Radio emisija 18.12.2009, gosti: advokat Srđa Popović, istoričarka Branka Prpa, profesor Žarko Puhovski i dečak Vasa.

 
Svetlana Lukić: Kad nas neko pita šta će biti tema sledeće emisije, sve češće ne znamo šta da kažemo. Može biti sve i ne mora biti ništa. Sve je zamenljivo, sve teme su podjednako besmislene, sve je manje ljudi koje bilo šta zanima i sve je manje ljudi koji prate šta se događa. To, međutim, nije obično i pasivno neznanje, to je aktivan stav, što bi rekao Karl Poper, to je odbijanje da se zna. A u ruskoj književnosti, sećate se, to su one scene koje opisuju povratak kući iz logora. Onda bivši logoraš sedne za večeru sa svojom ženom, sa svojom decom, sa svojim roditeljima. Pričaju oni nešto, vodi se nekakav razgovor, ali niko ne pita gde je on bio svih tih godina i šta mu se dešavalo.

Ne samo da je sve manje ljudi koji pitaju, nego je sve manje i pitanja. Umesto pitanja pojavljuju se izreke i uzvici – šta će biti – biće, sve je moguće… To je u stvari nagoveštaj jedne teskobe koja preti da postane konačna, makar sa stanovišta naših malih ljudskih života. A u današnjoj emisiji ja neću da zauzimam mnogo prostora, nego ćemo odmah krenuti na naše sagovornike. Imamo ih četvoro. Prvi od njih je gospodin Srđa Popović, advokat.

Svetlana Lukić: Čak i vi, u stvari sve selektivnije i sve manje pratite dnevne događaje, je li tako?

Srđa Popović: Tako je. Pa zato što, da bi vas nešto zanimalo, neka je to film, neka je to knjiga, mora da postoji neki smisao tih događaja. Ovo što se ovde događa nema apsolutno nikakvog smisla, to ne ide nikuda. To su pseudodogađaji. Događaj postane ono o čemu pišu mediji, a mediji pišu ono što od njih traže oni koji ih kontrolišu. Dakle, ne događa se ništa što se ne bi moglo podvesti pod neki opšti opis kao budalaština. Pa što ću se ja sad zabavljati tim budalaštinama? Evo, samo da pomenem reformu pravosuđa. Pa šta to mene zanima, kad ja vidim da od toga ništa nema i ne može ništa ni da bude. Ali tu izlaze ti ministri, neki sekretari i sa nekim velikim uverenjem nam nešto objašnjavaju. Niko im ništa ne veruje, mislim, s pravom. I onda naravno da gubite interes. I danas je ova hladnoća i štrajk taksista i svi se povukli u kuće. Ali nisu se ljudi zato povukli u kuće. Povukli su se u kuće bez obzira, i tačka.

Čitao sam neki intervju i neka žena sociolog, objašnjava kako reality show Farma ide osam sati dnevno. Ko to gleda, zašto to gleda, sem da se sažali na sve te ljude. Onda joj urednica Pinka kaže – mi komercijalno poslujemo, u pitanju je profit. Onda joj žena psiholog kaže – pa ne možete sve da radite zbog profita, tako biste mogli da pustite i vešanje ljudi, možda bi neko voleo da gleda silovanje. Ali šta vi imate protiv profita? Profit je dobra stvar, to joj odgovara urednica Pinka. Kapitalizam ne funkcioniše na taj način. Ima toga, ali to ima svoje mesto na margini. A ovde se to gleda osam sati. Ja se sad pitam, ta radiodifuzna agencija koja odobrava valjda neki koncept kada daje frekvencije, je l’ ona kontroliše posle da li se taj koncept ostvaruje, da li on nanosi štetu onima koji to gledaju, mladim ljudima, deci. Da počnemo od toga da je to jedno traćenje vremena, a i da je totalno amoralno, nehumano, cinično. Ne znam, šta god pipnete, gde god dokačite nailazite na degeneraciju u ovom društvu.

Ja čak mislim da ne može ni da se priča o nekakvom društvu, jer ovde nikakvo društvo više ne postoji. Sve se gleda kroz perspektivu ličnog interesa i tako ocenjujem da li je nešto pravedno, nepravedno, da li je meni korisno ili mi nije korisno. Pa to je onda džungla.

Svetlana Vuković: U toj Farmi sam videla kako se oni vuku po trpezariji i sad vidite jednog mladog momka kojem se sve rastvara, on sad više ne zna ko je, i u tom stanju uznemirenja počinje da lupa po stolu i da viče – mi smo Srbija.

Srđa Popović: Tačno, i kad vam pominjem radiodifuznu agenciju, rešio sam da pročitam koje su njihove ingerencije. Ja mislim da tu postoje programi koje bi trebalo upozoriti i zatvoriti, jer ne vidim čemu oni služe sem za sticanje profita. Pa dobro, i prostitucija služi za sticanje profita, i prodaja droge služi za sticanje profita. Ako je to ta osnovna vrednost i osnovni cilj u tom društvu, pa onda će to sve tako izgledati. I onda je taj dečko u pravu, da je taj reality show u stvari Srbija, slika Srbije, gde nema milosti za drugoga. Pričali smo o solidarnosti, ne, ne, nema milosti, i još dalje se ide, nad kim god možete neku moć da iskažete vi treba da je demonstrirate, jer to vam pribavlja određeni status u društvu. I tu se vraćam na svoju staru priču o nepostojećim identitetima i o tome da su ovde ljudi uglavnom tela.

Kad pogledate o čemu se priča, šta se reklamira, šta gledate na televiziji: fudbal, džimovi, kozmetika, moda, nasilje, sve interakcije se tiču interakcija tela s telom, ničeg više nema. A naravno da nema, kad ste vi napustili svoje vrednosti i kad nemate nikakav više identitet, izgubili ste jedan ogromni deo svoje ljudskosti, i to onda tako izgleda. Pa pogledajte Borisa Tadića kako se on slika – on se slika kao telo. Uopšte mu nije cilj da nas u nešto uveri, nego raskreči one noge, prekrsti ruke, naduje svoj grudni koš, iI misli – al’ sam lep. Pa, lep je stvarno, ali mi nemamo ništa od toga, nije to u pitanju, nego on valjda ima neku funkciju. Čak i to tako izgleda.

Svetlana Lukić: Od 31. dobijamo novu mrežu sudova. Najduži tekst koji sam pročitala o recimo novoj predsednici, Nati Mesarević, je u Blicu, u rubrici horoskop, kao da se ništa ne dešava, nema ničega na javnom servisu, niko o tome ne govori, ne govore pravnici, ne govore advokati.

Srđa Popović: Ja mislim da je to vrlo ljubazno prema Nati Mesarević, što manje se govori to bolje. Ona ima neverovatnu karijeru, ona je žena koja je 12 godina bila sudija za prekršaje. Čovek koji je 12 godina sudija za prekršaje jasno pokazuje da on nema kvaliteta za neko napredovanje. Kakvo iskustvo je tih 12 godina Nate Mesarević kvalifikovalo nju za, kako ona kaže, prvog čoveka ove grane vlasti. Pa jeste, postoje tri vlasti, izvršna, zakonodavna i sudska, na čijem čelu se nalazi Nata Mesarević, koja po mom iskustvu ili ne zna zakon ili ga ne poštuje. To je moje iskustvo sa suđenjem Nate Mesarević u procesu za ubistvo Zorana Đinđića. Međutim, izgleda da je ona, kada je Kljajević napustio taj proces, u jednom galopu prošla kroz poslednji deo postupka, ne osvrćući se apsolutno ni na šta, gde je bilo očigledno i najjači motiv da to mora da se završi što pre. Kazne cepaju, to će svi da pozdrave i onda je bila u Vrhovnom sudu i otišla je sada za predsednika Kasacionog suda. A taj Vrhovni sud, dok je ona bila u njemu, je donosio katastrofalne presude. Ona je poslala raspis nižim sudovima da ne sude u sporovima u kojima je tužena država, niko to nije ni pomenuo kao neki njen greh. Kao predsednik Vrhovnog suda ona šalje takve skandalozne instrukcije i posle se sve slomilo na ministru koji je to poslao.

Onda ovaj izbor, reizbor, kako god hoćete da ga nazovete, pa koga će oni da dovedu na ta mesta? Pa, kad bi ih sve razrešili i uz najbolju volju, koga bi oni tu doveli? Ko tu nije već ogrezao u toj praksi? A ne vidim gde su im ti kadrovi, odakle, iz kog šešira će da ih izvuku. Iz kog šešira će da izvuku tužioce, koji su navikli da slušaju političke signale. Slušajte, pa devedesete nisu bile davno, to je bilo pre devet godina, svaki tužilac koji ima duže od deset godina radnog staža uprljan je od glave do pete. I ovde se sad zna tačno šta se sve dešavalo i da njima i na pamet im nije padalo da pokrenu bilo kakav postupak. Pa, kako sad, jedino da shvatimo da su, kao Toma Nikolić, doživeli neki preobražaj mistični, pa su sad to neki drugi ljudi. Neprijatno mi je tokom celog razgovora, što kažu klinci, mračim, ali jeste mračno. Ne znam čemu bi služilo da ne vidimo to, da se pravimo da to ne vidimo, pa ćemo nekako polako isplivati, jer to je neka ideja, koju često možete da čujete. Pa, vreme nije akter, ljudi su akteri. Imate rak, pa šta, vremenom će da vam prođe? Pa neće.

Čuo sam primedbe iz LDP-a. Ja ne verujem da bi oni prešli cenzus bez Peščanika i mislim da oni to nekako i znaju. I vi ne razgovarate sa političarima, sem sa nekoliko političara iz LDP-a, vi ste pristrasni, očigledno ste pristrasni. Da li to sad znači da vi nikakvu primedbu ne možete da imate, odnosno ne vi, nego ljudi koji dolaze da govore u emisiji, i da vi treba da ih cenzurišete da bi štitili LDP? Video sam taj tekst Nenada Prokića na sajtu LDP-a i pravo da vam kažem, bio sam zapanjen jednim nedostatkom političkog razmišljanja o elementarnim stvarima. Oni su stranka, oni mogu ako žele da uvode demokratski centralizam po uzoru na Borisa Tadića, koji je bio predmet ismevanja u komunizmu, oni to mogu sa svojim članovima, ali mediju to reći, to je jedan odnos prema javnoj reči, to je jedan odnos prema javnosti. Vrhunac je bio što se taj tekst završava čestitkom Peščaniku što je doveo Tomu Nikolića i Vučića na vlast u Voždovcu. Pa čekajte. Zar vi nemate ništa bolje da razmatrate, recimo neku svoju odgovornost, pa da vidimo šta smo radili, jer to normalna i odgovorna partija radi – mi smo negde nešto pogrešili. Ne.

