je jedan od odjeka hladnoratovske politike. Svakako da nisu sve zemlje koje su primljene u EU 2004. ispunjavale evropske standarde, ali se pokazalo da je taj postupak bio veoma blagotvoran. Isto će tako biti blagotvorna integracija zapadnog Balkana, iako ne možemo očekivati da ćemo ispuniti sve evropske političke, ekonomske, svojinske i vrednosne standarde. Sada imate i ekonomsku krizu, pa se i Evropljanima i Amerikancima isplati da ovde investiraju, isplati im se da ovde postoji tržište. To je jedna visoka politika koja će u naletu optimizma koji je nastupio nakon referenduma u Irskoj zaista biti ispit zrelosti Evropske unije, ne da se nosi sa Srbijom, to nije neki naročit problem, budući da se autoritarne, antidemokratske i antievropske ideje nakon 2000. u Srbiji zapravo generišu iz Rusije.

Samo bih vas podsetio na reakciju generala Branka Krge kad je demantovao izjavu Vladimira Bebe Popovića da iza Đinđićevog ubistva stoji jedna strana država. Uvek sam se pitao zašto je imao potrebu to da demantuje, ako to nije bila istina.

• Conor Oberst – Money lenders in the Temple

Svetlana Lukić: Na kraju emisije govori advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: U ovome što se dogodilo u poslednjih mesec dana, u pojavi tih tzv. grupa huligana, uopšte nije bilo reči o tome šta generiše tu mržnju, jer radi se o mržnji. Meni se čini da je to ispušteno iz vida upravo zato što je to veliki deo naše stvarnosti. I kao što vi u onoj mračnoj komori kada je osvetljena crvenim svetlom crvene predmete ne vidite, odnosno oni su beli, tako mi tu mržnju više ne vidimo, jer mi 20 godina živimo u mržnji. Ja sam to primetio u svojoj praksi, kada je Milošević došao na vlast odjedanput je prestala primena onoga člana Krivičnog zakona o širenju i podsticanju nacionalne, verske itd. mržnje, čime je ona proglašena legitimnom. Milošević je, ako se sad setite, a svi se valjda sećaju njegovih govora, stalno ljut, on je besan, stalno izliva otrov na nekoga. To bili Albanci, pa muslimani, pa Hrvati, pa su to bili Amerikanci, pa međunarodna zajednica, pa Solana. Sve živo je došlo na red da se mrzi i tu se neprekidno mrzi 20 godina. Posle 5. oktobra to nastavljaju pre svega radikali. Tomi Nikoliću i Vučiću iz svake reči izbija mržnja. S tim što je to sada malo modifikovano i što je sada na redu nešto što ja zovem kolekcioniranjem nepravdi. Stalno se prave spiskovi nepravdi koje smo ikada pretrpeli. Stalno se objašnjava da uzrok tome nisu naše greške, naši loši izbori, nego je to neka zla viša sila, koja se najčešće zove svetski poredak, i da smo mi pred time naravno nemoćni. Kombinacija nepravdi i osećanja nemoći izaziva agresiju i želju da se nekom svetite. Koštunica radi tu istu stvar na malo drugačiji način, on je više kao neka narikača, stalno vapije nad našom zlom sudbinom. Svetislav Basara ga je dobro citirao pre neki dan, Koštutica kaže – koji smo mi to zakon ikada prekršili da nam se ovo dešava. Tu su pomešane sumanute ideje proganjanja i sumanute ideje veličine.

