Radio emisija 18.06.2010, govore: Žarko Korać, Vojin Dimitrijević i Srđa Popović.

 
Svetlana Vuković: Ceca Lukić je bolesna, znači, opet moram ja da vas gnjavim, što manje, to bolje. Nas je uzbudilo hapšenje Kalinića i Simovića, nama je to bila važna vest. Žarko Korać objašnjava zašto.

Žarko Korać: Milorad Ulemek Legija je imao lažni hrvatski pasoš hrvatskog konzulata u Mostaru. Rečeno je da je ukradeno 200 pasoša, ali najzanimljivija stvar je što Hrvatska to nikada nije prijavila Interpolu, što se rutinski radi, da bi onaj koji koristi ukradene pasoše bio uhvaćen. Neko će da se koncentriše na takve detalje, pa postavi pitanje da li i Hrvatska ima odbegli deo svoje tajne službe i policije. Dakle, ne mislim da je to zvanična politika, niti čak mislim zvanična politika njihove policije, ali je očigledno da i oni imaju odbegle delove svoje službe koji još iz ratnih dana sarađuju sa ubicama i kriminalcima sa srpske strane.

Centralno pitanje koje se ovde otvara je zbog čega nikada nije nastavljena dolaskom Koštunice na vlast istraga oko političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, ili ako hoćete da kažem na najviše odmeren način – zašto nije nastavljena istraga. Čak je, ako se sećate, advokat Popović rekao da mu je obećano da će to biti učinjeno. Naravno, potpuno je jasno da ono što je rekao smenjeni pukovnik Mile Novaković, da je kada je Koštunica došao na vlast u suštini prestala potraga za ubicama. On je rekao još jednu ključnu stvar, a to je da su dolaskom Koštunice na vlast dva čoveka koji su održavali kontakte sa pripadnicima zemunskog klana maksimalno unapređeni. Njegov savetnik za bezbednost Rade Bulatović je postao direktor BIA, obojica inače pritvoreni za vreme Sablje, a Aca Tomić je postao načelnik Vojne bezbednosti. Kako ste očekivali da njih dvojica vode istragu protiv samih sebe, čovek koji je držao civilnu obaveštajnu službu i čovek koji praktično drži vojnu obaveštajnu službu. Obojica su dobili, uzgred, i velike sudske kompenzacije, prvo su dobili ogroman novac za to što su bili kao nepravedno u zatvoru. Pukovnik Mile Novaković, kao pošten policajac, postavlja pitanje zašto se sad ne obnovi ta istraga i oni kažu zašto su se oni sastajali sa tim ljudima. Znači, on je postavio jedno pitanje koje bi svaki normalan čovek trebalo da postavi – kakav je posao savetnika Koštuničinog kabineta da viđa pripadnike zemunskog klana. Evo, imate danas kabinet Mirka Cvetkovića, znači, napravite analogiju, da li neko od slušalaca misli da se neko iz tog kabineta viđa sa pripadnicima najvećeg kriminalnog klana u Srbiji? Ovde imate potpuno svesno zataškavanje i smenjivanje ljudi koji su vodili akciju Sablja i unapređivanje ljudi za koje je postojala opravdana sumnja, kako su tada smatrali policija i tužilaštvo, da nisu sve rekli o tim kontaktima. Imate takođe i činjenicu da Jočić u suštini ne vodi te istrage i kaže čuvenu rečenicu kad se Legija predaje – koga interesuje gde se on skrivao. Tako da imate opstrukciju te vlasti da se istraga nastavi i potpunu pasivnost današnje vlasti da se ta istraga nastavi.

Interesuje me koliko daleko će ova priča otići. Načelnik UBPOK, bivši general policije Boro Banjac je rešio da progovori. Mislim da je u ovim nedeljama kada u Srbiji doslovno svake nedelje imate po jednu aferu, vi negde gubite iz vida da je centralna budućnost za Srbiju odgovor na najvažnije pitanje svake demokratske države – da li unutar političkih struktura imate kriminalizovane ljude i da li imate ljude koji smatraju da ubistvo i veze sa kriminalcima i ubicama nisu politički neprihvatljive stvari. Tvrdim da u Evropi ne postoji vlast koja ima čak i najindirektnije veze sa ovakvim ubicama i kriminalcima. Zamislite da neko iz kabineta premijera Holandije primi na prijateljski razgovor i još mu i pokloni mobilni telefon, čoveka za koga je po položaju recimo general Aca Tomić morao da zna da je vođa najveće bande. To je za Srbiju po mom mišljenju ipak centralno pitanje, a sve ove finansijske i druge afere su veoma važne, ali nemaju takav značaj za Srbiju. Upravo je demagoški rekao Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, da će ispitati navode da je general Banjac smenjen upravo zato što je otkrio gde je Bagzi. Ako se sećate, novinar Miša Vasić, koji je o tome pisao jako kompetentno, je bio tužen, pa je suđenje bilo u Subotici, jer on je vrlo ubedljivo pokazao da postoje transkripti razgovora u kojima tadašnji advokat Bagzija kaže – uticajni ljudi te mole da lažeš i da prebaciš odgovornost za to ubistvo na neke druge ljude. To su zastrašujuće stvari. Tada javnost nije bila spremna sve to da čuje, videćemo koliko je danas javnost spremna to da čuje. Nemam iluzija da će se ići do kraja i da je vlast spremna da kaže – e, sada će neko morati ponovo da obavi informativne razgovore sa ljudima koji su imali najneposrednije kontakte sa ljudima koji su kasnije ubili premijera Đinđića.

Sada imamo priliku zato što su sada progovorili ljudi koji su smenjeni neposredno posle dolaska Koštunice na vlast. Ne možete da se pravite da su izjave jednog pukovnika policije i jednog generala policije beznačajne, a nisu baš ni Bora Banjac ni Milan Novaković ljudi bez svojih profesionalnih biografija. Šta će sad da kaže naša javnost? Sad bivši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala kaže – pa, ja sam smenjen zato što smo našao jednoga, ja sam smenjen zato što sam ga neovlašćeno prisluškivao, naime, nisu znali da je prisluškivan. Očigledno oni koji su instruirali advokaticu da mu kaže da laže pa će da izađe na slobodu. Da li će naša javnost sada da zatraži odgovor na ta pitanja? Znate šta, kad vi nešto napišete, Svetlana, kad napišem ja, možda kažu – dobro, to su ljudi specifičnih političkih pogleda, ali čekajte, ovo je čovek iz struktura vlasti, nisu političke ličnosti ni Banjac, ni Novaković. To su klasični, profesionalni policajci, šta ćemo sad? Šta ćemo sad sa njihovim izjavama? Eto, to je za mene dramatično, da li Srbija prepoznaje trenutak kad može nešto da dozna o svojoj mračnoj prošlosti i da odgovori na pitanje zašto Srbija danas ovako izgleda, jer je politički atentat na Đinđića uspeo, time je Srbija zaustavljena u svom razvoju. Ona je dobila prvo jednu tzv. manjinsku vladu koju je podržavao Dačić godinu dana, pa je onda napravljena jedna vlada gde je Tadić kohabitirao s Koštunicom, a sve vreme se pravi da nije bio u toj vlasti, iako je Đelić bio u toj vlasti, iako je Dinkić bio u toj vlasti. Svi su ti isti ljudi bili i u vladi Vojislava Koštunice, pa kad je ta vlada pala, sad je napravljena, kako je moja pokojna baka govorila sančip, neka druga vlada, sad je ovo prava proevropska vlada u kojoj su opet većinom sve ti isti ljudi koji su i onda bili u vladi. Kakva je odgovornost tih ljudi? Zašto oni nikad nisu pokrenuli ta pitanja? Kako su mogli da pristanu da budu u vladi čije je telo BIA na čijem čelu se nalazi čovek koji je bio uhapšen, pritvoren za vreme Sablje zato što su postojale vrlo ozbiljne indicije da je imao kontakte sa pripadnicima zemunskog klana o kojima nikoga nije izveštavao. I da taj čovek vodi državnu bezbednost Srbije, da za njegovo vreme ne budu uhapšeni ni Mladić, ni Karadžić, da kad on siđe sa vlasti, preda ključeve BIA, da kažem simbolički, Vukadinoviću, novom direktoru, sutradan odjednom se otkrije da ipak postoje neki podaci o Karadžiću.