Ja sam lično glasao za LDP, i na idućim izborima ću glasati za LDP, ali zar ja ne mogu da imam neko mišljenje? Neću o tome ni da govorim, evo, ni sada, šta ja mislim da se pogrešno radilo u toj stranci. Ima stvari koje se tamo pogrešno rade. I ja sam s vama bio po Srbiji i kada čujem te mlade ljude iz LDP-a, pa oni su kritičniji nego bilo ko ko je ikada išta rekao o LDP-u u Peščaniku. Ali je osnovna stvar da se u tom tekstu koji sam ja čitao mediji nekako shvataju, pravo da vam kažem, onako kako ih je Staljin shvatao – to je transmisija valsti i vaša je dužnost da propagirate, ako ste na toj strani, te stavove i da se uzdržite od svake kritike. Tu se odmah vidi razlika između partije i medija, obično se u partiji kaže – što to iznosiš napolje, to je trebalo da se raspravi u organima stranke. Mi koji nismo u organima stranke, mi imamo mogućnost jedino nešto da kažemo u toj javnosti i to dobronamerno, u nameri da tu stvar za koju glasamo popravimo i da popravimo njene izglede. Njima ne pada na pamet da te primedbe koje sam im stavio, ne znam ni koje su to tolike primedbe, uzmu u razmatranje. Ne znam ni koje su to primedbe, bilo je jedanput, dvaput, nekom se omakne.

To je jedna načelna stvar i to je jedan prezir prema svačemu što nije upregnuto u ta kola. I vi vidite sada da smo tu osuđeni svi mi koji nećemo da se učlanimo ni u jednu partiju. Da li bi mi njima pomogli da se učlanimo, ja ne znam, ali to je ipak svačiji individualni izbor. Neki ljudi su sposobniji i voljni da se bave politikom na takav način, neki drugi nisu i ne možete vi to sada njima spočitavati, a najmanje okrivljavati njih za svoje neuspehe. A taj narcizam koji ja vidim je kada Nenad Prokić opisuje tu njihovu borbu – po serpentinama balkanskim, na prvoj krivini nas ostavljaju. Ta metafora je vrlo nesrećna, jer svi pomisle na Čedin motor, o kome bolje da ne pričamo. Ali to je neka herojska borba, a ja taj heroizam nigde ne vidim na delu. Pa oni imaju neku svoju strategiju, možda je mi ne razumemo. To me malo iznenadilo, jer velika je priča o tome kako se utiče na druge medije. Mislio sam da su oni u tome drugačiji, da oni mogu da podnesu da njihov rad bude javan i naročito da razumeju šta je politička stranka, a šta je medij. Medij će iznositi mišljenja tačna, netačna, opravdana, neopravdana, jer se time omogućava ljudima da se služe svojom slobodom izražavanja.

Gledam ovo sad kad je bilo, šta će reći Bramerc. Pa, šta ima da ti kaže Bramerc, ti kao ne znaš? Ne, ne, nama nije važno to što znamo. Došao ovaj Holanđanin, šta će reći ovaj Holanđanin, hoće li EU da ratifikuje onaj Sporazum? Pa, čekaj, ti znaš, najbolje znaš sam. Kao oni đaci što imaju one puškice, pa prepisuju od drugog, ne znaju ništa, ali se nadaju neko svedočanstvo da dobiju, neku potvrdu, da to može da se izmuva nekako. Pa, ako može tako da se dobije kod nas diploma Pravnog fakulteta, pa zar ne možemo i tu potvrdu da dobijemo, to možda može i da se plati. I onda Boris Tadić s vremena na vreme izvali tu stvar koja je postala mantra – mi moramo sarađivati sa Hagom radi nas samih. Sad, to im je neko šapnuo da je to dobro da se kaže. Nikad nam nije objasnio zašto je to dobro radi nas samih, nikad on to neće pipnuti da to kaže, zašto je to dobro. Pa, dobro je da te zločince izlučimo iz sebe, pa koji zločinci – pa, eto, taj Mladić, pa šta je radio taj Mladić.

Mi to moramo da uradimo zbog ulaska u Evropsku uniju, a i radi nas samih. I vidi se da i nama u stvari treba ta potvrda, da dobijemo mi ulaznicu, a kako smo je platili, da li smo je ukrali, da li smo je dobili, da li smo nekog prevarili, nema veze. E, to pritiska ovu zemlju strašno. Nedavno me podsetio Romano Bolkovič, koji je na nekom sajtu objasnio Tuđmanovu popularnost time da je on kao komunistički general i ateista postao ideal katoličke crkve. I nešto konstatuje vrlo tačno – tako je Tuđman poslužio kao model, kao uzor celoj naciji, da vi preko noći možete da postanete nešto drugo, nije važno šta sam bio, ja sam sad nešto drugo. I kad može Tuđman, mogu i ja, može svako. I to je nešto što ovde vrlo često možete da vidite. Ja koji sam bio svedok tih šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, se zapanjim nekad kad izađe neko, pre neki dan, Olivera Vučo, da kaže kako je bila progonjena u komunizmu. Pa, mislim, stvarno se zgranete, ko je sve tu bio progonjen.

Mislim da postoji jedan naslov, mislim da je to knjiga Milete Prodanovića “Pas slomljene kičme”. Milošević, odnosno njegov režim ovim ljudima koji žive ovde u Srbiji slomio je kičmu i oni ne mogu da nastave svoj život iz tog doba koje je prethodilo ratovima, i koje sad svi pamtimo kao neko mnogo bolje doba, zato što su se u međuvremenu desila sva ta čuda. E, sad, ako nećete da priznate da su se desili ti zločini, da se desio taj genocid, kakva je bila uloga Beograda, bez obzira na odluku Suda, kakva je bila ta uloga, ako vi sve to nećete da priznate, ako vi i dalje ste zadržali sve ciljeve koje je on imao, pa ih sad samo sprovodite ne vojnim, nego diplomatskim i pravnim sredstvima, što kaže Jeremić. Onda vi ne možete između ta dva dela svog života nikakav kontakt da napravite. Vama je tu prebijena kičma i vi sad morate sebe ispočetka da izmišljate i izmišljate sebe kako vam je volja. I niko se ne čudi ovom Tomi Nikoliću, kad on odjedanput kaže – niko normalan u Srbiji ne može biti protiv Evrope. Pa čoveče, bre. Ali to je sve postalo zajednički jedan obrazac, prihvaćen obrazac ponašanja da pošto je nastao taj prekid u našem pamćenju, u našoj predstavi samih sebe, koji je prouzrokovan tim devedesetima, više ništa nema nikakvu supstancu. Sve što ljudi rade je stvar nekog izbora, a nije stvar sudbine ovog društva koje sad na neki logičan način mora da uhvati vezu sa svojom istorijom. Tako da je sve odjedanput proizvoljno, sve je moguće.

I sad, naravno, čovek mora tu da pomene i vrednosti. Mi smo izgubili koncept pravde. Ne da mi smo nepravični, ne, ne, mi smo toliko cinični postali, – kakva pravda, to ne postoji nigde, to nikad nije postojalo i nikad neće postojati, to je neka izmišljotina kojom, eto, ovi jači dave nas slabe. Ja nisam čuo odavno da neko za nešto kaže – pa to je nepravedno, jer izgledate kao budala, kao neka naivna budala – o čemu vi pričate. Prosto su samo interesi sad tu, šta pravedno, nepravedno. To je stvarno teška socijalna patologija i to je možda i mnogo važnije od ovoga o čemu smo pričali, o toj paralizi vlasti i o tim uništenim nadama, što nismo prošli kroz taj osnovni proces žaljenja za sve to što su naši predstavnici radili i šta smo i mi radili. Pa, Frojd definiše to žaljenje – odustajanje od onog što je izgubljeno. Pa, evo vam Kosovo kao najbolji primer, to je izgubljeno, ne, ne možemo da odustanemo. Mi ne možemo od toga da odustanemo, jer morali bismo da priznamo svašta i onda bi morali da žalimo što je sve to tako se dogodilo i što smo mi svi u tome učestvovali, pa onda najbolje da to sve stavimo pod tepih. A tako se vrlo teško živi.

Svetlana Lukić: Kad ste rekli da koncept pravde ne postoji, pa mi sada himnu pevamo bogu pravde.

Srđa Popović: Ali to je druga pravda, božanska. Mi ne razgovaramo o ljudskoj pravdi, nama može samo bog da sudi, između nas i boga nikog nema. I bog je milostiv, bog će nešto i oprostiti, na to mi računamo. Možda ga i nema, što bi bilo najbolje.

Svetlana Vuković: A ta potvrda koju hoćemo da dobijemo. Mi se u stvari sada borimo za ulazak u EU radi sebe samih, da bi dobili potvrdu, konačni dokaz da Mladić i Srebrenica nisu postojali. Da kažemo, evo, sad smo dobili potvrdu, mi smo evropski narod, a evropski narodi ne rade ružne stvari, toga nije ni bilo.

Srđa Popović: Oni nama i daju poneku potvrdu nadajući se da će nas ohrabriti, jer su to ljudi političari i misle da to ima smisla. Kao što su Koštunici odmah dali neku nagradu u Vašingtonu, čim je došao na vlast misleći da će ga to obavezivati, pa evo, vidiš kako ja tebe lepo tretiram, pa hajde i ti mene. A ne, mi sve što dobijemo samo strpamo u džep, ni hvala ne kažemo, jer to nama u stvari pripada, a mi ne damo nikom ništa.

A za to vreme ćemo prevrnuti nebo i zemlju da nađemo Mladića, pa kad oni vide da smo mi te natčovečanske napore učinili, pa stvarno tu ništa ne možemo, oni će to progutati. Neće progutati i biće jedan veliki bluz oko toga na kraju. Ovi naši računaju, sada ćemo da uvedemo novi zakon o saobraćaju, pa će on da se primenjuje mesec dana, a posle se više nikad neće primenjivati. Pa ne, društvo ne funkcioniše na taj način, oni uzmu svoj kalendar i samo upisuju te rokove da te pitaju opet, ti kažeš – ništa, pa dobro, pitaću te opet, i tako beskrajno. To su činovnici, briga njih. I teško je nama i pomoći zato što se naša osnovna taktika u odnosima s njima sastojala za poslednjih 20 godina kao u kafani, neko počne da lupa, oni ga zaustave, on viče – ja sam lud, ja sam lud, i naravno, svako ga se boji, jer on glumi to ludilo, nije on ništa lud, nego on glumi to ludilo. Prilagodite mi se svi, ali ja ne znam šta radim, i mi tako se otprilike ponašamo, s tim što tu stvarno te emocije neće raditi, nego će raditi racio neki, neka birokratska procedura koju mi preziremo i mislimo da nešto može tu da se izmuva.

Svetlana Lukić: Meni je osećaj nemoći veći nego ikad.