Zašto baš mi – pa zato što smo specijalni, nas je ceo svet odabrao da nam čini nepravde, a zašto – pa zato što smo mi izuzetni. Sve to kombinovano sa nemoći izaziva stvarni bes, pa onda se tu ubacuje – oteli su nam Kosovo, a mi ništa ne možemo, bombardovali su nas, a mi ništa nismo mogli, sankcije su nam uvodili, a mi ništa nismo mogli. I sada kad pogledate Đinđićevu sudbinu vi možete da kažete da je on možda ubijen zbog toga što je širio nadu, on je govorio – ma kakva zavera, sve su to gluposti, ili – to nije nacionalizam, to je kompleks manje vrednosti. Imao je on puno tih ideja koje su morale smetati, jer su bile pozitivne i konstruktivne. Na ovoj drugoj strani je resantimanski nacionalizam koji raste na negativizmu – svaki uspeh je nevolja. Jedino zadovoljstvo tih ljudi je zluradost, kao što se to dogodilo 11. septembra, kao što mislim da im svaki put srce zaigra kad se desi neka poplava, zemljotres, neka katastrofa, to je božija kazna našim dušmanima. Pored Koštunice u te narikače spada naravno i Matija Bećković, Mića Danojlić, Brana Crnčević, Dobrica Ćosić. To su ljudi koji svaku našu nesreću doživljavaju kao sopstveni trijumf – jesmo li vam kazali, pa eto, jel vidite, pa ne može, pa nemoćni smo.

Koštunicu sam prvo primetio po tome što kada označava ljude koji nisu Srbi, on ih zove strancima – stranci pa stranci. Imao sam prilike da vidim priručnik Njujork tajmsa za njihove novinare gde se reč stranac zabranjuje, ta reč ne sme da se upotrebljava. Pa zašto? Zato što to ističe tu drugost i u Njujork tajmsu nikad nećete naći jednu naizgled vrlo pitomu reč – stranac, nego se kaže Francuz, Nemac, svako je nešto, a ne da se određuje samo negativno. Ovde se oni određuju samo negativno – on nije naš. Zato postoje Naši, zato što postoje stranci. I onda ti Naši ubijaju te strance i to je nešto kao logično. E sad, sav taj bes i taj gnev koji se na taj način stvara kod ljudi još uvek nije mržnja. On postaje mržnja kad se usmeri na neku određenu grupu, na neku manjinu, bilo kakvu. Ovde se mržnja onda proširuje na one, kao što ste recimo vi u Peščaniku, koji kažu, da opet upotrebim Đinđićeve reči – ne, ne, niko nam nije kriv, to je cena naše gluposti. On kaže – skuvali ste ribe, gotovo je. To su izdajnici, ti koji brane Haški tribunal i njegovo postojanje,oni koji nalaze da je i u bombardovanju postojala neka logika, da je 19 vlada razvijenoga sveta smatralo da je to nužno, da je davanje nezavisnosti Kosovu takođe posledica pogrešne politike koja je ovde dugo vođena. Mržnja se usmerava na svakog ko im na to ukazuje ili ko ukazuje da su se ti srpski zločini stvarno desili. Sad sam prošao pored glavne pošte, tamo i dalje stoji veliki grafit “Lazarević heroj”. Ko god im na to nešto kaže, on se svrstao na drugu stranu i samim tim i on zaslužuje istu tu mržnju.

Sužavanje naše pažnje na tih desetak ljudi koji su sad pohapšeni i na te dve organizacije koje će biti zabranjene je apsolutno usmereno na simptome. Šta je to što proizvodi tu mržnju, šta je to što je generiše 20 godina? Mi se ovde mrzimo vrlo aktivno i vrlo rašireno. Postoji tu još jedna grupa koju nisam pomenuo, koja sve to relativizuje, koja pokušava da sve niveliše. To je ona priča o dva ekstremizma, pa ste vi ekstremni što idete u Pančevo da držite tribinu na kojoj ćete koješta pričati, a oni su ekstremni što će da vas biju. Pa nije to valjda jedna ista stvar? U Utisku nedelje, ako smem to da pomenem u programu B92, sećam se Olje Bećković koja se iščuđavala – šta vam je to govor mržnje? Kao da je to neka izmišljotina. Odavno neki ljudi govore o fašističkim pojavama u društvu, i uvek su pitali – pa gde vam je taj fašizam, kakav fašizam, šta pričate. Sada se odjedanput pokazalo da je ta priča bila potpuno na mestu i da je nešto trebalo da se preduzima. Pa ta policija zna te huligane, snimila ih je sto puta, zna svakoga u glavu. To se vidi i po tome kada je ovaj Francuz nažalost umro, kojom brzinom su ti ljudi pronađeni.