Da li mi uopšte možemo da nađemo Ratka Mladića ako neko ne priupita nešto tog direktora BIA i tu grupu ljudi šta su oni tačno radili u vreme kada je Mladić bio na slobodi, zašto ga nisu našli. Ili najbanalnije od svih mogućih pitanja na ovom svetu – kad ti uhapsiš sve saradnike nekoga koga tražiš, kako ćeš onda njega da nađeš? Jedna teorija kaže da su oni to napravili upravo zato da bi odsekli Mladića od svih ljudi poznatih policiji i BIA. A druga teorija kaže da eto, morali su to da urade da bi Haški sud pokazao dobru volju. Nikada ne možete naći osobu koja se skriva drugačije nego da pratite one koji su joj bliski, jer gotovo nijedan čovek ne može da ostane potpuno sam, da se nikad više ne javi nikome, prijateju, poznaniku, saborcu. To praktično znači kao da ste otišli na drugu planetu. Da li ova priča ne otvara i zašto Ratko Mladić nije nađen godinama i zašto ne može danas da se nađe, zato što je neko svesno odsekao sve veze koje je Ratko Mladić imao. Zašto se svi prave da je sve bilo u redu u tom prethodnom periodu? I da li mi nešto dugujemo tom Zoranu Đinđiću ili ne dugujemo ništa? Ne može Srbija da ide kroz istoriju sa nerešenim političkim ubistvima i da ti ljudi i danas cirkulišu u javnom životu, da imaju ugledne položaje, da se pojavljuju na prijemima, kao onda kada su sve centralne ličnosti bile u ruskoj ambasadi. Očigledno nemamo politički nalog da se ovo dovede do kraja. Zašto – to je veoma interesantno. Ja bih mogao da idem od veoma mračnih ideja da je neko, gledano duboko intimno, zadovoljan što Đinđića nema, do onih koji se i sami boje šta će se u takvoj istrazi otkriti. Ali da jedna zemlja, sada kada joj se ponovo ponudila prilika hapšenjem ove dvojice kriminalaca, kad su konačno javno progovorili ljudi koji su imali vrlo važne funkcije u tadašnjoj policiji… Znate, mi imamo izjave tipa da tajkuni treba da naprave most, znači, o tome se izjašnjavate, a ne izjašnjavate se kada treba da odgovorite na pitanje od kojeg zavisi bar formalni ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ja ne tvrdim da ovde nema političke volje, ali ništa se ne čini. Znate, kao i sve u Srbiji, mi imamo volju da budemo u Evropi, ali ništa ne radimo, mi imamo volju da svi građani žive dobro, ali nema veze, mi imamo volju da Bor bude najveći kombinat za proizvodnju bakra u Evropi, a ništa ne radimo. Znači, Srbija danas izgleda apsolutno kao Potemkinovo selo, šta god zagrebete iza toga ćete naći rupu. Sve institucije imate, čim ih zagrebete – ništa. Poverenik Šabić i zaštitnik Janković, kritikuju taj zakon o elektronskim komunikacijama i deo gde BIA može da čuva godinu dana podatke o komunikaciji. Pogledajte sad na šta liči ta javna rasprava, spotaknete se na prvom koraku. Ova dvojica ljudi po definiciji zastupaju interese građana, prosto, zato ste ih izabrali. Pogledajte to, nije na vreme dato – dato je na vreme, šta vi hoćete, vi ponižavate skupštinu, deda Milivoje se pominje… Kakav je to razgovor? Ljudi su postavili ozbiljno pitanje, dajte im ozbiljan odgovor. Građani će to videti tamo gde im je možda najbliže. Spoljna politika, prvo je bio prioritet očuvati Kosovo, pa je bio prioritet ulazak u Evropu, onda je bio prioritet i Kosovo i Evropa, pa se onda pojavila treća noga, nesvrstani, pa se onda pojavila Kina, ne znam, Rusija, pa sada je opet rekao ministar spoljnih poslova – ako biramo između Evrope i Kosova onda biramo ipak Kosovo. Znači, onda je Kosovo prioritet, pa recite tako. Šta je prioritet spoljne politike Srbije? Ne znamo. Šta su stvarni ekonomski ciljevi Srbije? Ne znamo. Da li neko želi da otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, da proba, da pokuša? Ne znamo, neće, hoće, možda.

Jedna teorija kaže – pa, dobro, Srbija ide kako može. Ali to je jedna poražavajuća teorija o nama samima, katastrofa. I ja moram da kažem da postoji odgovor na pitanje zašto to sve izgleda ovako. Prevashodni odgovor je da ne postoji niko ko vodi ovu zemlju. To je kao perle na podu, sve se kotrlja, neki medij zatrese jednu temu, pa onda neko vreme ta kuglica trči, pa stane. Pa, onda ljudi gledaju, svako izabere jednu temu koja mu izgleda interesantno iz ličnih razloga ili što mu je neko nesimpatičan itd. Na primer, niko normalan ne može da mi objasni kako to može da dva čoveka potpisuju ugovor u hotelskoj sobi u Parizu, i to u jednom primerku, pa to je neshvatljivo. Tako je potpisan ugovor o satelitu. To je neshvatljivo. I još jedno pitanje, kako to da se skine oznaka tajnosti samo sa dokumenata gde se pojavljuju Davinić i Marović? Ne vidim da se pojavljuju neki drugi ljudi koji su takođe donosili odluke da se iznajmi satelit, ali zašto je onda tako selektivno skinuta oznaka tajnosti, očigledno je – da se Tadićev potpis ne bi pojavio u nekim dokumentima. Recimo, evo, taj famozni Obilić, taj transfer igrača, ta čuvena pevačica Ražnatović Ceca, ne znam kako se sad preziva, ona je stalno pod nekom istragom. Čekaj, pa, koliko traje ta istraga? Evo, sad nam se otvorila šansa da razgovaramo o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, hoće li neko imati hrabrosti da pozove na razgovor Boru Banjca i Novakovića, oni se ljudi nude. Kakav je problem da tužilac njih pozove i kaže – hoćete nama to da saopštite, pa da onda pozove neke od tih ljudi koje oni pominju, pa da pitaju – je li ovo tačno. Da li je tačno da je smenjen samo zato što je našao Bagzija u Grčkoj, znači, prisluškivao telefon njegove žene, što su izgleda prevideli ovi iz BIA koji su hteli da prave dilove u ime Koštuničine vlade? Da li je tačno da u Srbiji ništa ne može da se privatizuje a da se ne pitaju Beko i Mišković? Evo, pogledajte skandal VAC, sad će svi ljudi da kažu – šta je VAC radio. Hajde da prvo postavimo pitanje – kako je moguće da imate zemlju u kojoj se ne može uopšte ući u privatizaciju ako sa ovom dvojicom ljudi ne napraviš neki dogovor? Pa, da li znači da su oni gospodari privatizacije? Odmah da vam odgovorim – jesu. I svi u Srbiji znaju da ništa ne može da se privatizuje ako pre toga ova dva čoveka ne kažu svoje mišljenje. Pa, da li su onda oni gospodari Srbije? Kako mislite da to bude bez posledica? Pitaju nekog iz Lafarža, oni kažu – nama je divno ovde. Dobro, to je njegovo mišljenje, ali čovek se bavi cementom, konačno, tu su Holcim i Lafarž, dva najveća svetska proizvođača cementa podelili Srbiju, jedan je uzeo jednu, drugi drugu polovinu.

Kada je Milovan Đilas dao praktično prvi nagoveštaj sukoba sa ideološkim saborcima i istomišljenicima napisao je danas mnogo manje poznatu knjižicu koja se zove Anatomija jednog morala. On je pisao o jednom partizanskom generalu koji se oženio balerinom. Balerina je za te partizane bila sinonim buržoaske dekadencije, ne znam čega, besmislica. Meni dođe da sad neko uzme jedan slučaj, kao ova privatizacija Novosti ili još mnogo bolje, za mene lično, rekao sam, to je daleko značajnije, politička pozadina atentata na Đinđića i da napiše Anatomiju jednog morala. I da pokaže konačno kako ovo društvo izgleda u moralnom smislu i ko su ljudi koji nas vode. Ta Anatomija jednog morala bi pokazala da tog morala više nema, da postoje samo goli interesi zaodenuti u krupne i velike fraze. A od svega što je rekao gospodin Beko u tom svom poslednjem intervjuu, mene je najviše zaprepastila činjenica da je rekao da je sve ovo bogatstvo stekao posle 5. oktobra. Meni je slučajno poznato, on praktično nikakav kontakt sa Zoranom Đinđićem nije imao. Prosto, vi sad stavljate na optuženičku klupu sve demokratske vlasti posle 2000. godine, a on je bio dva puta ministar Miloševićeve vlasti.

Nikada nismo imali vlast koja je više oportunistička nego ova. Ona onako u letu hvata, šta joj se kao tema ponudi. Neko je rekao – e, tajkuni nisu popularni, ajmo sada sa tajkunima malo. Sad se tek neki brane cinično, neki ćute, neki podmeću, neki vređaju, neki stvarno iznose neke argumente u svoju odbranu. Sutradan će da bude neka nova tema, ali nijedna tema nema nekakvu težinu, to sve, kako bih rekao, negde lebdi. Poznati francuski sociolog Lisjen Goldman je rekao da će čovek 20. veka biti čovek hobija. Sećam se te njegove teze koja je sociološki zanimljiva, kada je kritikovao otuđeni industrijalizovani rad, kao Čarli Čaplin u Modernim vremenima. I onda je rekao da čovek tu neće biti ispunjen, i onda je rekao – ljudi će imati hobije, to je jedino gde će moći da spasu svoju dušu. Primećujem da su u Srbiji mirni i srećni samo ljudi koji imaju hobi. Znate ono, šeta kuče, ide da peca, voli svoje unuče, pa priča ceo dan o unučetu. To je zapanjujuće za ovo društvo, znači, vi nemate nikakvu ozbiljnost u javnim izjavama. Vidite Obamu koji se rve sa problemom te naftne fleke. To može da sahrani njegov predsednički mandat i on je toga potpuno svestan, on čak donekle pogoršava odnose sa Engleskom.

Ovde se to ne vidi. Na primer, niko ne vidi da će ovaj režim ostati zapamćen po tome da je najviše ljudi izgubilo posao. Ili ostaće čuven po tome da su sve afere otvorene, a da nijedna nije zatvorena, ili će biti poznat po nemoći. Hoće li Tadića jednom zvati Uroš Nejaki? Kako to ne vide, neka se uhvate jedne stvari i izguraju je do kraja. Znači, ovo je sad zgodna tema, hajde tri dana to da pišemo, već petog dana nešto novo će doći. To samo se seli, seli, kao neka infektivna bolest, ide s jednoga na drugog. Pa, čekaj, stani na jednoj temi. Ako je problem ovo, hajde da vidimo kakav je propis, je l’ zna neko? Niko, ja tvrdim da u Srbiji postoji možda pet ljudi koji znaju propise. Jesu loši propisi, je l’ treba to da se promeni? Ozbiljna vlast uvek se uhvati u koštac sa nečim. Znači, Obama mora nešto sada da uradi, šta će da uradi? On sad naravno pokušava da izvrši kontrolu štete, ali šta će biti novi propisi? Sad traži da oni koji kopaju iz tih bušotina moraju da imaju neku ogromnu novčanu rezervu, ali to neće spečiti ekološke katastrofe. Ali sad će imati mnogo teže uslove poslovanja, pa će morati neke silne milijarde da drže sa strane na nekom računu kao za svaki slučaj ako se nešto desi, jer firma može i da propadne i onda nikom ništa, ko će da plati štetu – niko. On, dakle, traži neko rešenje. Kod nas, kažem još jedanput, svi oni nešto otvore, a ništa ne zatvore, sve s osmehom, uvek su nekako nasmejani. Oni nam uvek otprilike saopšte znamo šta je problem, nemojte se vi sekirati, počeli smo mi, mi radimo za vas, vi se odmarajte, lepo je vreme, pivo je dobro, bašte su otvorene, žene su zgodne kao i uvek, znate ono, kao život je lep. Mi idemo u svakom pogledu stalno napred, ima malo, nekad je mrzovoljna Holandija, Holandija je stalno mrzovoljna jer ima, kako naši kažu traumu o Srebrenici, mi nemamo, ali zato Holandija ima. Malo ona Engleska, znate već kakvi su oni, onako uštogljeni, i malo Nemci, znate, oni su sad ljuti, Grci im uzeli pare, ali u suštini nas svi vole, nikad poštenije ljude nismo imali. Ima nepravilnosti, ima, kao na partijskom sastanku posle rata – ima nekih sitnih skretanja, ali to ćemo otkloniti. Neverovatno, to ne da više ne funkcioniše, mislim da je već jedno godinu, godinu i po dana svima jasno da to ne ide kako treba, ali nema nikoga ko bi rekao – car je go, stanimo, hajde da obučemo cara. Niko se ne usuđuje da izgovori očigledno.