Srđa Popović: Tu ima opšti i manje opšti razlog za to. Opšti razlog je ono što smo pričali, da je ta vlast nemoćna, jer je stvarno nemoćna, ona je na mišiće napravljena. A druga je stvar što budući takva nemoćna, ja tako razumem ova poslednja istupanja Borisa Tadića, gde je govorio o centralizaciji partije, onda se tu pokušava disciplinovanjem da se ova strana ojača. Onda dođe Nenad Prokić i grdi nas da mi koji govorimo u Peščaniku nismo onako uporni i verni kao radikali. Pa to je najgore što se kaže uvek za te radikale, pa to njihovo biračko telo ih sledi slepo, to su ljudi koji traže mišljenje od Tome Nikolića i kad on promeni mišljenje, oni svi promene mišljenje. Pa, nećete to valjda? Ne, ne, baš to hoćemo, a glavni zagovornik toga učvršćivanja vlasti disciplinovanjem, postao je Boris Tadić. Kad on kaže kako on ministrima daje još jednu šansu, a nema apsolutno nikakve ingerencije, kakvu šansu. Šta će biti ako oni propuste tu šansu, šta će on onda, kako će on njih to disciplinovati? Pa neka nam objasni. A onda isto to će uraditi u partiji, pa će onda iz njegovog kabineta da dođu instrukcije šta treba da se govori, a šta ne treba da se govori. To je jedna putinizacija Srbije.

Svetlana Lukić: On misli, i ne samo on, da je moguća i putinizacija Srbije, a i pomeranje ka EU, da te dve stvari uopšte nisu u koliziji.

Srđa Popović: Mislim da je to stvarno već onaj cinizam – narod je stoka, oni traže neki autoritet da im se stavi na čelo, neki gazda, domaćin da tu zavede neki red. Jedino što mislim da je to pogrešna kalkulacija, jer niti nas Evropa hoće u takvom stanju, niti, što bi kazao Boris Tadić, je to dobro za nas. Pa mi ovde moramo da se menjamo, a ne vidim da čak se ni takva propaganda vodi, da se bar vodi takva propaganda. Nju je vodio Đinđić – ne, morate da se promenite. I vraćam se opet na svog bivšeg prijatelja Miću Danojlića, koji onako indignirano uzvikuje – hoće da nam promene čip. Pa da, pa ne valja čip, pa šta ti je to toliki problem, ako ne možeš da naučiš ništa, pa loše ti se piše. Ne, mi ćemo sa ovim istim čipom koji nas je doveo do ovde da guramo i dalje, jer smo mi ponosni.

Svetlana Vuković: Sa ovim gripom, prvo je bila paranoja.

Srđa Popović: Ljudi ovde vole strah.

Svetlana Vuković: Sve su faze prošli, iscrpli su sva zadovoljstva oko tog gripa, jer ovde je sve tlapnja, pa je i grip u stvari tlapnja, kao izmišljaju ovi, kakav grip. Onda su na kraju došli do toga – neću onu vakcinu da uzmem od njih. A ovi na to viču – ali daćemo vam džabe.

Srđa Popović: A to je tek sumnjivo!

Svetlana Vuković: Postalo je iracionalno. Jedan taksista mi je rekao – gospođo, od njih ništa.

Svetlana Lukić: Duško Kovačevič kaže – kad bi se uveo referendum da li ste za to da se uvede u Srbiju kuga, na glasanju bi bilo pola-pola. Vaše mišljenje je da treba, a moje je da ne treba.

U prvom delu emisije govorio je advokat Srđa Popović, a sada slušate Žarka Puhovskog. Gospodin Puhovski je filozof po obrazovanju, ali ga znamo kao dugogodišnjeg predsednika hrvatskog Helsinškog odbora. Sa njim je razgovarao u Zagrebu Ivan Kuzminović, i na početku intervjua pričali su o onome što sledi u Hrvatskoj sledeće nedelje, a to su predsednički izbori, koji ovde nikoga ne zanimaju, sem kada u predizbornoj kampanji, na kvazi kvizu na Hrvatskoj televiziji o opštem obrazovanju kandidata, Andrija Hebrang nije znao da navede ime predsednika Vlade Republike Srbije. To mu nije zameriti, jer to ne zna ni tri četvrtine građana Srbije. Žarko Puhovski.

Žarko Puhovski: Situacija je u Hrvatskoj, po mojem sudu takva, da se u javnosti pojavio radikalni animozitet spram same institucije političkih stranaka. Stranke se, a pogotovo njihova vođstva, smatraju naprosto lopovima. Zbog toga se dio političara i stranaka radije kandidirao u nestranačkoj verziji. Primerice, Bandić je istupio iz SDP-a, Primorac i Vidošević iz HDZ-a. Imamo dva jaka kandidata dvije najjače stranke, to su Josipović i Hebrang, imamo jaku kandidatkinju slabe stranke, to je Vesna Pusić. Nasuprot većine interpretatora, moje uverenje je da su ovi izbori važni ne toliko po samom ishodu, nego upravo po ovomu osvještavanju zajednice o tomu da ne želi nešto što sama sebi ne smije priznati da ne želi, naime, višestranački model. Postoji nekoliko varijanti i u ovom trenutku se čini najvjerojatnije da bi se u drugom krugu pojavili Josipović kao kandidat SDP-a i Bandić kao nestranački kandidat. Prvi problem će nastat kada 27. prosinca postane jasno da Hebrang nije ušao u drugi krug. Rijetko se gdje u Evropi događa da predstavnik najjače stranke, HDZ, ne uđe u drugi krug. To bi bio veoma težak neuspjeh. Upravo i Bandića kandidatura u tom pogledu je bitna, jer Bandić svojom samom kandidaturom ozbiljno ugrožava unutrašnju stranačku strukturu SDP-a. Ukoliko se taj scenario ostvari, biće obadvije velike stranke znatno oslabljene.

Ono što je veoma često zaboravljeno u raspravi jeste da se od predsjednika u osnovi ne očekuje program, jer predsjednik nema takve ovlasti da mjenja društvenu strukturu, društvene običaje, institucije i tako dalje. Dakle predsjednik bi trebalo bit neko ko djeluje kao nogometni sudac, ko je nevidljiv kad je sve u redu. A kad je frka, da tako kažemo, on reagira jasno i odlučno, jer ima takvu neku vrst moralnog autoriteta. Hebrang je kandidat najjače stranke, to su skupine koje su vezane uz zavičajnost, uz osobna prijateljstva, uz vremena koji su jedni s drugima proveli u zatvoru i tako dalje ili neke mlađe ljude koji naprosto hijerarhijski bi se htjeli kao karijeristi probiti i potpuno je nepromično kakvi su sve unutrašnji odnosi u HDZ-u, jer se njima niko ne bavi već godinama.

Sanader se bavi drugim stvarima. Opet da dodam u zagradi, razmah korupcije zadnjih godina, to svi zaboravljaju u Hrvatskoj, je cjena koju je Sanader, pa onda sa njim Hrvatska platila zato da HDZ prestane biti tvrdo nacionalistička stranka. Ona stranka koja je urlala po ulicama – dajte nam generala Norca, ne damo generale u Hag i tako dalje, bila je potkupljena i to je Sanader sustavno organizovao. I zbog toga su svjetonazorska pitanja HDZ-a pala u drugi plan. Zbog toga Hebrang zna samo jednu stvar, da značajan dio HDZ-a nije uz njega i da on ne može znati gdje, kada, ko i po kojim osnovama će biti uz njega, i to njemu jako slabi poziciju.

Ostaje Vesna Pusić, po mojem subjektivnom sudu daleko najbolja kandidatkinja, čija su ograničenja, prvo to da ima izrazito slabu stranku, drugo da ju značajan dio hrvatske javnosti doživljava negativno, ne toliko iz političkih razloga, čega isto ima. Ona je jedina rekla u Saboru da je Hrvatska agresivno intervenirala u Bosni i Hercegovini, što joj se ne zaboravlja, i tako dalje – koliko zato što je se doživljava kao neko ko profesorski podučava u razgovorima druge ljude. I to nju zna uhvatiti. Ona je u ovoj zadnjoj diskusiji kandidata na televiziji u jednom trenutku rekla – dečki dajte se smiriti, idemo razgovarat ozbiljno.

Imamo situaciju da se u Vršcu, prošlog ljeta sam to vidio, nalaze gastarbajteri iz Rumunjske. Do sada je uvek Evropa uvozila gastarbajtere, sada odjedanput izvozi gastarbajtere, jer je ta Evropska unija postala u tom pogledu potpuno neprincipijelna. I Hrvatska se, tu se sada na to vraćam, našla u situaciji da je izgubila najveći smisao integracijskih priprema koje se sastoje u jednoj vrsti pedagogijske prinude. Dakle, ako hoćeš to i to, moraš ispunit domaću zadaću. Zašto? Zato što je to uvjet za funkcioniranje u toj zajednici. Vi sad vidite da to nije. Imate primer dvije države koje su unutra i koje ni na koji način to ne mogu zaslužiti, imate unutra baltičke države čiji su zakoni o pravima manjina daleko lošiji od hrvatskih i imate paradoks Cipra, koji je dublje i duže podjeljen od Bosne i Hercegovine. A stalno kažemo Bosna i Hercegovina tako podjeljena ne može ući u Evropsku uniju. Imate kandidatkinju Tursku, koja okupira dio teritorije članice Evropske unije za koju je kandidat. Dakle, ulazak u Evropsku uniju postao je izvanjska disciplinska mjera i mi se na tipično balkanski način okrećemo izvrdavanju, sa moralnim opravdanjem da se profesor ili profesorica, Evropska unija, osramotila i da više nemamo osjećaj moralne obveze. Istovremeno, nemamo drugu mogućnost. Alternativa glasi, ili ući u Evropsku uniju ili radikalno stagnirati, jer mi nismo Švicarska, pa ni Norveška, mi ne možemo izdržati taj način života.

U Hrvatskoj se često puta pojavljuje, kao najgora kletva, da se nas politički šikanira, obično se tu pojavljuju Englezi u tim teorijama zavere, kao naši glavni neprijatelji. E da bi se postiglo to da uđemo u Evropsku uniju skupa sa Srbima, što se smatra najvećom sramotom koja je moguća. Prije svega zato što nacionalisti među Hrvatima koji bi htjeli u Evropsku uniju, imaju u nesvjesnoj razini nekakvu želju da barem nekoliko godina granica na Batrovcima, Bajakovu bude granica Evropske unije, pa da možemo maltretirati Srpkinje, Srbe kad ulaze, reći znate, to je po nalogu Brisla, nije zbog naše volje, kao što su nama to činili Slovenci.

Sad se stvar poremetila, svi govore o euroskepticima, koji su protiv ulaska. A u stvari, imamo eurofile, dakle one koji su zaljubljeni u Evropsku uniju, koji to svakako žele, imamo eurofobe koji se boje, i imamo jedine razumne ljude, po mom sudu, to su euroskeptici koji kao kod svakog javnog posla dvoje o tomu je li to dobro ili nije. Biti euroskeptikom dakle, ne znači biti protiv Evropske unije, nego znači biti svjestan svih njezinih ograničenja. Od demokratskog deficita njenih institucija, do nečega što imate danas u Saboru, kad se hrvatski sindikati čudom čude kako Vlada predlaže Zakon o radu koji smanjuje radnička prava, istovremeno se pozivajući na to da ga je prihvatila evropska komisija. Valjda oni ne misle da je Evropska unija socijalistička unija evropskih država. Ona je unija koja je, ne isključivo, ali u znatnoj mjeri, unija krupnog kapitala, jer to su njezina ograničenja.