Postojii ta grupa ljudi koja stalno hoće da zatvara oči pred tim stvarima i koja na taj način eskulpira i oslobađa odgovornosti sve te ljude, i one što pale džamije i one što su rušili američku ambasadu i one koji su divljali povodom Karadžićevoga izručenja. Ljudi koji sve to rade su svima poznati, kao što je poznato i da su njihovo političko krilo radikali. Ja ne tvrdim, jer nemam o tome dokaza, ali siguran sam da bi jedna ozbiljna istraga začas utvrdila i organizacione i personalne veze, jer u većini tih događaja na ulici stalno se vrzma Vučić. Druga je stvar što on, kad se nađe pred kamerama, sav se presamiti i pokušava da izigrava neku očajnu babu koja samo nariče, ali to je za PR. A inače, kad njega i druge radikale slušate u skupštini, vi možete da vidite da je to jedna agresivna mrzilačka ekipa, ksenofobična, ljuta, besna.

Mislim da je nedovoljno zapažena činjenica da se sav taj bes i gnev ljudi zbog raznih uskraćenosti, frustracija, poniženja, percepiranih poniženja, pretvara u jednu emociju, a onda se naknadno bira žrtveni jarac i usmerava na neke grupe. To mogu biti homoseksualci, antifašisti, to može da bude Peščanik, Amerika. Ta slika je suviše klinička, ali ona je stvarna. U nekim istraživanjima u Africi i u arapskom svetu primećeno je da ta uspešna manipulacija nije posledica samo siromaštva, da je ona pre posledica nečega što se zove kastrirana zavisnost. To znači da imate ljude koji se ne usuđuju da svoj bes, gnev, svoju frustraciju ispoljavaju prema onima koji su moćni u društvu i koji ih mogu kazniti.

Sećam se odlično 89-e, 90-e, posle pada Zida kako je ovde počeo da raste antikomunizam, jedna zakasnela reakcija na taj režim, kada je general Kadijević napisao – ovde raste antikomunizam, svi ćemo visiti na banderama. Zna on o čemu govori, a Milošević je sva ta osećanja virtuozno uspeo da usmeri, tog trenutka na Albance – nemojte na nas, nego ćemo svi ove Albance da satremo. To je radilo zato što je pored tog gneva istovremeno postojao i strah od tog režima, bilo je opasno poći na Miloševića, bilo je mnogo lakše da se ta agresija isprazni prema Albancima na Kosovu, kasnije muslimanima, Hrvatima. I taj manevar je njega održao na vlasti 12 godina u toj već izgubljenoj završnici. Na tome se on vozio.

Sto puta su za te huligane govorili – pa to su deca, normalno je da budu ogorčeni na te što su nas bombardovali, pa to je normalna reakcija na srbofobiju. Koliko su nam puta to kazali i Toma Nikolić i Koštunica? Svi su nam to govorili. Dakle, oni su ih ohrabrivali i sada peru ruke od njih, pa naravno, ti jurišnici tome služe, da to zatalasaju, da posluže, a onda ćemo ih se odreći. To je ono dete što vam prodaje ciglu, a iza njega stoji siledžija. Ti klinci su služili za to, kažeš im idi sad tamo, spali onu džamiju. Niko ne objašnjava zašto policija u doba Koštunice nije reagovala na paljenje džamije, nego je sačekala da izgori, pa se onda aktivirala. Nikad nisu objasnili zašto nije zaštićena američka ambasada pre nego što se skupila masa pred njom, znalo se da će se skupiti. Koštunica ih je poslao tamo i zaustavio policiju. Sve je to suviše providno, a ja mislim da prolazi samo zbog toga što se Boris Tadić ne usuđuje da se suprotstavi još uvek moćnom neprijatelju i da kaže bobu bob i popu pop. I on je usmerio svoju pažnju na tih nekoliko mladića i predao ih nadležnim organima, i sad misli da je rešio stvar. Pa ne može, uzročnik te bolesti je i dalje je tu, i dalje je vrlo aktivan, nedovoljno ispitan i nedovoljno mu se suprotstavlja.