Kontrolom medija možete mnogo da postignete, i to imamo u ovom trenutku, možete i da spinujete kao ovo povlačenje VAC, baš nas briga, šta se to nas tiče, nismo zvanično obavešteni, aufiderzen, što ste dolazili, ko vas šiša, a hoćete sa Bekom i Miškovićem, pa evo vam ga, na. Na političkoj sceni Srbije, nažalost, ne vidim neku stvarnu alternativu. Morao bih da branim teoriju koja je inače uvek najteža u političkoj teoriji, to je da će se nešto javiti organizovano. To je jako teško, najmanje što želim je da vidim nekoga našeg Garibaldija i pokret crvenokošuljaša, ovih njegovih bednika koji su, da kažem, ujedinili Italiju, ali na kraju krajeva, znate, vlast će to izazvati. Ona će na kraju izazvati jedan pokret nezadovoljnih, on se neće roditi sutra, odmah da vam kažem, trenutno je mali potencijal za pobunu, znači, nema potencijala za tu vrstu bunta, ali to ne znači da se to neće promeniti. Ova vlast na neki način želi da proizvede neki opšti revolt koji je uvek loš, zato što je nepredvidiv, ne znate ko bi ga poveo i u kom pravcu. Ova vlast je po mom mišljenju izgubila svaku energiju, kompas, ona je od početka imala svoje strukturalne probleme, doveden je za premijera čovek koji uopšte ne vodi vladu itd.

Ostaje nam ono što je Goldman mislio za industrijskog radnika, ostaje vam da nađete sreću i zadovoljstvo u nekim malim stvarima. Leto dolazi, neki odmor ako možete, da ne mislite na nezaposlenost, na niske plate, znači, da nađete neku sreću u svemu tome. Meni čak i ove emisije kao što je Peščanik, počinju da budu emisije kao pokret očajnika, znate one koji su govorili tokom Francuske revolucije, pokret bezgaćnika, oni što nemaju ništa. Samo s tom razlikom što Peščanik ustvari slušaju obrazovani ljudi, tako da je to još smešnije. To je onako neki pokret očajnika, znate onako ono kao, u zemlji hara lepra, a svi se prave da ne vide, a ovi vide. Ja mislim da će se na kraju završiti tako što će vaši slušaoci za gušu da hvataju ove ljude koje vide na ulici, da uzmu glavu i da onako lupnu u zid i da kažu – je li, je l’ ti vidiš, bre, budalo, šta ti se zbiva ili ne vidiš. Stvarno više ne vidim kako će to da se završi, vidim da je glavno pitanje u ovoj Srbiji – je l’ ti vidiš. Svi me pitaju – je l’ vidiš ti ovo, pa kažem – vidim. Onda gledam, čekam šta će da mi kažu, a oni kažu – pa, šta je ovo? Pa, čekaj, kako šta je ovo, imaš ove na vlasti, oni su za to odgovorni… Ili onako, znaš, sve neki trikovi, na primer, sa Silajdžićem ne ostvariš posetu, onda brže bolje zoveš Tihića, koji je njegov neprijatelj na političkoj sceni, pa sad zoveš i predsednicu federacijskog parlamenta, sad sve ono Bošnjaci dolaze, pa vidiš da oni vole Tadića. Pa, dobro, Silajdžić je član Predsedništva, možeš da se praviš da on ne postoji, ali što si onda uopšte hteo s njim da se nalaziš? Pa što si potpisivao Istambulsku deklaraciju, što si Tursku angažovao, što si sve to radio kada sada Silajdžiću šalješ poruku – e, bato, imamo mi Bošnjaka za razgovore, ne moramo mi s tobom. Ja ništa ne razumem šta oni rade. Znači, to je svakih 15 dana nešto potpuno suprotno i onda Jeremić kaže da, ustvari, nema granice između Kosova i Crne Gore. Čekajte, ali Crna Gora je priznala Kosovo. Nije, bre, Crna Gora naša kolonija, pa, nije Crna Gora više Srbija, Crna Gora je nezavisna država. Ona će ući u NATO možda iduće godine, dobiće status kandidata verovatno pre Srbije, Crna Gora je nezavisna država. I ja ništa ne razumem… Znači, ja bih na njihovo – je l’ vidiš i šta je ovo, moj odgovor je bio – sve vidim i znam šta je ovo, ali me interesuje šta ćeš ti da uradiš.

Tragedija je što imate sliku Srbije u dve priče, to je starica koja umire od gladi, izem ti državu gde je neko umro od gladi. I drugo je da su Romi kao grupacija krivi za ubistvo u Jabuci pored Pančeva, rasizam, i mi stalno kažemo – mi nemamo rasizam. Znači, vi imate vlast koja vedro otvara teme i vedro ide na nove teme, i imate taj paralelni život gde imate dve teme koje svi izbegavaju, a to su glad i rasizam. Bio sam posmatrač na jednim izborima u Rumuniji i onda su oni vadili iz kutije listiće, i u jednom trenutku izvadili jedan listić gde je neki čovek napisao – ja sam gladan. Nastao je tajac u sobi i meni je bilo onako grozno. Nije to pitanje samo te nesrećne žene koja je ovako umrla, nego je pitanje da li mi uopšte znamo ko je gladan u Srbiji. Ja bih hteo da vas podsetim na nešto. Je l’ se sećate kad vam stjuardesa pokaže onu neku malu vežbu u avionu svaki put rutinski, u jednom trenutku ona vama kaže, znate, one maske za kiseonik automatski padnu kad padne nivo kiseonika. Kad imate dete, šta piše tamo, kome stavljate – prvo detetu ili sebi? Ja uvek kažem – prvo stavite sebi, jer ako vi stradate vaše dete će sigurno stradati. Ista je stvar ovde, kod nas se stalno ljudi žrtvuju za onu generaciju koja dolazi i uvek kažu tu strašnu rečenicu – samo da mojoj deci bude bolje. To jeste istorijsko iskustvo, ali to je pogrešno, treba vama da bude dobro da bi i vašoj deci bilo. Naša vlast često računa na taj istorijski talog, da je najvažnije da si sačuvao živu glavu, a sve drugo je sporedno. I onda kad ti postaviš pitanje na primer da li sud… – ma, pusti sud, pogledaj, u Bosni 100.000 mrtvih… Uvek je alternativa smrt i nedostatak nečega. Ako ćemo tako da razmišljamo onda stvarno treba svakog dana da se bogu zahvalimo što smo živi, ali nije valjda svejedno kako živimo. I umesto da se borimo za neki kvalitet života, ovde se sa tom čuvenom rečenicom – važno je da smo sačuvali živu glavu, ma, samo nek smo zdravi itd. To je alibi za svako nepočinstvo vlasti.

Pisac koga zaista ne volim politički, Milovan Danojlić, jednom je napisao jednu duhovitu stvar. Rekao je – Svakom Srbinu kad se rodi, kao da je major Gavrilović lično, čim se rodi održao govor u porodilištu pored kolevke i rekao – ne brini ništa za svoj život, ti si ga dao za otadžbinu, ovo više ništa ne znači. Znači ono, ne brinite za živote, vi ih više i nemate, dali ste ih za otadžbinu. Ma, ne treba da ljudi daju za otadžbinu, ljudi treba da budu srećni u svom životu, a ne da glavna zasluga bude da kažeš sebi – e, preživeli smo… Znam, ali ljudi žive i u koncentracionim logorima… A sad imaš ciničnije – nemate vize, pa šta ako vam se ne sviđa, izvolite ponovo u Evropu, pa radite negde, perite suđe, što će mnogi ljudi ovde i uraditi na kraju krajeva. Ali ja hoću da u ovoj zemlji bude u redu, ja hoću da moja zemlja bude srećnija. Ovo je zemlja smrknutih ljudi, ovde su ljudi neprijatni. Ovde kad se neko smeje i ljubazan je obično je ispod 20 godina. Ne znam, nekako nikad toliko cinizma nije bilo. Recimo, kad je neka emisija na televiziji uvek gledam broj SMS poruka – je l’ gledaš ovo, pogledaj ovog kretena, pogledaj ovog idiota… Naravno, u jednom trenutku sebi kažem – ali to će imati cenu za kvalitet vašeg vlastitog života, jer ne može se tako živeti. Kad odem u inostranstvo moja prva konstatacija je mir, niko vas ne uznemirava, niko vas ne maltretira, ljudi se bave svojim poslom. Gledajte Vuka Jeremića, slušajte, on je kao glumac u onim petočinkama, onim pseudonacionalnim, on uvek nešto recituje kao da je na bini Narodnog pozorišta. Čekaj, bre, čoveče, je l’ postavljaš pitanje kako živi tvoja generacija? Kosovo, Kosovo, Kosovo… Pa, znate šta, stvarno dosta.