Međutim, uza sva ta ograničenja kojih treba bit svjestan, to je jedini put. U ovoj situaciji međutim, taj će put biti obavljen najtraljavije što je moguće, a da ne dobijemo packu od profesora, sa svim mogućim sabotažama, švercanjima i tako dalje i zna se, sada je to postalo jasno, da će nakon nekog vremena, ja računam za godinu, dvije, svi u Evropskoj uniji reći – pa dajte, dosta, pustite te Hrvate, šta bilo da bilo, da se više ne gnjavimo. Tako će Hrvatska ući, pa će onda tako Srbija i Crna Gora ući, kao dva oka u istoj glavi, da se vratimo na staru sliku, pa će onda svi ući, osim Bosne i Hercegovine i Albanije, s kojima će imati posla naredne generacije.

Kosovo bi bilo relativno brzi kandidat, jer je malo – kada bi se postigli nekakvi odnosi jasni sa Srbijom. Niko se ne usudi raspravljati o nekoj vrsti komasacije, raspodjeli teritorija, to zvuči grozno, ali to jest neka vrst istine. Da ispričam kratko anegdotu, prije 15 dana sam imao teški incident na granici, to zapravo nije granica, iz Kosova u Srbiju, pa su me pritvorili na ulasku u Srbiju, jer sam se ilegalno našao na teritoriji Srbije, jer sam ja u Prištinu došao avionom. Aviona za natrag nije bilo jer su ga ukinuli, pa sam išao preko Srbije autom gospodina Verana Matića i onda su me pritvorili, tvrdeći da ja se nelegalno nalazim na području Srbije, jer nisam imao vizu da sam ušao u Srbiju, nego sam imao žig nelegalne tvorevine. I onda imate jednu paradoksnu stvar. Imate sa jedne strane kosovsku granicu, a sa srpske strane je blokada. Dok sam čekao vidio sam u jednoj prostoriji carinike koji se presvlače u policijske uniforme, jer tamo ne sme biti carinik budući da nema granice. To će se morati prekinuti.

Moj stav je uvek bio jasan, ja sam uvjeren da je neovisnost Kosova protivna međunarodnom pravu, ali između međunarodnog prava i 98 posto stanovništva, ja znam koja je moja opcija. Opet u zagradi dodajem, prije 40 godina je tadašnja Zapadna Njemačka prekinula diplomatske odnose sa državama koje su imale odnose sa Istočnom Njemačkom, uključujući i Jugoslaviju. I velika, jaka Zapadna Njemačka je kiksala sa tom politikom. Nema šanse da Srbija tu politiku provede. Uvjeren sam da međunarodni sud tu ne može puno pomoći, jer taman ma kakvu presudu donio, to su fakti, to su činjenične stvari. Paradoks je u tomu da je Srbija danas realno jedina evropska država koja ne zna gdje su joj granice. Ovih sam dana bio u Beogradu, pa sam pored ostaloga bio u prilici gledat na televiziji nekoliko sati prenosa rasprave o Statutu Vojvodine, gdje se pokazalo jedno paradoksalno stanje u kojem se preljeva frustracija zbog Kosova na Vojvodinu, koja je u bitnome druga situacija. Jer ono što svi zaboravljaju, Srbe i Hrvate su civilizirali pretežito Srbi, manji dio Hrvati, iz Vojvodine. Kod nas danas piše u službenoj povjesti Hrvatskog narodnog kazališta, da je prva predstava na narodnom jeziku u Zagrebu održana tako da su je držali glumci iz Novog Sada. Nekada se reklo na našem jeziku, sada se kaže na narodnom, dakle, nije bio ni mađarski ni njemački. Oni su dolazili u Zagreb i Beograd i civilizirali te ljude. To je jedna sasvim druga pozicija od one koja je bila na Kosovu, što ne znači da su prava veća ili manja. Na neki način, Srbija će to morati progutati. Srbija još manje nego Hrvatska može živjeti bez Evropske unije, a pogotovo ako Hrvatska uđe u Evropsku uniju. Jer Hrvatska onda zaista stišće Srbiju u sendvič. Imate Hrvatska, Mađarska, Bugarska, Rumunjska, ostaje vam dakle, kud izlaz? Kosovo i Bosna.

Ja mislim da je od svih institucija u Srbiji danas najslabija točka Ministarstvo vanjskih poslova, zbog jednog čovjeka koji je previše ambiciozan za svoje sposobnosti i koji obavlja funkciju koju nigdje na svjetu ne obavlja ministar vanjskih poslova. Svaka vlada ima ministra koji je zadužen za sukobe, ali to nikada i nigdje nije ministar vanjskih poslova. Dakle, glavna svađalica u vladi ne može biti, po mom sudu, ministar vanjskih poslova. Koji se svađa, ne samo sa susjedima, ne samo sa predstavnicima velikih sila, pokušajte potiho razgovarati sa nekoliko ambasadora u Beogradu, pa će vam to reći. Nego se svađa sa svojim kolegama u Ministarstvu, provodi svoja kadrovska rešenja i dovodi Srbiju u situaciju da predsjednik države mora popravljati greške koje je napravio njegov ministar vanjskih poslova.

Mi smo u Hrvatskoj imali sedam godina situaciju jednog ministra vanjskih poslova koji je u tim uvjetima dobro funkcionirao, gospodina Granića, koji je hodao okolo i stalno govorio – znate, predsjednik to baš nije tako mislio. To je funkcija ministra vanjskih poslova. Dakle, da bude neka vrst amortizera jakih rječi predsjednika države u ovoj funkciji kako je imao Tuđman, dakle jakog predsjednika, ali ne obrnuto. I to mi se čini velikom poteškoćom u kojoj se Srbija našla.

Ivan Kuzminović: Ali moram da vas prekinem, sva istraživanja javnog mnjenja ukazuju da to radi posao. Da je Vuk Jeremić trenutno najpopularniji političar u Srbiji.

Žarko Puhovski: Ponavljam opet. Ministar koji je zadužen za svađanje može biti najpopularniji, ali neka bude ministar, ako hoćete, zdravstva ili bilo čega. U Njemačkoj su imali Šilera, kao ministra u davnoj jednoj kršćansko-demokratskoj vladi, koji je bio ministar privrede i zvan je bio Svađalica. Imali ste Helmuta Šmita u socijal-demokratskoj vladi Vili Branta, koga su zvali Gubica. Čovjek koji je baš bio tu da ljudima kaže ružne i teške stvari. Ali to nikada i nigdje nije ministar vanjskih poslova. Ne radi se o tomu da je on kao političar nesposoban, ali ne sme biti ministar vanjskih poslova. I kada dođete u državu sa kojom nemate naročito dobre odnose, klasično pravilo glasi, od privatnih odnosa, do diplomatskih. Što smo u lošijim odnosima, to sam pristojniji sa vama. Kada su odnosi loši, nema zaoštravanja nego se onda ministar vanjskih poslova pojavljuje kao netko tko će progutati neugodne stvari u interesu zemlje i ponašati se pristojno tamo gdje mu se gadi. To ovaj čovjek ne radi.

A sad, opća slika. Ja sam zadnjih petnaestak godina prosečno pet puta godišnje u Srbiji, mogao sam relativno dobro gledati kako stoje stvari. Meni se čini da je glavni problem sa kojim će se Srbija susresti kod evropskog integriranja kancerozna tvorba koja se zove Beograd. Beograd je pojeo Srbiju. Kada odete 100 kilometara jugoistočno od Beograda, vi ste dalje od Beograda nego što je Beograd daleko od Njujorka. Bio sam prije dvije godine u situaciji da me zaustavi policija na putu prema Bugarskoj, jer sam navodno prebrzo vozio i odveli su me u policijsku stanicu u, to se zove, Brza Palanka. I tamo su još imali one stare Remington mašine na dva kata, po kojima su s dva prsta lupali, doslovce je sa stropa curila voda od kiše. Imali su dva ili tri stojadina dvadesetak godina stara, svi su bili raskopčani, svi su ostavili remene sa pištoljima na naslonima stolica, koje sam ja mogao uzeti da mi je bilo do sukoba. I to je doslovce izgledalo kao žandarmerijska stanica koju opisuje Branislav Nušić. To je 250 kilometara od Beograda. A da ne govorim stvari koje se događaju sad u Boru. Vi imate deset posto Srbije bez vode ne znam koliko dana, a to u novinama dobije tri retka na šestoj stranici. I to su stvari koje pokazuju da ti ljudi dobivaju jasnu poruku – vi na niste važni. I u Hrvatskoj je teško to što je Zagreb posisao dobar dio Hrvatske. Međutim, u Hrvatskoj imamo dvije prednosti. Imamo autoputeve koji su povezali i olakšali kontakt, tako da ljudi ne moraju se preseljavati i drugo, imamo ovu dalmatinsku, istarsku tradiciju urbanu, koja se opire tome. U Srbiji je problem u tomu što se Niš ne može subjektivirati kao urbana celina. On ne može igrati funkciju broja dva, kao što je Split spram Zagreba bio u opreci.

Dakle, po mom sudu, najveći problem jest kancerozno narastanje Beograda, ne samo po broju stanovnika, to je posebno pitanje, nego po tomu što se sve nalazi u Beogradu. Drugo, što se dio istočne Srbije potpuno proletarizirao, kao što se događalo nekad sa djelovima Velike Britanije u šezdesetim godinama, koji su bili potpuno proletarizirani, i što se komunikacije i dalje drže u katastrofalnom stanju. Srbija je, koliko znam, barem dva puta dobila novce za izgradnju auto puta do makedonske granice i do bugarske granice, nešto manje i za Olimpijadu, a još uvjek imate Grdeličku klisuru gdje su prošle godine malo ošminkali puteve, ali to nije to.

Da se o vlakovima ili vozovima uopće ne govori, zaista morate imati veliku hrabrost ući u to. Da se ne govori o tomu da je Srbija još jedina evropska država u kojoj se još uvjek u javnim autobusima puši u međugradskom prometu i to se smatra pravom šofera. Beograd može sutra ući u Evropsku uniju i naravno, Vojvodina dobrim djelom može ući u Evropsku uniju. Šta je onda sa onim što se zvalo uža Srbija? To je onda nešto što je potpuno stavljeno na milost i nemilost ne znam koga.