Kada je Boris Tadić vodio svoju predsedničku kampanju, najučestalija reč koju je upotrebljavao bila je stabilnost. On će znači uspostaviti stabilnost između dve ideologije, dve politike, dve vizije Srbije koje su apsolutno nespojive. On će tvrditi da ne postoje nikakve dve Srbije, on ne vidi da radikali podstiču fašizam u ovoj zemlji, on ne vidi da je Koštunica ksenofob, da je pun te negativne resantimanske ideologije, on to ne vidi i pokušava sve to da izniveliše. Naravno, ne uspeva ništa da izniveliše, on oseća, kao što oseća i ova druga strana, da ovde još uvek niko nije dobio takvu premoć da može onog drugog da istisne sa scene. To znači da se s njima moraju praviti neki paktovi, pa se onda u jednom potezu zadovolji sopstveno članstvo i sopstveni birači, a u drugom potezu pošalje poruka pomirenja onoj drugoj strani, i njima se učini neki ustupak . Rezultat je potpuna paraliza. Tadić je čovek koji ne sme ništa značajno da uradi, jer šta god da uradi on će poremetiti to što on zove stabilnošću, a što bih ja pre nazvao tihim truljenjem. On vodi tu politiku tihog truljenja sa svešću da je percipiran od Evrope i od Amerikanaca kao pozitivno rešenje u odnosu na alternativu. I tako se to manje zlo ovde stalno vozi. Negde 90. godine bio sam sa Stojanom Cerovićem i Kostom Čavoškim na nekom skupu. Naravno, nismo se ni oko čega složili, kad smo izašli pitam Stojana – jesi li ti primetio koja je najčešća reč koju Čavoški upotrebljava, on kaže – nisam, pa podozrenje, podozrivo, sumnjivo. On je čovek paranoidan i veliku je štetu napravio sa tim sumanutim idejama zavera koje stalno pronalazi. Koštunica, njegov koautor i bliski prijatelj, sve to deli s njim.

Tadićeva nevolja je, možda nije pošteno što na tom nivou to razmatram, što on odaje utisak glumca koji je poslat da odigra predsednika Srbije. Imate kod čika Jove Zmaja onog malog što se popeo na hoklicu i drži neke govore. Onda mu kažu – siđi bre. On meni na to liči, potpuno neuverljiv čovek. Možda je razlog to što od tog silnog laviranja vi ne možete ništa ni da vidite, vidite samo jedno lutanje i bespuće.

Svetlana Lukić: Neko je primetio da se povodom godišnjice 5. oktobra stalno govori „u ovih 9.godina”, odjednom su se potpuno stopile sve te godine, kao da je sve bila ista politika.

Srđa Popović: Da, to se često pominje, za ovih poslednjih 9 godina, čekaj, kojih 9 godina? Ono pre ubistva Đinđića i posle ubistva, to je isto? Pa ne, naravno da to nije isto. A što se tiče 5. oktobra, ja sam toliko pričao o tome, neću mnogo da o tome razglabam. Tu još uvek postoji borba za interpretaciju tog događaja. Ja sam dosad video tri tumačenja. Jedno je da je to bila revolucija, to uglavnom misle oni koji su hodali ulicama, koji su imali iluziju da su oni pobedili. Tih, koliko ih je bilo, pola miliona, oni misle da su pobednici. Ne. Za to vreme iza scene se događalo nešto sasvim drugo, što je vrlo često u tim revolucijama. Postoji masa koja je u stanju da sruši jedan poredak, ali ko će to iskoristiti, to je druga stvar. To se uvek desi na drugom mestu, iza njihovih leđa i van njihovog pogleda. Dakle, postoje ti ljudi koji misle da je to bila revolucija, jedan od njih je bio i Zoran Đinđić, mislili su da je to prekid sa Miloševićevim režimom i da ništa više neće biti kao što je bilo. Zato je on i ubijen. Postoji druga varijanta, to je bila Koštuničina. On nije želeo da se odrekne ni projekta, ni ideologije, niti je želeo da prizna bilo kakvu grešku Miloševićevu, sem toga što je on bio komunista. Dakle, taj komunista je na tim redovnim izborima smenjen i sad je on došao na vlast, a naravno, ovi odlaze u opoziciju, pa će se sada boriti za vlast, ali i sarađivati. Dakle, jedan puni kontinuitet. Postoji i treće tumačenje koje uglavnom zagovaraju članovi SPS-a, a sa kojima se ja slažem, to je mišljenje da se radilo o puču, da se 5.oktobra desio dvorski puč. On apsolutno nije bio moguć bez ljudi iz Miloševićevog okruženja i da su se, dok je ona masa na ulici dizala revoluciju, oni sastali sa Miloševićem i rekli mu – dosta je tebe bilo, s tobom ne možemo dalje, sad ćemo mi to s Koštunicom, isto to, nemoj ništa da se sekiraš, u Hag nećeš da ideš. E, tu je Đinđić zabrljao i poslao ga u Hag i zato su ga morali ubiti. Dakle, to su ta tri tumačenja jednog istog događaja koji još uvek u Srbiji nisu mogli da dovedu ni do kakvog razrešenja i konsenzusa šta se stvarno desilo.