To naravno može da traje i sledećih 50 godina, jer konačno, ja verujem da je politika ove vlasti – ako je dilema Kosovo ili Srbija, onda će biti Kosovo, onda neće biti Evropska unija. Moram da kažem, za razliku od većine građana ove zemlje ja verujem Jeremiću, ja mislim da to što on govori će i biti tako, jer Boris Tadić se neće odreći podrške te nacionalističke elite. On zna da je ona gadna, njoj se udvarao nesrećni Zoran Đinđić, on je povukao bar dva poteza da bi im se dopao. Jedno je uvođenje veronauke i drugo je vraćanje Karađorđevića u Beli dvor. Verujem da oni računaju na tu nacionalističku elitu, onu koja mrzi Evropu. Obojica novih svetaca Srpske pravoslavne crkve, Nikolaj Velimirović i Justin Popović, su antievropejci, to ne može biti slučajno. Videli ove monahe koji su na Kosovu zbog odbrane srpskih svetinja, pa su iz ljubavi prema svom vladici napustili Kosovo. Da se bore za Kosovo i onda kad im se nešto ne sviđa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi oni napuste, odu s Kosova, zamislite vi to. Ono što govore stari, kao moja baka, nikad nije tako loše da ne može biti gore. Pa, i nas dvoje da zatvorimo dućan, pa da kažemo – e, Ceco, da zatvorimo i Peščanik. Samo nemojte posle ove emisije da bude – jesi li slušao, je l’ vidiš… Kako beše ono – je l’ vidiš, pa, šta je ovo…

Svetlana Vuković: Na našem sajtu je odličan tekst Milana Kangrge o nacionalizmu i patriotizmu. On kaže – Patriotizam je ipak jedna bitno egocentrična pozicija. Zašto? Upravo zato što već u njegovu pojmu leži nepoštovanje čoveka, pa se poput nacionalizma svodi na puku biologijsku, da ne kažemo zoologijsku osnovu. Nacionalisti i nacionalizam ostaju i zastaju u predvorju ili na pragu povjesnog i ljudskoga, pa u sebi ne sadrže nikakvih istinskih humanih vrijednosti nego su naprotiv antipod ljudskoga. Naš sledeći gost takođe govori o nacionalizmu, ali sa ljudskim licem. Slušate profesora Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: Kada čovek o nečemu dugo razmišlja, nečim se dugo bavi, onda odjedared počne da sumnja, da nije možda upotrebio pogrešnu terminologiju. Kad god se govori o ovoj nesreći u koju smo upali 1987-89. godine, što se najbolje vidi po jednom najobičnijem pokazatelju, da mi i dan danas ne možemo da dostignemo ni polovinu industrijske proizvodnje koju smo imali ’89. godine. Da ne govorim o onome koliko je ljudi preseljeno, koliko je ljudi izgubilo živote, koliko je stradala ekonomska supstanca zemlje, onda obično, ljudima bližim meni, uvek nekako padne na pamet reč nacionalizam. Ovih dana sam počeo da razmišljam, je li to stvarno što nazivamo nacionalizmom, ono što je vezano za režim, ne samo u smislu Miloševića u okolini, u smislu te cele bulumente koja se tu popela, je li to nacionalizam ili to uopšte ne zaslužuje ni to ime.

Mislim da sam sreo vrlo malo pravih nacionalista. Jedan od njih je, recimo, pokojni Vladan Vasilijević, koji je bio iskreni nacionalist, ali nikada nije bio uz Miloševića. Koji je bio iskreni nacionalista, sarađivao sa Haškim tribunalom i to mu se jako uzelo za zlo. I jeste bio za Srbiju i srpstvo, srpske tradicije i tako dalje, ali je bio zgađen svim onim što se u ime toga radi. Onda, verovatno je veći nacionalist u našoj literaturi bio Radoje Domanović, nego Janko Veselinović, Milovan Glišić i tako dalje. Danas je Basara, verovatno veći nacionalist nego mnogi koji se čuvaju tog epiteta. Tako da ono, do čega sam otprilike stigao, jeste da je nacionalizam snaga kojom se vrlo lepo može manipulisati zato što to nekritički prihvataju ljudi koji nisu mnogo obrazovani i kod kojih je to refleks neke želje, prenesene verovatno iz porodice, da se bude sa svojima, sa svojim rodom, da se zazire od drugih. Ima malo roditelja koji neće da vas gnjave time koliko su uspešna njihova deca i koliko su divna, koliko su izuzetna, to je jedan poriv, on sam ne može da donese toliko zlo, nego tek onda, kada je upregnut u nečije kolo i kada treba da posluži nekom interesu. Prema jednom iskazu, kome verujem, taj se moj kolega bavio intenzivno položajem seljaka, zemljoradništvom u našoj zemlji i naravno, činjenica je da su pre Drugog svetskog rata, najjače stranke u Srbiji bile zemljoradničke stranke. On je napisao jednu knjigu i članke o tome i onda ga je pozvao Slobodan Milošević, kao sekretar Gradskog komiteta. Držao je tu knjigu otvorenu i raspitivao se, i ovaj moj kolega misli, i ja takođe, da je u tom trenutku Milošević tražio ono što se na engleskom jeziku kaže vehicle, vozilo. Način da dođe do vlasti i proučio je verovatno pitanje obnove mogućnosti da se mobilišu zemljoradnici. Da li je on sada izabrao nacionalizam kao svoje najubojitije, vrlo efikasno sredstvo ili ga je otkrio onda kada ga je Stambolić nesmotreno poslao u Prištinu da kaže, niko ne sme da vas bije. Kada je u tom nezadovoljstvu, nekoj prikraćenosti, nekakav svet nacionalistički nastrojen i bez sopstvene inicijative, bez sopstvenog puta pregrmio i onda ga Milošević poveo putem kojim možda oni nisu ni hteli da idu. Mora se priznati da sam ranih osamdesetih godina, od svih mesta u Srbiji, sećam se bio u Arilju i gledao ljude kako peru svoje Fiće. To je bio život neke lažne smirenosti i nekog prapočetka kapitalizma i građanstva kod nas, gde je svako gledao svoja posla, lickao to malo svoje imovine, onda sam rekao, a šta će biti kada ovima koji lickaju te svoje Fiće, dođe neko i kaže, srpski narode, ti sad si uvek bio potlačen, ponižen, nepriznat, kreni napred. A za to je bilo razloga jer je, valjda, sada ću da ispadnem onaj najofucaniji antikomunista, jer je izgleda politika, verovatno i posle kominterne i tako dalje, bila da kada god se nađe jedan nacionalizam u Jugoslaviji, mora paralelno da se skrene pažnja da se prekine nacionalizam, čak i onda kada ga nije bilo. Najbolji primer za to je verovatno kada se suzbijalo, nesumnjivo, nacionalističko hrvatsko proleće, onda je odjedared Tito morao da lupi i po Latinki Perović i po Nikeziću, koji su bili sve, a nisu bili nacionalisti, što su i pre i posle toga pokazali. Tako da je bilo nekog osnova da se mobiliše neko nacionalno osećanje Srba, ali to su bili obični ljudi koji su ga osećali u nekakvom amorfnom stanju. E onda ono što su postali predvodnici srpskog nacionalizma, barjaktari, nosioci, to nisu bili nacionalisti. To su bili karijeristi. Gledajte, karijere kao Dobrica Ćosić i tako dalje. Ljudi će, kao što je rekao Karl Dojč, svašta uraditi da im izađe slika u novinama, da budu selebriti, da u Gloriji piše o njima i njihovoj porodici, kako lepo žive i tako dalje. To vidite i po tome što, recimo, nekada veliki bogataši žele da dobiju neku titulu druge vrste, da postanu mecene ili da postanu ugledni članovi nekih Akademija i nevladinih udruženja, zato što sama para ne donosi to zadovoljstvo koje donose neke druge vrste priznanja. Tu je svako video neku priliku da se nečega, što želi, domogne. Tako da ljudi kao Vlado Vasilijević, Konstantin Obradović, donekle, bilo je vrlo malo ljudi koji su želeli dobro svojoj zemlji. Na neki način, u Hrvatskoj je bilo sličnih ljudi, koji su bili veliki ljubitelji Hrvatske i hrvatstva, oni su bili protiv Tuđmana, oni su bili najagilniji učesnici helsinškog pokreta u Hrvatskoj, koji su najviše istražili zločine protiv Srba, jer su se prosto stideli toga da njihova Hrvatska liči na to. To ja zovem nacionalistima.

Sada je na dnevnom redu, neka kobajagi inicijativa koja sledi posle jednog poražavajućeg podatka. Mi smo zemlja, koja ako nije poslednja, onda je pretposlednja, po sposobnosti da zadrži elitu u zemlji. Ja ne mogu ni jednom mladom talentovanom čoveku koji dobije stipendiju za usavršavanje u inostranstvu, ne mogu da ga ubeđujem da treba da se vrati, jer imam utisak da ću da mu podvalim. Jer će doći, to je ono što se najgore dešava, doći će među one koji nisu bili u stanju da dobiju tu stipendiju i oni će stvoriti tu sredinu u koju taj super talentovani i obrazovani čovek treba da se vrati. I kao što znate, recite čoveku da je nesposoban, kriviće državu, na šta je sve sposoban, ja znam, na Pravnom fakultetu na kome sam radio dok nisam uklonjen, odlučujuću ulogu su igrali oni koji nisu sedeli u biblioteci, nisu čitali knjige, nego su pili kafu i dogovarali se. I sada očekujete da se neko vrati u ovu zemlju, kao što ih je bilo odmah posle 5. oktobra i da padne šaka takvoj bulumenti, kažu sociolozi da svako društvo ima ludačku marginu, 3 odsto levo, 3 odsto krajnje desno, to je kao život sa bakterijama. Ali te naše margine su veće, tako da sasvim ozbiljno i nenarušavajući naučni autoritet, ljudi mogu da tvrde da je recimo CIA proizvela sidu u laboratorijama. Hajde što to na pijaci čujete od ovih drvenih filozofa koji piju pivo, to izjavljuju ’ozbiljni’ ljudi, pišu u novinama, uključujući one tipove koji se smatraju istoričarima i koji govore da su Srbi opsedali Kineski zid. To je napisao jedan od profesora istorije, penzionist na Beogradskom univerzitetu.