To je formula koju je davno, prije 80 godina, formulirao jedan Srbo-Hrvat u punom smislu reči koji se zvao Micić, sa svojim konceptom barbarogenija – jest da smo ovakvi, onakvi, ali mi nismo sluge Evrope, mi ne oponašamo Evropu, mi smo autohtoni. I u toj autohtonosti ima zaista divnih karakteristika, vi ćete svaki petak sada u ovo doba vidjeti 20-30 kombija sa petnaestak ljudi koji jure iz Ljubljane, iz Zagreba, na ludi vikend u Beograd. To je postala velika šminka među mladim japijima, koji se tamo odlaze raspojasati, ne toliko što je jeftinije, više nije ni jeftinije, nego zato što postoji taj koncept – ti Srbi imaju srca. Ciganskog naravno, dakle tu je romska muzika i tako dalje i tu ima nekakvih posebnih kvaliteta, ali istovremeno ne šteti da imate papire u javnim wc-ima.

A političke elite se ne usuđuju ponašati državnički i sučeliti se sa nekim aspektima obljubljenosti domaćeg primitivizma. To se odnosi i na Hrvatsku, u znatno manjoj mjeri, ali veoma radikalno na Bosnu i Hercegovinu, gdje imate ta tri primitivizma, gdje svaki svoj primitivizam voli. U Prištini je to dovedeno do paroksizma, Priština je grad kojem ne možete 20 metara ni po jednoj ulici proći u ravnoj crti, nego morate se provlačiti između automobila koji ulaze u kuće, ljudi na šankove u bar dolaze automobilima. Nešto potpuno nepojmljivo, na žalost je to danas, ja sam im to otvoreno rekao, najružniji glavni grad Evrope, ako je glavni grad.

A ljudi zbog toga nisu dovoljno nezadovoljni. Dva kilometra od štrafte imate seoske kućice po Beogradu, koje izgledaju kao da su opasne po život. Zadovoljstvo time, koje je za Balkan karakteristično, je najslabije u Albaniji. Tamo su uspjeli postići, meni nije sasvim jasno kako, jasno, svjesno nezadovoljstvo sa tradicijom tog balkanskog načina života, ali je cjena ulizištvo spram Amerikanaca i Evropske unije, kako nigdje drugdje ne postoji. Na Kosovu je ono puno razumljivije nego u Tirani, jer oni imaju razloga da otkrivaju spomenik Bila Klintona, pa makar im se onda on i rugao. Na koncu, Hrvati su imali ne znam koliko barova koji su se zvali Genšer, pjevali su pjesmu Danke Dojčland i tako dalje. Po čemu bi Albanci sa Kosova bili bolji od Hrvata u tom pogledu? Dakle, oni tu cijenu moraju plaćati. To je ta stabilnost koja se meni čini nedopustivom, nazadnom, pogrešnom. To je i stabilnost etničkih podela. Ono što je se danas pokazalo ne usputnim efektom, nego temeljnom svrhom postjugoslavenskih ratova, bilo je etničko čišćenje. I na čitavom teritoriju bivše Jugoslavije, tih 255 tisuća 804 kvadratna kilometra, ostalo je samo jedno multietničko, multinacionalno područje, a to je Vojvodina. Sva su druga jasno dijeljena, ili po državama ili unutar države. Hrvatska je imala 76 posto etničkih Hrvata 1991, sada ima nešto preko 90 posto etničkih Hrvata. Ostala je samo Vojvodina. I na nju je sada veliki pritisak. Stabilnost je prihvaćena kao stabilnost naših granica, to se sada pokazalo u sukobu Hrvatske i Slovenije, najedanput su Slovenci postali veći neprijatelji od Srba, sa kojima, što god govorili, je bio rat! Sa Slovencima nije bilo rata, ali sad svi vole Srbe, ne vole Slovence, a da vam je neko prije pet godina rekao da će Hrvatska ući za člana Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija uz saglasnost Srbije, uz glas protiv Slovenije, poslali bi vas u ludnicu. A sada se to pokazalo činjenicom. Jer se stabilnost granica, etnički čišćenih područja, nastavljajući na ovu stabilnost loše tradicije koju nitko kritički ne doživljava, pokazuje kao temeljno ograničavajući element. Ja sam izbrbljao svoje.

Svetlana Lukić: Ja nisam odgovorna za ovu muziku, za ovo kinesko mučenje, Svetlana je kriva za to. A vi ćete u nastavku Peščanika slušati istoričarku Branku Prpu. I u ovoj emisiji smo govorili o tome, a mogli ste i da čitate da je ona, dakle, smenjena sa mesta direktorke Istorijskog arhiva grada Beograda. Smenjena je u partijskoj nagodbi između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Gospođa Branka Prpa.

Branka Prpa: Jedan moj prijatelj je rekao da je Josip Broz od stručnjaka pokušavao da stvori svoje pristaše. A da se ova vlast koncepcijski razlikuje po tome što od svojih pristaša pokušava da napravi stručnjake. Potpuno je logično da se to radi na mestima koja su zapravo politička funkcija, ali kada se to radi na ekspertskim mestima, dakle mestima koja jasno traže u svom opisu, u svojoj definiciji stručnjaka iz te oblasti i vi onda na ta mesta dovodite ljude koji nikada u životu ni na koji način u tu oblast nisu kročili. Onda se zapravo pitate, kakvu državu mi stvaramo? Na ta mesta se postavljaju žene, švalerke, kumovi, prijatelji sa žurki, slavskih žurki, gimnazijski, kakve god hoćete ili prosto ljudi iz vaše partije sa potpuno drugim kvalifikacijama. Šta zapravo stvarate? Stvarate diletantsku državu. Ne postoji veća opasnost za državu od diletanata na važnim mestima. Ali oni ljudi misle da vladaju. Time što vladaju, preuzimaju jedan deo feudalnog mentaliteta, pa kaže, evo ga, to je sada moj feud. Sada ću ja taj feud da izdelkam čaušima, vitezovima, za zasluge ove, za zasluge one i tu će svako da dobije jedno svoje parče. To je zapravo kompletna privatizacija države. E sada, tu su oni lepo stvorili partijsku državu i onda se tu trguje. Tu su cele koalicije dane, nedelje i mesece, tako sam obaveštena, o mojoj glavi raspravljale. Ona se kotrljala po stolu ko glavica kupusa, malo ovamo, malo tamo.

To je jedna koncepcija koja je nerazumna. Država i društvo su suviše složeni da bi ti tako olako dovodio nekompetentne ljude na kompetentna mesta. Znate, neko ko dođe iz jedne oblasti stote, kako ga nije strah. Prosto mene da neko postavi za direktora kliničkog centra, ja bih umrla od straha. Ja bih rekla, ljudi ja to ne znam. Kao što i ne znam. Ali ljudi sa takvom lakoćom prihvataju da upravljaju celim sistemima. Pa evo, moje iskustvo ovih svih godina sa državnom upravom je bilo sledeće. Prošla sam četiri ministra kulture i četiri administracije. I sada ti taman jednu ekipu naučiš šta je to oblast zaštite kulturnih dobara, padne vlada, evo nove ekipe. Sada i ove uči iznova i tako četiri puta. E sada vi možete da zamislite koja je to vrsta haosa. Gde vi ljudima crtate, jer oni nemaju pojma o čemu vi uopšte govorite, pokušavajući da im objasnite, kada nešto tražite od njih šta vi u stvari tražite. A kako da vas servisiraju kada ne znaju o čemu vi govorite. I u tom sveopštem ludilu, sa svakom smenom vlasti sve je gore i gore. Recimo ranije, baš i nisu tako direktno išli na trgovinu. Malo bi to nešto i uvili. Sada više ne skrivaju. E to je po meni neka poslednja faza, koja na nivou političkih elita stvara jednu vrstu ideje kod naroda, o čemu je još govorio Konstantinović 1927.godine, profesor Pravnog fakulteta, inače otac Radeta Konstantinovića – za svaku vlast u našoj državi, to je bila tada Kraljevina SHS, narod doživljava kao vis major, kao elementarnu nepogodu. E tako i mi.

To tako dođe. Jedna smena, pa dođe druga, pa onda kažeš falim ti se bože, makar znam da su prolazni. I tu ideja prolaznosti najbolje funkcioniše. Tako da taj vis major ti trpiš, ali ono što je rezultat svega je da se više ne reaguje. Zato što smo ponovo u nihilizmu, u beznađu. Zato što smo ponovo izgubili nadu. Dakle sva ona energija koja je stvorena jednom velikom pobunom, koja je krenula da se artikuliše u jednom pravcu, koja ponajbolje prati onu evropsku metaforu o ideji progresa, kada si verovao da imaš svetionike i izvidnike, sada je sve to potpuno izgubljeno i ponovo se vraćaš na onaj koncept života koji smo imali pod Miloševićem, a to je danas ću preživeti, a sutra ću da vidim. E to je nihilizam, i to se pretvara u onom hegelijanskom smislu u lošu beskonačnost. To traje već 20 godina. I to neprestano laganje, neprestano vređanje naše inteligencije. Znate, ljudi imaju tu vrstu indignacije, znači prosto ti se gadi više o tome i da govoriš.

Ja sam čak sigurna da u dobrih 60 posto slučajeva greške koje naprave nisu namerne ni svesne, u smislu manipulacija određenim pravilima. Jer prosto pojma nemaju o tome. Pa slušajte, ovo poslednje u šta su ušli, u reviziju istorije, u to je ušla državna vlast i pritom arbitrira u jednoj oblasti kao istoričar opšte prakse. U sve se razumeju ti ljudi. Odjednom smatraju da te rezultate ne trebaju nigde da proveravaju. Znate, u nauci kao što istorijska nauka svaki rezultat se proverava u akademskoj zajednici, svaki. Da bi postao naučno relevantan, jer je uvek skepsa ključna stvar koja motiviše akademsku zajednicu da raspravlja o nekim svetim suštinama, jer nauka neprestano osporava svete suštine. Sada vi dođete u situaciju da nema osporavanja.

Sudovi sada fino presuđuju, pa kažu – e ovaj nije ratni zločinac i tačka. I sada dođem kao istoričar i napišem knjigu o dotičnoj osobi sa istorijskom faktografijom kojom ilustrujem naredbe i zločine koje je počinio i zaključim tu svoju knjigu sa rečenicom da je čovek počinio ratne zločine. Šta će sada da sud radi prema meni? Hoće li da podnese krivičnu prijavu protiv mene, hoće li da me tuži familija da im vređam pripadnika familije, jer taj pripadnik familije je rehabilitovan, pa kaže, nije ratni zločinac. Evo vidite, ja kao istoričar tvrdim da čovek jeste ratni zločinac. Na osnovu činjenica. Da li će sud sada prema meni, kao naučniku, da primeni sankciju, jer je sud presudio šta je istina, a ne jedna nauka.

I država je do grla u tom biznisu političke arbitraže u oblasti istorije. Znači to je diletantizam koji je istovremeno spojen sa voljom za moć, pa onda političkim voluntarizmom – hoće mi se i može mi se. A to – može mi se – ti daje funkcija na kojoj jesi. A ti misliš da si na toj funkciji dobio božanske atribute. Ti si bolji, lepši, pametniji i veći si znalac u svakoj oblasti od svakog stručnjaka, jer ti ta pozicija daje tu vrstu moći ili ideje u tvom košmaru koji imaš u glavi, da si poseban. E pa nisi.