Jedan moj poznanik, koji je nekada bio član gradskog komiteta dok su meni sudili za neprijateljsku propagandu, kaže meni jednog dana – za sve ste krivi vi levičari. Mislim, stvarno, da zinete. Sad su najvatreniji antikomunisti bivši komunisti i oni svakome bacaju u lice da je prokleta komunjara. To je taj politički haos u kome se mi nalazimo, u kome se sada dešavaju neke druge paralelne stvari, a to je pre svega stvaranje te nove srednje klase, to otimanje, to bogaćenje, to pretvaranje političke moći u bogatstvo, pa onda to bogatstvo korumpira politiku, pa onda politika stvara bogatstvo. To je sada, što kažu, zarobljena država koja je u njihovim rukama i na vidiku se ne vidi način kako bi to moglo politički da se razreši. Ja mislim da većina običnog sveta njih percipira kao jedno isto, samo igraju u raznim dresovima, ali to su sve prijateljske utakmice posle kojih oni idu na pivo i gledaju ono od čega se živi. To je Vesna Pešić kod vas jedanput vrlo dobro govorila, o tome šta znači ta zarobljena država i kad dođe do toga kako je to teško menjati. Uspostavio se taj društveni sloj koji se dočepao svih poluga moći, i ekonomske i političke, i koji sada srećno uzajamno sarađuje na štetu svih nas. Takve stvari se vrlo teško menjaju i mislim da izazivaju sve vrste nasilja u društvu, jer vi osećate da ste samo instrument vladanja, da ste ovca, da ste nezaposleni, da ste gladni, da ste siromašni, da ste obespravljeni, a ne vidite način da institucionalno menjate stvar. Pa to uvek vodi u nekakvo nasilje. Ogromna je nemoć, a ta nemoć je veliki deo mržnje. U nedostatku Albanaca i Hrvata i muslimana, mi se sada mrzimo uzajamno.

Ja mislim da je bliskost sa Rusima vrlo opasna, jer je to jedan autokratski režim, režim koji ima iste probleme koje imamo i mi sa svojim nacionalizmom, sa svojom ksenofobijom, svojim bezakonjem, svojom otetom, zarobljenom državom. Sve ono što ne valja u Srbiji tamo je dignuto na n-ti stepen. I mi sada nalazimo utehu u tome što i jedna velika i moćna država ima slične probleme kao i mi. Ja pamtim nešto što sam lično doživeo, a to je ogromno oduševljenje Rusima od 1945. do 1948. i dugogodišnjeg pokušaja da se iščupamo iz njihovog zagrljaja. Sad se priča o doprinosu Sovjetskog saveza oslobađanju Jugoslavije, pa to je potpuno nesumnjivo. Tu se opet ovde stvaraju nekakve lažne dileme.

Sovjetski savez je bio antifašistička sila, nema tu nikakve dileme, pa nećemo valjda zato što su bili komunisti da im osporimo da su bili antifašisti i da su u znatnoj meri doprineli porazu fašizma. I sad, kad se izjednačava sovjetski antifašizam i fašizam, gubi se iz vida da je to izjednačavanje nemoguće, jer zamislite kako bi izgledao svet da je pobedio Hitler. Pa ne bi izgledao ovako, mnogo je bolje što su pobedili antifašisti. Sovjetski savez je tome dao ogroman doprinos. Da li je time ekskulpirana komunistička ideologija i praksa? Naravno da nije, pa zašto moramo sve tako binarno da posmatramo, pa ili su oni bili heroji i sveci ili su bili nasilnici ravni fašistima. Zašto moramo da donosimo te sintetičke sudove i da stalno ocenjujemo čitave narode. Sporovi koji se ovde oko toga vode vrlo su čudni. Bio sam na jednom skupu gde se govorilo o antifašizmu i fašizmu, učestvovali su i neki vaši sagovornici. Nisam hteo da unosim mnogo konfuzije, ali posle toga sam im kazao – pa znate šta, vi neopravdano izjednačavate komunizam i antifašizam, pa nisu komunisti bili jedini antifašisti, bili su i oni antifašisti, ali nisu bili jedini. Odgovor koji sam dobio je bio – pa ovde su oni bili jedini, mi govorimo o Jugoslaviji, a u Jugoslaviji su oni bili jedini. Dobro, ali to nije važno, pa nije antifašizam nešto što je rezervisano samo za komuniste. S druge strane, oni jesu bili antifašisti i to treba priznati. Hoću da kažem, istina je uvek malo komplikovanija od tih crno-belih šema. I onda dođete u priliku da rehabilitujete Nedića i Ljotića i sve te fašističke saradnike, jer su oni bili antikomunisti. Pa to je toliko primitivna politička misao da je to prosto neverovatno, ali je za ovu masovnu potrošnju idealna, s tim može da se muva i da se operiše kako god hoćete, a cela ta priča o antifašizamu, komunizmu, ona ovde još ni izbliza nije ispričana. To je ono što nama kažu da konzumiramo više istorije nego što možemo da svarimo.

Mi zovemo neke grupe navijačima, a ova zemlja je puna raznih navijača. Imate navijače za fašizam, navijače za antifašizam, navijače za Tomu Nikolića, sve su to navijači. To je sve jedan stadionski mentalitet, mi ćemo da se nadvikujemo i nadvikujemo, a na kraju ćemo ako treba i da ubijemo. Ja ne vidim demokratiju koja ovde postoji uopšte drukčije nego kao jednu repliku tog navijačkog sindroma. Navijači se ne prepiru između sebe na neki racionalan način, na primer ko je bolji, i svejedno im je, ako dobiju razbiće nekoga, a ako izgube isto će razbiti nekoga, cilj je samo da mi nekako pobedimo, nije važno kako, nema tu nikakve misli, nikakvog plana, nema tu nikakvog cilja. To je prosto jedna neposredna borba licem u lice, koja me podseća na onaj opis životinja koje kada stave u suviše male kaveze, one se na kraju istrebe između sebe. To je jedna usplahirenost, unezverenost, strah, agresija, koja u sebi nema mnogo racionalnosti. Nema mnogo ni ideja u sebi, ako se neka ideja i pojavi, ona je naknadna, služi tome da to nekako opravda, da ga racionalizuje. To je taj kolaps društva koji se ovde dogodio. Kolaps se događa kada nestane neki malo viši stepen organizacije, zadovoljenje potreba, saradnja, pa čak i hijerarhija. To su odlike koje neki složeni organizam i ljudski i društveni odlikuje, a ovde su i pojedinac i društvo nekako sve u komadu. Ne može da se uđe u analizu nego se odmah zauzima stav koji se odmah suprotstavlja onom drugom stavu i onda ćemo se prvo prepirati, mrzeti i na kraju tući, a ništa nismo objasnili, niti želimo da objasnimo, nemamo strpljenja da se tu nešto objašnjavamo – kad te zviznem shvatićeš.

Ja se dobro sećam pojave Gorbačova, tada sam dosta putovao u Ameriku i oni su bili oduševljeni Gorbačovim, a ja to oduševljenje nisam potpuno delio. Mislio sam da se taj sistem ne može reformisati i da je Gorbačov ili neiskren i da samo pokušava da taj sistem učvrsti tako što će žrtvovati što mora da se žrtvuje, ili da on to ne razume i da će dovesti do sloma Sovjetskog saveza i svetskog komunizma. Nema reformisanja tog sistema, kad tu date mali prst gotovo je. Moj kolega Sava Strugar je govorio – tu postoji samo knuta, nema tu nikakve reforme, čim počneš sa reformama ode sve nizbrdo . I jeste, to je bio harakiri.

Koliko je to imalo značaja za nas? Naravno da je imalo, zato što je i kod nas samim tim nestao komunistički režim. Tad je nestao. Kakav je bio komunista Slobodan Milošević? Bio je jedan vlastoljubivi diktator, zločinac, nasilnik, psihopata, kakav komunista, veze nije imao ni sa kakvom ideologijom.

Dakle, sa slomom SSSR-a , i mi smo se oslobodili tog režima, samo je ovde uvek nevolja što smo mi fusnota istorije velikih naroda i što je naše učešće u tim promenama gotovo nikakvo. Ovde su taj režim doneli ti Rusi koji su nas oslobodili, pa zar bi bez njih mogao Tito da se instalira sa 12.000 predratnih komunista? I sa ovom četničkom Srbijom i sa onom ustaškom Hrvatskom, otkud je to moglo? Dakle, taj sistem nam je došao spolja, i kad je on u centrali pukao, pukao je i ovde. Mi nismo krivi ni što je on tu došao, nismo zaslužni ni što je propao.Sad ću malo da ljutim ove nacionaliste, to odslikava našu opštu situaciju, mi ne možemo da razumemo šta smo to mi dali svetu da bi se tako gurali u prve redove? Šta smo mi to dali? Ako isključite Teslu, Đokovića i freske, šta smo im dali, a sve smo primili i mislimo da je potpuno normalno što je neko drugi izmislio automobil, telefon ili što je neko drugi izmislio internet, što je neko drugi izmislio antibiotike zbog kojih nismo svi pocrkali. To je sve potpuno normalno, to je neko izmislio, ali to pripada celom čovečanstvu, pa i nama. A šta smo mi dali? Pa evo, Nikola Tesla. Pa mislim, stvarno. To je jedno vrlo narcisoidno i nekritično gledanje na sebe. Pa valjda treba da znamo pre svega ko smo i šta smo. Ja ne mislim da su Srbi zbog toga manje vredni kao narod, ali postoji neka računica, postoji neka istorija, postoje neke činjenice. Pa jel to uopšte mi uvažavamo? Ne. Jednakost znači da će ono što je jednako biti tretirano jednako, a ono što je nejednako biće tretirano nejednako, ali zato treba ipak malo da razmišljate. Sad slušam ove koji kažu – pa i vi ste palili 5. oktobra. Ej, jesi li normalan, šta govoriš? Ali to prolazi, niko da im kaže – mi smo rušili jedan strašan režim koji nas je upropastio, a vi ovde, šta vi ovde rušite? Džamije, ambasade? Ne, to je isto, ono je nasilje i ovo je nasilje. Po toj logici i policija svakodnevno vrši neko nasilje, jer hapsi te kriminalce, pa ti ne možeš da kažeš – ja sam nekog ubio, a ti me hapsiš, pa i ti vršiš nasilje. To su budalaštine, ali dotle je došlo. Ti biješ, ja bijem, gde je razlika?

Svetlana Vuković: Ima u Legijinom ponašanju nečeg od toga .

Srđa Popović: On je esencija toga – bio sam vam dobar, sad odjedanput više nisam dobar, pa jesam li vam ubio Đinđića?

Svetlana Vuković: I šta još hoćete?

Srđa Popović: Nisu me ispoštovali. Tu smo strašno osetljivi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Srđa Popović, a sledeća emisija je četiri dana uoči dolaska Dimitrija Vladimira Medvedeva. Spasiba što ste slušali Peščanik. Obećavam da ću do sledećeg petka da naučim ruski, perfektno.

 
Emisija Peščanik,

Peščanik.net, 09.10.2009.