Teško je pozivati se na moral kada je moral degradiran, kada je biti moralan smešno, kada ljudi imaju oči i vide da su zapravo sada, najbogatiji ljudi oni, koji su bili najbliže režimu Slobodana Miloševića. Bilo ko, funkcioneri, članovi, ministri, prema tome, pozivati na moral, izgleda komično. E sada, s obzirom da se svi slažu da je kriza vrednosti, to je neka druga reč za nemoral. Ne zaboraviti da u toj krizi vrednosti su u velikoj meri doprineli licemeri koji se pozivaju na porodične vrednosti, koji se strašno boje homoseksualaca, koji biju žene, a smatraju da je porodica glavna. Koji su najveće švalerčine a smatraju da je brak svetinja i tako dalje. Tako da je to sve razoreno i ja razumem i predsednika Tadića i druge koji govore tražeći neke bolje reči, koji govore o stvaranju nekih novih vrednosti. Kao što je i novi patriotizam. Nije potrebno ni reći novi patriotizam, jer patriotizam bar kod onih koji umeju da razlikuju pojmove, se razlikuje od nacionalizma, zato što je patriotizam odanost zemlji. I sa tim, mi smo sve učinili da se nesrbi u Srbiji, ne osećaju dobro. Čujete da se kaže, pošteni Albanac, a nikada nema potrebu da kažete, pošteni Srbin. Trudite se da kažete, lojalan Mađar, a nikako se ne kaže lojalan Srbin. To znači, da manjina mora da dokazuje neku lojalnost i naravno, što se ni ekonomski ne isplati, on je otuđen od zemlje zato što je taj frazersko-nacionalni diskurs toliko jak da on teško može da se identifikuje sa zemljom, a mogao bi da bude patriota. Mađar, Vlah, Slovak bi mogao da bude patriota, ako postoji pojam države kojoj on pripada. Ali ako smo mi uspeli da pokvarimo i ono što je Milošević uspeo da sačuva, a to je da smo država građana, nego smo država srpskog naroda, a ovi koji su manjina onako uz nas malo idu, onda to neće lako ići. I drugo nešto što svi kažu, ja tu ponavljam najkraće, ovaj Ustav od 2006. godine je katastrofa, a katastrofa je jednostavno zato što je nemoguće da tri čoveka za jednu noć napišu Ustav. Tri mudraca sa Istoka ne bi mogli da ga napišu. Švedska je radila ustavnu reformu 5 godina. Finska ne znam ni da li je završila. Španci su imali istorijsku sreću što kada su svrgli Franka, imali su nekih 9 mudrih ljudi koje danas slave kao svece, koji su godinu dana krčkali taj Ustav da ispadne dobar. Za jednu noć se ne može ništa napraviti. Pa više i ne znate šta je štamparska greška, šta nije, ali ta potreba da se upiše čija je država, naroda i da se odmah saopšti onom delu od 30 odsto stanovništva, da su oni nekakav prirepak. Dovoljno je što se država zove Srbija. Dovoljno je što se država zove Nemačka. Pa će, kao što je Darendorf rekao, i Turčin u Nemačkoj da se oseća kao građanin i kod nas, ni jedan manjinski vođa, ima njih ludih, to su takozvani nacionalni preduzetnici, nije rekao da Srbija treba da menja ime da bi se u njoj dobro osećali Mađari ili Vlasi. Svi pristaju na to i dovoljno je. Šta ima da mu pišemo sve to. A da i ne govorimo o drugim stvarima u Ustavu. To vam je kao u ljubavi, kada se jedna prilika propusti, onda se teško dobija nova. To je bilo kod nas sa lustracijom, sada vidimo sa reformom sudstva. To je moglo da se uradi odmah, a onda je napravljen neki kompromis, da bi DSS glasao za vladu, i onda mu je omogućeno da unese nekih 5 zakona o sudovima i od tada se mučimo u jednom naporu, da se prosto operišu te neke izrasline na tom pravosudnom sistemu. Sada je na brzinu napravljen opet jedan novi haos i zato što je propuštena prilika, a istorijske prilike se ne ponavljaju tako. Ti istorijski popravni ispiti retko postoje ili dođu vrlo kasno.

Svetlana Vuković: Na kraju profesor Vojin Dimitrijević govori o knjizi Dete sreće Tomasa Burgentala koju je on preveo, a objavio Beogradski centar za ljudska prava.

Vojin Dimitrijević: Kod nas je u navali tog antikomunizma počela ta koketerija sa fašizmom. Neke televizijske emisije su mi izgledale ovako: Sada smo čuli gospodina antifašistu, a šta vi mislite fašisti, pa onda ovaj fašista počne da govori, to je sada razlika u mišljenju. Pazite, razlika između dobra i zla, nije razlika u mišljenju. Tako da smo mi preveli jednu knjigu, koja je vrlo, kako bih rekao, štedljivo napisana. To su memoari jednog čoveka koji je preživeo Aušvic i sva moguća geta, kao dete od šeste do jedanaeste godine, a koji je to napisao kada je imao više od 70 godina. Koji je uz to, jedan od najuglednijih pravnika na svetu i koji je uz to sudija Međunarodnog suda pravde. Ali je sudija Međunarodnog suda pravde kao američki državljanin. On jeste nekada mislio da će se spasiti time što će da ode u Izrael, kasnije ga to nije interesovalo jer mu taj cionizam nije bio po meri i on je ne samo opisao to što je bilo na jedan efikasan i skroman način, nego je pokazao kako ga je to iskustvo u nemačkim logorima formiralo kao čoveka kasnije.

Imao sam poseban razlog da to prevedem i to kažem u predgovoru, jer je moj otac stradao u koncentracionom logoru u Nemačkoj i prvi logor u kome je on bio, to je neki Zaksenhauzen, to je prvi planski napravljen koncentracioni logor u Nemačkoj, blizu Berlina, ali za koga? Ne za Jevreje, nego za Nemce, jer je Hitler znao da mu najveća opasnost predi od antifašista u velikim gradovima, a Berlin, kao što znate, bio je jedan od najmodernijih gradova. I istoričar koji me je vodio kroz taj logor, on kaže da je otpor protiv Hitlera, logor je osnovan ’34. godine, bio vrlo jak i nastala je apatija pošto je Hitler sa Olimpijadom uspeo da se nametne svetu kao veliki organizator i tako dalje. Onda je nastalo nešto što mi možemo da poznamo, ravnodušnost tih diplomata, ministara i svega toga. Onda ne treba zaboraviti antisemitizam, tada je bio isto u modi i to je bio razlog zašto smo to objavili i interesantno je da smo i ranije objavili Burgentalovu knjigu koja se zove, Ljudska prava u sažetom obliku, to je jedan od najboljih kratkih udžbenika o ljudskim pravima. Tako da je on sada prisutan i kao naučnik i kao čovek koji priča svoju istoriju koja je fascinantna, jer kako dete može da uči te trikove opstanka u životu, to je neverovatno. Kada je izašao iz tih logora, on nije znao ni da čita ni da piše. Ali je znao gde đavo spava. I onda, priča o Nemačkoj koja se u to vreme povraćala od nacizma, išao je u školu, tamo svi su bili pipavi oko njega, kao jedini Jevrejin koji je preživeo, ali je Nemačkoj trebalo mnogo vremena da se oslobodi tih profesora koji su kukali o nepravdama nad nemačkim narodom i tako dalje, tako da vidite da u tim stvarima mora jedna generacija da zapita prethodnu, šta je radila. Nadam se da će kod nas to da se desi.

Svetlana Vuković: Rođen u Sarajevu pre 74 godine, a 15. juna ove godine sam sebi presudio na Zvezdari. Glumac Bekim Fehmiu. Imamo jednog Nobelovca i strogo uzev, jednu pravu filmsku zvezdu, njega. Bekim Fehmiu je igrao sa Džonom Hjustonom, Avom Gardner, Irenom Papas, Dirk Bogartom. 2001. godine napravile smo razgovor sa njim povodom izlaska njegove knjige sećanja na detinjstvo u Prizrenu. Knjiga se zove Blistavo i strašno, a takav je bio i on, Bekim Fehmiu, blistav i strašan.

Bekim Fehmiu: Nema više ni one moje kuće gde sam odrastao, zapaljena je do temelja. A da ne govorim o ostalim jazovima, topolama, vrbama. Pretposlednji put sam bio u Prizrenu ’97. godine i šetam se tamo i video sam između Papas čaršije i šadrvana je bila crkva oker boje, ali okružena sa lipama. I mi smo kao klinci uvek kad su bile slave, Božić itd. išli tamo i sa vrata slušali pesme i tako dalje. I video sam da su sve to posekli, izgradili su spomenik caru Dušanu od 3-4 metra, od žutog granita, a umesto onih božanstvenih lipa popločali su kamenim pločama. Postavili neku zelenu klupu, ispod klupe spava neki jadni izbeglica iz Like, a odmah iza metalne ograde tu je kafić gde se pije, peva i tako dalje. Ali ja sam znao da će do toga doći, jer imate moj poslednji intervju kad sam rekao – zbogom, narodi i narodnosti bivše Jugoslavije. Dao sam ga 14. aprila ’87. godine, citirao sam Šekspira – ovo je vreme izašlo iz groba, ovo prokletstvo, sram što sam rođen da te popravljam sam.

Osećam se kao u pesmi Čovek peva Dušana Vasiljeva koji je za mene testament:

Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova.

Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose.

I ja u ovom moru bluda i kala ne tražim plena.

Ja sam željan zraka, i mleka, i malo bele jutarnje rose.

Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao zašto.

Brata sam zvao dušmaninom kletim i kliktao sam kada se u mraku napred hrli i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu gubavi bakalin grli

i kako mi s glave raznosi krov.

I nemam volje il’ nemam snage da mu se svetim.