Hajde, recite mi koja je politička orijentacija ove države. Vi biste mogli da kažete jednu floskulu: proevropska politika. Fino. A onda unutar te floskule koja se zove proevropska politika usegmentirajte šta je to u praksi, da ćete videti da to ima veze najviše sa onim što je Konstantinović sin opisao u Filozofiji palanke.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana je sudskom odlukom rehabilitovan Dragiša Vasić. Imamo tu komisiju za ispitivanje zločina koje su počinili partizani ’44. i ’45.godine. Naravno, to nije sporno, partizani jesu činili zločine.

Branka Prpa: Nisu. Hajde zovite nekog iz Velike Britanije i kažite mu, da li je Velika Britanija činila zločine time što je bombardovala nemačke gradove? Pitajte ih. To sam ja rekla i nekim stranim dopisnicima koji su došli da me pitaju šta mislim o Kočevskom rogu. U Kočevskom rogu su ubijeni pripadnici plave divizije, nemačkih i ustaških trupa. Da li ste, rekoh, došli ovde da revidirate istoriju Drugog svetskog rata, na primeru jugoslovenskih partizana. Pa gospodo, vi imate sebe kao temu onoliko, pa se bavite sobom. Ne može se revizija Drugog svetskog rata u pozicijama krvnik i žrtva redefinisati na primeru jugoslovenskih partizana. Tu je odnos jasan. Kao i u Evropi. Jedna strana, druga strana i u sredini su samo leševi. Nema sredine, nema. To je bio takav događaj u istoriji ljudskog roda da nije bilo kompromisa. Tu se brani pitanje čovka. O čemu ti ljudi pričaju? O Drugom svetskom ratu? Oni su na nivou retorike sa raznih žurki, gde možeš da se nalupetaš na tu temu koliko ti duša hoće. I rasprava postaje sve žešća i žešća, kako stižu nova pića.

Drugi svetski rat je ozbiljno pitanje. Drugi svetski rat je ozbiljno iskušenje čovečanstva. Drugi svetski rat ima svoje pobednike. U Drugom svetskom ratu su pobedili jugoslavenski partizani. Ovi drugi su poraženi. Tu im niko ne može pomoći. Oni tu sliku o sebi, ako su pristaše ove druge strane, ne mogu da promene. Pa njihova naknadna istorijska pamet ne proizlazi iz pameti, nego njihovih ličnih opredeljenja, njihovih političkih ubeđenja, tako da se ta vrsta zamene teza brani jednom praznom načelnom retorikom. Možeš da ispitaš, da vidiš koji su tu ljudi, da bi familije imale mogućnost da ih sahrane ili obeleže grobna mesta ili da na tim grobnicama budu obeležena imena ljudi. A mi sada dolazimo do jednog drugog pitanja. A to je naša recentna istorija. Dakle, vrlo je zanimljivo da država nije sastavila državnu komisiju da se bavi ratom koji je bio pre samo 10 godina. Da mi dan danas ne znamo za ukupan broj žrtava tog rata. Mi ne znamo koliko je vojnika sa ovih područja poginulo, na primer. Ne. Ne znamo koliko je pripadnika vojnih, paravojnih formacija poginulo. I gde. Ne znamo koliki je broj civilnih žrtava. A jesu li možda otkopane te grobnice koje imamo od ovog rata? Za neke smo čuli da su po obodima Beograda, je li tako? Šta je bilo sa tim grobnicama? Da li to znači da mi sada treba da se bavimo vremenom prošlim od pre skoro 70 godina. Ili trebamo, kao savremenici, da se bavimo onim što je naša bliska prošlost, a da to što je bilo pre 70 godina ostavimo istorijografiji, stručnjacima. Da se kao država bavimo onim što je naša bliska prošlost, koja vapije da se otkrije. Dakle, imaju li te žrtve pravo da budu pobrojane.

A ako je već država odlučila da postane megaistoričar, evo ja je onda upućujem, neka krene u Prvi svetski rat i neka konačno pobroji mrtve u Srbiji, jer to nije uradila nijedna država. Prema tome, ima jedan ozbiljan zadatak megaistorijski. Ako već neće da se bavi onim što jeste njen državni zadatak, a to je naša skora prošlost. Dakle, pitanja su načelna i ne radi se o mom mišljenju. Stručnjak ne govori o svom mišljenju, nego o činjenicama. Istorija je egzaktna nauka, polje je istorije omeđeno činjenicama. U njemu ne možeš da se šetaš slobodno. Ja kao istoričar moram da dokažem svaku svoju tezu, pozivajući se u signaturi na dokument. Ako nekom istorijskom događaju pristupiš na način selekcije informacije, znači iskoristiš samo jednu grupu informacija, a ne iskoristiš more drugih, u našoj struci se smatra da si izvršio istorijski falsifikat. E, to se dešava kod nas sa Drugim svetskim ratom. Oni su na poslu istorijskih falsifikata, jer iz određene grupe činjenica izvlače samo neke i to je nešto za šta će jednoga dana biti obeleženi kao nerazumna vlast koja misli da sa njom sve počinje i završava. Da se ne uklapa u ideju prolaznosti. Naučna istina je nešto što vi ne možete nikakvim sudovima inkvizicije u prošlosti ili novim sudovima danas, da definišete i ograničite i zabranite. Vi znanje ne možete da zabranite. Vi znanje ne možete da limitirate. U ostalom, znanje spada, kao i pravo na život, u osnovna ljudska prava.

Ova optužnica protiv petoro mladih ljudi koji pripadaju anarhističkim sindikatima, koji imaju jasno deklarisanu u svom opredeljenju borbu protiv nasilja, pa prema tome sigurno nisu nasilnička grupacija, dakle, optužnica koja je protiv njih podignuta jeste optužnica za međunarodni terorizam. Šta zapravo ona u političkom smislu znači? Ona znači otvaranje mogućnosti za svaku vrstu političke i sudske sankcije onoga što vlastima ne odgovara kao problematizacija. Šta je retorika ove dece – socijalna pravda, borba za pravo radničke klase. Njihova retorika jeste retorika levice. A šta je njihova krivica? Zato što su izveli jedan politički performans ispred grčke ambasade i bacili molotovljeve koktele na trotoar. E sad, ta grupa mladih ljudi je izvela jedan politički performans u znak podrške pripadniku grčkog anarhističkog pokreta, koji je štrajkovao glađu u zatvoru. A sa druge strane su dobili optužnicu za međunarodni terorizam. Dakle, to što su sa tim političkim performansom izveli ispred grčke ambasade, ni više ni manje je međunarodni terorizam, gde je zaprećena minimalna kazna zatvorom od 3 do 15 godina.

Hajdemo na drugi politički performans koji se desio za vreme Koštunice – to je paljevina američke ambasade, u kojoj je poginuo jedan mladić, gde su demolirane hrvatska i nemačka ambasada. Dakle, šta imamo? Imamo gubitak ljudskog života, imamo napad na međunarodna predstavništva, enormnu materijalnu štetu, ugroženost osoblja tih diplomatskih predstavništva, dakle to je bio jedan divljački napad i imamo pravnu definiciju izazivanja opšte opasnosti. Oni su time što su izveli izazvali samo opštu opasnost, a anarhisti su izveli akt međunarodnog terorizma. To je Vesna Vodinelić lepo nazvala pravnom diskriminacijom. I sada, kako to da objasnite? Da je ovo izazivanje opšte opasnosti, a da je ovo međunarodni terorizam – osim političkim razlogom. Šta to znači kao politička poruka – ja obznanjujem da ću svaki vid političke borbe, koji bude proizašao sa pozicija borbe za socijalnu pravdu, kažnjavati radikalno i rigorozno. I ovaj proces je iz tih razloga politički proces.

Vlast uskoro može da očekuje pobunu velikih razmera. I zato oni onemogućavaju bilo koji vid organizovane borbe u smislu radničkih prava. Američka deklaracija garantuje svojim građanima pravo na život, pravo na slobodu i pravo na sreću. Ako mi daš pravo na život, a uskratiš mi pravo na slobodu, ukinuo si mi pravo na sreću. Mene istinski sretnim čovekom čini samo moja sloboda. Dakle, ako mi to ukineš, šta sam ja? Šta ću ja da budem sutra? Zombi? Oni ne razumeju, ti politički needukovani ljudi, da je kompletna ideja evropskog progresa proistekla iz neprestane kritike same sebe. Svi Evropljani su antievropljani. Zato što kreću ka nečemu što je idealno, što je jedna eshatološka projekcija sebe i sveta u kome živiš. To je naš svetionik i naša nada, da ćemo ostvariti svoju sreću u okolnostima života sa drugim sretnim ljudima, u blagostanju i načinu života dostojnim čoveka. E, sada ćeš ti da uskratiš meni pravo da se borim i pobunim protiv tebe. Ako smatram da si mi uskratio pravo da živim na način dostojan čoveka, ako si me lišio mogućnosti da radim, ako si me sveo na to da se borim za goli opstanak i da se na kraju pretvaram u životinju, izvini, ja imam pravo da se protiv tebe pobunim.

I na kraju krajeva, oni isto tako zaboravljaju da su građani tvorci svoje države. Nije ovu državu niko stvorio. Stvorili su je građani ove zemlje. Odnosno preci ovih građana. I što bi rekao Kant, država je umna zajednica slobodnih ljudi, ali misleća zajednica slobodnih ljudi. E pa neće moći da ukinu mišljenje. Vi sa pozicija levice više ne smete o tome da govorite, a da se pet puta ne izvinite. Zašto bi se neko izvinjavao zato što je levičar? On ima pravo da misli društvo i državu na drugi način. Ako on misli da društvo treba da bude pravednije, ako ima ideju solidarnosti kao što imaju ovi anarhisti, jer anarhizam pre svega počiva na ideji solidarnosti samouprave, zašto to ne bi mogao. Koliko god se našim elitama to ne sviđa, jer su oni duboko u liberalnom kapitalizmu, jer ovde se niko ne brine o ljudima koji ostanu bez posla, niko ne vodi računa kako je izvršena privatizacija, nisu obeštećeni ni na jedan način oni koji su stvarali to što je država prodala. Sve su to pitanja koje ljudi imaju pravo da im postave. Ako su se odlučili za represiju, moraju da znaju da svaka represija izaziva pobunu. Da se socijalna i društvena i politička pitanja zato počinju da radikalizuju i da su ishodi onda mnogo ružni.

