Presuda Međunarodnog suda pravde preti da utiče na novo, opasno prestrojavanje na srpskoj političkoj sceni. Dok se smenjuju ogorčene izjave, iz kojih je teško iščitati koji je „korak posle“, posebno zabrinjava najautoritativniji izvor informacija – Vlada Srbije. Okupljeni u punom sastavu, ministri su se nadmetali u nebulozama. Čak je i inače apatični premijer Cvetković dao svoj obol, dok su kolo vodili Vuk Jeremić i Ivica Dačić.
Složili su se u definisanju novog cilja Srbije. Reč je o odbrani međunarodnog pravnog poretka. Oni nastoje da nas ubede da mišljenje Međunarodnog suda pravde nije problematično samo zato što je nanelo težak poraz srpskoj kosovskoj politici, već da se na njega mora reagovati radi odbrane čitavog sveta. Uveravaju nas da je na Srbiji (opet?!) svetskoistorijska misija. Nije nama do Kosova, nego se brinemo da se ne otvori Pandorina kutija legitimisane secesije, brinemo se za Osetiju, Abhaziju, Baskiju i Severnu Irsku.
Hegel je svojevremeno zaključio da se istorija ponavlja dva puta, Marks je dodao prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Šta god mislili o obojici, eto gde nam se to dešava. Nije se još slegla prašina za Miloševićem koji je takođe pitanje svog opstanka na vlasti dovodio u vezu sa zaštitom svetskog poretka, principijelnoj borbi prvo protiv secesije, a onda protiv „zlikovačke NATO agresije“ u kojoj je nemilice trošio živote i svojih i tuđih građana.
Šta je bio rezultat te „misije“? Srbija je postala parija, nedovršena država koja se posle njegovog svrgavanja jedva vratila u Ujedinjene nacije i do danas ostala na neki način „na proveri“, dok se ne vidi da li ona može zaista da ispuni funkcije države u savremenom svetu.
Odnos prema kosovskom pitanju je upravo bio jedan od takvih testova, i Srbija nije propuštala da periodično na njemu pada – od paljevine graničnih prelaza do paljevine stranih ambasada. A onda, kada je konačno videla leđa i Koštunici, srpska spoljna politika je vezala odelo i kravatu u liku Vuka Jeremića, i počela da oprobava svoje makijavelističke strategije, kojima je u četvrtak došao kraj.
Naravno da naši infantilni političari ne umeju da gube. Dačić, u najboljem maniru 1999, preti destabilizacijom čitavog Balkana. Jeremić postaje zatočnik čovečanstva i globalni borac protiv secesije. A mi bi trebalo to sve da slušamo, i da se ponovo kljukamo Miloševićevim opijatom. Mogu samo da se nadam da su se stvari donekle promenile.
Ne želim da poverujem da će se u Srbiji zaista naći ljudi koji će poverovati da u borbi za globalni poredak ima ičega više od borbe za ugroženu političku budućnost Vuka Jeremića. Posle kolapsa projekta na kojem je njegov potpis i ime, jedina njegova šansa da izbegne najnormalniji politički čin – ostavku, je da i Demokratsku stranku i čitavu zemlju, pa ako je moguće i region i svet, uvuče u paralelnu realnost u kojoj je on uspešan političar.
Peščanik.net, 24.07.2010.
KOSOVO