Meni slobodu niko ne može da ukine, može da mi ukine kada mi otkine glavu, ali ja sam slobodan čovek, nikad se robom nisam osetio. Ja sam znao da dolazi rat. Ja sam doživeo rat, odjednom ti ljudi koji su preživeli to klanje od ’41. i ’45, milion ljudi je ubijeno, a najviše smo se pobili među sobom. Pa, ovde čovek ne može da umre bez najmanje dva-tri rata. Ne znam za Srbe koliko njih uopšte su ikada napisali nešto na albanskom jeziku. Da li je ikada čuo kako zvuči, kakvu muziku ima taj jezik? Edgar Alan Po.

Bekim Fehmiu (čita na albanskom, Gavran, Edgar Alan Po)

Svetlana Vuković (čita odlomak iz knjige Blistavo i strašno): Preda mnom kao da leži neko tuđ, a ne moj otac… U Bajrakli-džamiji se klanja dženaza (molitva za pokojnika).

– Stoj ti tu, pored tate, dok se klanjaju. Najmlađi treba da ga čuva. Takav je adet – reče mi neko.

Ja stojim sam. Sagao sam glavu i gledam crvenu zastavu pa crnog orla sa dve glave, raširenih krila. Crna orlova krila počinju da se šire. Orlove obe glave se dižu i gledaju nadole.

Užasnut, odmakao sam se kad se veliki dvoglavi orao uspravio i naglo zario svoje kandže kroz poklopac tabuta. Izvlači tatu zavijenog u belo platno. Zamahuje svojim ogromnim krilima i poleće. Obleće oko dvorišta džamije u krug, a svakim krugom diže se sve više i više.

Očevo telo visi, opuštenih nogu i sa glavom nagnutom u stranu. Orlove kandže su zarivene u njegov grudni koš. Leteći u širokim krugovima oko belog minareta, orao sleće na sam vrh…

Mrak je… Samo minaret u svojoj belini žestoko blešti. Crni orao sedi na tati. Čudim se: kako tatu ne probije vrh minareta.

Svetlana Vuković: Naš poslednji gost u ovom Peščaniku bez Cece Lukić uživo je Srđa Popović, molim da mi se to računa kao plus. Ovih dana svake večeri gledam seriju Boston legal u kojoj Džejms Spajder ima završne reči od kojih svima u sudnici zastaje dah. Onda ja kažem sebi – i mi Alana Šora za trku imamo. Prvo smo razgovarali o hapšenju Kalinića i Simovića, govori advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: Imate posla sa dve države koje mnogo ne vode računa o zakonskim procedurama. Ono što je meni čudno u tom njihovom dogovoru je što je Kalinić priznao jedno ubistvo u Hrvatskoj. Ako je to tačno, ako je uopšte vodio neku istragu o tome ubistvu, a izgleda da postoji njegovo priznanje, onda bi on morao prvo da odgovara za to ubistvo, eventualno ako bude osuđen da odleži tu kaznu, i tek onda bi mogao biti ekstradiran drugoj državi. E sada, to se nekako sada izgubilo iz priče, jedino ako će Hrvati da mu oproste to ubistvo, ja to ne mogu drugačije da razumem, ali to mi je čudno. Tako da i tu ima jako mnogo nejasnih stvari, zato što se to sve dešava izvan pogleda javnosti. A o tome da li oni mogu biti korisni za neka nova saznanja, bar što se tiče ubistva Đinđićevog, ja u to jako sumnjam.

Svetlana Lukić: Mislite da ovde nema ko da se plaši njegovog dolaska u Beograd?

Srđa Popović: Pa znate šta, čovek koji je u vlasti policije, kao što su oni u vlasti policije, i ako hoće da bude najkooperativniji, može da kaže jedino to što ga pitaju. I ako hoće da ugodi toj policiji, koja ga drži, tom tužilaštvu, on će da kaže ono što oni žele da on kaže. I otuda moja skepsa da će iko tu hteti neke stvari da ih pita, a čak i ako oni kažu, mislim da će mu reći, dobro, to nije važno, nego da vidimo ovo. Ne zavisi samo od njega kako će izgledati njegov iskaz. Tako da sumnjam da tu postoji neka stvarna volja da se nešto istraži, to je jedno, a drugo, veliko pitanje je šta oni znaju. Simović bi mogao znati malo više, Kalinić sumnjam da bog zna šta zna, on je plaćeni ubica. Njemu se ne govori više nego što mora da zna.

Svetlana Lukić: Posle tih prvih vesti stižu sada izjave bivšeg načelnika UBPOK Bore Banjca i koliko sam mogla da pratim po medijima aktivirao se Homen, koji nas sad usmerava da gledamo u tom pravcu što je bilo indicija ili imaju saznanja da su ovi planirali ubistva aktuelnih političara u Srbiji.

Srđa Popović: Stalno je neko u opasnosti da će na njega biti izvršen atentat. To je neko specijalno davanje značaja sebi i tome niko ne može da odoli i ja u to, pravo da vam kažem, ne verujem mnogo. Ne vidim ni kakav motiv bi neko imao da ubije Snežanu Malović, mislim zbog čega bi Snežanu Malović ili Homena neko trebalo da ubije, kome su se oni to zamerili svojom borbom protiv organizovanog kriminala? Tako da mi je to jako neubedljivo, na to ne dajem mnogo. Homen naročito, vrlo često daje vrlo čudne izjave. Iskreno rečeno, meni je on jako neverodostojan kao čovek, tako da mislim da je to neki PR, to što se tiče atentata. Slušao sam ga recimo, kada je razgovarao na B92 sa ovim Ćosićem i on ga pita sada o tim predloženim novim ovlašćenjima BIA i policiji, da hvataju one listinge. Homen kaže, ne, ne, ne, ne sadržaje razgovora, nego samo listing. A on ga upozorava da postoje mišljenja iz Evropske unije, iz tih tela koja se bave zaštitom privatnosti, da je i sam listing deo privatnosti. A on kaže, ma dobro, jeste, ali nije u tome problem, to je samo da se to ne zloupotrebi i tu je problem, a tu mi imamo kontrolu, kakvu kontrolu mi tu imamo kaže, i u ostalom, ovaj novi direktor BIA-e, to je divan jedan čovek. Na tome se zasnivaju naša zaštita, što je gospodin Vukadinović po oceni gospodina Homena divan čovek. Pa ne, moramo da imamo neku legislativu koja nam omogućava tu zaštitu. On se i u nekim drugim stvarima, sa kojima sam nedavno imao posla, pojavljivao u nekoj čudnoj ulozi i meni je neverovatno da i njegova ministarka dozvoljava da u ime Ministarstva pravde ustvari on govori. Često da joj protivreči.

Svetlana Lukić: A Bora Banjac?

Srđa Popović: On je čovek koga sam predlagao kao svedoka na suđenju i to baš na ovu okolnost o kojoj on sada govori, da li postoje ti transkripti koje je objavio Miša Vasić i zbog koga je bio gonjen ili ne postoje. To su transkripti prisluškivanih razgovora, u kome Bagzijeva advokatica, Biljana Kajganić, nagovara Bagzija da lažno tereti Buhu za ubistvo Gavrilovića i kaže mu – iza toga stoje najmoćniji ljudi u zemlji, po Miši Vasiću Jočić i Bulatović, a po gospodinu Vrziću, novinaru NIN-a koji je to odmah demantovao, kaže a nije, ona je samo kazala B i J. Dakle taj fantomski transkript je bio predmet i jednog sudskog postupka. Pošto je Miša Vasić tvrdio da je taj transkript dostavljen i Stojkoviću, tadašnjem ministru pravde, on se jako uznemirio zbog toga. Podneo je prijavu i tražio je od Gordane Čolić, koja je bila u to doba tužilac Trećeg opštinskog suda, da Mišu Vasića zbog toga goni, jer to nije istina. E sada se postavilo pitanje šta nije istina. Ona je pribavila te transkripte, o tome je govorila u jednom Insajderu, i htela da podnese tu prijavu, ali joj je onda rečeno od višeg tužioca da može da podnese tu prijavu ali da ne sme da ulazi u sadržinu transkripta. Ona njima kaže, pa to je nemoguće. Kako ću ja da tužim za klevetu a ne smem da pomenem šta piše u tim transkriptima. Oni kažu ne, ne, samo tako može. I ona, žena, kaže u toj emisiji, ja sam podnela takvu prijavu, znala sam da je to budalaština i naravno, sud je to odbio. Jer ako ne vidimo transkript, ne znamo da li je tu bilo klevete ili nije bilo klevete. Ti transkripti su čudo jedno. Onda je to stiglo u Specijalni sud i Marko Kljajević, kada je bio oteran iz suda, kada je dao ostavku, kako god hoćete, on ponese sa sobom taj transkript, što je priznajem nečuveno. Sudski spisi stoje u sudu. Pa onda verovatno da je bilo pritisaka na njega, da će snositi posledice zbog toga, on vrati spise u sud, ali je bio dovoljno pametan da ih odnese u pisarnicu i da ih zavede u delovodni protokol iz koga se lepo vidi da su tu dva zapisnika istražnog sudije, koji sadrže te transkripte, deponovani u sudskoj pisarnici. I kada sam ja to saznao, tražio sam od Nate Mesarović da vidim te zapisnike. Ja ne mogu da dobijem te zapisnike. Ona kaže sutra, pa nemojte, pa zauzeta sam, pa razgovaraćemo o tome, a transkripti ne stoje u pisarnici gde bi trebalo da stoje, nego stoje kod nje u sefu. I kada je došlo do toga da se ti transkripti čitaju na sudu, odjedanput od ta dva transkripta, jednog nema. A to je upravo taj o kome je Miša Vasić i pisao. Ja kažem, pa čekajte, tu je bilo dva transkripta. Gde je onaj drugi? Pa kaže, ne znam, to je dobilo i Tužilaštvo, pitajte Tužilaštvo. Ma nemam ja šta da pitam Tužilaštvo. Ja imam prava da izvršim uvid u spis, to je deo spisa, odgovorite. Ona kaže, sutra ću vam odgovoriti. I šta se onda desi, onda tužilac sutradan povuče optužbu protiv Bagzija, jer je on zaštićeni svedok i na kraju postupka on mora da povuče protiv njega optužnicu i onda ona kaže, a oni zapisnici o prisluškivanju će sada biti uništeni, pošto se protiv njega ne vodi postupak, a prema njemu je određena mera. I odjedanput, nema zapisnika. Dakle to je čudo jedno šta se oko ta dva zapisnika koje je Bora Banjac uhvatio, ta dva razgovora koja je on uhvatio, šta se oko toga zbivalo. I on sada čovek, danas objašnjava dve stvari, objašnjava da ga je Jočić otpustio onog dana kada je kazao, idem da razgovaram sa Bagzijem o čemu se tu radi i druga stvar, gde on objašnjava zbog čega ti transkripti nisu nikako mogli da se pojave. I zbog čega je trebalo natovariti Buhi ubistvo Gavrilovića. Zato što bi samim tim on izgubio status svedoka saradnika, a cela optužnica je bila zasnovana na njegovim iskazima. Time bi se srušila cela optužnica. I mislim da je strahovito značajno da se on pojavio i sada opet mogu i da razumem zbog čega Nata Mesarović nije htela da ga sasluša kao svedoka, jer bi on kazao na sudu isto što je sada kazao, taj transkript postoji, ja sam ga čitao, u tom transkriptu piše da Jočić i Bulatović preko Kajganićke nagovaraju Bagzija da lažno optuži Buhu za ubistvo Gavrilovića.

Sve je ovo strašno komplikovano što ja sada pričam. O tom delu bi mogla da se napiše knjiga i mene čudi da Miša Vasić tu knjigu nije napisao, možda bi bilo korisnije od onog Atentata koji je pisao, gde je napisao tu svoju peripetiju oko objavljivanja tog transkripta u Vremenu. Video sam i Mileta Novakovića u onoj emisiji, koja je nedavno prikazana na B92, koji opisuje to kako je 400 policajaca koji su učestvovali u Sablji bilo sklonjeno i kako je Jočić naredio da se rasformira grupa koja je tragala za ovim preostalim Đinđićevim ubicama. To je vrlo čudna stvar. Onda se sada pojavljuje i Dačić. Ma to su čuda ovde koja se dešavaju. I kaže, a ne znam, to je bilo pre nego što sam ja došao na ovu funkciju. A ne, ti si tu prvi čovek policije, to je jedna institucija, nije važno ko je kada došao na čelo nje. Ti odgovaraš za sve postupke policije, ti moraš da istražiš sve postupke policije. Moraš da istražiš i tog Jočića. Ako je to tačno, što kaže Mile Novaković i što tvrdi Banjac, da je on ustvari onemogućio praćenje i hvatanje preostalih begunaca, a to je potpuno u skladu sa tim što nije hteo ni da sasluša ni da istraži gde se Legija krio sve to vreme. On je pokušavao da omogući da se nađu ljudi koji su njima pomagali. To je on hteo. I to zaslužuje istragu. Meni je žao što je on danas invalid, ali ta stvar mora da se istraži. Moralo je onda, a pogotovo mora sada. Dačić izađe i kaže, pa ja nemam pojma, to se desilo u prošlosti. Pa ne, ne, nije važno da li si ti tada bio na čelu policije ili ne. Pa je sada oprošteno svima za krivična dela koja su izvršili, dok on nije bio šef policije. Strašne gluposti se tu pričaju i to vrlo smelo, arogantno i cinično i bezobrazno.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate da sada aktuelna vlast, odnosno Demokratska stranka ne pokazuje interesovanje za to?

Srđa Popović: Pa tu postoji jedna prećutna abolicija njih prema svima drugima. Svi su amnestirani za sve što su radili. Ja neću tebe pitati za ovo, ti mene nemoj da pitaš za ono. I ono što je važno, što kaže Boris Tadić, ja to stalno ponavljam, njegova je ključna reč stabilnost. Samo da ne talasamo. I oni su između sebe sklopili jedan džentlmenski sporazum. To što su sklopili sporazum i sa takvim zločincima, sa ratnim profiterima, to je ista ona greška koju je napravio naivni Đinđić sa Crvenim beretkama jer je mislio da to tako može da funkcioniše. Dobro, šta je bilo bilo je, služili ste pogrešnu vlast. To ćemo vam oprostiti, a sada ćete naravno, služiti nas. E pa to tako ne ide. To je, i žao mi je što moram da se vratim pedeseti put na 5. oktobar, to je taj truli dil, koji je tada napravljen jer je ne samo cela država, nego i pola društva bilo korumpirano i kriminalizovano i da tu nije imao niko nikoga ni da lustrira ni da poziva na odgovornost. Tu su morali da se praštaju zločini, tako da je to jedan strahovit problem čitavog društva, da nikako ne može da izađe iz te kriminalne zone. Ne može da pokažnjava sve to, ne može da pohvata sve to, jer je prosto toga previše. To je kao kada društvo recimo prestane da plaća struju, pa šta sada da radimo. Pa ne možete svima da poukidate. Kada pravni poredak, koji je recimo postojao 1989. potezom pera ustvari ukinete, sada je to kao da u džungli postavljate pravni poredak. Sa kim sada da uspostavljate pravni poredak? Kako vi nalazite te nove sudije u zemlji u kojima je ogroman broj sudija u ovom ili onom trenutku bio korumpiran ili politički pritisnut i doneo nezakonitu odluku i ništa mu se nije desilo i pokrao glasove i ništa mu se nije desilo, odakle sada, iz kog šešira vi vadite te neporočne, stručne i nezavisne sudije. Nema tog šešira.

Svetlana Vuković: Srđa Popović bi rekao – ima i gore. Miša Vasić preko koga smo saznali za razgovor Kajganićke sa Bagzijem ipak je osuđen. Sve objašnjava Tanja Tagirov na našem sajtu. Ovde ću vam pročitati deo njenog teksta:

Stvar je ovakva, visoka dužnosnica mi je nedavno rekla u privatnom razgovoru na pitanje zašto su novinari redom osuđivani za klevetu ili uvredu – nešto vas sudije ne vole. Mnogo je slučajeva, ovde izdvajam Miloša Vasića iz Vremena. On je 9. septembra 2004. objavio stenogram po kojem je advokatica Biljana Kajganić nešto pričala, sve po nalogu tadašnje vlasti po njenim rečima, sa tada odbjeglim pripadnikom kriminalnog zemunskog klana i jednim od zaverenika u atentatu na premijera Milenkovićem Bagzijem. Ona se branila advokatskom povjerljivošću. U to vrijeme Bagzi je bio u ekstradicionom pritvoru u Grčkoj, a godine su prošle. Vasić je u međuvremenu oslobođen krivične odgovornosti za tu stvar. Onda je došla 2010. godina, 11. juna Vasiću stiže prvostepena presuda kojom se osuđuje da advokatici Biljani Kajganić isplati 350.000 duševnih bolova plus 157.000 naknade parničnog troška, plus kamate, jer među ostalim nije informaciju pribavio zvaničnim putem od državnog organa, te je i sam imao razloga da sumnja u njenu istinitost. Presuda je dostavljena nakon dvije i pol godine kao mrljava kopija bez odgovarajućeg pečata. Taman kad je stigla presuda ukazali su se dvojica ljudi, Milan Novaković i Bora Banjac. Novaković je progovorio na dan kada je Vasić primio sramnu presudu reizabrane sudije Svorcan, a Banjac je dva dana kasnije rekao – ima tih stenograma, ima ih u arhivama nadležnih, pa ispitajte tu stvar. Usput, vi se kunete u premijera Đinđića, rasvjetlite onda sve što je vodilo tom zločinu, ispitajte političku pozadinu, sve dokaze koji nisu u procesu neposrednim ubojicama uzeti u obzir. U suprotnom ne pričajte o svojim zaslugama u rasvetljavanju ubojstva premijera Đinđića, jer ste dosad opravdano osudili tek neposredne ubojice i nikog drugog, a ima ih još. Znamo to, kao što i vi znate, ali šutite i danas kada vam novi dokazi i novi svjedoci postaju neizbježni. Vi kako hoćete, ali mi novinari Srbije vas, Ministarstvo pravde i Visoki savet sudstva danas pitamo nekoliko pitanja – tko je Jasmina Svorcan, sudija kojoj je jedna već identična presuda pala pred Višim sudom, koje su joj profesionalne karakteristike da je reizabrana u vašoj reformi pravosuđa, i da li je ona zadovoljila sve kriterije koje ste navodno tražili u tom reizboru. Da li ćete ispitati vi nadležni, gospođa Mesarović i Malović zašto smo dvije i pol godine čekali na prvostepenu presudu u postupku u kojem nadležna sutkinja nije učinila osnovno što je trebala, naime, da sasluša dotičnog Bagzija. Užasavala se od pomisli da ga pozove, ali i da sasluša svjedoke koji se danas javljaju, Novakovića i Banjca, a ima ih još koji će prozboriti nešto, ne u korist Vasića, novinara, no u korist konačne istine o ubojstvu premijera Zorana Đinđića.

Svetlana Lukić: Juče su oslobođeni šestoro mladih anarhista, znači, krenuli smo od terorizma i stigli smo do oslobađajuće presude.

Srđa Popović: Neki bacili dve pivske flaše na ulicu, jedna pogodila fasadu, jedna pala na trotoar. Šta mi radimo ovde ovoliko vreme, šta je ovo? Policija je odmah izašla na lice mesta da vidi posledice tog strašnog čina. Oni čak nisu napisali krivičnu prijavu, nego su napisali nešto što se zove izveštaj i što ne nosi taj broj koji nose krivični postupci KU i šta ja znam, nego nosi oznaku D. D., znači događaj. Oni su zatekli tamo neki događaj i to je sve što su oni o tome mislili. Nešto se ovde dogodilo. To ide Tužilaštvu pod tom oznakom. I onda se javi grčka ambasada, čija su tobož imovina i ljudski životi bili u pitanju, kažu, nas se to uopšte ne tiče, naša šteta je 18 evra, ne pridružavamo se gonjenju, a sada odjedanput, ni manje ni više, nego republički tužilac Radovanović se zamislio u svom kabinetu i kaže ne, ne, ovo je ipak međunarodni terorizam i onda počinje čudo. Sada ona policija iznuđuje iskaz od onog dečka, da je imao bombe, da je hteo da ubije konzula, ni iz čega. Ni iz čega. Zato što je tužilac naručio kvalifikaciju. Policija se oseća obaveznom da nabavi neke dokaze za tu kvalifikaciju. E onda, u međuvremenu, gospođa Vodinelić i slični pametni ljudi se jave i ta stručna javnost, pa i laička, i kažu, kakav bre međunarodni terorizam, da li ste pametni, to nema veze sa mozgom. Ko se javlja? Javlja se državni činovnik, gospodin Homen. On izlazi kao pripadnik izvršne vlasti da objasni da kvalifikacija ne valja i da će ta kvalifikacija da se izmeni. I šta se desi? Tužilaštvo, naravno, pošto je tako gospodin Homen sada naručio, ono je naručio gospodin Radovanović, a ovo je naručio gospodin Homen. Menjaju oni kvalifikaciju. Pa slušaj, a ta kvalifikacija isto ne može nikako da stoji. Stvari idu još mnogo gore. Jedan od branilaca tamo, u tom trenutku, kada je to menjano, izađe i kaže, neću da imenujem, nije važno i kaže, zahvalan je tužilaštvu što je izmenilo kvalifikaciju. Pa za šta si bre zahvalan? Ničega ni nema. Ovo je samo spasavanje obraza, nešto da ostane, a nešto da izgube. To je jedan strašan indikator o tome kako funkcioniše tužilaštvo i da ono radi na dugme i ja sam ovom sudiji kazao u završnoj reči, ja čujem, priča se, da ćete vi da pokajete pritvor. Napravljena je jedna greška, pa je napravljena druga, treća će biti najgora. Ako to napravite, to je najgore, jer vi ste sud i ja, evo odlučujem, da vama verujem, da nećete ovu budalaštinu i glupost do kraja da vadite novom greškom. Svaka mu čast, on donese odluku da ih oslobodi. Ali onda, sudija počinje da čita obrazloženje. Kaže, ovo nije politička odluka, nego zakonita. Pa čekaj, da li ti to svaki put kažeš, kada svaku presudu izričeš i svaki put kažeš, ovo nije politička odluka nego zakonita. Pa sigurno nije nezakonita. To bi bilo krivično delo nezakonitog rada suda. Pa ti nama kažeš, ja sada nisam izvršio krivično delo. Pa ti si sud. To je potpuno izmaklo svakoj kontroli i tu se vidi nemirna savest i osećanje krivice na celom tom pravosuđu. Sudija koji izriče presudu nama objašnjava da je izrekao presudu po zakonu. Tu vi vidite da to više nije normalna situacija, nego moram da objasnim, ova je presuda doneta po zakonu. Nije doneta pod političkim, a zašto, jer sve prethodne su bile donete pod političkim pritiskom. I sada, naravno da će se postaviti pitanje, što će neko morati da plati tim ljudima naknadu štete, svakome od njih, za 6 meseci zatvora i bilo bi zgodno da to bude recimo srazmerno onoj šteti koju je dobio Aca Tomić dok je bio u zatvoru. To je jedno, a drugo, da sud odluči da će troškovi postupka pasti na teret budžeta. Ne vidim zašto bi pali na teret budžeta, kada bi trebali da padnu na teret republičkog tužioca. On je izazvao ceo taj postupak. To je skupo, tu je bilo deset advokata, taj sud dva dana radi samo to, tu je ogromno obezbeđenje… Zašto ćemo to da platimo, tu budalaštinu, kada je jasno da tu budalaštinu treba da plati republički tužilac Radovanović. Ne možete da kažete da je to neka greška koja se događa, ne, to je bilo toliko glupo, da to ne može da bude greška. To je bio nečiji hir, koji je trebalo neke policijske poene da skupi, pa se preigrao. Ima i dalje. Sada vidite komentare i to gde? Na B92. Na sajtu B92, svi skaču, svi. Sramota, znači dozvoljeno je bacati molotovljeve koktele, takoreći 90% komentara tako. Poverenje ljudi u sudove je dotle palo. Oni će na svaku presudu tako reagovati. Nije sada važno, on se uopšte ne upušta, a šta on zna da li je bilo dokaza ili nije bilo dokaza, on unapred smatra da je to sramota, to je naručeno, to je sve korumpirano, začudilo me, nisam znao da je to čitalaštvo sajta B92. Ali izvinite, odatle, koliko je daleko to otišlo, to nepoverenje koje je sada preraslo u jedan potpuni cinizam i gde se ne veruje nikome ništa i na svaku odluku vlasti će da skoči.

Gledam recimo ovo sada, kada je Boris Tadić izašao sa ovom pričom o nepristojnim bogatstvima i zamislim kako je do toga došlo. Ja imam taj običaj da pokušavam da rekonstruišem kako mu je sada to palo na pamet. Čuo je on da oni ne plaćaju ovde porez. Ti najbogatiji ljudi u Srbiji, ne plaćaju porez. I onda on kaže, pa kako ne plaćaju porez. Oni su mu kazali, pa ne može, zato što su to ofšor kompanije, oni tamo plaćaju porez. Uzgred budi rečeno, tamo je porez nula. Ali šta da radimo? On kaže, pa dobro, da li možemo mi to nekako da sredimo, a pa ne možemo, to je tako svuda u svetu, postoje te ofšor kompanije, nego je to samo ovako nemoralno, nije baš pristojno jer očigledno, ti ljudi peru novac i očigledno ti ljudi izbegavaju da plate porez, a pritom su još neki patrioti pa mu to nije lepo, to je nepristojno. I onda on, šta je mogao drugo da smisli, izađe i kaže, to su nepristojna bogatstva. Čak ni to nije bilo dovoljno blago, pa se javi Beko da objasni da je ustvari to potpuno racionalno i zakonom dozvoljeno što on radi, time se, kaže on, optimalizuju poreski efekti. Što je dobra reč, a ustvari znači – tako se izbegava porez. Nije ga sramota to da kaže. Zato što je ovde profit bog i naravno, svako će da optimalizuje svoje poreske troškove. Stvar sa tim ofšor kompanijama je jedan svetski problem, koji razne države rešavaju na razne načine. Amerika to rešava pritiskom. Zna se koje su to zemlje u kojima je porez nula i u kojima se osnivaju te ofšor kompanije. U te zemlje se ništa ne investira. Tu novac samo ulazi i izlazi, a oni uzimaju pikslu, što kažu, i to je cela njihova uloga u svetskoj ekonomiji. Da uđu prljave pare, a izađu čiste. Sada, pošto Amerika ima poluge da to uradi, ona te razne male zemlje pritiska i preti im i obećava. I mnoge od njih su počele da se povlače iz te vrste biznisa, bar kada su u pitanju američki građani. Pošto mi nismo Amerika, mi bi mogli da uradimo nešto slično, a ja mislim i više nego što je uradila, recimo Francuska. U Fancuskoj ofšor kompanije nekim poslovima ne mogu da se bave. A najmanje da kupuju preduzeća novcem čije se poreklo ne zna, jer je divota tih ofšor kompanija, da je vlasništvo nad njima anonimno. Dakle vi, u okviru svog nacionalnog zakonodavstva, imate puno instrumenata kojima možete to da kontrolišete i obuzdate i naterate ljude da podržavaju budžet zemlje u kojoj žive i koji imaju koristi od toga budžeta. E, ali ovde, prvo mnogi koji o tome odlučuju, takođe imaju firme na tim ostrvima, a drugi imaju donacije od tih istih firmi i tu je napravljen jedan amalgam koji nema sada ko da raskida. Ono što je elementarna mera kojom bi se moglo poći u tu kontrolu, to bi bila neka kontrola finansijske policije, da se vidi bar imovina koju ti ljudi ovde imaju, koja je javna, jer za nju ikada plaćen porez? I vi bi mislili da je to nešto što Poreska uprava verovatno ima razloga da radi. A onda, čujem pre neki dan, da će se ovde uvesti porez na dividende koje ljudi primaju, jer su oni otkrili, nedavno, da je dividenda isto prihod. Pa ne postoji zemlja na svetu u kojoj se ne plaća porez na dividende. Pa naravno da se plaća porez na dividende. Plaća se i porez na kamatu koju dobijate od banke. Sigurno da se plaća i na dividende. Ne, oni su to sada otkrili. I sada će oni uvesti porez na dividende. Setili su se. Vidite da je to jedan amaterizam ili nešto mnogo gore, a ja mislim da je nešto mnogo gore i da ni sa te strane ne možete da očekujete da bilo ko vrši pritisak na te ljude. Oni su izolovani svakog troška. Oni su izolovani od učešća u budžetu, a to je zemlja gde oni posluju. Ja smatram da bi njima moglo da se zabrani da uopšte posluju ovde. Posluj tamo negde, gde god hoćeš sa tim ofšor kompanijama. Ovde ne možeš da posluješ jer ovde ne možeš da budeš oporezovan.

Ako je tolika glad i potraga za kapitalom, mi ćemo prihvatiti svaki kapital, e pa onda ćeš da dobiješ to što imaš. Stalno se postavlja to pitanje, stalno govore, to je nemoralno, ali zakonito, e pa sad čekajte, kakvi su to zakoni ako je ovo zakonito. To je sledeće normalno pitanje. Diskusija uopšte taj stepen ne dostiže, nego smo se zadovoljili time, što smo eto izjavili, spasonosno smo dali tu izjavu, možda je nemoralno, ali je zakonito.

Svetlana Vuković: Bio je ovo Peščanik.

 
Emisija Peščanik, 18.06.2010.

Peščanik.net, 18.06.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija