Ako Grudvu zemlje odnese More, Hrvatske je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
Robijanje ma kog čoveka uzapćuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj kome su oduzeta odlikovanja: ona su oduzeta tebi!
Bolno svestan da se general Gotovina nalazi izvan dometa njegovog predsedničkog milosrđa, a duboko potišten što je heroja nagovarao da se preda Međunarodnom sudu, predsednik Mesić u jesenskim dugim noćima mozga bi li pomilovao generala Norca. Ako je švedska vlada ispala milosrdna prema Plavšićki, zašto da predsednik Hrvatske ne bude jednako hrišćanski nastrojen naspram generala Norca? Istinabog, nije to taj general zbog kojeg predsednika muči savest (sam predsednik Mesić kaže da nagovaranje Gotovine na predaju smatra najgorim potezom u svojoj dvomandatnoj vladavini), ali političari vole simboliku, prenesena značenja, kako govorahu naši učitelji hrvatskosprskog/srpskohrvatskog jezika. Na groblju deliš hranu musavim malim Romima (mada bi im trebalo dati i po jedan šal) i misliš da si pokojnicima okolo-naokolo ipak doturio provijant; oslobađajući generala Norca šalješ toplu ljudsku poruku Gotovini: “Ovako bih tebe pomilovao da je bilo sreće i da te je osudio neki naš županijski sud!”
Poziv Anti da se preda ni nakon pet godina ne da mira Stipanu, iako se Ante na poziv nije uopšte odazvao! Ili možda jeste?! Bio je uveliko došao vakat da se general uhapsi, ali je valjalo i dokazati da se nije krio u Hrvatskoj, pa su odabrana Kanarska ostrva, čijoj je policiji pripala čast da turistu liše slobode?! General nije karate udarcima onesposobio španske policajce, ergo, predao se, baš kao što mu je predsednik i savetovao!
Nisam odavno naleteo na nešto ovoliko protivurečno kao što je unutarnja borba Mesićeva: 1. “Pogriješio sam što sam pozivao Antu Gotovinu da se preda!” 2. Iako se gorko kaje Stipe veli da drukčije nije mogao postupiti: “Jedino što bih uradio bilo bi da generalu pošaljem poruku da vodi više računa o sebi i svojoj porodici. Pa pogledajte, da se predao, sada bi možda mogao da se brani sa slobode!” Dakle: predsednik Hrvatske smatra najgorim potezom u svekolikoj svojoj karijeri to što je dao uzaludan dobronameran savet!
Predsednik Tadić je čestitajući Hrvatskoj nevoljno odao da bi takav scenarij (hapšenje begunca u turističkom raju zaslugom šerifa, valije ili tamošnje teritorijalne odbrane) razgalio i srpsku vrhušku: “Čestitam Hrvatskoj na velikom uspehu i nadam se da će Srbija postići takva rešenja i pronaći optužene za ratne zločine”.
“Čestitam Sekretarijatu unutrašnjih poslova Kanarskih ostrva…” – glasila bi Tadićeva čestitka da sam ja pripadnik njegovog blagoslovenog okruženja, ama nisam.
&
Šta je mene briga o čemu razmišlja predsednik neke države? Tja, u svom još neutamanjenom, nedotučenom jugoslovenskom imperijalizmu još uvek knjižim Mesića i Hrvatsku kao svojtu, žrtve generala Gotovine i generala Norca takođe vidim kao bližnje, i pitam se je li ćudoredno, viteško iskusuravanje vladara sa vojskovođama u sukobu sa pijetetom koji bi potonji morao da ispoljava prema žrtvama Oluje, te herojstava hrvatske bojne u Gospiću i Medačkom džepu. Treće, a možda i prvo, ako pomiluje Norca Mesić će srpskim rodoljupcima biti svetao presedan: eto kako se voli svoj narod, jeste Norac osuđen, za jedan zločin dvanaest, za druga dva sedam godina, ali ga je Mesić pomilovao, tako treba i mi da čuvamo svoje, to jest naše: kad već znamo da nam Hag nikad neće ustupiti suđenje Mladiću i da mu neće dozvoliti odbranu sa slobode, onda ne treba ni da ga hapsimo…
&
Ne bio ja u Norčevoj koži: postanem heroj, dobijem silna odlikovanja pa tako okićen pravac Lepoglava (kao da sam predratni komunista), onda mi Mesić oduzme odlikovanja, ne samo meni, ali i meni, sad čujem kako će da me pomiluje, ama ne zato što me je kazneni-popravni sistem preporodio nego zbog nečeg petnaestog.
Ja bih da sam Norac odbio pomilovanje: ako iza gesta milosrđa stoji griža savesti prema posve drugoj osobi, to se ne može poravnavati preko mojih leđa, nisam ja ničija moneta za potkusurivanje!
A možda Mesićev zamysel nije uopšte paradoksalan: iz zatvora je najpre izbavio ono što je svečanije, ordenje, odlikovanja, plakete, jer državnim besmrtnim svetinjama nije mesto u memli kaznione, a pred kraj mandata će da izbavi i razdekorisanoga u svrhu njegovom daće bog ponovnog spajanja sa ordenjem! Zašto ne, ako zločin – ta usputna, takoreći prirodna prekomernost ratovanja – bude oprošten, zašto ne ići na punu rehabilitaciju pomilovanoga?! Ubio je valjda i raselio nekoga ko to baš i zaslužuje, za zločine je robijao, a za herojstva ima da mu se vrate kolajne!
Norac je kao i Biljana Plavšić odužio dve trećine jedne kazne, smeši mu se doduše druga presuda od sedam godina, mada ne vidim zašto bi robijao presudu po presudu: budućih sedam godina zar nisu sadržane u odležanih osam?
&
Najvažnije je da predsednik Mesić povrati duševni mir. Ako mora da oprosti, neka prašta! Oprost čisti uvređenoga, dok se uvredioca takoreći i ne tiče! Ovde je stvar možda još jednostavnija: budući da oprost Norcu ne mogu dati oni koje je uvredio, povredio pa i sa sveta uklonio, to mora da učini neko drugi, neko ko nije baš toliko involved, drugo, pošto ovlašćeni praštalac ne može svojim milosrđem da okupa neprežalnog Gotovinu – poslužiće i Norac!
Ne znam kad me političari više nerviraju – kad su iskreni ili kad su onakvi kakvi jesu.
Peščanik.net, 10.11.2009.
OLUJASLUČAJ GOTOVINA