Svetlana Lukić: Bila je ovo istoričarka Branka Prpa, a za kraj Peščanika slušate našeg najmlađeg sagovornika Vasu. S njim smo počeli da razgovaramo kada je imao 6 godina, a sada ima 13. Jednom smo razgovarali sa njim kada je Svetlana Ražnatović bila u zatvoru za vreme Sablje i Vasa je bio zapanjen, rekao je – jeste da grozno peva, ali to ipak nije za zatvor. I evo, prošlo je od tada toliko godina, Svetlana Ražnatović je još uvek slobodna građanka i pevaće za Novu godinu.

dečak Vasa: Trenutna odluka ministarstva prosvete je tako glupa da ja to ne mogu da opišem. Radi se o tome da su se oni uplašili od ovog gripa, odlučili su da ranije otpočnu raspust, deset dana ranije. Ja lično mislim da tu nema osnova za tu odluku, da to nije tolika pandemija koliko oni tvrde, ali onda s obzirom da bi to onda skratilo polugodište, ne, oni neće nas da puste da se odmorimo od škole, da nam skrate potpuno školsku godinu, nego moramo to da nadoknađujemo tako što nam se onda posle ranije završava zimski raspust, takođe deset dana ranije. Što ne bi bilo tako strašno da oni nisu već skratili u novembru nedelju dana i skratiće sigurno u februaru, jer govore da će tad biti drugi talas pandemije. Tako da na kraju tu će i dalje ostati minimum tri nedelje koje treba odraditi i oni će te tri nedelje da uguraju, da nam oduzmu od letnjeg raspusta i mi ćemo završiti 15. jula umesto 15. juna.

Svetlana Lukić: Kažeš pandemija, šta pričaju o tome deca i šta ti misliš o tome?

dečak Vasa: Pa ja vidim da je čovek koji drži trafiku u našoj školi našao način da se obogati od cele te paranoje, on prodaje maske, kao različitog kvaliteta, pa što je kvalitetnija to je veća zaštita i sva deca su ih kupovala. Mislim da su deca u mojoj školi bacila hiljade dinara na te maske.

Svetlana Lukić: Jesu li vam nastavnici u školi nešto govorili o gripu?

dečak Vasa: Ne, nastavnici izgleda kao i ja smatraju da je to sve šala, nije toliko opasan talas, ali je samo za ljude koji već imaju disajne probleme. Na primer, moj drug Uroš koji ima astmu ima razloga da se čuva od svinjskog gripa, ali svinjski grip je podjednako opasan kao najobičnija prehlada sa temperaturom.

Svetlana Lukić: Na osnovu čega si došao do tih zaključaka?

dečak Vasa: Preko interneta, a bilo je i na National Geographic kanalu.

Svetlana Lukić: A u školi, da li je bilo na razrednom, direktorka, neko da li vam je nešto rekao?

dečak Vasa: Ne, niko ništa nije ni spominjao.

Svetlana Lukić: A šta deca govore, je l’ imaju neke razne teorije?

dečak Vasa: Imaju razne teorije, jedna je da su vakcine zaražene sidom, druga je čuvena teorija zavere da nam Amerikanci i Evropljani koji nam šalju te vakcine, da ih zapravo truju i zaražuju raznim bolestima, kao što su sida, rak i tako to, da bi oslabili našu državu i da bismo mi bili spremni da nas oni zauzmu. Škola je puna te teorije zavere, sva deca misle da je ceo svet protiv nas. Ja lično smatram da svet ima vrlo dobre razloge da bude protiv nas, ali da to nije slučaj.

Svetlana Lukić: Koje razloge?

dečak Vasa: Dosta umemo da zabrljamo oko ratnih stvari.

Svetlana Lukić: A šta su teme u školi inače?

dečak Vasa: Skoro isključivo seks. Da, to mi nikad neće biti jasno, mislim, ja stalno čujem da je to zbog hormona, ali evo, ja imam 13 i po godina i još uvek ne primećujem nikakve hormone. Tako da cela ta teorija, tu mi je nešto sumnjivo, mislim da to ima više veze sa time kako je dete odgajano, da su za to uglavnom roditelji krivi, a ne priroda. Ja mislim da sam ja jedno od dvoje-troje dece u odeljenju čiji mobilni nije pun pornografskih filmova skinutih sa interneta.

Ne sviđa mi se to što su od istorije napravili u školi bubački predmet, tako da kažem, predmet u kome je potrebno samo naučiti te beskrajne podatke napamet. Mislim da bi trebalo davati onako malo interesantnije stvari, pa mislim da bi definitivno trebalo da premestimo čitavu našu srpsku orijentaciju iz istorije na svet, da ne učimo našu lokalnu istoriju, zato što šanse su da nam to nikad u životu neće trebati. Ali već osoba koja živi u inostranstvu, a ne zna na primer ništa o američkom građanskom ratu ili o Prvom i Drugom svetskom ratu, o Francuskoj revoluciji, ta osoba već treba da se brine. Ali sumnjam da bi iko mogao da zameri osobi koja ne zna godinu kosovske bitke, sem srpskih patriota.

Svetlana Lukić: A zašto misliš da je važnije znati to, Francuska revolucija, američki građanski rat…?

dečak Vasa: Pa, zato što su to važni događaji za ceo svet, da se američki građanski rat drukčije završio, Amerika bi danas bila robovlasnička zemlja. I svetska ekonomija koja jako utiče na Ameriku bi bila vrlo drukčija, svet bi bio pun rasizma, crnci bi bili u sličnom položaju kao i pre građanskog rata. Uglavnom, ja mislim da bi trebalo iz geografije i iz istorije učiti te važne stvari. Mislim, iz geografije na primer u VI razredu učimo Evropu, u VII u kom sam ja učimo o ostatku sveta. Znači, Evropa je drugi po redu najmanji kontinent, učimo godinu dana o drugom po redu najmanjem kontinentu, a o šest preostalih kontinenata sve je skupljeno u isto toliko vremena. A VIII razred je ceo posvećen Srbiji. Ja ne mogu da razumem da za isto vreme za koje mi učimo o šest kontinenata, isto to vreme mi provedemo učeći o jednoj jedinoj, maloj zemlji za koju pola sveta nije čulo, a ono pola što je čulo ih je baš briga. Mislim, prosto mi nekako ne izgleda logično. Mislim, ja ne vidim kako je kosovska bitka deo civilizacije. Cela stvar sa kosovskom bitkom mi je jako čudna, kad smo već kod toga, ne razumem tu kosovsku legendu, zašto nam je toliko stalo do te bitke koju smo pri tome izgubili. Mislim, hajde da je to bila naša velika pobeda protiv Turaka, kad smo ih proterali da se nikad ne vrate, ali ne, to je bio naš prvi gubitak protiv Turaka, kada smo izgubili tadašnjeg vladara Srbije.

Nije mi jasan ceo koncept, mi smo država koja je puna patriota i stalno govorimo da smo mi sve pobedili. I oni su uspeli u toj knjizi iz istorije da uzmu kosovsku bitku i da je pretvore u veliku pobedu hrišćanstva protiv islama. I kroz celu knjigu iz istorije, pored toga što ima taj patriotski motiv koji me užasno nervira, cela knjiga je vrlo religiozno orijentisana. Orijentisana je tako da se za svaku veliku našu pobedu protiv Turaka govori da je to pobeda hrišćanstva protiv islama.

Svetlana Lukić: To je zato što su tada ratovi vođeni i kao verski.

dečak Vasa: Pa, dobro, ali ne treba time da se hvalimo, treba toga da se stidimo, da oko tako nečeg glupog ratujemo. Mislim, ja nemam ništa protiv religije kao principa, ali da se oko toga ubijaju ljudi to mi nije jasno. Mislim, nije mi baš ni jasno da se ubijaju oko teritorije ili oko novca ili oko nafte u današnje vreme, ali ipak, onaj ko pobedi u takvom sukobu ima nekakvu korist od toga, a ovako ne. To je kao da ja kažem – nebo je ljubičasto i da onda krenem da ubijam sve ljude koji tvrde da je nebo plavo. Politeističke religije su mi uvek bile mnogo interesantnije od monoteističkih, zato što se monoteističke sve vrte oko jednog boga, a ovde imaš više bogova sa različitim ličnostima, različitim domenima, različitim moćima. Nije nijedan od njih svemoćan, nije nijedan od njih savršen, svaki ima svoje mane i svoje vrline.

Svetlana Lukić: Da li se deca u školi izjašnjavaju da su religiozna?

dečak Vasa: Većina njih kažu da su religiozni, da.

Svetlana Lukić: Kako to manifestuju?

dečak Vasa: Nikako, sem tako da biju bilo koga ko nije religiozan.

Svetlana Lukić: Kad ti kažeš da oni sebe smatraju patriotima, šta se pod tim podrazumeva?

dečak Vasa: Pa na primer oni tvrde da je raspad Jugoslavije, da mi nismo krivi za taj rat, kao što jesmo, nego da su to sve Amerikanci podmetnuli da nam napakoste tako što su postavili bombe u Bosni i onda okrivili nas za to. Onda da je brojka da je poginulo samo hiljadu ljudi od nas sedam miliona u bombardovanju Srbije američkom, onda tvrde da je ta brojka netačna, da nas je zapravo poginulo stotine hiljada i takve stvari. Neki tvrde čak da nas je poginulo mali milion.

Svetlana Lukić: Šta je mali milion?

dečak Vasa: Skoro milion. Preuveličavaju našu žrtvu i umanjuju našu krivicu da bude ravna nuli. Čitavi ratovi devedesetih, kad gledam iz njihove perspektive, ispadaju kao nešto gde se mi žrtvujemo za veru i za narod, da bismo održali integritet Jugoslavije dok smo okruženi nacijama koje pokušavaju da seju haos i mržnju. Uglavnom imaju slične stavove kao moj deka. Sa njim imam tolike političke rasprave svaki put kad ga vidim da razmišljam da li više uopšte vredi da pokušavam da ga ubedim. Na primer, da smo mi ubijali civile u Srebrenici.

Ovo sa Ratkom Mladićem nije stav mog deke, to je stav drugih u mom odeljenju, moj deka lično prihvata da su oni zločinci, ali je sasvim zapanjen činjenicom da ovi u Hagu toliko traže da ih isporučimo. Moj deka je veliki patriota i osrednji nacionalista.

Svetlana Lukić: Je l’ počinju da te umaraju te rasprave?

dečak Vasa: Počinju, ali sam ubeđen da neko ko je u direktnoj krvnoj vezi sa mojom mamom, koja ima iste političke stavove kao ja… u stvari ne, nema iste političke stavove kao ja, oko puno toga se i mi raspravljamo, kao na primer oko toga što ja mislim da sam našao savršen sistem za svetsku ekonomiju. Ja mislim da to definitivno treba da bude neka forma monarhije gde jedna osoba ima vlast, zato što drukčije ne bi radio moj sistem, ali mislim da bi jako pomogao čovečanstvu.

Zato što bi onda ta osoba mogla da određuje zakone, na primer, ja mislim da je cela stvar gde uzimaju porez od ljudi da bi plaćali stvari koje država radi potpuna besmislica, da bi trebalo država da ima svoje štamparije novca u kojima po ceo dan u beskraj proizvodi novac za svoje lične kase koje troši isključivo na izgradnju puteva, gorivo za avione. Hoću reći, to je svet u kome bi, kako da kažem, sve što nije neki predmet koji se kupuje, svaka usluga, uslužna delatnost bi bila besplatna, jer bi bila plaćena od strane države. Ceo ovaj sistem funkcioniše naravno samo ako su sve zemlje na svetu jedna država.

Svetlana Lukić: Sa nekim monarhom na čelu?

dečak Vasa: Da, sa tim jednim monarhom na čelu.

Svetlana Lukić: Kako da se bira taj monarh? Jesi li predvideo sistem za izbor monarha?

dečak Vasa: Sadašnji monarh bira sledećeg, a ne nasledna krvno, nego nasledna po izboru prošlog monarha.

Svetlana Lukić: A recimo, od ovih koje ti znaš ili čak koje si znao u istoriji, ko bi bio tebi prvi monarh, začetnik te monarhije svetske?

dečak Vasa: Nijedan.

Svetlana Lukić: Obama?

dečak Vasa: On bi mogao da funkcioniše tu, doduše, možda i ne bi, ne sviđa mi se njegov stav vezano za smrtnu kaznu i za to što se ne slaže sa homoseksualnim brakovima. Svake godine Japanci pošalju pismeno izvinjenje za sve zločine koje su Japanci počinili tokom Drugog svetskog rata i samo mole Amerikance da učine isto. Amerikanci nikad nisu prihvatili, ni Obama od kad je predsednik, ja sam mislio da će Obama prihvatiti.

Svetlana Lukić: Ali dobio je Nobelovu nagradu za mir.

dečak Vasa: Ja takođe mislim da je to bila greška. Nobelovu nagradu treba prvo zaslužiti delima, pa je onda dobiti, a ne govoriti šta ćeš da uradiš i dobiti Nobelovu nagradu pod pretpostavkom da ćeš to sigurno uraditi. To što kaže otac jednog mog druga – dobio je Nobelovu nagradu na majke mi.

Svetlana Lukić: Koja vam je lektira?

dečak Vasa: Jaoj, kosovski, pokosovski, hajdučko-uskočki ciklusi, Orlovi rano lete…

Svetlana Lukić: Šta iz toga možeš da naučiš?

dečak Vasa: Pa, ništa, samo mogu da vidim kako su Srbi oduvek bili glupi, kako nisu mogli da naprave pesmu koja se rimuje.

Svetlana Lukić: Pa, je l’ ima nekog junaka koji je favorizovan?

dečak Vasa: Kraljević Marko, naravno. Imali smo prošle godine posle pokosovskog ciklusa za lektiru čitav ciklus o Kraljević Marku.

Svetlana Lukić: Pa, mora da ima tu nešto simpatično.

dečak Vasa: Ništa nije simpatično, kada je išao da se bori sa Musom Kesedžijom tražio je da mu se napravi mač i čovek koji je napravio mač je napravio loše mač i on mu je odsekao obe ruke. Mislim, kakav je to heroj? Koji kada umire odseče svom konju glavu da ne bi njegov konj ostao nekom drugom. Mislim, onako nema baš neku ljubav prema životu tuđem.

Svetlana Lukić: Je l’ čitaš Zabavnik?

dečak Vasa: Politikin? Da, redovno.

Svetlana Lukić: I šta ima tamo, jesi li skoro nešto pročitao zgodno, imaš li nekog omiljenog autora tamo?

dečak Vasa: Imam najneomiljenijeg, Duško Lopandić mi je najneomiljeniji autor definitivno jer piše da su Srbi i srpski monarsi razni vezani za pretty much everybody. Bilo je jednom da su neki Srbi nekad bili u Kini, da se tamo neki Srbin oženio sa kineskom princezom, pa je ona rodila dete, pa je to dete nasledilo tron, presto Srbije. Da neki od Nemanjića zapravo nije Nemanjić nego je po poreklu od kineskih careva. Onda imamo te grofove koji su poreklom Rusi, Egipćani… Mislim, potpuno ludačke priče. Takođe sam čuo da je Lopandić trebalo da učestvuje u pravljenju moje knjige iz istorije ove godine zajedno sa Radošem Ljušićem, ali na svu sreću ta knjiga je odbijena.

Najveći problem mi u školi prave definitivno ti nastavnici koji nemaju pojma o životu. Definitivno su užasni pedagozi, to je pre demagogija nego pedagogija.

Svetlana Lukić: Šta podrazumevaš pod demagogijom?

dečak Vasa: Dosta iskrenuta pedagogija, gde je pedagogija pravilan rad sa decom, a ovo bi bilo vaspitanje dece kroz laži, okrutnost. Demagogija po mom mišljenju bi trebalo zvanično da bude skraćeno od demonska pedagogija.

Svetlana Lukić: Da li može da ti se desi, ako gledaš realno, sagledavaš stvari, da ostaneš ovde da živiš i da radiš neki posao, da ne zarađuješ mnogo para, ali da ipak imaš kreativan posao?

dečak Vasa: Neću da živim ovde ceo život.

Svetlana Lukić: Pa, mislim, jako je dobro da se putuje, da se odlazi, ali da se vraća i tako.

dečak Vasa: Neću, pa užasno je, užasna je politička, ekonomska situacija, društvena. Prljavo je.

Svetlana Lukić: A koje ti ljudske osobine ceniš najviše? Koje bi voleo da imaš recimo, a možda ih nemaš?

dečak Vasa: Dobro, ovo je sad osobina koju imam, niti sam rasista, niti sam nacionalista, niti sam seksista. Ne volim ništa po čemu jedna grupa ljudi biva manje važna od druge, sem po pameti, mislim da sam intelektualista. Mislim da ljudi koji nemaju pojma o životu bi trebalo da lošije prolaze od ljudi koji znaju puno, da bi znanje trebalo mnogo više da se ceni od rase, nacionalnosti, pola…

Život je pun paradoksa, stvarno mislim to. Evo, samo Srbija sama je paradoks jedan, zemlja koja je puna ljudi koji tvrde da obožavaju svoju zemlju, da bi sve učinili za svoju zemlju, a ta ista zemlja svaki dan radi toliko stvari koje mogu samo da joj štete i koje svaka normalna osoba vidi da ne mogu ni na koji način da pomognu državi, samo joj odmažu. I nikad ništa ne radi ta država da pomogne samoj sebi, pri čemu svi u njoj tvrde da je obožavaju. Mislim, koja je tu logika?

Na primer, cela ova stvar sa Kosovom, šta mi dobijamo ako je Kosovo deo Srbije? A šta gubimo ako nastavimo da insistiramo na tome? Ništa ne dobijamo, jedno desetinu svoje teritorije otprilike, mislim, šta nam to vredi? A ako nastavimo da insistiramo na tome gubimo šansu za članstvo u Evropskoj uniji na primer.

To je onaj čuveni paradoks kada car izvodi zatvorenika i kaže – imaš pravo da kažeš jednu rečenicu, ako ta rečenica bude tačna bićeš obešen, ako bude netačna bićeš streljan. Šta je rekao zatvorenik, a da nije bio ni obešen, ni streljan? Rekao je – biću streljan. Kada su hteli da ga streljaju shvatili su da bi to značilo da je rečenica tačna, tako da bi morali da ga obese, ali ako bi ga obesili rečenica bi bila netačna i opet bi morali da ga streljaju. Nakon čega bi opet rečenica ispala tačna, pa bi morali da ga obese, pa netačna, pa bi morali da ga streljaju, i tako u krug.

Mi smo ovde u Srbiji u vrlo sličnoj situaciji, sa na primer predavanjem Ratka Mladića, za koga se zna da ga mi krijemo. Naša dilema je – ako predamo Ratka Mladića ući ćemo u Evropsku uniju, mislim, veće su nam šanse, ako ga ne predamo sigurno nećemo nikad ući u Evropsku uniju. Stvar je u tome da je naša država puna ljudi koji žele sve bolje Srbiji, a sve bolje je u našem slučaju Evropska unija, ali istovremeno misle da je Ratko Mladić ratni heroj, pa ga zato čuvaju. Tako da su oni sada u sličnoj dilemi, ako predaju Ratka Mladića izdaće svoju veru u njega kao ratnog heroja, a pomoći će Srbiji, a ako nastave da ga kriju u nedogled pomoći će čuvenom ratnom heroju, po njihovom mišljenju, ali će zato unišiti svaku šansu koju Srbija može imati da uđe u Evropsku uniju.

I taj paradoks će se ponavljati, ponavljati, ponavljati još godinama, naši čukun-čukun-čukununuci će i dalje jednog dana pričati o ovome i dalje će se boriti protiv nezavisnosti Kosova i dalje će se boriti za slobodu Ratka Mladića, koji će do tada već odavno biti mrtav. Kosovo do tad će možda biti pripojeno Albaniji na primer, Evropska unija će se možda raspasti, ali oni će i dalje da se sećaju ovoga zato što će to i dalje biti aktuelna tema, zato što mi kada za nešto zapnemo mi to ne možemo da ostavimo na miru. Mi kada smo odlučili da na Kosovu mora biti Srbija, to je odlučena stvar, zauvek ćemo se boriti da Kosovo bude Srbija, ma koliko dugo trebalo, ma koliko Kosovo više ne postojalo, čak i tada, mi ćemo se i dalje boriti da Kosovo bude Srbija. Isto tako i za Ratka Mladića, kad on bude mrtav mi ćemo se i dalje boriti za njega. Eto, tu se zatvara taj magični krug kineskog paradoksa primenjenog na Srbiju.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Vasa i još jedan Peščanik. Ovo je poslednji Peščanik u ovoj godini, sledeći put ćemo se čuti iduće godine, 22. januara, a od sutra ćemo moći da pređemo granice bez viza. Lično će Jeremić predvoditi konvoj koji će osvajati Horgoš. Međutim, moraćemo još godinama da gazimo preko blata i besmisla da bismo stigli kući, evropskoj kući kojoj navodno težimo. Ali ovde nema nikoga ko bi nas tamo poveo, jedino što može da nas vodi jeste čežnja za kućom, odnosno za domom. Na tom putu imamo puno posla, jedan od ogromnih jeste reforma pravosuđa i rešavali smo nekoliko puta u emisiji da skrenemo pažnju kako se ozbiljne stvari događaju u pravosuđu. I evo, na kraju godine izašli su ovi strašni spiskovi sudija i tužilaca koji će voditi srpsko pravosuđe narednih nekoliko godina i već je nastao haos i tek će haosa biti. Preporučujem vam da pročitate tekst koji nam je poslala profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, naslov dovoljno govori – Novo sudstvo u najnovijoj Srbiji, niti iz jajeta, niti iz pene, već iz skarednog fingiranja pravne države.

Bio je ovo Peščanik, kako se ono obično pozdravljamo – čuvajte mi Srbiju dok se ne vratim, a ako ne možete Srbiju, makar sačuvajte Brankicu Stanković. Doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 18.12.2009.

Peščanik.net, 18.12.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija